logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

ПЕСМЕ О КОСМЕТУ

Милан Ракић
На Гази Местану

Силни оклопници, без мане и страха,
Хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
Ви јурнусте тада у облаку праха,
И настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
Костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци заслуга је ваша
Што последњи бесте. У крвавој страви,
Када труло царство оружја се маша,
Сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
Да смо недостојни историје наше,
Да нас захватила западњачка река,
И да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
Данас, тај те воли, јер зна да си мати,
Јер пре нас ни поља ни кршеви голи,
не могаше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
Неозарен старог ореола сјајем,
Ја ћу дати живот, отаџбино моја,
Знајући шта дајем и зашто га дајем.

Алекса Шантић
ЈУТРО НА КОСОВУ           

Пробуђене трепте даљине и међе -
Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе...

Пукло поље. Широм, на четири стране,
Преко дугих њива и равница свије',
Свуд ораче видиш и рала и бране,
И како из мрких бразда пара бије.

А тамо, кô гора сребрна и чиста,
Покривена небом Грачаница блиста
И сјај с крста сипље... Трепте даљне међе -

Раздраба се блесак по коси и луци,
Кô да Бошко, с алај-барјаком у руци,
У оклопу сјајном сам пројезди неђе.

Десанка Максимовић
ГРАЧАНИЦЕ

Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети,
ко Богородице Милешеве и Сопоћана,
да туђа рука крај тебе траву не плеви,
да ти вране не ходају по паперти.

Или твоја звона да бар не туку         
као срца предака, Грачанице,
или бар да светитељи с твог иконостаса 
немају наших неимара руку,
ни анђели Симонидино лице.

Да бар ниси толико дубоко
укопана у ту земљу и нас саме
да се нисмо привикли у тебе клети,
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла у висине вазнети 

Грачанице, да си нам бар јабука,
да те можемо ставити у недра
и загрејати тако студену од старости,
да нам бар пољима око тебе нису
предака дивних расејане кости.

Да те бар можемо подићи на Тару,
у Каленићку порту те пренети,
заборавити ликове по твом олтару.
Грачанице, кад бар не би била од камена,
кад би се могла на небеса вазнети.

Васко Попа
Косово Поље

Поље као свако
Длан и по зеленила
Млад месец коси
Пшеницу селицу
Два укрштена сунчева зрака
Слажу је у крстине
Кос наглас чита
Тајна слова расута по пољу
Божури стасали до неба
Служе четири црна ветра
Сједињеном крвљу бојовника.
Поље као ниједно
Над њим небо
Под њим небо.

Даринка Јеврић
ДЕЧАНСКА ЗВОНА ИЛИ СВЕТКОВИНА СРЦА

ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом
и ни молитве не разумијем
кад падам у бездан за твојим челом
због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате од чиста злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу
руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице
љепота
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице
походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа
грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет Обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ти се лик са фрескама помути)
а понека птица заборави лет
остави гору и олтар сања
везиље му украду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета
а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела му Гојковица
за осјеку што дугујем крви
грешна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима
прашћај љубави

Милан Ракић
СИМОНИДА

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

Веселин Џелетовић Павлов
САЊАО САМ КОСОВКУ ДЕВОЈКУ

Сањао сам — шеташ сама
с’ крчагом у руци,
надвила се нека тама
и језиви звуци.

Сањао сам како појиш
рањеног јунака
и црвену земљу дојиш
сузама к’о мајка.

Сањао сам како палиш
ти у цркви свеће
и не можеш да прежалиш
што је божур цвеће.

Сањао сам твоје лице
у том болном часу
док са неба прете птице
као чавке да су.

Сањао сам — шеташ сама
ново зло се спрема
пуниш крчаг ти сузама
јер ни воде нема.

Сањао сам како гањам
шта је сан сакрио,
сањао сам како сањам
оно што сам снио.

Зорка Стојановић
СТАРИЦА  САН   СНУЈЕ

Ноћ пред Видовдан.
Усамљена старица – преља
неуморно преде.
Брзо испреда,
још брже упреда
непознате путеве
и далеке реке.
преплиће, расплиће
велика раскршћа
на којима јутра
никад не почињу истином.
Много је путева пред њом,
а Она би оним најмилијим,
јединим,
путем до поља црвеног,
до поља широког,
путем до поља љубљеног,
до поља згажених божура,
до Косова поља.

У немости,
видовадански плам
упорно дозива,
док звук вретена одаје тајну туге.

У меканом клупку
умотане лажи и истине,
обећања и обмане.
Несмотрена,
сама се уморна старица
уплела у замку пређе.
У шарене конце
уплела косу седу,
увезала чворове
у густе мреже.
Склупчана у очају
чека да се деси чудо,
да божури процветају,
да је мирисом вековним
одвежу и отпреду.
Узалуд чека.
Скрхана болом,
самује у замци пређе.
Нико не долази
да предиво одмрси,
a Она би  до Косова поља.
Видовдан је.

Алекса Шантић
НА ВРХУ КАЧАНИКА

У гримиз зоре, леп ко плод са грана,
Ко поље где рујни макови се жаре,
Са литијом народ хрли са свих страна,
Уз клисуру покрај Неродимке старе.

С децом у наручју ведро мајке ходе,
Трче цуре, момци зажарена лика,
Нејаку унучад седи старци воде,
И сви би што брже на врх Качаника.

Онамо је Марко дојездио данас,
Шарац копа, рже, силан Марко пије,
А на трави сабље саломљене двије,
И два копља бојна.....И Муса Арбанас,

Распорен, држећи још балчак од сребра,
Лежи наузначке. Грдосија права.
Три му срца пламте испод троја ребра,
А на једном ено љута гуја спава.

,,Тебе Бога хвалим,, шуми лишће с грма,
Поју реке, баште, гајеви и врела,
И све......и док звона свуд звоне као срма,
И круне трепте градови и села.

У гримизу зоре, лепе ко плод са грана,
Ко поља где рујни макови се жаре,
Са литијом народ хрли са свих страна,
Уз клисуру покрај Неродимке старе.

Зорка Стојановић
ДОЗИВАЊЕ  ИЗ  ГРАЧАНИЦЕ

Узалуд звониш  Грачанице.
Кога дозиваш на јутрење,
кад земља пуста,
плаче и стење.
Знаш ли где су твоја деца
Светињо,
Знаш ли Срби где су ?
У збеговима.
Навикли на сеобе,
порушене гробове предака оплакују,
тебе и твоја звона сањају.

На лицу  грч.
Суза нема,
тихо у својој боли
у срцу самују,
у немирним сновима
твоја звона оплакују.

Мируј Грачанице,
пусти, нека горе свеће,
нек' осветле песнике
што се смерно моле,
ћути,
не ридај Грачанице,
њихове те песме воле.

Владимир Васић (1842-1865)
НЕК ВИДИ ДУШМАН

Што ћутиш, ћутиш, Србине тужни?
Протрљај очи! Слава те зове.
Слава те зове на црно гробље:
на оно тужно Косово поље.

Та да ли живиш? Та да ли чујеш
ту црну клетву, тај уздах тешки?
Да ли још памтиш, да ли још знадеш
за онај бојак, бојак витешки?

Грешниче тешки, тржи се, тресни
ланцем о земљу! Нек мине мрак!
Нек душман види, нек душман чује,
да Срб још живи, да је јунак!

Милисав Ђурић
ГЊЕВ

Вену божури
на Косову пољу,
с мога дијела Босне
бијели орò кличе.
У име чега
и коме за вољу,
кидишу на српство,
на Немањиће.
 
Ко би да га склоне
коме ли то смета?
то што бијели орао
своје гнијездо брани.
Да л` из таме зрачак
свјетлоспасни зрачи,
или ћемо заувијек
остати у тами.
 
Орао на гнијезду
а голуб у лету,
док пазећ`на гнијездо
и потомке брани.
Бијели голуб мира
који кличе свијету,
свој ћемо на своме
па макар и сами.
 
Ако ни због чега
а онда због части,
морат ћемо кренути
на гребене горде.
Или ћемо дубоко
у поноре пасти,
појест ће нас хијене
и авети хорде...

Зорка Стојановић
ЗАКЛЕТВА

На жару сам мука,
и  јада и плача,
и црног лелека,
ал' нећу се одрећи истине,
ни дати да ми се часно семе затре,
име да ми замине.

Кунем се пресветом Тројеручицом,
Жичом  и Студеницом,
Дечанима, Грачаницом,
и овом пркосном
Стишком равницом,
не бојим се претећег хука,
потомак сам Немањића,
поштених сељака,
и храбрих хајдука.
Нећу дозволити
да кости дедова наших,
поново јаме,
да наше њиве и ледине
прекрију облацима таме,
јер Грома сам миљеница,
Сунца српског чуварица.

А онај који би да нас дели,
и који се радује
кад Србија рану има
и када крвари,
нек'  не стаје пред наше двери
у војничкој чизми,
него у опанку.
У опанку,
на овај Свети дан,
На Видовдан.

Златија Радовановић
ЈЕФИМИЈА

Златним ли словом
Уздах Србије
У бол опточи

И Лазарево самртничко чело
И сан да смо у туђој лози своји

Монахиња
Дахом пламеним
Дух светлости
Неке непојамне
У вез бесмртан преточи

Из праха се
Као из живог рукописа
Српска небесница чита.

Ана Дудаш
НЕКА БОЖУРИ ЦВЕТАЈУ

Да могу срце каменом зидином да оградим
опет би болом крварило
а небо бесаних ноћи стрепњом роморило.

Сумњам у наду да ће божури без дечијег смеха
овог пролећа Косовом клијати,
сумњам у корене до сада стамене да ће издржати.

Вековима су трајање своје дубинама гранали,
ширили, стамене жиле дубиле
тунеле опстанка, и чемер и лепоте пиле.

Боже, сатри све моје слутње за њихово умирање
за крах душе уплакане
нека их покрећу, бране, песме од љубави саткане.

Ослободи, Боже, простор од сила злих, убилачких,
колевку божура исцели
да опет бехаре, да би се чистином  дана узнели.

Драган Јовић
САЊАМ ЛИ , СРБИЈО?

Сањам ли Србијо
Везе ли време
Јефимијин вез на похвалу
Српском роду
Или га бришу
Незналице ћирилице
Што на црном барјаку
Исписује своје заповести

О Србијо да ли то сањам
Смрт своју
Зашто си сакрила лице
Балканска лепотице

Сањам ли косовске божуре
И старицу Југовића
Како са Косова поља сели кости
Мртвих Југовића
И старог Југ Богдана
Сањам ли ломаче Србијо
На којима горе Дечани и Студеница
Пећка Патријаршија и српска деца.

О, зашто си сакрила лице
Балканска лепотице

Сањам ли Србијо
Да Бранковићима љубимо скуте
Да се одричемо крста и три прста
Да смо седам векова узалуд живели
Да нисмо били и да нас више нема

О Србијо да ли то сањам
Смрт своју
Зашто си сакрила лице
Балканска лепотице.

Раша Перић
КЛЕТВА

Ко не дође у рв на Косово
Косово му дошло на огњиште

Ко не мотри оком по Косову
Нек му око устрељује гавран

Ко не брани грудима Косово
Нек му пацов и њима коначи

Ко не грли рукама Косово
Нек му руке буду кишне глисте

Ко брзоног бежи са Косова
Нек му бежи срећа у несрећу

Ко не чува косовске храмове
Не имао ни корен ни листар

Света места просветљују људе
Када злобци одасвуд насрну

Миланка Голубовић
НАД КОЛЕВКОМ БАЛКАНА

Боже, чујеш ли
како у име Твоје
одзвања молитва
поврх божура,
над колевком Балкана.

Боже, чујеш ли
како нова опела призивају
они што испуњени тобом
никад бити  неће?
О, боже, знаш ли
како за твојим погледом
вапе згаришта храмова
и Косово, као распеће?

Боже, где ли је сада
Твоје свевидеће око,
да види како се
сузама бездана
умива поље широко
од Видовдана до Видовдана?

Боже, чујеш ли
како корење чупају,
како се Тебе не боје,
како међе
кроје,
тамо, где Косово је,
српско и Твоје?

Алекса Шантић
КОСОВКА
Сјени Владете Ковачевића

Овамо на Шару! Погледајте доље:
Кô да хрпе круна блистају из траве!
Оно крсташ слете на Косово Поље,

Сјајан крсташ орô с Дунава и Саве
Ту на старо гнездо спусти се и паде.
Сестре, црни вео скинимо са главе -

Све, кô птице кобне, распршајмо јаде,
Нека нам се душа у свилу обуче:
Што Косово узе Косово нам даде.

Скрхали смо грубе вериге и кључе -
Јутрос на вратима мученика свије'
Својом златном алком бела зора туче.

Појмо! Откад сунце рађа се и грије,
Све откада звезде у висини броде,
Још Косово нигда лепше било није.

Гле, тамо, у плашту, крај Ситнице воде,
Горд на белцу гордом Змај Огњени ступа,
Змај Авале сиве. Са лучем слободе

Он калпаке гази тиранскијех трупа.
На молитву! Звони. Одјеци се хоре -
Сва се Грачаница у гримизу купа.

Сврх ње, ено, пламти ореола зоре.
Ура! Сатана је пао, гротло тавно
Прождрло га... Милош попева из горе...

А уз алај-барјак, као јутро славно,
Са зубљом, на белцу Змај се Огњен жари.
Погледајте! За њим низ Косово равно

Васкрснули трепте оклопници стари...

Веселин Џелетовић Павлов
КОСМЕТ ЈЕ ЈЕДНА РЕЧ

Ви земљу што делите морате да знате
можете нам узети и последњу наду
на два дела срце чак да поцепате
у њему је Космет у једном комаду.

Милутин Бојић (1892-1917)
МОЛИТВА

Ноћ је пуста. У царској дворани
мрачан престо, тајанствен ко бајка,
и док ветар звижди на пољани,
Бога моли Југовића Мајка.

Камен ћути и небеса муче,
а сотона само из прикрајка
са смехом јој пружа пакла кључе...
Бога моли Југовића Мајка.

Давно снахе под умором пале,
ветрова се небом гони хајка,
звезде трну што су сву ноћ сјале,
Бога моли Југовића Мајка.

Сакривени од светине, клечи,
стид је да се са гомилом вајка,
сама, хладна, без сунца, без речи
Бога моли Југовића Мајка.

Веселин Џелетовић Павлов
НОЋ КАДА СУ ПЛАКАЛЕ ИКОНЕ

Насрћу на памћење
кидишу на веру
тргају успомене
погане завичај
ми ћутимо.

А на иконостасу
иконе Свете
Богородице
предобре Марије
суза
сред Липљана
у цркви
светих мученика
Флора и Лавра
на дан 10. априла
лета Господњег
2004.

Иконостас сузу слути
искушава веру јачу
српски народ када ћути
тад иконе плачу.

НОЋ КАДА СУ ПЛАКАЛИ БОЖУРИ

Клечи камен на камену
моли сутра за јуче
ал’ нигде руке на рамену
белокапи док шенлуче

Клече снови пред јавом
на биволици дијадема
гмижу божури травом
а мене доле нема

У свемоћи моје немоћи
праштати могу ли сада
освета може ли помоћи
док племе моје страда

Клечи камен на камену
братска га суза скамени
а нежна рука на рамену
додирну стену у мени

Краљ Никола I
ОНАМО, 'НАМО

Онамо, `намо... за брда она,
говоре да је разорен двор
мојега цара; онамо веле,
био је негда јуначки збор.

Онамо, `намо... да виђу Призрен!
Та то је моје - дома ћу доћ`!
Старина мила тамо ме зове,
ту морам једном оружан поћ`.

Онамо, `намо... са развалина
дворова царских врагу ћу рећ`:
"С огњишта милог бјежи ми куго,
зајам ти морам враћати већ`!"

Онамо, `намо... за брда она
казују да је зелени гај
под ким се дижу Дечани свети:
молитва у њих присваја рај.

Онамо `намо... за брда она,
гдје небо плаво савија свод;
на српска поља на поља бојна,
онамо, браћо, спремајмо ход!

Онамо, `намо... за брда она
погажен коњ`ма кликује Југ:
"У помоћ дјецо, у помоћ, синци,
светит` ме старца - свет вам је дуг!"

Онамо, `намо... сабљи за стара
његова ребра да тупим рез
по турским ребрим`; да б`једној раји
њом истом с руку рас`јецам вез!

Онамо, `намо... за брда она
Милошев, кажу, пребива гроб!
Онамо покој добићу души,
кад Србин више не буде роб.

Драгољуб Филиповић
КОСОВКА ДЕВОЈКА

Лепа к`о сан Равијојле Виле,
чедна као звезда са истока,
бледа к`о вез покрова од свиле,
сетна као мирис босиока,
с венцем туге испод три увојка
- пољем ходи Косовка Девојка.

Кондир носи и прелива мртве,
тражи млада заручника свога.
Сузом кваси по Косову жртве,
сваког жали као рођенога.
Ветар душе, сахне крви врело,
црна земља, почиње опело.

Клекну млада... плину месечина...
Са Голеша чудни сјај се осу.
Прах завеја посмртничких чина.
Бледи месец целива јој косу.
И те ноћи, на Лабу крај моста,
тужна врба света сеја поста...

Алекса Шантић
ПРИЗРЕНЕ СТАРИ....          

Призрене стари, капије раствори,
По праговима, сагове разгрни,
Скерлетом тешким доксате огрни -
Твоје се царство враћа! Гле, у зори,

Великој зори, Бог над тобом бдије!
Призрене! С песмом српскога усташа,
Жезло то носе два орла крсташа,
Мила два брата, златне круне двије!...

Заљуљај звона нека Васкрс јаве!
С Ловћена тврдог и Авале плаве:
Сјутра, уз трубе, под стјегом у зори,

Витези силни, громови у боју,
Јездиће гордо уз калдрму твоју -
Призрене стари, капије раствори!

Веселин Џелетовић Павлов
РАЗГОРЕЋЕМО ВАТРУ

На небо би се вазнеле
да није корена
сузу би даривале
да нисте од камена
косе би расплеле густе
да сте празне и пусте

Ех, ви цркве и црквишта
ех, косметска сведочишта
саборишта и склоништа

и тапије за векове
и оружје за синове

Вера нам ојача из тог корена
суза нам потече из тог камена
а косе расплетосмо густе

Ех, ви цркве и црквишта
жар последњи сред огњишта

Рајко Петров Ного
ЛАЗАРЕВА СУБОТА

Легао да си Лазаре
Ко проштац насред ледине
Кукавице нам казале
Косовке шћери једине

У Витанији засија
Љубављу Лазар воскресе
Младо се сунце насмија
Магаре кад га пронесе

У дуге глуве суботе
Шеница тајом листала
Од Лазареве суботе
Мати Цвијети исткала

Устани Црни Лазаре
Из земље и са иконе
Сестре те проказале
И браћа те изгоне

Веселин Џелетовић Павлов
ЕХ, КОСОВО

Ех, Косово судбоносно
крстоносно
и поносно.

Ех, Косово недолазно
непролазно
и заразно.

Ех, Косово завичајно
обичајно
и очајно.

Ех, Косово
на Косову
на Метоху
измеђ’ њива и божура
петровача и кожура
у погледу мајке,
стрине
насред поља
и утрине
и у срцу
и у вени
и у мени
свуд те има
али залуд
кад те нема
око мене.

Милан Ракић
БОЖУР

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, раста, багрема; и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.

Све мирно. Тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета...
-Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета...

Веселин Џелетовић Павлов
ИЗБЕГЛИЧКИ САН

Увече кад легнем
све је као некад
разбије се магла
над самотним сутра

И мирис ливада
ветровима благим
доплута до мене
у предивна јутра

А равница пукла
до дубова старих
што Ситницу грле
у немирном хуку

И девојке неке
већ давно без лица
љубе истим жаром
пружајући руку

Да у снове врате
све ишчезле људе
и тренутке драге
доле проведене

Исконску старину
што боји божуре
деспотске лепоте
и витешке сене

Грачаничка звона
грмећи мирноћом
милују ме нежно
док целивам свећу

Увече кад легнем
једино се плашим
опијен лепотом
пробудит се нећу.

Матија Бећковић
КОСОВО ПОЉЕ

Краду ми памћење,
Скраћују ми прошлост,
Отимају векове,
Џамијају цркве,
Арају азбуку,
Чекићају гробове,
Издиру темељ,
Размећу колевку.

Куд да чергам с Високим Дечанима?
Где да предигнем Пећаршију?

Узимају ми оно
Што никоме нисам узео,
Моје лавре и престонице,
Не знам шта је моје,
Ни где ми је граница,
Народ ми је у најму и расејању,
Пале ми тапије
И затиру постојанство.

Зар да опет затрапим Свете Архангеле?
Да ми помунаре поново Љевишку?

Очни живац су ми одавно растурили,
Сад ми и бели штап отимају,
Жртвено поље са крвавом травом
Не смем да кажем да је моје.
Не дају ми да уђем у кућу
Кажу да сам је продао,
Земљу коју сам од неба купио
Неко им је обећао.

Ко им је обећао
Тај их је слагао,
Што им не обећа
Оно што је његово?
Зато јуришају на мене удружени
Кивни што сам их познао.

Алекса Шантић
ПРИЗРЕНСКА НОЋ

По собама више чираци не горе -
Сврх кровова плочних шушти поноћ плава;
У седефу чистом мјесечеве зоре
С доксатима ниским стари Призрен спава.

Само шћи попова, Динка, јоште, бдије
И једнако гледа из демира своји'
На Бистрицу хладну, гдје коњица поји
Одоцњели војник... Све јој срце бије -

И када би само млади витез хтио,
Најљепши би ноћас његов плијен био:
С њим би одмах Динка тамо, преко горе.

Јао, како дрхти - кô лишће на грани!
Тресу јој се њедра, куцкају ђердани
И трепте у сјају мјесечеве зоре.

Веселин Џелетовић Павлов
ОПЕТ НОЋАС ДОЛЕ...

У знојном грчу лица пламеног
језивом крику у даху сатканом
у праску стења меса каменог
плутао дуго сам немирним сном.

Попуцало стење, расцветао мермер,
завриштала ћирилица ове ноћи гадне,
распупао около само јад и чемер,
крварила земља када стена падне.

Ту негде између земље и неба
заискрише душе: звезде и кокарде,
деце без имена тек рођених беба,
старих Солунаца, капетана гарде.

Кости беласају месечином поливене
звер белокапа над светим шкргуће
да ли су то крици пробудили мене
ил’ косовски божур нешто ми шапуће.

Мир свој да нађу вриштећи за помоћ
лебдећи међ’ божурима залутале душе
поруку ми шаљу, своју љутњу, немоћ —
опет ноћас доле наша гробља руше.

Марко Михајловић
ВИДОВДАН

Добар вам дан
Господо српски витезови,
Ви који храбро корачате
Кроз беспуће и таму
Неког новог света, нових институција.
И ви који добијате битке,
И ви који идете из пораза у пораз
Али не одустајете од крајњег циља...

Добар вам дан
Господо српски витезови
Који сте се расули на све стране
На разне фронтове и мегдане
Да свако под својим барјаком
Зарад своје науке
Приноси жртве, пролива крв и зној
Да би своју чету увео у строј...

Добар вам дан
Господо српски витезови
Као што је и овај,
Као што је и сваки други дан добар
За ратника са муњом у очима
И бакљом у грудима
Јер ви господо српски витезови
Живите међу људима...

Бранко В. Радичевић
ГРАЧАНИЦА

Угледаше је у облацима.
И озидаше привид.
Са мистрије као са усне
прокапале молитве.

И многи захвати из ње
за спас душе.
Ал нико да се досети
да њу спасава.

Страх се увлачи
у сваку твар,
у свете сасуде и молитве,
у записе и невеселе призоре,
у живот.

И као што привид
сиђе на земљу
где се скамени у храм,
тако и храм,
заљуљан страхом,
хоће у привид.

Дрхтуљи манастир
на рукама жена.

У звонари кука птица
уместо звона.

Веселин Џелетовић Павлов
ОПЕТ СИ МЕ НАТЕР’О ДА ПЕВАМ

Опет си ме натер’о да певам
баш о теби а добро се знамо
али сада први пут те сневам
еј, Космете, враћај се овамо.

Да л’ ти оде или ја побеже
за тренутак, као вечност што је
иако нас много тога веже
успомене ил’ детињство моје.

Ја сам исти а верујем и ти
можда срце моје исто није
ал’ веруј ми не да се видети
једна суза коју осмех крије.

Наша суза никад невиђена
и детињство само нама знано
прва љубав никад наслућена
еј, Космете враћај се овамо.

Певам гласом од кога се плаче
певам да ту душу олакшамо
певам  зато снажније и јаче:
еј, Космете враћај се овамо.

А ти слутиш зашто певам тише
кажи оно што обоје знамо
проговори не мучи ме више:
еј, песниче, враћај се овамо.

Милорад М. Петровић
БОГ ДА ПРОСТИ!

Пео сам се на све горе,
што их српска земља има,
љубио сам голе стене,
грлио се с каменима.

Ишао сам на све стране,
тужна лица, ногом смелом,
сваку стопу српске земље
квасио сам сузом врелом.

А кад дођох на Косово...
сташе сузе од жалости,
само усне шапутаху:
„Бог да прости, Бог да прости“!

Веселин Џелетовић Павлов
ГРАЧАНИЦА

Страх ме је био да затећи нећу
призоре исте овог места света
мирис тамјана, недогорелу свећу
коју упалих пре много лета.

Трепери светлост, мешају се звуци
љубави детињства, покољења давних,
искорачи краљ Милутин, држећи у руци
модел цркве из времена славних.

Заслепи ме светлост живописног зида
поврати сећање а и љуте ране,
иза тог бљеска нежна Симонида
носи у руци очи ископане.

Погледом ми нежним душу помилова,
огреја ми срце и блаженство створи
а краљ Милутин, стварнији од снова,
без осуде, прекора, тихо проговори.

Теби се године можда дугим чине,
превише те боли и мучи све ово,
ја сам знао да ћеш доћи, сине,
сви путеви твоји воде на Косово.

Гледам вас, сине, векова осам,
долазе, пролазе разне хорде,
докле год будете ви знали ко сам,
срце ће Србије бити баш овде.

Доћи ћеш ускоро, веруј, сине,
народ српски тражи Косово,
доста је било ове тмине,
на кућном прагу бићеш поново.

Ореолом сјајним обасјани
у тишини кренуше ка зиду
краљ Милутин, на трен рани
загрлио нежно Симониду.

Задовољан оним што сам снио,
пробудих се с осмехом на лицу,
срећан што сам на Косову био,
што сам опет вид’о Грачаницу.

Лаза Костић (1841-1910)
КОСОВО

Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје, доме мој!
Домаћини се из тебе селе,
одомаћене радости беле,
а црни јади селе се у те
и воде туге, црне им љубе
туђинке љуте.
Радости беле, ала да знате,
да ми се нећете вратити више,
не би вам се тако сијала лица
муњевитим осветљена мачевима,
не би вам тако витешки вранци
бесно поскакивали:
ал' ид'те само, идите, сјајте,
последњи пут је, синови знајте!

А ви туге, але љуте,
а ви црни јадови,
што сте се тако понели јако
не долазите на славу, на част,
у земљу моју, у срце моје,
у мој дом?
Ваша је сила,мислите, ваша,
прокрчит' што ће вам у њему стан?
прождрљиви црви, немоћни мрави,
судбине моје надничари!
Прави моји господари
то су греси моји стари,
ви сте њихни робови!

Стојбино дивна, стојбино српска,
срдашце моје, што но си до пре
од силних радости препући хтело,
да шта ћеш сада од тол'ког јада?
Јада је више, јада је тма:
и сви ти јади, сви су ти ради,
срдашце моје, у тебе стати,
а да се чета у тебе смести,
крвцу одаспи, војску причести,
па гини, срце, у слави, у свести!

Веселин Џелетовић Павлов
ШАРОВ

Немам ни кућу, срушена оста,
трошна је била, ко велим ја —
граду срушише четири моста
па, види, опет блиста и сја.

Немам ни њиву, узео скот,
премда није ни била плодна:
гај и шумарак, докле је плот,
а земља смоница, није баш родна.

Кола сам имао, отео гад,
ауди стотка, кожа и клима,
али сам ипак схватио сад
теже је палио кад дође зима.

Замакли тек смо из нашег села
кад хорда звери нагрну, бану,
плакала тад је колона цела,
нестаде село у једном дану.

Кренули редом све да пале,
почели најпре од крова,
а онда су доле иза штале
налетели на Шарова.

Кидисао, лајао је, са њима се тук’о,
злотвора је увек препознати знао
а лавеж је његов тек онда замук’о
крај бунара мртав кад је пао.

Биће још кућа, њива и кола,
па све то човек ствара,
али никад више толико бола
и никад више Шарова стара.

Душу још имам, рањену само,
срећан што нисам и без ње ост’о,
поруку шаљем зверима тамо,
нека вам буде од Бога просто.

Праштам вам кућу, њиву и кола,
за вашу душу палим свећу,
праштам вам  чак и тренутке бола,
али вам Шарова опростити нећу.

Милица Миладиновић-Кесеровић
БОЖУРИ И ТРЊЕ
(1998)

Чуј како воде Ситницом жуборе,
чуј како гласови оптужбом говоре,
чуј како косови тужно певају,
и како топови Косовом севају.
Чуј како жене тамо наричу,
старозаветну косовску причу.
Чуј како Косовом стење јауче
као да се битка одвила јуче.
То дуси куну своје злотворе,
јер Арнаути тамо на Србе пљују,
а НАТО-вође за то ни да чују;
профане увреде до неба се дижу,
и ту срамоту они полижу.
Ено, виде се и Џелeтовића лица,
који спомињу имена убица.
Божури су одавно свенули,
а сад су и мртве пренули,
да Косово бране од издајника,
Брозових удворица и миљеника,
арнаутског нељудског лика.
О, каквог срама и јада!
Па зар је умрла и последња нада
да се жртвама не зна за гроб,
проклета коб!
Косово покрива трње,
не може бити црње.

Читам књигу Поповић Данка
који без одмора, предаха, станка,
без престанка
опомиње Срба на косовске ране
славне прошлости, минуле дане
у тежњи да Србима савест пробуди
па оштром криткиом преклиње, суди,
позива да се из смртног сна прену
и са вида скину мрачну копрену.
Власт, Лазарев завет, без милости гази
и само сопствене интересе пази.
Најгори душмани из народа потичу
на грбачи народа богатство стичу,
душу и савест, веру му убија
па јадан народ кичму савија.
Рекло се давно да за добру вечеру
сваки народ радо прода своју веру,
а кад нема вере, морала, духа,
то је као човек без вида, слуха
и тај лако склизне са праведне стазе,
Косовом сада туђе чизме газе.
Дефетисти кажу: „Србин само сања
на основу књига и старих предања,
па у бујној машти створио је мит
који расте само кад је пијан, сит
и о њему онда пуним гласом пева
о ”Небеској Србији„, -што на јави снева.”
Тада изрод кличе Партији и Брозу
који земљом кружи у плавоме возу,
поклонике митио-врло добро-зна се
пљачкајући све из државне касе.

За то време Пећска кандила се гасе
и Срби на Косову све више истребљују;
Фадиљеви ослободиоци с презиром их пљују
и исконску мржњу према њима искаљују
па прастару колевку пуни гнева напуштају.
Тако крвник-Броз, Косово испражњује
и албанске породице-српску земљу настањује,
ломи кичму Србима, ставља их на колена
ко да они нису народ, већ тиква без корена;
-народ једрог, здравог бића, Лазара и Обилића
-предака-потомства-та најјача веза
стварана је вековима-органска синтеза.

Писмо ми је стигло од Поповић Данила
па на њега мислим сада без престанка:
„Ваша ми је исповест на срце пала
и дубоко у мени негде се урезала,
утеха за мене;она није мала
када ме на суђење ускоро позову,
јер власт моју књигу злочином зову,
истина је за њих само лаж и клевета
а свака реч моја само књишка освета...

Ал' ја наду не губим, нада задња мре,
за мој српски народ ја бих дао све.
Србин је спреман за свој народ да гине
Док му сунце слободе коначно не сине.”

Драгољуб Филиповић (1884-1933)
МРТВИ ЈУГОВИЋИ

Девет лежи посечених крина,
девет брата, девет добрих сина,
часна гора тужна воштаница,
облак пада вечна плаштаница;
студ се спушта мученичког сана.

А ко ветром сринути са гора,
поломљени ко борје до бора,
око њих су скрхани алаји.
Три језера крвава их деле
и три брда – поломљене стреле.
Штит до штита стравним пољем сјаји.

А Југ мртав усред мртвих нада...
Седа пала по грудима брада,
ко смет снега по јеловој грани.
Мртав старац мртве руке шири;
још се Богдан са смрћу не мири
- Мртав отац мртву децу брани.

Марко Љ. Ружичић
СРПСКИ НАРОД

Он знају судбу своју, види шта га чека
Час срећа, час туга раздире му груди
Сваког дана више животиње воли
Кад само помисли шта му чине људи.

Крв његова хучи к’о планинска ријека
Не може је такву зауставит нико
Да подноси боли Српски народ свико
У пјесмама својим тражи срцу лијека.

И пут свој већ има, пут Исуса Христа
Њега ће слиједити до посљедњег часа
Јер душа је -СРПСКА, невина и чиста
Када оде за њом неће остат праха.

Веселин Џелетовић Павлов
ОПРОСТИ НАМ, БОЖЕ

Јуче је поново причала чаршија
како негде доле на југу далеко
гори опет наша патријаршија
а ја сам плачући, само клек’о.

Опрости нам, Боже, за поступке наше
продасмо све живо и земљу и душе
највише ме ипак моје мисли плаше,
не дају да спавам, целу ноћ ме гуше.

Ко сам ја и зашто овде да постојим
када доле и даље моју земљу краду
чега могу више да се плашим, бојим,
изгубио све сам, ал’ још имам наду.

Окружен људима којима је страна,
непозната, несхваћена, историја давна
због тога ми неће зацелити рана
дигли „Срби“ руке од Косова равна.

Али ја ћу ипак подигнути глас
окружен бојама старих барјака,
ево мене а ето и вас —
позив чека сад чопор курјака.

Јован Јовановић Змај (1833-1904)
ВИДОВ-ДАН

Не ти, што браниш невидним духом
Клонуле, слабе, невине,
Већ ти, што држиш крепосном руком
Мерило правде, истине;
Ако ти ј` заман молитва ова,
Глас рода ваљда није `ман,
Ох, ево, иште тол`ко векова
Још само један Видов-дан.

Тужан је јаук из околина,
Громак је одзив гласа тог,
Тврда је мишца српскога сина,
Свете му патње рода мог.
Чудна му мисао на јави плане,
Чудно га ноћу теши сан;
У зору чека хоће л` да сване
Још само један Видов-дан.

Не иштем снагу, већ само слогу,
Да једном познам своју коб,
Па ако живет српски не могу
Бар да ми поштен остане гроб.
Косово ћути, Ситница јечи,
- Гроб зија давно ископан.
- Ал` кога чека? Знаће тек рећи
Још један нови Видов-дан.

Марко Љ. Ружичић
ВИДОВ ДАН СЕ СПРЕМА

Сунце пржи
Крваве божуре,
Не чују се звона
Манастира Косовских!
Не нађоше спокоја
Душе Српских великана
На светом Косову.
Не чује се зов
Цара Лазара!
Не вијори застава
Бошка Југовића...
Бранковићи,
Само Бранковићи владају!
Арнаути преузимају
А „Видовдан се спрема“...

Веселин Џелетовић Павлов
ВИТЕЗ ОД МЕТОХИЈЕ

Ја нисам песник луталица
нит’ онај боем парохијски,
поета сам косовских равница
племенити Витез Метохијски.

И нисам позван да вас будим,
не нудим ником занос опијен,
само опомињем, а не судим,
ето, само, над Косметом бдијем.

Нисам Дон Кихот јер звери видим,
нестале давно ветрењаче,
ту сам да нас мало постидим
покажем свима да Космет плаче.

Своје перо има да наоштрим,
коњ оседлан увек је за мене,
за Космет сам спреман да се борим
како која љута битка крене.

Док је пера које ватру бљује,
праве вере и уз мене Бога,
племенити витез поручује:
„Ја прихватам двеста на једнога“.

Драгољуб Филиповић (1884-1933)
НЕЈАКИ НЕНАДЕ

Млад ко зора ђурђевских честара,
под калпаком с пером птице сојке,
спава... Уста ко да љубе мајку,
или пусту детињу свирајку,
грло бело као у девојке...

А крв капље ко суза сироте;
цвета душа под срцем на свили.
Плаво око гледа у даљине;
вече... Сунце на западу гине.
Пчела усном, ко по саћу мили.

А он срећан, сред Косова равна
где од криве дамаскиње паде,
спава – невин ко заклано јање.
Спава, тужне Млаве миловање
- соко лепи Нејаки Ненаде...

Патријарх Данило (oко 1350 – око 1396)
ИСПОВЕСТ МРТВОГ КНЕЗА ЛАЗАРА

Боља ми би похвална смрт
неголи са поругом живот.

Ако и на образу рану и по глави мач,
за благочашће се патих,
но мужаствен показах се
и с мученицима убројах се.

Гледах доње бојеве
и избројах горње почасти,
гледах мачеве
и помишљах на горње венце,
очекивах смрт
и на бесмртност помишљах.

Промена подвига
довољно ми би за утешење.

Марко Љ. Ружичић
СРПСКА КОЛИЈЕВКА

Кажем ли Србија, мислим на љубав
Кажем ли Српство мислим на православље
Кажем ли Србин мислим на свој народ
Кажем ли Крсна слава мислим на Св. Игњатију
Кажем ли братство мислим на рођену браћу
Кажем ли мајка, мислим на Републику Српску
Кажем ли отац, мислим на свог рођеног тату
Кажем ли слобода, мислим на мој родини крај
Кажем ли љепота, мислим на свој завичај
Кажем ли КОЛИЈЕВКА
мислим на Српску колијевку
КОСОВО И МЕТОХИЈУ

Непознати из Раванице (средина 14. в. - после 1404)
ПОХВАЛА КНЕЗУ ЛАЗАРУ

Данас сунце своје зраке простире
и озарава свега света крајеве.
Данас задухаше ветри од запада на исток
проповедајући твојих чудеса силу.

Јер ево изиђе од запада на исток
реч твоја, о нови мучениче Лазаре!

Блажени смо ми данас
више од сваке видљиве и невидљиве твари.
Блажени, уистину, и преблажени,
и по достојању.
Блажени, блажених си земљу наследио.

Данас мученици,
лик саставивши за славни помен твој,
блажени онај глас Владици свих,
с тобом певају, псалмски призивајући:
прођосмо кроз огањ и воду,
и извео си нас у покој.

Ђура Јакшић
ВЕЧЕ

Као златне токе крвљу покапане,
Доле пада сунце за гору, за гране.
И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!
У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји… То су уздисаји…
А славуји тихо уз песмицу жале
Не би ли им хладне стене заплакале. -
Немо поток бежи - ко зна куда тежи?
Можда гробу своме - мору 'лађаноме!
Све у мртвом сану мрка поноћ нађе,
Све је изумрло - сад месец изађе…!
Смртно бледа лица горе небу лети…
Погинули витез… ено се посвети…!

Вукашин Илић
КОСТИ ПРЕДАКА

Предака нам не дирајте кости
Ви злотвори што сте на Косову
Бог Вам грехе неће да опрости
Не тражите сад милост његову.

Те су кости сведоци векова
И сакралних српских споменика
Трајни доказ српскога Косова
За њега ће пасти крв велика.

Одмакните руке од Косова
Ви крвници српскога народа
Стићи ће Вас Божја казна нова
Као сваког људскога изрода.

Због Косова царства су падала
Од Римскога до у време ово
И вама је снага посустала
Косово је вечно Србиново.

Марко Михајловић
ВИРТУАЛНА ЗЕМЉА

У мрачној џунгли великог света
лутамо ''каналима'' тражећи спас

Земља без територије која има свој сајт
химна без оркестра која има свој mp3

Застава је слика у фото шопу
главна пошта је e-mail

Сувише је осетљива за спољни свет
најскупља је реч за ''ћаскање'' у ''мрежи''

Нова историја је расписана на тендеру
церемоније имају лиценцу запада

Под стакленим звоном живи
тужна је у том ропству

Јер историја је избрисана једним ''кликом''
а злочин се понавља са ''copy paste''

Све везе су пресечене са ''cut''
a будућност јој кроје са ''ctrl+alt+delete''

На екрану гласник сриче слова
да нам каже да је тужан статус, К'О СОВА...

КНЕЗ ЛАЗАР  

Облачно небо над мојом је земљом
крвава је трава у дворишту мом
уплакане жене у мојој су кући
тужан постаде цео мој дом

Друга рука хоће мојом да влада
друга реч хоће моја уста да каже
другу децу моја жена да рађа
ратним бојама лице се маже

Довољно стрела да војнике преброји
тешка коњица на души ми стоји

Довољно крви да земљу потопи
ал' оштрицу чекам да очи ми склопи

Небојша Вуковић
УМИРЕ КОСОВО

У полутами нашег смакнућа
без снова ноћи без мира дана
болна и мрска лагано пада
на моју душу велика рана

Србија плаче у срцу моме
зацвиље спомен из старог доба
и крв запишта из свих рана
зачу се лелек из црног гроба

Умире Косово славно божур ко ружа вене
и пораз тешко пада горе оловне ноћи
рањено перо клизи и пјесник са њим страда
умире свјетлост у тами јер нема куда поћи

Гаврани црни лете над овом земљом светом
и ружно пјевају своје пјесме о страшној смрти
а славуј тихо плаче пјесма му замрла бистра
јер суза његова сада косовску ледину кити

Устајте смерне душе нека се трубе чују
нека се проломи небо од страшних поклика ваших
устајте, ја шаљем последњи поздрав увелој земљи светој
што као ниједна лежи дубоко сред срца наших

И нада наша цијела у једну гробницу само
тако је брзо мала да тражи небески рај
остаје само једно последњи поздрав стари
дирљиви говор звијезда, три пуцња у небо и крај

Властимир Ћировић
РАЂАЊЕ ИСТИНЕ

Облак дима над мојом светињом,
доказује небеску моћ њену.
Крст у облак дере и говори:
”Не заборави време зла!
Ни колевку своју, спаљену...”

Док је пламен зла тирански гута,
и антихрист око ње оргија;
светиња моја, све више сија
и крст свети у души ми повија.

Већ сутра, око ће видети
спаљене зидине, пепео и прах;
а свака душа крстом благословена
васкрснуће из пепела православни дах.

Час спасења, ево куца,
из земље опомињу кости предака;
и ево зоре на истоку се спрема,
да покаже лице из таме и мрака.

Због Голготе светиње постоје,
јер са ње, плам истине стиже;
моја светиња славу јој проноси,
арнаут је пали, а у небо диже.

И моја светиња истину рађа,
и заблуди отвара истине врата;
ни Голгота не би истину родила,
да не беше, Ирода и Пилата.

ВИДОВДАН

О, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осуђени,
од одрођеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

Моју земљу данас газе,
туђе чизме, у војничком строју.
Костурнице лелеком плачу,
натопљене крвљу, у Лазаревом боју.
Горке ми сузе капљу у порту:
што Србина данас нема?
Мученике свете да спомене,
и што свака рука не запали свећу?

И док звоне Видовданска звона,
глас свештеног, моли се за спас;
Србин Србину, јаму копа
исукане сабље витлају изнад нас.
Ни сам не знам : куда ходим?
Када не видим ни смисао ни драж.
Лик Србије што на небу сија,
фарисеји, прогласише за лаж.

O, како ми данас ври,
Лазарева крв, у мени.
У срцу, распуклом од јада:
играју његове свете сени
и моји снови, осућени,
од одрођеног племена
што понизно клечи пред злом
послушног издајника и непријатеља.

Милица Бакрач
К Н Е З     Л А З А Р
по други пут међу Србима

Чекајући јутро свесрпско да сване,
и да  видовдански огласе се петли,
кад звезда водиља знак дадне, засветли,
опет ћу обићи Високе Дечане,
на Јутрење поћи, да затекнем браћу,
причест од њих примим, загрлим Стефана,
па да ме научи како ћу и шта ћу,
након шест векова овог Видовдана...

Исповедићу се, да ме тешке муке
целог рода свога нетремице море!
Ко себрима мојим везао је руке?
Ко ме то дочека? Зашто сви роморе?
... А од Пећаршије па до Грачанице,
и од Девича, преко Поља пуста,
спустила се беше нека магла густа,
па видех само божуре, и птице...

Да ми је да сретем старог Југ Богдана!
Рекао би мени каква је то тмина,
или бар једнога од девет му сина,
да их питам, камо јато ће гаврана?
Милице ми јутрос у сретење нема...
Од Царице моје чекао сам вести!
Хоће ли ме ико, Боже, јутрос срести?
Топлица сетан, Косанчић, зар дрема?

Помози Господе, где је племе моје?
Помози Мајко, да Косово видим!
Не дајте, рођени, да се бојим, стидим!
Победи, Анђеле, ове неспокоје...

Како су настале
П Е С М Е о Косову?

 Пре шест векова, на вечери давној,
на вечери тајној, пре Косовског боја,
остаде запис у Књизи староставној:
Ко је уз Лазара, и српског је соја,
на Видовдан у Пољу погинуће смело!
И издају му  неће спознат рука,
да корен божура постаће му тело!
И лек ће му дати Косовкина рука!

Па беше то Поље копаља и рана!
И страда онај што не изда веру!
Тад настаде славље звери и гаврана!
И оних, што слепо продаше вечеру!

Запева се потом  нека ПЕСМА  нова:
из девојачких грла и грактања птица...
И данас се пева, јер док је Косова,
минути неће песма – тужбалица...
У њој још потомак присећа се претка!
И кроз њу преци тајне своје поју...
- Косово је место краја и почетка...
Зар смо опет близу Косовскоме боју?

Песма о Драгој
- о Видовдану -

Кроз модри освит Видова дана,
девојка чудна у сан се јави...
Кревет јој беше трешњина грана!
Јастук од ситних цветова плавих!

Негде је гледао ово цвеће...
Никако не може да се сети...
Над главом су јој гореле свеће,
около, златни руковети,

певаху песму о силном боју,
на Видовданак што ће се збити!
Ја не дам девојку! Косовку моју!
Пре но што одем – ја ћу је скрити...

Пре но што одем пут Поља бојна,
ја сакрићу је, нек' сније санак,
Нек' чека мене док прође војна,
и овај судњи Видови данак!

Кроз модри освит Видова дана,
далека зора очи му мори,
а Арсеније с хиљаду рана,
док јутро чека, са собом збори:

Зар опет, Господе, чудни снови!
Негде сам видео цветове плаве!
Зови ме, Косово, себи зови!
А зашто свеће, њој изнад главе?

Тек кад му јутро напуни плућа,
далеко сунце уђе у зене,
он кликну: Тамо моја је кућа!
И Видовдан је! Морам да кренем!

Зорка Чордашевић
КРЕНУЛИ  СУ  ОБИЛИЋИ

Кренули  су  Обилићи
Са  четири  стране  свијета,
Свету  земљу  да  одбране
Гдје  црвени  Божур  цвјета.

Вуче  их  крвави  Божур,
Предака  ране  их  боле,
Млијеко  их  мајке  заклело
Да  Косово  бране  и  воле.

Стасали  ждрали  нејаки –
Богдан  их  зове, старина:
„Не  дајте земљу, синови,
Косово  је  наша  светиња!“

Бесмртним  вођени  Лазаром,
Чује  се химна  Савина,
Шири  се , шири  Косовом
Заклетва  сваког  Србина.

Црни  се  Ђорђе  спремио,
Лице  му  црње  од  ноћи:
„Станите  силе , туђини ,
Нема  вам  више  помоћи!“

Стрпљење  кад  врисне  у  нама
И  правде  се  дигну  вихори,
И  мртви  од  вас  јачи  смо,
„Нема  вам  спаса, злотвори!“

Нећемо  некрст  носити,
Крста  и  вјеру  не  дамо,
Косово  вид  нам  очињи,
Зјеница  кроз  коју  гледамо.

Овдје  су  наши  Божури
И  рука  лијепог  Дамјана,
Косово  крв  нам  румена
Протиче  нашим  венама.

Овдје  је   лоза  и  грожђе
Богате  наше  љетине,
Овдје  су  наше  иконе,
Српскоме  роду  светиње.

Ту  ће  се  вино  точити,
Видовдан  свети  славити,
Свадбено  коло  водити
И  српска  вјера  ширити.

Устало  Српство  на ноге,
Образ  и  вјеру  да  бране,
Под  крсташ  стали  крвави,
Боле  их  предака  ране.

Казаће  свијету  бездушном
Да  с  нама  није  готово,
Српско  је  било и  биће –
Живјело  Српско  Косово!