logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ - млађи

Рођен у селу Ореовица (1924. проглашена за варош, у њој се одржава манифестација под називом "Дани Војислава Илића Млађег"). Умро је 22. маја у 6 сати изјутра. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, у породичну гробницу у 11. парцели, поред своја два рано преминула сина. Много упоређиван са Змајем, био је и Змајеве судбине. Изгубио је кћерку Јулијану и Загорку, синове Јована и Душана. Њима је посветио своје најлепше и најтужније стихове.
У књижевности се јавио као врло млад. Песме су му штампали еминентни књижевни часописи. Завршивши права на Великој школи 1903. године, као судски писар службовао широм Србије. После ослобођења враћа се у Београд и запошљава прво у Народној библиотеци, па у Апелационом суду, да би постао инспектор Министарства правде. Неуморног пера, писао је поезију, књижевне критике, преводио са руског, француског и немачког језика. Објавио је преко 40 књига. У два маха превођен је на бугарски (1922. и 1929) и на есперанто (1932). Сарађивао је у стотинак часописа.
Његове песме биле су омиљено штиво између два рата. Није било свечаности, празника, комеморације да се нису чули његови стихови. Декламовани су у школама, црквама, на гробљима, у Двору. Његови дирљиво састављени епитафи красе многе гробове београдског Новог гробља, налазимо их чак и на Зејтинлику.

Војничко писмо

Очајничка битка... Крв... Оружја звека...
Покличи... Плутони... Урнебесна јека...
У топовском огњу брда и планине
разривене пламте. Над хладне трупине
побијених коња, мртвих витезова
док, с криком, долећу јата гавранова,
и крваво сунце док заходу бежи,
тамо, на редуту, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.
---
"Мило моје дете", - пише сину мати -
"пиши нам, да л' борбе непрестанце трају.
Овамо се чује да ће рат престати,
и да ћете, опет, доћи родном крају.
Ја на тебе, тужна, мислим непрестано,
и Господа молим, и јутро и вече,
да се вратиш мајци, материна храно,
и да ми те писмо у здрављу затече.
Оца више немаш, дете моје слатко.
ономад, на пречац, у повратку с поља
на путу је пао... Болов'о је кратко...
Јуче је погребен... Шта ћеш... Божја воља.
Берба ће почети чим Крстовдан мине.
Виноград нам пон'о к'о никад до сада.
Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине,
нећемо га брати... Нека!... Има када...
Дођи, али часно уздигнутог чела,
да те могу с диком мојим сином звати.
Поздрави сву момчад из нашега села,
па остан' ми здраво! С Богом!... Твоја мати..."
Затим две-три врсте руком добре жене:
"Кад ће се, о Боже, свршит' војна ова!?
Како си са здрављем? Сећаш ли се мене
и дечице наше и домаћег крова?
Деца су нам златна. Њих сад мама љуби,
Тата је далеко... Тежак живот води...
Дођи, тата, дођи!... Ради ничу зуби.
Јова учи. Мића почиње да ходи.
Увече, замишљен, кроз прозоре вири
у Богине свеће које небо красе,
и устима малим дуго у њих пири,
зачуђен у срдит, што се не угасе!
Наш бостан, на брегу, високо над селом,
Лагано дозрева' док зрикавци зричу,
а у житу златном, за жетву сазрелом.
препелице тако слатко пућпуричу!
За обед, редовно, тешка срца седам,
јер не видим тебе... То тишти к'о рана.
Кад год воз војнички с прозора угледам,
ја помислим: ти си... Поздрав... Твоја Ана."
Најзад, другу страну, све до дна, захвата
рукопис детињски, из огромних слова:
"Љутим се на тебе, што не дођеш тата!
Поздравља те много и воли - твој Јова..."
---
А тамо далеко, на ограшју тавном,
док пукови кличу под тробојком славном,
и крваво сунце док заходу бежи,
на редуту тврдом, међ' хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.

Муратов предсмртни монолог

О мој брате, српски цар - Лазаре,
Ја победих тебе на Косову,
И све српско, велико и мало,
Ја оковах тучем и жељезом;
Одузех ти славу и државу.
Погазих ти закон и слободу,
Изневерих правду и поштење,
Ал` ја стара, ја турска будала,
Сметох с ума што је најбитније:
Има нешто што се не окива:
То је душа свеснога народа!

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Обилић Милоша,
Кад у груд`ма сваког Шумадинца
Куца старо срце Милошево?

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Косанчић Ивана,
Кад из сваког сина Косанице
Још говори душа Иванова?

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Топлицу Милана,
Кад у сваком топличком витезу
Брекће дивска снага Миланова?
Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо браћу Југовиће,
Кад у души српскога народа
Блиста вечни спомен Југовића?

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Рељу Крилатицу,
Кад у сваком српскоме соколу
По два срца Крилатице скачу?

Шта нам вреди, и шта нам помаже,
Што убисмо Страхињића Бана,
Кад још душа свакога Србина
Пламти огњем дивског Страхињића?

Већ, мој брате, српски цар - Лазаре,
Праштај мени тешка безакоња!
Што је било - никад бити неће!
Алах нас је кроз смрт измирио,
Ал` дубоким бездном раставио,
Судбе су нам посве различите,
Јер различни бесмо за живота,
Ја: угарак, топуз и вешала,
А ти: мудра глава светитељска!
Чија глава - оног и Држава!

Мати и син

"Шта ћеш, старка, овде где куршуми лете,
на пољани смрти, сред крви румене?"
"Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене."

"О, врати се, стара. Залуд журиш тако
из далеких својих шумадијских страна:
јединац ти, бако, оболео лако,
и у Скопље пренет пре недељу дана."

Забринута старка у Скопље се диже,
преко безброј поља, брда и сувата,
пречицама жури и напокон стиже,
и закуца алком о болничка врата.

"Ко је?" - чу се. - "Ја сам, ратникова мати.
Родитељска љубав довела је мене.
Тражим мога Јову, моје мило дете,
и носим му лепе чарапе шарене."

"Ту је!" - Она уђе и дршћући гледа
све постеље редом што око ње стоје:
"Боже, да л' је овде? Камо мога чеда?"
Док одједном кликну: "Јово, очи моје!"

"Како наши, дома? - пита син полако. -
Шта те нагна, нано, чак довде до мене?"
"Здраво су. Не брини. Ја дођох, тек тако...
и носим ти, ево, чарапе шарене.

Да ти их навучем, дед' овамо брже.
Носићеш их с диком, нек је слава Богу."
- па покривач диже, ал' се хитро трже
јер спази патрљке - одсечених ногу.

Но уздржа срце да бол не потече
и не даде сузи да из ока кане,
већ покривач спусти и с поносом рече:
"Жив ми био синко, и срећне ти ране!"

Потом се јединцу наднесе над груди
и бледу му главу оберучке узе
и љубљаше дуго... Сви присутни људи
посматраху ћутке и брисаху сузе...

Заветна жеља др Рајса

Кад ми се овде, у земљи српској,
Заврши стаза животних дана,
Желим да моје срце почива
Високо изнад Кајмакчалана.

И заспао је с том топлом жељом
И своје лепе очи за навек свео,
Пошто је дао Србији драгој:
Снове и младост и живот цео.

Свети Сава

Ти остави: бисер, смарагд и рубине,
којима твој отац Немања те засу,
место царске круне- узе камилавку,
а место порфире- узе црну расу
и оде, чак тамо, у Хиландар свети,
да познаш живота одречење право,
да слушаш и вршиш заповеди Божје,
угодниче Божији, Светитељу Саво!
Ал' борба међ' браћом- зла коб наша стара-
не могаде, ипак, твом слуху измаћи:
ти, с крстом у руци, чак из Хиландара,
дође својој крвно завађеној браћи,
и, с љубављу кротком, међ ножеве њине,
ти, стаде, к'о Божје оличење право,
и свакоме пружи по гранчицу мира,
кротки миротворче, Светитељу Саво!

" На спалисте Влаха!"- Синан паша грмну,
Донесе твој ћивот...потпалише гране.
Али ветар дуну и диже твој пеп'о
и разнесе светом, на четири стране,
и свуд, где год паде трунка твога праха,
онамо се диже- к'о за чудо право-
или српска школа, или црква света,
изабраниче Божји, Светитељу Саво!
И сад твоја химна победнички звони
пуна крепке вере, полета и маха:
То је љубав твоја разнета по свету
кроз честице твога мученичког праха,
и та жива песма, што кипи к'о река
дижући се к теби, чак у небо плаво,
славиће те громко од века до века,
вечна наша славо, Светитељу Саво!

Данас, кад српска омладина цела
приступа ти, с пуно побожности свете,
да најлепши венац од најлепшег цвећа
око твоје драге иконе оплете,
и док свећа славска трепери и гори
покличи се дижу до неба у плаво:
" Оче српске школе и цркве нам свете,
слава теби, Светитељу Саво!"

* * *
Ко нашом невином крвљу залива њиве наше?
Ко свештенике коље и цркве наше плави?
Ко распетој Србији приноси очта чаше?
Ко су то? Хуни, Готи, Авари или Вандали?

Ил Логомбардери, Цвеви, Татари или Лабурци
Што децу нашу кољу, силују наше жене?
О; нису авај, Варвари некултурни,
Већ синови ХРВАТСКЕ културне просвећене.

Знам те јунаке добро, историја је њина
Пуна части и победних фанфара
Усне им још румене од победничких вина
Славећи своје победе, Немаца и Мађара,

О иронијо јада. Њихова повјест ређа
Туђинске краљеве, племство, грофове и бароне
Пред којима су ропски, псећи савијали главу
Љубећи корбач Пеште и царске Вибандоне.

Где беху кад је Душан тресно Визант смело
И када га њина црква својим војником звала,
Моме народу кад је славе љубила цело
И кад га победна песма здравила са чинбала.

Где беху на Косову, кад своје сељачке груди
Стављасмо као штит гвозден пред дивљу турску буру?
Где беху кад мој сељак, калуђер, кнез и себар;
Брањаху њихову "ТИСУЋУЉЕТЊУ КУЛТУРУ"?

Где беху на Руднику, Куманову и Иверку
Острву Виду, Бардањолу и Скадру?
О "ти јунаци" тад са пушком на нас су ишли
И силовали нам жене по равној Мачви, Јадру?

Нигде их тад не беше, лизаху ропски ланац
Живљаху животом скота, бејаху марва и робље:
Док онај мали, прости и презрени Србијанац
Низаше победе сјајне и деце своје гробље.

О; када црном робу ланце расковасмо,
Браћом их назвасмо својом, крај срца метнусмо свога
И за њих име, заставе и историју дасмо,
И из прашине их дигосмо на трон нашега Бога.

А уздар шта нам беше? Издаја и Јанка Пуста,
Лажи, клевете гнусне од којих гори лице,
Спаљене цркве, гробља невине деце наше,
И круна свега "БРАЋА" посташе краљоубице.

Не, не ми нисмо браћа, ми нисмо крв исте крви.
Ми нисмо копали очи, ни секли женама дојке,
Ми нисмо дечицу клали, ми нисмо вадили срца.
Ми нисмо деца исте словенске мајке Бојке.

Проћиће дани ови шкргута зуба и плача
Проћиће дани ови голготских искушења.
Са руба наше њиве већ сија оштрина мача
Освете, и сија сунце, нашег васрксења

Пресуди Бога правде неће тад нико избећи,
Пред тим победним мачем нико се неће скрити
Ту пресуду ће наша поклана деца изрећи.
Хрвати неће бити, Хрвата не сме бити.

Неће ни тада помоћи плашт неких југословена.
Доста смо дуго гајили на срцу своме змију,
Очеви што не дигоше то ће синови дићи
Нашега цара Петра и нашу ЦАР СРБИЈУ.

Златкова душа за декламовање
(Из европскога рата)

Дивљи Азијати надираху бесно
И сваки се звао: Вилхелм, Карл и Франац.
Ал са бомбом брани Златко место тесно
Златко Далматинац – батаљонски шанац.

Тад са јероплана тресну дим на мини
А Златко погледа румену хелису
Он беше муслиман. Изговори мису.
И предаде душу Буди на висини.

Већ мишљаху хорде: извршен је прелом
Погино је Златко, напред сад ко клинци!
Ал Златкова душа кад то виде, синци,
Без оклева једног растаде се с телом.

И стаде на стражу, крај урвине ове!
Неме страшне хорде, не верују оку:
Бледа као сенка, с бомбама о боку
Покојница душа, разгони Швабове.

ВАЖНО:

Уколико поседујете фотографије, песме или податке о Војиславу Илићу Млађем
молимо Вас пошаљите јер је ово недовршена страна...