logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

МИЛАН РАКИЋ
(1876-1938)

Милан РакићРођен је 1876 године у Београду. Завршио права је у Паризу. По повратку са студија ступио је у дипломатску службу, у којој је био скоро до смрти као посланик наше државе у иностранству. Ракић се својим првим песмама јавио у „Српском књижевном гласнику” 1902. Написао је мало, свега око педесет песама и доста рано је престао да пише. Са Шантићем, Ракић је најуспелије обновио нашу родољубиву поезију, на сасвим оригиналан начин, без позе и шовинизма. Његово је родољубље отмено и племенито, језик беспрекорно чист и крепак. Умро је у Загребу 1938. Милан Ракић

Ракићеве песме с косовском тематиком настале су тачно у периоду који је песник - иако с повременим кратким прекидима - провео у конзулату у Приштини, дакле од 1905. до 1911. године. Осам је Ракићевих песама инспирисано заветним косовским искуством: Минаре (1905), На Гази-Местану, Симонида и Божур (1907), Јефимија и Кондир (1910), Напуштена црква и Наслеђе (1911). Сем "Божура" и "Наслеђа" (које су први пут објављене у збирци "Нове песме", Београд 1912), и "Јефимије" (која је, заједно са песмом "Кондир", штампана у "Српско-хрватском алманаху") све друге песме објављене су у "Српском књижевном гласнику".

Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико!
Вечери једне на каменој плочи,
Знајући да га тад не види нико,
Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није смео
Ни отмено ти лице, нити уста,
Ни златну круну, ни краљевски вео,
Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,
У искићеном мозаик-оделу,
Док мирно сносиш судбу своју грубу,
Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које
Човеку ипак шаљу светлост своју,
И човек види сјај, облик, и боју
Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,
На ишчађалој и старинској плочи,
Сијају сада, тужна Симонида, —
Твоје већ давно ископане очи!

На Гази-местану

Силни оклопници, без мане и страха,
хладни ко ваш оклоп и погледа мрка,
ви јурнусте тада у облаку праха,
и настаде тресак и крвава трка.

Заљуљано царство сурвало се с вама ...
Кад олуја прође врх Косова равна,
Косово постаде непрегледна јама,
костурница страшна и поразом славна.

Косовски јунаци, заслуга је ваша
што последњи бесте. У крвавој страви,
када труло царство оружја се маша,
сваки леш је свесна жртва, јунак прави.

Данас нама кажу, деци овог века,
да смо недостојни историје наше,
да нас захватила западњачка река,
и да нам се душе опасности плаше.

Добра земљо моја, лажу! Ко те воли
данас, тај те воли, јер зна да си мати,
јер пре нас ни поља ни кршеви голи
не могоше ником свесну љубав дати!

И данас кад дође до последњег боја,
неозарен старог ореола сјајем,
ја ћу дати живот, отаџбино моја,
знајући шта дајем и зашто га дајем!

Јефимија

Јефимија, ћерка господара Драме
И жена деспота Угљеше, у миру,
Далеко од света, пуна верске таме,
Везе свилен покров за дар манастиру.

Покрај ње се крве народи и гуше,
Продају царства, свет васколики цвили.
Она, вечно сама, на злату и свили
Везе страсне боле отмене јој душе.

Векови су прошли и заборав пада,
А још овај народ као некада грца,
И мени се чини да су наша срца
У грудима твојим куцала још тада,

И у мучне часе народнога слома,
Кад светлости нема на видику целом,
Ја се сећам тебе и твојега дома,
Деспотице српска с калуђерским велом!

И осећам тада да, ко некад, сама,
Над несрећном коби што стеже све јаче,
Над пламеном које обухвата тама,
Стара Црна Госпа запева и плаче...

Божур

Како је лепа ова ноћ! Гле, свуда,
С тополе, 'раста, багрема и дуда,
У млазевима златокосим пада
Несуштаствена месечина. Сада,

Над ливадама где трава мирише,
У расцветаним гранама, сврх њива
Које се црне после бујне кише,
Велика душа месечева снива.

Све мирно, тајац. Ћути поље равно
Где некад паде за четама чета...
- Из многе крви изникнуо давно,
Црвен и плав, Косовом божур цвета...

Напуштена црква

Лежи стара слика распетога Христа.
Млаз му крви цури низ сломљена ребра;
Очи мртве, усне бледе, самрт иста;
Над главом ореол од кована сребра.

Дар негдашњег племства и побожног себра,
Ђердан од дуката о врату му блиста.
По оквиру утиснута срма чиста,
А оквир је рез'о уметник из Дебра.

Такав лежи Христос сред пустога храма.
И док неосетно, свуда пада тама,
И јато се ноћних птица на плен спрема,

Сам у пустој цркви, где круже вампири,
Очајан и страшан, Христос руке шири,
Вечно чекајући паству, које нема...

Наслеђе

Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумем добро, у то мутно вече,
Зашто бројне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји',
Мученика старих и јунака који
Умираху ћутке на страсноме кољу.

Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам - све се може кад се хоће -
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.

И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небесне путе,
Ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,

Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових, да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепост старинских јунака.

Све исчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу...

Кондир

Почуј, драга, речи искрене и јасне
Једне болне душе, твојој души присне,
Пре но олуја стигне и гром страсни прасне,
И немирно срце наједанпут свисне,
Почуј ове песме узалудно страсне.

Пре одсудног боја ја ти нисам дао
Копрену, ни бурму, ни аздију, као
Старински јунаци, по чему ћеш мене
Поменути када стигне удес зао
И запиште деца и заплачу жене.

Сад на разбојишту лежи леш до леша.
Племићи и себри. Лежи страшна смеса.
Ноћ се хвата. Само муња каткад блисне.
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Хоће ли ме наћи међу њима твоје
Бистре очи, драга? Хоће л' из кондира,
Ко претеча скромна вечитога мира,
Пасти кап на ране што зјапе и гноје?
Хоће л' пасти капља што болове спира?

Чекам. Нигде никог. Светлост дана гасне.
Ноћ просипа таму у часове касне,
Ни звезде на небу да за тренут блисне.
- Чекам. Нигде никог. Уз вапаје гласне
Непрегледна хрпа рањеника кисне...

Долап

Ја знам један долап. Црн, гломазан, труо,
Стоји као спомен из прастарих дана.
Његову сам шкрипу као дете чуо;
Стара груба справа давно ми је знана.

Један мали вранац окреће га тромо,
Малаксао давно од тешкога труда;
Вуче бедно кљусе сипљиво и хромо,
Бич га бије, улар стеже, жуљи руда.

Вранче! Ти си био пун снаге и воље,
И долап си стари окретао живо;
Тешила те нада да ће бити боље;
Млад и снажан, ти си златне снове снив'о.

Ал' је прошло време преко твоје главе,
Изнемогло тело, малаксале моћи;
Познао си живот и невоље праве,
И јулијске жеге, и студене ноћи.

О, како те жалим! - Гле, сузе ме гуше,
Олишена судбо свих живота редом! -
Тебе, браћу људе, и све живе душе,
Једнаке пред општом, неминовном бедом...

Подне. Ти би воде. Ко ће ти је дати?
Ту крај твојих ногу жуборећи тече.
Али бич фијукне... Напред! Немој стати,
Док не падне најзад спасоносно вече.

Подне. Ти си гладан. Ти би траве хтео;
Свуда око тебе буја трава густа,
И мирисе њене цув доноси врео.
Али бич фијукне: збогом, надо пуста!

Ти си као и ја, младости ране,
Осетио општу судбу што нас гази,
И гладан и жедан проводио дане
Све у уском кругу, све на истој стази.

Ти си као и ја, на јулијској жези,
Док жубори вода крај тебе у виру,
Сањао о срећи, награди и нези,
Сањао о добром, заслуженом миру.

О! к'о змија љута кошуљицу своју,
Оставити беду, несрећу, и злобу,
И ударце бича стечене у зноју,
И свемоћну подлост, и општу гнусобу!...

Пусти снови!... Напред, вранче, немој стати,
Не мириши траву, не осећај вир:
Награду за труде небо ће ти дати,
Мрачну, добру раку, и вечити мир!

Вечити путник

Ја сам био створен, Госпо, да се родим,
Да живим, и умрем, све у истој кући,
Да целог живота, никуд немичући,
У истоме куту разговоре водим.

А ја белим светом расух живот цео;
И на обалама где је вечна плима,
И у сваком граду, сваком месту, има
По кап моје крви и мог срца део.

Ко раскинут ђердан,снизали се моји
Дани, разбацани, туђи један другом,
И у луталачком мом животу дугом
Нигде један спомен уз други не стоји.

Сад сам силом ћуди, Госпо, не знам чије,
На северу мртвом, где се мрзне море,
Где ни једна тица пропевала није,
Где прастаре шуме никад не шуморе,
И где снежне јеле што пролећа броје
Као беле дувне непомично стоје...

Све су јутрос јеле обвијене снегом,
И дрвене куће, ко од снега целе,
Под црквеним торњем спокојно се беле,
Ко шатори бели под победним стегом.
Но мисао моја није тако бела,
У мени се буди опет чежња стара,
И шапћући тајно, ко вечерња врела,
Пред очима мојим старе слике ствара.

И ја видим друге пределе, и боје
Друге, с пуно сунца, с две големе воде,
Где слепови ниски укотвљени стоје
И бродови пуни у даљину броде.
Где над мирном водом, у вечерње вреле,
Бде старинске куле с мрке цитаделе.

У квргама

У кврге су ме бацили, о срама.
да, то је било у прастаро време.
Јесам ли био крив? и зашто? - Тама
ћути, и редом сва створења неме.
У кврге су ме бацили, о срама!

Неко их стеже, а не видим ко је,
Ал' чујем како шкрипе кврге гнусне,
Под силном стегом прште кости моје,
И крв из рана на махове пљусне.
Неко их стеже, а не видим ко је.

Јаук и писка свуда око мене.
У редовима црним кврге стоје,
У њима пиште деца, људи, жене.
Неко их мучи, а не знају ко је.
Јаук и писка свуда око мене.

Стежи, о стежи, невидљива сило!
И немилосно кости моје мрви,
Док најзад моје не престане било,
И не исцури кап последња крви!
Стежи, о стежи, невидљива сило!

О, како ти се слатко смејем сада,
Жртва се руга џелату што коље.
Зар то врхунац мучења и јада?
Зар ништа ниси измислила боље?
О, како ти се слатко смејем сада!

Удри, и мучи, и притежи јаче,
Ал' знај да неће прећи моје усне
Ниједна речца што моли ил' плаче,
Ни бапске клетве, ни слабости гнусне!
Удри, и мучи, и притежи јаче, -

Ал' докле редом деца, људи, жене,
Плачу и пиште, бедни, покрај мене,
И ропски клече пред скривеним створем,
Врх писке, клетве, и вапаја њини'
Летеће мирно дух мој у висини,
Ко морска ласта над широким морем.

Лепота

Јест, нема на теби ни једнога дела
Да се моме оку могао да сакрије,
Ни једног превоја блиставог ти тела
да се мој пољубац на њ спустио није.

Знам те тако добро: у растанка часе
Ти преда ме ступиш сва сјајна и жива,
Знам када ће сузе око да ти квасе,
Знам када ти душа милостом прелива.

А кад у њој носиш сву топлину Југа...
Па ипак си сваког дана нова мени,
Увек нова, увек тако чудно друга,
И никада слична јучерашњој жени.

Та моћ твоја чудна заслепљава мене
Разноврсним сјајем, мирисом и бојом.
- Ох, буди једанпут ко и друге жене.
Да одахнем најзад пред лепотом твојом...

Чежња

Данас ћу ти дати, када вече падне,
у светлости скромној кандила и свећа,
у чистоти душе моје, некад јадне,
читаву бујицу пролетњега цвећа.

У соби ће бити сумрак, благ ко твоје
срце, сумрак створен да се дуго сања.
На окнима светлим забљештаће боје
У тај свежи тренут првога сазнања...

Све ће бити лепше, све драже и више,
ноћ која се спушта, свет што мирно спава,
дуго мртво поље на коме мирише
кржљава и ретка у бусењу трава.

тако крај цвећа остаћемо сами...
- Пролиће се тада, као бујне кише,
стидљиви шапати у блаженој тами,
и речи из којих пролеће мирише...

Обнова

Хоћу на једном свечаном опелу
Да сахраним оно што прошлошћу зову,
И да ти донесем тада душу нову
Без иједне пеге негдашње - сву белу.

И хоћу да оног часа кад на мене
Падну косе твоје и пољубац један,
Будем као некад безазлен и чедан,
Да први пут познам чар љубљене жене;

И да сав у твојој бесконачној моћи,
Очаран, без свега што ме давно гуши,
Осећам под сјајем ове прве ноћи
Како се у мојој обновљеној души,

Уз веселу песму раздраганих гнезда,
Док шушти топола и мирисе липа,
И радосно небо месечину сипа,
Тајанствено рађа ново јато звезда ...

Јасика

Над крововима небо сиво,
А измаглица влажна лута
И ко прозрачно меко ткиво
Покрива правце мога пута.

На оморици људи, звери,
И биље, све се мртво чини.
- Јасика једна тек трепери.
Јасика танка у висини.

Трепери само, о јасико!
Тај тамни нагон што те креће
разумео још није нико,
Разумети га нико неће.

Но он за мене сада значи
Тај неумитни живот што се
Никада јоште не помрачи
И који мутне струје носе.

Победник вечни, увек чио,
Изван доброга и ван злога,
данас ко јуче што је био
Јачи од смрти и од бога.

Трепери само, о јасико!
Гледам те с чежњом и са тугом
На болове сам давно свико,
Са јадом живим као са другом.

И кад живот мислим цео,
Који је био што је сада,
На моју душу ко црн вео
Огромна, тешка сенка пада.

Но ко паука што за мрежу
Везују танки конци они,
Дрхтаји твоји мене вежу
За вечни живот од искони.

И у дну тужне душе моје,
Ко наговештај нове вере,
Весело као лишће твоје,
Нагони тамни затрепере...

Поносна песма

Безбројне су очи по твом стасу пале
Ко уморна јата на поморску лађу,
И, све очаране, за тренутак стале
Да на теби одмор и лепоту нађу.

Безбројна су уста рекла да те љубе,
И умукла затим, да никада више
Не прозборе речи ни нежне ни грубе,
Јер теби речена реч - све друге брише!

Безбројни јауци прате твоје стопе
Кад ти, као божанство страшно, сиђеш к нама,
И безбројне страсти запламте ко слама,
И безбројна срца црном крвљу лопе...

И нико, и никад, не дотаче вреле
Усне твоје, нити реч ти нежну зачу.
Само, ко две сестре у безгласном плачу,
Две се душе наше у милости среле.

И ја сам господар твој и твога тела.
Ко деспоти стари владам тобом сада,
Сам напајам уста са свих твојих врела,
И сва нежност твоја само на ме пада.

О када је тако стари Усуд хтео,
Да ја изабраник будем, ја једини,
И да, увек уз њу, век проведем цео
Очаран, и бачен у чаробне чини.

Подигнућу главу своју поносито,
И као мујезин с танког минарета,
Док пода мном шушти непрегледно жито
И на месечини плави кукољ цвета,

Узвикнућу громко кроз пределе неме,
Да обузме сваког неверника страва:
"Јест, само је она лепотица права,
А ја њезин пророк за вечито време!"

Сентиментална песма

По месецу ти шаљем уздах један,
По том у чежњи брату. Нек ти рече,
У тужни час кад зимско пада вече.
Да сам ко Азра, блед, веран и предан.

И шта би он, тај месец, коме поју
Од Индије до вечитога Рима
Чежњиву светлост и сањиву боју
Сви песници на језицима свима,

Кад не би тако у глухој самоћи
Тешио срца што се чежњом гуше
И љупким сјајем кроз бескрајне ноћи
Везивао све растављене душе!

И сад, кад сине та старинска Луна
И сетне зраке проспе мојом собом,
Ја чудно пренем и, ко да си туна,
Сва душа моја замирише тобом...

Очајна песма

Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним.

Као Хермес стари и с њим Афродита,
Стопи се у мени страшћу твојом целом,
Да сав изнемогнем под витким ти телом,
И да душа моја буде сита.

-Када помислим, драга, да ће доћи време
Кад за мене неће постојати жена,
Кад ће чула моја редом да занеме,
И страсти да прођу као дим и пена,

А да ће, још увек, покрај мене свуда
Бити месечине под којом се жуди,
И младих срдаца што стварају чуда,
И жена што воле и вољених људи,

Вриснуо бих, драга, рикнуо бих тада
Као бик погођен зрном посред чела
Што у напорима узалудним пада
Док из њега бије крв црна и врела

Упиј се у мене загрљајем једним,
Ко грозница тајна струји мојом крви,
Крепко стегни моје тело, нек се смрви,
И дај ми пољупце за којим жедним.

Обична песма

Наша је љубав била кратког века,
Тренутак један - тек годину дана.
И растави нас нагло судба прека,
Без уздисаја, без суза, без рана.

У свађи нам је прошло пола дана;
У помирењу мучном пола ноћи.
И бежао сам из нашег стана,
Тражећи мира у пољској самоћи.

Но то је било кратко време;
Па постадосмо туђи једно другом;
И гледасмо се у ћутању дугом,
Тупо, к'о сито дете шећерлеме.

И тако све је прошло; и ја сада
Не могу клети небо ни судбину,
Ил' с песницама стиснутим, пун јада,
Проклети жене или подлост њину|

Па ипак - да си само каткад знала
Велики, кобни огањ дусе ове,
И силну љубав сто нисти к'о хала
Све друге мисли и наде и снове; -

Па ипак - да си само каткад хтела
У заносу, и сличну мекој свили,
Да нађеш нежну реч из срца врела -
И ми би можда дуго срећни били|

А сад полако тече ово време;
Постасмо тако туђи једно другом;
И гледамо се у ћутању дугом
Тупо, к'о сито дете шећерлеме.

Искрена песма

О склопи усне, не говори, ћути,
Остави мисли нек се бујно роје,
И реч нек твоја ничим не помути
Безмерно силне осећаје моје.

Ћути, и пусти да сад жиле моје
Забрекћу новим, заносним животом,
Да заборавим да смо ту нас двоје
Пред величином природе; а потом,

Кад прође све, и малаксало тело
Поново падне у обичну чаму,
И живот нов и надахнуће цело
Нечујно, тихо потоне у таму,

Ја ћу ти драга, опет рећи тада
Отужну песму о љубави, како
чезнем и страдам и љубим те, мада
У том тренутку не осећам тако.

И ти ћеш, бедна жено, као вазда
Слушати радо ове речи лажне,
И захвалићеш Богу што те сазда,
И очи ће ти бити сузом влажне.

И гледајући врх заспалих њива
Како се спушта нема полутама,
Ти нећеш знати шта у мени бива-
Да ја у теби волим себе сама,

И моју љубав наспрам тебе, кад ме
Обузме целог силом коју има,
И сваки живац растресе и надме,
И осећаји навале ко плима!

За тај тренутак живота и миља,
Кад затрепери цела моја снага,
Нека те срце моје благосиља.
Ал' не волим те, на волим те, драга!

И зато ћу ти увек рећи: ћути,
Остави душу нек спокојно снива,
Док крај нас лишће на дрвету жути
И тама пада врх заспалих њива.

Сетна песма

Дошло је време кад нам коса седи,
И наша чула постепено грубе.
Стојимо тако скрушени и бледи
Док нашу старост објављују трубе.

Но још у мени исчезнуо није
Следбеник младог Вертера, што сања
При месечини, и што сузе лије
Уз сваки спомен старог сећања!

О, знам то добро, стари огањ да је
Нестао, да га неће бити више.
Но нашу љубав нема ко да збрише:
Она се мења али увек траје.

Сад нам је љубав отмена и чедна,
Ко месечином прожета. Мирише
Ко цвет сасушен, успомена једна,
У књизи што се већ не чита више.

О, дај ми драга, да на крило твоје
Положим главу уморну, да сада
Слушам, док бљеште на западу боје
И вече као црно крило пада,

Као у шкољци хуку морских вала
У нашој души, где ће одсад расти
Низ црних беда и старачких зала,
Пригушен шумор некадање страсти...

Љубавна песма

Шуме бокори цветног јоргована,
И ноћ звездана трепери, и жуди
За бујну љубав, свету Богом дана.
Док месечина насмејана блуди,
Шуме бокори цветног јоргована.

У таку ноћ је пожудну и страсну
Изолда некад чекала Тристана.
Буде се гробља уз кукњаву гласну
И сећају се прохујалих дана.
У таку ноћ је пожудну и страсну,

Носећи собом лествице од свиле,
Старински витез, пун вере и наде,
Хитао замку своје верне виле,
И певао јој страсне серенаде.
Старински витез пун вере и наде!

Шуми, о ноћи прохујалог доба!
У срцу носим некадање људе.
Поворке беле дижу се из гроба,
И са мном љубе, стрепе, чезну, жуде!

Страсно и жудно! Она мене чека
Ко некад плава Изолда Тристана.
Стрепи, и слуша топот из далека,
И цув мирисни заносно ћарлија
У бокорима цветног јоргована!

Далида

Ко печат сам те метнуо на срце
И као печат на мишицу своју;
И све сам дао, и, по љутом боју,
Хладнокрвно сам покопао мрце.

И душа моја није хтела знати
За тајну грижу и осећај стида,
Ни да л' ћеш бити добра као мати,
Или си стара, вечита Далида.

Владај над мојом душом, моћно дете,
Са расцветаним ружама у коси,
И власт нек твоју ништа не омете,
Ни бол, ни плач, ни реч што милост проси.

У мојој души увек места има
За пун заборав, за све што ће редом
Навалити на мене као плима,
И све, због тебе, заменити бедом.

Па што се плашиш и устежеш? Знам те!
Царуј ко увек, царуј према себи,
Ти, деспотице, што те вечно памте;
Да ниси таква- волео те не би'!

Чекање

Чекам у сенци једог старог дуда
Да месец зађе и, скривена тамом,
По уској стази што кроз ноћ кривуда,
Да сиђеш к мени чежњивом и самом.

Чекам, а лењо пролазе минути,
И сати бију на торњу далеко.
Већ зора свиће, бледе млечни пути,
А ја још чекам, - и вечно бих чек'о!

О, шта је то што мене веже сада
За један пут, за један облик тела,
И што ми душа затрепери цела,
И сва немоћна издише и пада,
Кад ме се такне једна рука бела!

И сав засењен пред чудесним сјајем
Лепоте твоје, слаб, без једног даха,
Као да сваког часа живот дајем,
Прилазим теби пун побожног страха,

Посрћем, клецам, докле ме привлаче,
Ко провалија тамна и дубока,
И док се страсним преливима мраче,
Твоја два црна неумитна ока...

Роса пада

Небо је сиво, месец блед,
Тишина свуда, мир.
Не шуми сад платана ред,
И не жубори вир.

О, чудна ноћ, о, чудан сат,
Тајанствен, црн, и глух,
У који као вити влат
Мој болни дршће дух.

Осетим каткад тајни лет
Кроз ноћ, док ћути вир;
Стресе се лист и стресе цвет,
Па опет влада мир.

То роса, тихо као сен,
Пада на лист и цвет,
И блага ноћ за један трен
Освежи цео свет.

И ја осећам у тај сат,
Тајанствен, црн, и глух,
Док као нежни, вити влат
Мој болни дршће дух,

Да то у тами неки Бог,
Над светом који мре,
Из болећива срца свог
Пролива сузе те...

Песнику

Господ ти је дао светлу искру. Кресни,
И обасјај таму где песници живе,
Мајушности своје нека буду свесни.

Сруши ко од шале, њихове олтаре
И идоле многе којима се диве!
Разби предрасуде и калупе старе!

О размахни руком крепком, нек се крха
Стара трошна зграда од дна па до врха!
Гони бедну браћу ко бура матрозе!

Нек застрепе, бедни! Нек у самртном страху,
Крстећи се, чују твоју песму плаху
Где грми крај њине сликоване прозе!

Као бајка

Хтео бих једну ноћ кад месец куња,
Плачеван, кржљав, без сјаја и боје,
А земља има сетан мирис дуња
Што месецима у прозору стоје;

И све да буде тужно, све да буде
Као да свуда јече болна деца,
Растапају се чежње као груде,
И све кроз сутон пригушено јеца;

Па кад на мене падну усне твоје,
Да зајецамо и ми, обадвоје...

Хтео бих једну ноћ венчано белу,
Провидну, светлу, сву у месечини,
Да неземаљски изглед да твом телу,
И свакој ствари, и да ми се чини

Ко бајка да је, да то није јава,
Да с месечином све се стапа сада,
И неосетно губи се и пада,
И све нестаје, и све исчезава,

Па кад на мене падну усне твоје
Да исчезнемо и ми, обадвоје...

Силно задовољство

Ја имам часове дугог очајања,
Безнадежне туге, обмана, и јада;
Ја имам часове кад се слатко сања
И пожудно жели и блажено страда.

Ја имам часове чедне, кротке, смерне,
Кад чистотом трепте мисли моје младе,
И у мојој души, побожне и верне,
Зашуморе химне, похвале и наде.

Јест, душа је моја ко кутије старе,
Што у светом храму на довратку стоје,
Где пролазник сваки спушта скромне даре
За смирене свеце и за ближње своје.

Поколење свако, велику ил’ малу,
Спустило је у њу милостињу коју,
Љубав или мржњу, погрду ил’ хвалу,
Осмех или отров и жаоку своју.

Сад кроз жиле моје струје крви разне,
Ја ропцем и певам, ја кунем и славим,
И корачам смело, без страха од казне,
Кривудавом стазом и путима правим!

Очајање, туга, беда? Празне речи!
Кад на земљи више нема моћи те
Да у мојој души помути ил’ спречи
Силно задовољство, осећати све!

Прелазно поколење

Господ је тако хтео да ме створи
У земљи где се монотоно живи;
Промичу дани ни бољи ни гори,
И, сиви, клизе у недоглед сиви.

А сам сам себи другу душу дао,
И с њоме чежње и потребе нове,
И док ме овде гњечи удес зао,
У пределе ме друге душа зове.

И, шеталица, ја се вечно крећем
Између света чезнућа и ствари:
Један ме гони као крвник стари,
А други кришом посипа ме цвећем.

А судбина ће зато да ме смрви,
И осветничко време да ме згази,
Јер сам ван њега, узавреле крви,
И не корачам по утртој стази.

Пропашћу и ја, и са мном сви они
Рођени с душом немирном, у дане
Ћифтинске страсти и намерне мане,
Кад необичан осећај се гони!

Таква је судба! Нико неће знати
Да некад бесмо први, премда мали,
Колену нашем да смо, као мати,
Нов језик с новим осећајем дали.

Јер Бог је тако хтео да нас створи
У доба кад се монотоно живи,
Кад дани нису ни бољи ни гори,
А људи млаки, једноставни, сиви...

СЕРЕНАДА

I

Allegro

Са три свирача у црноме плашту,
Са шеширом на ком се перо вије,
Узев у помоћ источњачку машту,
Прикрашћу се, ко лопов што се крије,
Са три свирача у црноме плашту.

И зајецаће сетне виолине
У свежу ноћ, кроз башту цвећа пуну,
И кад кроз облак бледи месец сине,
Повиће цвеће своју росну круну
И зајецаће сетне виолине.

О, то ће бити силна песма, рада
Да знаш шта не зна душа драгој пружа, -
На уста моја покуљаће тада
Милосне речи и бокори ружа.
Да, песма моја биће моћна тада.

Песма младости, бурна као она,
Отмена, свежа, поносна, и врела,
И силна као многобројна звона
Кад прослављају победника смела!
Отмена, свежа, поносна и врела.

О, како ће се згранути од чуда
Дремљиве ћифте и њихове жене
Кад их из тешког, глупог сенка прене
Свемоћна песма што продире свуда!
О, како ће се згранути од чуда!

Бедници једни што нам љубав крате,
Навикнути на отрцане фразе
Којима лажу своје таште мазе
Касапски момци, каплари и ћате!
Бедници једни што нам љубав крате!

И зајецаће сетне виолине
У свежу ноћ. И стаће песма ова.
И кад, ко подсмех на ту срећу ташту,
Весела зора на истоку сине,
Са три свирача у црноме плашту
Поћи ћу – да ти сутра дођем снова!

II

Adagio

Задрхташе на стабљикама глатки
Кринови редом, и душу му бону
Прелише зраци мистични и слатки:
Појавила се драга на балкону.

Чула си песму, драга, ал’ то није
Весела песма некадашњих дана...
О, да л’ осећаш да се у њој крије
Несносни задах устојалих рана?

О, да л’ разумеш, драга, страшну беду,
И осећаш ли невидљиве узе,
Видиш ли кроз ноћ на лицу ми бледу
Крваве очи и стиснуте сузе?...

III

Menuet lugubre

Перике беле, сињони, лепеза,
И ципеле од атласа и свиле,
И кринолине разне пуне веза,
Красне и сјајне некада су биле.

А данас висе у орману тамо
Прљави дроњци где прашина пада,
И кад их видим, ја зачујем тада
Менует љупки од Филипа Рамо.

Ал’ авај! Песма залуд покушава
Да врати чари старинскога доба;
Дубоким санком прошлост ова спава,
И поређани стоје гроб до гроба.

Тако се свети природа, и тако
Најлепши сан у ситни прах претвара:
Од некадашњег раја бива пак’о,
Од кринолине сјајне, крпа стара.

Тако сам и ја ево већ три ноћи
Блажен и бујан, док се песме хоре,
У музици, у цвећу, и самоћи,
Сисао срећу све до саме зоре.

Али ће, драга, друго време доћи,
И остаће ми, кад дан један гране,
Од те блажене и чедне три ноћи
Три разјапљене, ко ноћ црне, ране...

Пашић и Милан Ракић
У ПОЛИТИКУ НЕМА ПЕВАЊЕ
Када је песник Милан Ракић први пут ступио у дипломацију, отишао је и представио се Пашићу.
"Овај... знаш онај... ја сам чуо да ти певаш песме у певање, али јесте онај... у спољну политику нема певање... него има да чуваш све у државну тајну, као што девојка има да чува... овај...пре него што се уда онај"... одговори му Пашић.