ПОЕТА - Србољуб Митић

СРБОЉУБ МИТИЋ
(1932-1993)

КАЖИТЕ МУ ЗА ЖИВОТА ХВАЛА
или: Парадигма Великог Тужног Песника

"Срба Митић, једноставно није могао да не поверује у Реч Божју, поклоњену њему, убогом сељаку из Стига, човеку без школе и родовског стабла."

(др Владета Јеротић)

ПРОЛОГ: 20 година правим дугове - и пишем!!!
Уистину, има ли бољег описа живота песника.
У једној реченици, у једном уздисају. У једној и јединој истини. Зла коб, чудни урес и дар божји - све то у једној непознаници званој песник. И док им живот узима живот, повесница га враћа. Умиру зарад песме, али се из ње и рађају, наново и наново. Пишу сањоходећи кроз живот, надајући се да није улудо, и да ће можда...

Они, који претрају мутна времена у којима су живели, то никада не сазнају. Њихове песме су пепео ватре у којој су сагорели. Пепео разигран, пепео васељенски. Али, то је цена песме. Саздане из радозналости, бола, васколиког чуђења, бдења родоболника, неправде, пркоса и увек, и увек - из љубави и за љубав. Све оно што се не може погледом изрећи, псовком изјадати, криком описати, ћутњом отежати - каже песма. А они који је творе морају одболовати сву немоћ погледа, псовке, крика и ћутње. И прометејски уздахнути, и тиртејски подвикнути, и рећи urbi et orbi кад остали ћуте:

Нека се сакрију који се не усуђују (С. Митић)

Ово је хвала Србољубу Митићу, кога живот, као ни остале песнике, није штедео. Није улуд Србо!

СРБОЉУБУ МИТИЋУ

Из лука и проје
дрзнуше сонети
наше неспокоје
песмом ћеш пронети

Веселин Џелетовић Павлов

Над твојим писмом - СУЗА
Србољубу Митићу

Зашто опет проговараш
незнани сабрате
и поново стрепњу ствараш
у те неповрате

Зашто претиш мени
оним што си био
и докле ће сени
ћутат што си скрио

Ко да те разуме
сем сабраће твоје
мислиш да ко уме
схватит неспокоје

Сада ћу ти рећи
теби, знам, не вреди,
постајеш све већи
кад тело избледи

Већма ти се диве
сад злотвори твоји
у речима живе
сетни неспокоји

Оно што су сањали
проживео ти си
неважно су гањали
зато схваћен ниси

Ти си засп'о брате
престао да сањаш
они би да врате
то јуче за данас

Спавај мирно пријатељу
сањаћемо за те
испунити дрску жељу
певати – без плате.

Веселин Џелетовић Павлов

НИОТКУДА НЕМА МИ ОДЈЕКА...
Песнике, за живота, овако поштују, зар не?

БЕКСТВО ОД УЈЕДА

(Србољубу Митићу)

Тихо Србољубе,
славуји данас
за тебе поју.
У сан би твој,
у самоћу,
у модру тишину,
да заборавиш.

Рањавали су те
злурадим погледима,
ударали лажима,
клеветали,
осмехом поздрављали,
а нож у рукаву носили,
лајали, уједали,
оспоравали
пев твој.

Тако су ти само
снагу давали,
крила јачали,
водили до зденца
у коме бесмртност
круг савија.

Све си знао Србољубе,
све слутио,
све ћутке примао
и ништа,
ништа
ниси скривао,
стиховима
сваког даривао
небо над Стигом,
до бола љубио,
у самоћи тихо патио,
црним словима,
на црном папиру,
црни живот писао….

Зорка Стојановић

БИЈЕ СУДБИНА

Пластови новога сена
Као чопор зелених паса
Седе на утрини

Бити југ у цичи
Бити лед у јари
И бити истинит

И волећи падам злој судбини у раље
Ал' волим и даље
Ал' волим и даље

Црна ружа у црним грудима
Црна крв ми црно у костима
Црн без људи црњи са људима

Оне велике очи умне одлазе
И она јака рука од нежности
Не смем из сна

ОНИ СТРАШНО ВИЧУ

Тако се смеје земља у дну душе
Тако се смеје кућа запаљена
Тако се смеје дрво проклето

Што ли умни
Неумљем се
Бране

Онај што не уме да на поган пљуне
Ономе на срце насрће
Гамад свака

Они га у цеванице секирама плавим
Да згине а низашта
Онако да не има га

ОДАСВУД СВЕТ

Висине и дубине небеске
Једном пољубиће се
У малој топлој кости

Још ми срце испред чела лети
Још ме око окованог води
Страобама куд не смеју пусти

Кроз прозор велике куће види се
Међу високим запаљеним свећама
Угашен неко

Једном неки човек плугом извалио
Зарђали нож пројар
Врло важан

У планини у изби каменој
Мати сина у наћвама купа
Детенце се кроз камење сјаји

УМНО УМНО НОЋУ

Иза смеја рђа јад и чемер
Иза смеја освиљеног
Мука гола

А неће бити ува тог
Које ће издржати
Реч најјаснију

Силама песме
Јавно и јасно
Тући се

Умно
Умно

Ноћу

Ако сам човек живац
Ако сам глава умна
Лудо ли мислим

Не воле ме пчеле
Не воле ме мрави
Не воле ме војске

Учини ми се
Ето сам препознао
Срце своје

Слобода моја далека је
Ал' жива јесте
Али јесте

САВАТИЈЕ ШОЈКИН

Говорио Саватије Шојкин
Имам змајску косу детелинску
Кад се стушти једва је сустизам

Говорио Саватије Шојкин
Триклет проклет ко удари дете
У детета правда неотета

Говорио Саватије Шојкин
Бем ти сунац коњ је права гозба
Ем га јашиш ем те башка воли

Говорио Саватије Шојкин
Плаћали ми да да усечем ора
Не хте рука ка на живог створа

МЕЧКАР

Дао ми отац
Добар занат

Дала ми срећа
Паметну мечку

Дала ми ташта
Лепу жену

Дала ми жена
Слатку децу

Благо мени

МАЈКА БРАНКА

Мајушна телом
Душом преголема
Златна протече

Бистроока дубоког погледа
И тмину грдну
И боје дање

Над мајкама мајка
Правду ужасну
На голим рукам
Пронесе усијану

Рано је узе гроб
Ал' запахну је
Среће дашак

Слатка јој земља
око костура

ТУЖНА ПЕСМА

Не зна се зашто трава на неком
гробу никад не никне.
Можда су кости још бесне,
још отровне у земљи.
можда понекад, ноћу, закопани
страшно урликне
за сунцем
и јед избљује у земљу да никад
ни змија кроз хумку му
пут свој
не изрије.

Не зна се зашто трава на неком гробу
никад не зазелени.
Можда се мртвац пун чемера
распао у земљи.