logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

ВЛАДИСЛАВ ПЕТКОВИЋ - ДИС
(1880-1917)

Владислав Петковић Дис (10. март 1880, Заблаће код Чачка - 16. мај 1917, код Крфа), песник. Велики српски песник и родољуб. Радио као учитељ и царински службеник. Био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата пребегао је у Француску. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће немачка подморница код Крфа и он бива потопљен.
У седмом разреду гимназије у Чачку написао своју прву песму "На прозору свећа гори" и то на немачком језику који једва да је срицао.
Висок и мршав, подуже косе и сасвим необичних бркова,
с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара, својим двема збиркама поезије, заслужио је место у скоро свим антологијама српске поезије.

У браку је био са Христином-Тинком, младом и лепом поштанском службеницом, коју је одмах сместио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви. Она је, касније, о томе овако сведочила:
- Венчање? Било је за анегдоту, мада се претерује, нарочито оно са прстеном. Ја сам прстен била заборавила, а без њега се није могло, па је Дисова сестра отрчала да га донесе. Додуше, кум је нудио алку од кишобрана, али је поп објаснио да прстена мора бити...
Веома привржен породици, али и пријатељима, Дис ће једном рећи:
- За четири године брака нисмо четири пута сами, без гостију, ни ручали ни вечерали. На свет је дошло и њихово двоје деце, Гордана и Мутимир, али и ратови, балкански и светски, растанак...
Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
Књигу "Утопљене душе" Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију пјесника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да "јесте једна неука и груба имитација". Поезија "Утопљених душа" је негаторска, болећива, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, кога налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.
Збирка поезије "Ми чекамо цара" написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио "Ми чекамо пара". У овој збирци пјесник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио кликћући у националном поносу, као други пјесници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Због тога су многи критичари сматрали да је ова збирка слаба у целини те да су стихови звечећи празни и јефтино патетични.

Можда спава
Пијанство
Нирвана
Тамница
Наши дани
Оргије
Ноћ љубави
Утеха
Утопљене душе
Како ми је
Г
Поента
Међу својима
Јутарња идила
По гробовима
На Калемегдану
Разумљива песма
Волео сам, више нећу
Песма без речи
Уздах са Дунава
Променада
Лепота

Можда спава

Заборавио сам јутрос песму једну ја,
Песму једну у сну што сам сву ноћ слушао:
Да је чујем узалуд сам данас кушао,
Као да је песма била срећа моја сва.
Заборавио сам јутрос песму једну ја.

У сну своме нисам знао за буђења моћ,
И да земљи треба сунца, јутра и зоре;
Да у дану губе звезде беле одоре;
Бледи месец да се креће у умрлу ноћ.
У сну своме нисам знао за буђења моћ.

Ја сад једва могу знати да имадох сан.
И у њему очи неке, небо нечије,
Неко лице, не знам какво, можда дечије,
Стару песму, старе звезде, неки стари дан,
Ја сад једва могу знати да имадох сан.

Не сећам се ничег више, ни очију тих:
Као да је сан ми цео био од пене,
Ил' те очи да су моја душа ван мене,
Ни арије, ни свег другог, што ја ноћас сних;
Не сећам се ничег више, ни очију тих.

Али слутим, а слутити још једино знам.
Ја сад слутим за те очи да су баш оне
Што ме чудно по животу воде и гоне;
У сну дођу да ме виде шта ли радим сам.
Али слутим, а слутити још једино знам.

Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад
И те очи, и ту љубав, и тај пут среће;
Њене очи, њено лице, њено прољеће
У сну видим, али не знам што не видим сад.
Да ме виде, дођу очи, и ја видим тад;

Њену главу с круном косе и у коси цвет,
И њен поглед што ме гледа као из цвећа,
Што ме гледа, што ми каже да ме осећа,
Што ми брижно пружа одмор и нежности свет,
Њену главу с круном косе и у коси цвет.

Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас;
Не знам место на ком живи или почива;
Не знам зашто њу и сан ми јава покрива;
Можда спава, и гроб тужно негује јој стас.
Ја сад немам своју драгу, и њен не знам глас.

Можда спава са очима изван сваког зла,
Изван ствари, илузија, изван живота,
И с њом спава, невиђена, њена лепота;
Можда живи и доћи ће после овог сна.
Можда спава са очима изван сваког зла.

на песме

Пијанство

Не марим да пијем, ал´сам пијан често
У граји без друга, сам, крај пуне чаше,
Заборавим земљу, заборавим место
На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал´ кад приђе тако
Свет мојих радости, уморан, и моли
За мир, за спасење, за смрт или пак´о
Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,
Цео један живот, и њиме се креће,
Узвик га пролама: ”Неће бити боље,
Никад, никад боље, никад бити неће.”

И ја жалим себе. Мени није дано
Да ја имам земљу без убогих људи,
Очи плаве, топле као лето рано,
Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се склоним од срама,
Пијем, и зажелим да сам пијан довек;
Тад не видим порок, друштво где је чама,
Тад не видим ни стид што сам и ја човек.

на песме

Нирвана

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа,
И мириси мртви свуда круже.

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени
Под пољупцем мртвих успомена.

И све што је постајало икад
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

То су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци,
Сву селену притисну нирвана.

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око,
Без облака, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

И тај поглед, к`о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

Ноћас су ме походили мртви,
Нова гробља и векови  стари,
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

на песме

Тамница

То је онај живот, где сам пао и ја
С невиних даљина, са очима звезда
И са сузом мојом што несвесно сија
И жали, к`о тица оборена гнезда.
То је онај живот, где сам пао и ја

Са нимало знања и без моје воље,
Непознат говору и невољи ружној.
И ја плаках тада. Не беше ми боље.
И остадох тако у колевци тужној
Са нимало знања и без моје воље.

И не знадох да ми крв струји и тече,
И да носим облик што се мирно мења,
И да носим облик, сан лепоте, веће
И тишину благу к`о дах откровења.
И не знадох да ми крв струји и тече,

И да беже звезде из мојих очију,
Да се ствара небо и свод овај сада
И простор, трајање за ред стварни свију,
И да моја глава рађа сав свет јада,
И да беже звезде из мојих очију.

Ал` бегају звезде, остављају боје
Места и даљине и визију јаве,
И сад тако живе као биће моје,
Невино везане за сан моје главе.
Ал` бегају звезде, остављају боје.

При бегању звезда земља је остала
За ход мојих ногу и за живот речи,
И тако је снага у мени постала,
Снага која боли, снага која лечи.
При бегању звезда земља је остала.

И ту земљу данас познао сам и ја
Са невиним срцем, ал` без мојих звезда,
И са сузом мојом, што ми и сад сија
И жали к`о тица оборена гнезда.
И ту земљу данас познао сам и ја.

Као стара тајна ја почех да живим,
Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи
Као стара тајна ја почех да живим,

Да осећам себе у погледу трава
И ноћи, и вода, и да слушам биће
И дух мој у свему како моћно спава
К`о једина песма, једино откриће,
Да осећам себе у погледу трава

И очију што их види моја снага,
Очију што зову као глас тишина,
Као говор шума, као дивна драга
Изгубљених снова, заспалих висина.
И очију што их види моја снага.

на песме

Наши дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг'о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали,
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата,
Обесисмо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе,
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова,
Васкрсли смо све пигмеје и репове,
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији,
К'о једина успомена на џинове,
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци,
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к'о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа,
Ал' кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.

на песме

Оргије

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет:
Без свега, и без радости; мада нам груди
Чезну за цвет.

Звуци виолина, вино, јак додир жена
Дају нам пир,
Ал' свуда се крећу сенке мртвих времена,
Умрли мир.

Музика с песмом пружа нам старе јауке,
Опела траг;
Загрљај, за навек скрштене руке
И живот наг.

У самоћи нам станује, к'о у ћутању,
Велики страх;
Без лека смо. С нама ту је, ноћу и дању,
Ледени дах.

У игри, у пупољцима тражимо бесно
Израза, сна;
Плачемо мртвима што је у паклу тесно,
Кад нема дна.

Јер сваки живи у гробу свом, само што неће
Да види гроб,
Ни своје дане, што горе к'о мртвом свеће,
Ни своју коб.

Пијемо с уста и часа. Маштом лудила
Стварамо зрак;
Све нас је довела тајна што нас убила,
Откала мрак.

Пијемо нас неколико пропалих људи
И полусвет;
И знамо, радост не може да се пробуди,
Опао цвет.

на песме

Ноћ љубави

Једне вечери, као после града,
Мирисала је кожа тело моје:
Миран, без среће и радости које,
Бијах као ван тамнице јада.

Видео нисам сунце како пада,
Уздах и цвеће око сна мог што је
Очајем скрио њених нада боје,
Одвео дете у несрећу сада.

Драга моја, ја не умем више
Носити сузе што ти радост крије,
Ал' у ноћ месец кад сиђе убави,

Тишином среће кад бол замирише,
Одмори око: нек се душа слије
У позни шапат велике љубави.

на песме

Утеха

Мисао се губи, нестаје и тоне
у долини плача, где се нада купа,
где страдања живе, где се сузе роне
и где точак патњи клопара и лупа.

И док мис'о спава, клонула, у миру,
извија се љубав на крилима ноћи,
и са собом носи разлупану лиру,
и креће се, лебди по мојој самоћи.

Као ехо среће, без шума и гласа,
преко тајних снова висинама стреми,
као зора небом зрачно се таласа,
као вече у ноћ губи се и неми.

И траг јој остаје, и слика се ствара:
Небо плаво, ведро, као њено око,
поглед који прича, теши, разговара,
поима и воли и гледа дубоко.

Ја осећам душу и своју и њену:
Обе, вечне, стоје на једном осмеху,
на једном простору, у далеком времену,
које каткад ступа и шапће утеху.

на песме

Утопљене душе

Још једном само, о, да ми је дићи
Испод живота свет умрлих нада,
Још једном само, о, да ми је ићи
Простором снова под видиком јада.

Потајна слабост и жудња ка срећи,
Скривене мисли у боји љубави,
Њен поглед некад све што знаде рећи,
Још једном само да је да се јави.

У хармонији светлости и таме,
Лик душе трајно где се од нас крије,
Где свести нема, већ идеје саме,
Откуд бол слеће, да осећај свије.

У мени о њој, о лепоти, цвећу
И о младости – о још једном само,
Да ми је да се моје мисли крећу,
Да ми је да сам још једанпут тамо.

Да ми је да сам у пределима оним,
Где су младост, сан и успомене,
Код негда својих да је да се склоним
С лепотом њеном што к`о мирис вене.

Ил` да је гробља, сенки, ветра, звука
И игре мртвих, аветиња коло,
Да је болова, сећања, јаука –
Знамења, да сам некад и ја вол`о.

Ал`није. Ја знам сви ти дани стари,
И жеље, њена туга и лепота,
И нежне везе осмеха и чари
Немају више за мене живота.

Немају више живота ни за њу
Сва њена љубав и моја страдања,
Дремеж и сутон и ноћу и дању.
Нама се спава. Нама се не сања.

Губе се редом, труну под животом
Алеје бола и поднебља плава,
И моја лира са њеном лепотом,
Тугом и срећом…Да је да се спава.

И само каткад, ал` то ретко бива,
Њу када видим посред ових жала,
Прилази к мени нека магла сива,
Наговест бледа далеких обала.

Гледећи дуго тај маглени вео,
Камо се дани моји разасуше,
Шири се покров велик, простран, бео,
Под којим леже утопљене душе.

на песме

Како ми је

Од некога доба изгледа ми као
Да ће се моје замутити око,
Душа и жеље и све што сам знао
Губи се, пашће у мрачно, дубоко.

Миран сам…ни трун срџбе или чега
Што прави смешним немоћне и јадне,
Смрт, вечно жива, будућност је свега –
Свег што рођењем у колевку падне.

Некад, док младост, пролазна и блудна,
Вођена страшћу која разум плени,
Готово увек и за порок будна –
Некад, док младост живљаше у мени,

Смејах се често, подругљиво вазда,
Природи, Богу, и говорах смело,
Да онај који обличја нам сазда
Учини срамно, кукавичко дело.

И причах себи да ћу једном моћи,
Са мишљу коју величина даје,
Ждерати застор с непровидних ноћи,
Видети простор и вечност каква је,

И да ћу отуд траг безумљу знати,
И где је прошлост са безбројно жртви,
Чије је време, ко је Богу мати,
Нашто је живот и куд иду мртви.

И тада као са вулкана лава,
Сипаћу мисли што наш разум прже –
Трешће се вечност и пучина плава,
И сви атоми који светлост држе.

на песме

Г

Ходи. Остави све што је за нама.
Нека наш сусрет покрије минуте,
Велике мисли по којима ћуте,
Где живот иде к`о јесен гранама.

Поноћ и сунце одјек су менама.
Заволи себе кроз несрећу круте
И мене с њима. Нек лепоти путе
Покаже младост док је још са нама.

Осмехом душу и ране заклони.
Запали чула, нека срце тако
Пређе у усне к`о ветар у звуке.

Нек тренут овај и бол што нас гони
Расклопи небо и утули пак`о...
Пољубац, к`о смрт, не види јауке.

на песме

Поента

Једва чекам вече да и мени сване
Јер ја немам дана. К`о пустаром песак
Мисли, зраци пали у сјај, ледни блесак,
И види се живот, зима к`о две ране.

Младост и све цвеће створи се пред оком.
Ја осећам из њих како бол се вије...
Замириса уздах из оног што није,
Што остаје, труне, у сну у дубоком.

Ал` земљи ће сунце весело да гране,
Мај ће ведар ићи, пробудиће гору.
Њој промена носи пролеће и зору,
Једва чекам вече да и мени сване.

на песме

Међу својима

У мом срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис'о да још живиш, мој пределе млади.
Моја лепа звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли данас у Србији ради?

Код вас је пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде, ђурђевак и руже.
И мирише земља, која стално расте
У гроб и тишину, мој далеки друже.

Једно твоје вече. Идеш кући споро
Улицама страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне очи, моја дивна зоро,
Храни љубав мајке: "Нека живе деца."

Улазиш у собу. Сузе већ те гуше.
А два наша цвета из четири рата
У твоме су крилу, образе ти суше:
"Мама, зашто плачеш? Је л' писао тата?"

У велике патње, невино питање
Дуби дубљу рану: плач ти тресе груди...
Напољу је видно, као пред свитање.
К'о да ће се дићи гробови и људи.

Скупила си сузе у косе детиње.
Све вас гледам сада крај гозбе сироте.
Лице ти се ведри: то душа светиње
Љуби твоје чело, мој сјајни животе

на песме

Јутарња идила
Михаилу Петковићу, моме брату

Имао сам и ја веселих часова,
Није мени увек било као сада;
Имао сам и ја сате без болова,
Осмејака ведрих и радости, мада

То је давно било... На груди сам руке
Прекрстио своје. Гледам како тама,
Нечујно и тихо, не правећи звуке,
По зиду се пење у чудним сликама:

Ко љубавна чежња, као туга знана
Преко мртве драге, преко гроба ледног;
И насупрот тами из ранијих дана,
Јавља ми се слика срећног јутра једног.

Устао сам рано, преко обичаја;
Отворио прозор. Изгледаше као
У природи да је било окршаја
Неког грозног, страшног. Ваздух мокар пао.

Неба нигде нема. Можда је пропало.
Елементи страсти негде се још боре.
Можда је и сунце ропства нам допало.
Знам, тог јутра земљи није било зоре.

Облаци се сиви уплашено нагли
Испред мога ока, и као да моле
За помоћ, спасење њима, киши, магли,
Од нечије руке што их тера доле.

Нагло одох к њима. Тамо видех како
Залазе сва бића, и пропаст их носи;
Видех да се гаси и светлост и пак'о,
Неку мутну утвар да маше и коси.

У тренутку једном не знам шта се деси...
Када се пробудих, удараху звона,
Уз очајни ропац умираху греси,
Купљени животом: то мре васиона,

Земља, њено време. Умираху боје,
С њима душе људи и гробови њини;
Сазреваху звезде, ал' да их опоје
Не остаде нико, ни ноћ у црнини.

И неста планета и животу трага;
Изумире и смрт. Више нема људи;
Са мене се поче да откида снага,
Сви удови, редом, и поглед што блуди.

Мину све што беше, хтеде бити икад.
Тама се увуче у идеју снова:
Раскошније смрти нисам глед'о никад.
Имао сам и ја веселих часова.

на песме

По гробовима

Ја немам сузе за оне младиће,
Што су остали кланцима и пољем;
Све друг до друга као једно биће
Као једна жртва нараштају бољем.
Ја немам сузе за оне младиће.

Што су весели пошли из свог стана,
Као да их зове за границом коло:
Њине су груди пуне светлих рана,
На које душе прнула је холо.

Ја немам сузе за тај покров бели,
Кроз који чујем један шапат дуги:
„Са својих њива живот смо донели,
И знамо где смо, знамо где ће други.
Гробови данас добро су понели.“

Ја немам сузе за хумке синова,
Из којих ведро буде се слободе,
И нови дани, и приче џинова,
И старе земље, планине и воде.
Ја немам сузе за хумке синова,

За хумке деце отаџбине ове,
Што су свој живот као булке дала
За стару мис'о и границе нове,
За прошлу славу и реч са гусала.

Уместо сузе да мртве делије
Ожале редом, нек гробове њине
Песма из срца, из груди прелије:
Велика песма уместо црнине.
Уместо сузе да мртве делије

Ожале редом, нек у њине кости
Уиђе љубав новога појаса
И бол мој, зашто овај живот прости
Нисам спустио у борбу таласа.

на песме

На Калемегдану

Дан јулски и врео, уморан одлази,
Уз шуштање лишћа раздрагано, гласно,
Јављају лахори да вече долази.
С њим и сутон иде, и шаптање страсно
Срећног нешто света.
Ти парком прошета.

Твој костим је био лак к'о месечина,
На твом нежном лицу осмех ведар, смео,
У бујној ти коси спава помрачина,
А на глави шешир помодан и бео:
Крај мене, кроз грају
Прошла си у сјају.

Погледом те гледах за тебе умрлим.
Ти си дивна била. Не осетих тада
Жељу да те волим, потребу да грлим
Дан мојих очију. Нит' осетих јада,
Ил` песме јесени,
Ил` бола у мени.

Дан јулски и врео уморан одлази.
И док шушти лишће све више и више
Таме, мрака, мира по парку долази.
То ноћ у спокојству тишином мирише
А бол шири крила...
Ти си дивна била.

на песме

Разумљива песма

И на овој земљи живот ме опија,
По њој када лутам, моје мисли бледе,
Губе се у небо, у свет хармонија,
У облак, у звезде, невине погледе.

На њој оно место само мене плени,
Где станује љубав, где је радост млада,
Пролазна и лепа, к'о цвет драгоцени,
Као престо снова, као живот нада.

Не марим иначе за живот и бриге
Народа и људи, за принципе разне,
Бацане одувек у једне таљиге,
Што их коњи вуку и све главе празне.

Волим облак, цвеће, кад цвета и вене,
Ал` никако људе што ропћу и пиште:
Што другога боли, не боли и мене;
Мене туђи јади нимало не тиште.

на песме

Волео сам, више нећу

Каткада снага крвљу ми проструји
И пробуђена жеђ живота, да ме
Изведе мало из глуве осаме,
Где живе зима и мртви славуји.

И ја остављам видик стар, без мена,
Велику сенку што је пала на сан
Бола и среће, на шум река јасан,
На лишће, жеље и траг успомена.

По мртвом дану месечина бела
И ход тишине прелива се у тон
Тајанствености, у разума сутон,
Свет илузија до самог опела.

И гледам. Данас, као некад, ниси
С песмом на лицу, нити ми се чини
Да се покреће сад у месечини
Арија снова, и да у њој ти си.

Не видим тебе и младост у свили
С кораком среће; не размишљам о том,
На овом свету што смо са животом
Трајно к'о гробом растављени били.

Сад не размишљам. И поред сазнања
Да љубав наша умрла је за нас,
Мене не боли овај живот данас,
Ни старо небо, ни облак сањања.

С раном рођења, која се не лечи,
Даљином слутим сву празнину, где ће
Идеје, мисли и пут наше среће
Изгубити се у шуму и речи.

И сад, кад приђу моји дани стари,
Дани велики, ал' мртви за мене,
И твоје очи, и усне пламене -
Једино што се крв моја зажари.

Ти још и данас везујеш ми биће
За ову влагу и за земљу, где је
Отишло сунце; где ме стално греје
Ноћ с тобом, као последње откриће.

Ја и сад сваку мисао ти дајем
И своје грехе; само сневам о том,
Кад ћу сав живот испити похотом:
Ја те још волим, али загрљајем.

Волим те срцем, што још зна да бије
Пропашћу мојом, мојим гробом, мада
За мене нема светлости ни сада,
И око моје дан више не пије.

Нада мном љубав нема више власти.
Ја видим себе са душе нимало,
И сумњам да је ње икад имало;
Не очекујем ништа осим својих страсти.

Кад спусте главу у гроб, да се смири
И срце моје, живећу у бањи
Тишине мирно: по мојој лубањи
Празнина ће се к'о вечност да шири.

Дотле нек струји и нека ме сише
Крв моја и жеђ за животом грубим,
Кад ничег нема достојног да љубим:
Ја сам те волео, ал' не умем више.

на песме

Песма без речи

Ево данас умор пао на ме.
У очима поглед заборава,
Моја свест ми, у даљини таме,
И дух, к'о цвет у јесени, спава,
И дух спава. Ја не појмим сада,
Да л' је било живота, и када?

Сјај и боли по'абани.
Дуге нема у сутону;
Не виде се ноћи, дани:
Моје доба све утону
У сан што ми сад не смета;
Немам више свог терета.

Каткад само у тишину равну
Ветар стреса шум и шапат с грања;
Видим неку силуету тавну,
Траг прошлости, залазак сећања
И све речи да с обликом стају
Ту, преда ме, где се распадају.

Смрт и време под покровом,
Свуд се хвата дремеж сиви
И меша се са отровом
И задахом свег што живи;
Све је дубљи јаз падања
Без савести и јадања.

Ја спавам по идејама ево,
С мирисом облака и прашине,
Али ти, којој сам некад пев'о,
Када уздах твој се за мном вине,
На последњем звуку виолине,
Потражи ме, о, потражи ти ме:
Једног дана нестало ме с њиме.

на песме

Уздах са Дунава

На Калемегдану, посред старог града,
Где Београд грле и Дунав и Сава,
Једно Српче гледа земље наших нада,
Што их тајно крије та даљина плава.

Огромна равница пред њиме се пружа
Несрећна и лепа, као српска туга,
У тој земљи има и поља и ружа,
Ал' слобода само тој се земљи руга.

Столећима Србин у тој земљи живи,
Ал' Немац и Мађар вечито га гоне,
Једино се Србин тој земљи не диви,
Јер његова звона само на плач звоне.

Ту је Банат, Бачка, ту је и Срем равни,
Далмација, Босна - све то земље Срба,
Ту је и Хрватска: свуд спомени славни,
Чувају се тајно место српског грба.

И док сунце греје Велику Србију,
На Калемегдану док цвеће мирише,
Српче стоји тако, сузе му се лију,
И његово срце овако уздише:

"О велике земље, о Српски Народе,
Када ће и за те доћи живот прави?
Што судбина крије буктињу слободе?
Велико пролеће кад ће да се јави?

С Дунава и Дрине, Тимока, Вардара,
Кад ће у бој поћи наше моћне чете,
Да униште једном име господара,
Који као тиран гуши земље свете."

на песме

Променада

Кроз отворен прозор, несташан и мио,
На завесу ветрић невидљиви слеће,
И њоме се игра, безбрижан и чио;
Ноћ на пољу лежи, мир се по њој креће.

Над земљом је сутон; а свуд по пучини
Тишина се дигла да спокојством лечи:
И у том часу мени се учини,
Да звук један дође, носи твоје речи.

Звала си ме себи. Ја се нисам мак'о;
Радост сва у тузи пригрли ме страсно:
„Ти си је љубио као огањ пак'о,
А она је дошла кад је све већ касно“.

И занех се потом. Мисао ми оде
До прошлости моје, у крајеве знане;
Да посети љубав коју боли воде,
Док сећања брижно од смрти је бране.

И ту виде доба, она светла, ведра,
Да их већ нестаје полако и тужно,
Да пролазност своја отвара им недра,
И да стварност свуда подиже се ружно.

Из мисли се тргох. Бацих поглед доле,
Никог није било. И дође ми жао:
„Можда је чекала, можда много воле,
А ја? – ја сам свиреп, бездушан и зао.“

И тад пипах ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје нисам мого наћи;
О, како је љубав велика и блага,
Мада као звезда и она ће заћи.

Брзо, нагло одох из свог празног стана,
Угодно ми беше кретати се, ићи
Развалином овом живота и дана
Коју сунце сутра поново ће дићи.

Свуда тако мирно, изразито, мрачно:
К'о одблесци смрти сенке пале редом,
Лишће тек зашушти једнолико, плачно
У ноћи што дише месечином бледом.

Не знам како, зашто – али гласно реко` :
„Ја те волим, драга“ ; и осетих, тада
Ону љубав стару и доба далеко,
Доба које нама појави се сада.

И та љубав стара, као дух без гласа,
Поведе ме журно тамо, до твога стана:
На прозору нађох слику твога стаса,
Као знак љубави и ранијих дана.

Дошао сам кући. Ветрић се још пео,
По завеси игра сам у своме ору;
Док напољу сутон већ постаје бео
И пет'о се мучи да пробуди зору.

на песме

ЛЕПОТА

Да л' се ова бајка у истини збила
Тамо, где већ нема ни руина стари',
Где ноћ заборава све је досад скрила
Осим ње, што иде са несталих ствари
Уз облик ветрова и говор дубрава,
Као дух умрлих преко наших глава?

Ил' је ова бајка не из овог доба,
не из земље наше, већ са звезде неке,
Која данас нема ни трага ни гроба,
Док Даница чува спомене далеке,
Као машта људска, што једина јавља
Оно што је било, што се не обнавља?

Не знам о том, не знам. Ал' кад пада вече
На црвено сунце и дан к'о дим бео,
Кад из сваког кутка ноћ црна потече
И притисне поглед, небо, видик цео
Знам, да чујем тада, да ми нека струја
Носи мртве речи и песме славуја.

Носи мртве речи. Ја осећам тада,
Да мрак мене гледа испуњен очима
Оних који неће заспати никада,
А од којих душа често се отима;
Да мрак мене гледа са изразом свију
Умрлих облака и мртвих очију.

Чини ми се да се отварају врата
На гробници света, заспалих земаља,
Да устају дани из помрлих сата
И да мртво време мирно се помаља:
Видим једну звезду у обмани више,
Слушам како прошлост тишином мирише.

Видим једну звезду и крај њеног доба,
Једну моћну сенку што лагано кружи
Над минулом звездом као уздах гроба:
Можда на тај начин за њом мртвом тужи,
Ил' ту за то стоји, да нејасно, такво,
Каже што је било некада и давно.

Каже што је било. И ја слушам тако,
Смрт лагано иде, осваја планету,
Гаси цео живот неумитно тако
Ко победа вечна, и у целом свету
Њен се корак чује: све испуни собом
И завлада земном и покори гробом.

на песме