logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

ЈОВАН ДУЧИЋ
(1871-1943)

Јован ДучићЈован Дучић (Требиње, 17. фебруар 1871. — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943.) био је српски песник, писац и дипломата.

Сахрањен је у цркви Благовештења, Херцеговачкој Грачаници, на брду Црквини. То је трећа реплика Грачанице са Косова у савременој српској цркви

 

Аве Сербиа

Твоје сунце носе сад на заставама,
Ти живиш у бесном поносу синова;
Твоје светло небо понели смо с нама,
И зоре да зраче на путима снова.

Још си уз нас, света мајко, коју муче:
Све су твоје муње у мачева севу,
Све у нашој крви твоје реке хуче,
Сви ветри у нашем осветничком гневу.

Ми смо твоје биће и твоја судбина,
Ударац твог срца у свемиру. Вечна,
Твој је удес писан на челу твог сина,
На мач његов реч ти страшна, неизречна.

Млеком своје дојке нас си отровала,
У болу и слави да будемо први;
Јер су два близанца што си на свет дала -
Мученик и херој, кап сузе и крви.

Ти си знак у небу и светлост у ноћи,
Колевко и гробе, у колевки сунца;
Ти си горки завет страдања и моћи,
Једини пут који води до врхунца.

Ми смо твоје трубе победе и вали
Твог огњеног мора и сунчаних река;
Ми смо, добра мајко, они што су дали
Свагда капљу крви за кап твога млека.

На царев рођендан

За твоју Славу светли Царе
Што и сад владаш у нама,
Који чувамо славе старе
У молитвама и на струнама!

Али је црно доба за нас
Откад је ово каљено:
Све је на пазар пошло данас,
Све слављено и вољено.

За твоју Славу светли Царе,
Нека свак пехар попије -
Јер су спопале путе старе
Змије и љуте шкорпије...

Куда су пошли сви трофеји
С војскама твојим смелима,
Сад стоје слуге и лакеји
Сви с обореним челима.

За твоју Славу светли Царе,
Царе над трима морима!
Зли жреци данас причест кваре;
Губа је у свим торима...

Над твојим царством мрак се шири,
Ветрови црни дувају:
Сад нашу савест бране жбири,
Лупежи благо чувају.

Залазак сунца

Још бакарно небо распаљено сија,
Сва река крвава од вечерњег жара;
Још подмукли пожар као да избија
Иза црне шуме старих четинара.

Негдје  у даљини чује се да хукти
Воденични точак промукнутим гласом;
Дим и пламен ждеру небо које букти,
А водено цвеће спава над таласом.
 
Опет једно вече...И мени се чини
Да негдје далеко, преко трију мора,
При заласку сунца у првој тишини,
У блиставој сјенци смарагдових гора-

Бледа, као чежња, непозната жена,
С круном и у сјају, седи, мислећ на ме...
Тешка је, бескрајна, вечна туга њена
На домаку ноћи, тишине и таме.
 
Пред вртовима океан се пружа,
Разлеће се модро јато галебова;
Кроз бокоре мртвих доцветалих ружа
Шумори ветар тужну песму снова.

Упртих зеница према небу златном
Два гиганта Сфинкса ту стражаре тако,
Докле она плаче; а за морским платном,
Изнемогло сунце залази полако.
 
И ја коме не зна имена ни лица,
Све сам њене мисли испунио саде.
Верност се заклиње с тих хладних усница...
Као смрт су верне љубави без наде!!!

Вај, не реците ми никад: није тако,
Јер ја би тад плако, ја би вечно плако,
И никад се више утешио не би.

Јабланови

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страсно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње и снови.
 
У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и сиву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме чудно и дрхћу у своду.
 
Сам крај мирне воде, у ноћи ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом, према мени
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

Акорди

Слушам у мирној љубичастој ноћи
Гдје шуште звезде; и мени се чини
Да често чујем у немој самоћи
Певање сфера на топлој ведрини.
 
И чујем тихо у осами тако
Вечити шумор из земље и свода;
И слушам дуго немо и полако,
Те речи лишћа и тај говор свода.
 
И ја разумем те гласе што хује,
Тај језик Бића и тај шапат ствари...
Често све стане; још се само чује
Куцање мог срца. Но исти удари
 
Чуше се шумом; мирно закуцаше
Удар за ударом, иза стабла; јасно
Куцну из црне рогози и шаше-
Дуж целог поља...Најзад, многогласно,
 
Доле, под земљом! Негде у дубини
Једнаким ритмом као мукло звоно,
Огромно срце зачу се у тмини:
Удари мирно, тихо, монотоно.

Месечина

Заборављен предео у пропланку дугом,
Обале под тешком тишином и травом.
Ту вечерње воде хује тихом тугом,
А жалосне врбе шуме заборавом.
 
У зеленој јасној помрчини грања,
Ту нађем самоћу, у ћутању вечном,
Бледу, покрај реке; ту седи и сања,
И огледа лице у модрилу речном.
 
Ко зна од кад тако. Но у немом долу,
Глас пане ли само у та места чиста:
Сва тишина тешко уздахне у болу,
Рефрен патње оде од листа до листа.

Самоћа

Лежи река расута у мраку,
Мртва, бела. Не чујем ни праска
Ни таласић измеђ густих трска,
Ни птић речни гдегод у врбаку.
 
Само дрхте у провидној тмини
Две-три звезде у дну свода;
И диже се изнад немих вода
Црн силует шуме у висини.
 
Док блиснуше небеса у часу,
И шум чудан прође по самоћи,
Мирис липа долином се расу:
Једна душа мину посред ноћи...

Зимски пастел

Згурена на снегу сеоска капела
Зебе усред гробља. Небеса су бела.
Ниоткуд ни ветра да се јави шумом,
И заплаче гдегод за крстом, за хумом.
 
Нити смрзло звоно час да куцне који,
Укочено, мирно, још казаљка стоји,
Показујућ тако сред долине неме
Сат, када је најзад умрло и време.

Чежња

Небеса су празна; само вече слази,
Негдје у алеји задњи часак блиста,
Венус архаичка сама је на стази,
Гола, и сва стидна, без смокова листа.
 
Вече ће јој тихо да окупа тело
У мирису руже и у чистој роси;
Месечина мирно да посребри чело,
И поноћно иње да проспе по коси.
 
Гола, она чека; а поглед, пун жуди,
Вапије у небо, и страда, и моли!
И док стидно око у небеса блуди,
Чежњом дрхћу прса и удови голи.
 
Тако ноћ пролази тихо, једнолико,
Ветар месечином засипа и веје;
Спи небо и земља; и не дозна нико
Ту паганску љубав сред мртве алеје.

Шум

Пође шум с горе јасенова,
Даде га шуми јела,
И букви буква, зови зова,
Прену се природа цела.
 
Бивоље стадо диже главу:
-Је ли то песма о моћи?
Шева чу химну небу плаву,
Буљина музику ноћи.
 
Јастреб се трже: ето лова!
И зец: зар ловац хити?
Звезда помисли: гле, ноћ с нова!
А гроб: о, да ли свити?

Сусрет

Једне се ноћи беше срела
На једној зрачној стази,
Душа у небо што се пела,
И ангел што на свет слази.
 
Ангел исприча причу сјајну
Шта су небески врти,
А душа целе земље тајну:
Магију љубави и смрти.
 
И осмехну се ангел потом
На царство вечних зрака;
Душа заплака за лепотом
Игре светлости и мрака.

Месечина
                                             На Лападу

Месечина падне на старински мрамор
Широких тераца, и по чемпресима
Њеног старог врта. Тих се чује жамор:
То на обалама мре поноћна плима.
 
А моја је драга тужна свако вече
И када заплачу ноћне камелије,
Заплаче и она; суза што потече,
Нико не зна шта је, ни шта она крије.
 
Докле болно шуми изнад тамних вода
Тиха песма сфера у дубини свода,
И под вртовима док умире плима.
 
А кад проговори, у тој ноћи, где се
Буде само слутње, тај глас њезин има
Невесели мирис вечерње ципресе.

Далмација
                                   Из Сплита
 
Са капеле једне, са старог врхунца,
Полагано звони. Све је мирно тако.
На водама лежи крв вечерњег сунца,
Дими се, и хлади, и мрзне полако.
 
Албатрос је један кружио над водом.
Залутао амо ко зна с ког мора.
И пламен док хвата крвавијем сводом,
И пуши из модрих маслинових гора,
 
Гордо, са далеко раширеним крилом,
Кружаше албатрос... Беше у порфири,
Сав покривен златом и пурпурном свилом:
 
Изгледа дух страсни Диоклецијана
Над драгим се морем далматинским шири,
У сунчано вече једног Царског Дана
 
Поред воде
                                   Са Бонинова

Пут месечев сребрн низ море се види,
Лежи бесконачан врх заспалих вала.
Мир. Задњи је талас дошао до хриди,
Запљуснуо сетно и умро крај жала.
 
Ноћ мирише тужно чемпресовом смолом.
Небо пепељасто. И копно и вода
Ко да ноћас дишу неким чудним болом,
Тиха туга веје са далеког свода...
 
А сто срца ноћас куцају у мени,
И цело ми биће буди се и диже
Часом некој звезди, а час каквој жени.
 
Све кипи у мени, ко плима да стиже:
Као сад да постах! Докле звезде броде
Једне безимене ноћи, поред воде.
 
Прича
 
О плоду збори цвет што падне,
И река о хуци плима;
О огњу сунца звезде хладне,
А сутон о свитањима.
 
Осмех за сласти бесконачне,
И крило за простор света;
О вечној срећи очи плачне;
Пад збори за тријумф лета.
 
И мир где зрње мрака ниче,
Да сав шум сфера таји...
Звезде што падну, то су приче
Да и смрт зна да сјаји.
 
Љубав
                           Из Стона на Пељешцу
 
Стоји пуста  црква без гласа и звона,
Сумрачна и хладна сву ноћ и дан цели,
А у напуштеној и немој капели
Сама плаче бледа жалосна мадона.
 
Кап за капљом клизи низа мрачне стене;
А кроз разнобојна окна једва доспе
Месец, да нечујно хладно сребро проспе
По ногама свете неутешне жене.
 
Ту се влажне сенке пружају и пузе;
Све воња на дуге молитве и сузе.
Мир је нем и леден. Сама бди мадона.
 
Тако неутешна твоја љубав. Она
Бди у души и сад, очајно, без циља:
А бледа јој рука и сад благосиља
 
Лето
                           Из Дубровачке Жупе
 
Окићену лозом и цвећем од мака,
Срео сам је једном, једног врелог днева.
На пучини магла провидна и лака,
У врућем житу препелица пева.
 
Из воде и копна одисаше лето
Мирисом и ватром. Тесне стазе беху
Пуне косоваца. Весело је цвето
Турчинак у њеном говору и смеху.
 
Она је крај мене тада корачала,
Страсна као лето, поред мирних вала,
Поливених топлим бојама и сјајем.
 
Вај! И младост прође, ко сунце над гајем!
Само још у мени ти си и сад така:
У коси ти исти цветови од мака

Рефрен
 
Знадем за неме сутоне,
Кад сав шум земље нестане-
Где срце за час престане,
А душа завек утоне.
 
Знадем за ноћи звездане,
Где се сва светлост пролије,
Да чашу туге долије,
Прокаже бола бездане.
 
Знам љубав кад се усели
У срца сјајне палаче,
Па тужна песма расплаче,
Радосна песма уцвели.

Знадем за часе чамотне,
Јесени горке, згружене:
Све ствари стоје здружене,
Само су душе самотне.

Сунцокрети
 
У тужном оку сунцокрета,
Што немо прати неба блудње,
Ту су све жеђи овог света,
Сва неспокојства и све жудње.
 
Шуме у страху свом од мрака:
"Бог је помало све што зари;
И светлости је једна зрака
Мера и цена свију ствари!...
 
Све је што живи на дну тмине
С проклетством немим на свет пало-
Све што не гледа у висине,
И није једном засијало!..."
 
С истока краљи, обучени
У тешко злато, стоје плачни;
И жреци сунца, наспрам сени
Просјачки вапе у час мрачни.
 
Те тужне очи сунцокрета
У мом су срцу отворене-
Али су сунца накрај света,
И тихо слазе мрак и сене.
 
Помреће ноћас широм врти,
Двореди сјајних сунцокрета,
Али ће бити у тој смрти
Сва жарка сунца овог света.
 
Сета

И давно траг људи куд неста,
Још широм по пољима плину-
Сав горки мир песме што преста,
И мирис жетве што мину.
 
И давно мрак паде већ вани,
И задњи лик ствари се затре-
А цврчци од сунца пијани
Још кличу за подне од ватре.
 
Све траје на великој њиви,
Све једном што суза нам зали;
Јер стократни живот преживи
Све оно за чим се жали.
 
И срца мру, трошна међ свима,
И ташта и противуречна-
Но оно што на дну њих има,
Све само су делови вечна.
 
И траје све, као из клетве,
Кроз празна и печална места-
Сав мирис далеке жетве,
И горки мир свега што неста.
 
Сета
 
Све војске ноћи језде,
Заставе мрака вихоре;
Ветар је разнео звезде
И задње лишће са горе.
 
Поноћни црни петли
Већ су се трипут чули;
У луци фар не светли
Где брод мој мирно трули.
 
Црни ће ветар да пири,
И кише падаће црне,
Док дан на окно завири
С детињим очима срне.
 
Нешто што вапи нама
Одувек и без моћи,
На даљњим обалама
Умреће ове ноћи.
 
Чекање

Дуго се у потоку купа
Јутарња звезда; већ зари,
А свуд још страшна, и глупа,
И нема апатија ствари.
 
Прошле су звезде и сати;
И таласи под луком моста;
А сву ноћ ја чеках да сврати
Неког свог незнаног госта.
 
Сва копља јутра дуж неба,
Сва платна дана по долу...
А обед од вина и хлеба,
И лампа, још на мом столу...
 
Да ли је могао проћи
Мој праг у замрклој цести?
Чекам и чекам све ноћи
Тог путника са неком вести.
 
Песма
 
Изгубих у том немиру
Другове и све галије.
Који је сат у свемиру?
Дан или поноћ, шта ли је?
 
Дубоке ли су путем тим,
Господе, твоје провале!
Бусије с облеском краљевским,
Златне ме чаше тровале.
 
Сунцем твојим опијен,
Сјајем небеских равница,
Не знах за твоју замку, сен,
Дно твојих гнусних тамница.
 
И кад се откри путања
Сва сунца где су  запала,
На мору твога ћутања
Као дажд ноћ је капала.

Међа
 
Када се јаве на црти,
На крају туге и пира,
Високе планине смрти,
И хладна језера мира-
 
Ко чека на међи? О, та
Највећа тајна што траје:
Граница двеју лепота
И двеју сујета! шта је?
 
То немо раскршће вера,
Мост бачен између срећа,
Та међа двеју химера-
Нег живот и смрт је већа!
 
Знам чува безгласна жица
Све звуке неба и света,
И црна поноћна клица
Све боје сунчаног лета...
 
А страшна међа шта значи,
Што дели покрет од мира?
Шумна је река, кад смрачи,
Од својих обала шира.

Душа

Зашто плачеш, драга, сву ноћ и дан цео:
Изгубљена срећа још је увек срећа!
И тај јад у души што те на њу сећа,
То је један њезин заостали део.
 
Не дај мутној сузи на суморно око:
Срећа никад не мре, ни онда кад мине.
Тај ехо ког једва чујеш из даљине,
То још она збори у теби дубоко-
 
У самотне ноћи, кад жалосно шуме
Реке пуне звезда, горе пуне сена...
До слуха та песма не допире њена,
Но душа је слути, чује, и разуме...
 
Носталгија
 
Јесење подне мре у завесама,
Тужно цвили ветар из далеког грања.
Мир. То је свечани тренут кад се сања.
И кад душа хоће да остане сама.
 
Често у те сате са сузом у оку
Ја осећам тихо у болима дугим:
Све је покидано са мном и са другом,
И чекам однекуд нову реч дубоку,
 
И докле се деле светлост и тмине,
И ноћ пада као паучина мека:
Све натпева хучна музика тишине!
Све надвиси неми глас који се чека!...
 
Љубав
 
Је ли ово љубав, или болна једна
Потреба да љубим? Ова жеља плава,
Је ли жеља срца моћнога и чедна?
Или напор душе која малаксава?
 
Је ли ово жена коју љубим, збиља?
Ил' сен на преласку преко мога пута,
Тумарање мисли без свести и циља,
И све дело једног болнога минута!
 
Не знам; но на међи тога сна и јаве,
Видим моје срце да чезне и пати.
И сузе кад дођу, ране закрваве-
Ја ни онда од тог ништа нећу знати.
 
Соната
 
Хтедох да ми љубав има лице сетно,
Као речна нимфа, чије власи дуге
Весело црвене; али беше сетно,
И косе јој беху тамне, ко у туге.
 
Хтедох да запевам млад дитирамб среће,
А ја најтужнију испевах поему;
Почнем да се надам, а осетим веће
Неку слутњу давну, заспалу и нему.
 
Тако нову жељу прати суза стара;
Тако нова љубав у часима холим
Неосетно ране старинске отвара-
Па ме страх да желим, и ужас да волим.
 
Страх
   
Зашто волим тако све оно што мине,
И радост и боле? С каквом жељом тамном
Ја лакомо слушам тај глас даљине,
И погледам на пут који оста за мном?
 
Каква је то веза измеђ душе сада,
И тих дана што су протекли, ко вода?
Зашто већма волим вече које пада,
Но пурпурну  кишу из јутарњег свода?
 
Често ми се чини да ко ноћна плима,
Све у мени чуми од спомена сиви:
И да ми је срце препуно, и има
Страх да иде даље и да што доживи.
 
Мир
 
Хтео бих да знаднем љубим ли и сада-
И да добра нека светлост продре сени,
И тишину овог умиреног јада,
И падне на тамне путеве у мени.

Да знам од куд тишти на дну душе тајно
Неки мир што шуми и песма што ћути,
Док, ко задње птице кроз вече бескрајно,
Очајно се журе закаснели минути.
 
Нит што више желим и нити што хоћу,
Нит зна суза сама ко некад да лије,
Да туга нарасте, као река ноћу...
А све можда зато што љубим ко прије.

Измирење
 
И кад те живот болно разочара,
И када престану и жеље, и снови:
Оно што нам врати једна суза стара,
Вреди један живот незнани и нови.
 
Памти што је прошло, с пуно вере неме,
Кроз све дане дугих страдања и мена:
Чувај своју прошлост за суморно време
Кад се живи само још од успомена.
 
Па ћеш да запиташ једном, и ненадно-
Нашто само сузе, нашто само боли?
И шта да икад жали срце јадно,
Када је све наше, све што осећамо!
 
Срце
 
Срешћемо се опет, ко зна где и када,
Ненадно и нагло јавићеш се мени-
Можда кад у души болно застудени,
И у срцу почне први снег да пада.
 
На уснама нашим поникнути неће
Ни прекор ни хвала; нити туга нова
Што не оста више од негдашњих снова
Ни капља горчине, ни тренутак среће.
 
Али старом страшћу погледам ли у те:
То нове љубави јавља се глас смео!
Јер што срце хоће, то је његов део-
Увек нови део од нове минуте.
 
Суза

Ко јесења шума тако умираше
Цео један живот тихо и нечујно.
И још носећ срце и жељно и бујно,
Ми смо осећали задње дане наше.
 
Мотрећи у кобни символ што се диже,
Душа нам се мрзла и тровала тугом;
И држећ све чвршће руку једно другом,
Ми смо корачали раскршћу све ближе.
 
Ми смо своју сузу крили у том часу,
Ону сузу чедну, свету, неумрлу;
Но она се свагда јављала у грлу,
И увек се тужно расула у гласу.

Пут
 
Да ми је да нађем нови ритам неки,
И горду способност којој не знам име,
Да свагда без страха пут пронађем далеки-
Пут од једног бола до његове риме.
 
И да моја мисо никад не залута
У томе часу свечану и ретку,
Увек свету ватру носећ целог пута,
Велику и светлу као у зачетку.
 
И да накрај песме не осетим тада
Боле које ништа не може да спречи:
У души још толико јада,
За које немамо ни сузе ни речи.

Хорда

Ми нисмо познали вас по заставама,
ни ваше хероје од лавова љуће:
све на коленима вукли сте се к нама
носећ мач убице и луч паликуће.

Без буктиња иде та војска што ћути,
пожар селa светли за маршеве горде.
Ваше громке химне не чуше нам пути:
немо убијају деца старе хорде.

Поломисте више колевки, о срама!
Него херојима отвористе ракa.
Подависте више њих у постељама
него што сте у крв срушили јунака.

Узели сте очи фрескама са свода,
главе киповима херојa из бајке;
спржили сте семе у страху од плода,
и реч убијали убијајућ мајке.

Пресити се земља од крвавог вала,
али вам победа не осветли лице:
јер ловор не ниче с буњишта и кала,
он је за хероје, а не за убице.

Милеса, царева иночица

Цар погледа строго:
Од шуме челенки блешти бумбумада,
Милеса Гамзовић, кћи облака Рада
Дрхтала је страсно ко гримизни набор.

Тад цар благо гледну: сабор хуком прасну
Од громова громче, од планина живље
Црвени осмеси пале поноћ касну. –
Милеса Гамзовић дрхтала је дивље.

Цар јој приђе снажно. И у лудом касу
Челичним стрелама у душу јој уђе
Као муње вина у кладенце туђе.

И осети царе у том истом часу
Како Милесине душе љиљан бели
С царске му челенке царску правду дели.

 

Биографија

О години рођења Дучића постоје спорови и нејасноће. Перо Слијепчевић наводи да је Дучић рођен, највероватније, 1872. у Требињу. Већи број истраживача тврди да је рођен 1874. Светозар Ћоровић у својим сећањима наводи (према М. Милошевићу, "Рани Дучић)" да је Дучићева година рођења 1872. Датум рођења би могао да буде 15. јун или 15. јул.
Дучићев отац Андрија био је трговац. Погинуо је у Херцеговачком устанку 1875. године, а сахрањен у Дубровнику. Мајка Јованка поред Јована и Милене имала је двоје деце из првог брака са Шћепаном Глоговцем (Ристу и Соку). Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890 -1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустро-угарске власти протерале због патриотских песама „Отаџбина“ („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и „Ој Босно“. Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протерују из града. Одмах након прогонства, песник није могао наћи учитељску службу готово нигде, па се упошљава у манастирској школи у Житомислићу.
Као учитељ ради у Мостару од 1895. до 1899. Члан је друштва Гусле. У друштву са Шантићем створио књижевни круг и покренуо часопис "Зору". Последње године боравка у Мостару, заједно са пријатељем писцем Светозаром Ћоровићем, ухапшен је и отпуштен са посла. Исте године одлази на студије у Женеву, на Филозофско-социолошки факултет. Провео је скоро десет година на страни, највише у Женеви и Паризу . За то време одржава везе са пријатељима писцима из Мостара, упознаје Скерлића у Паризу, сарађује са многим листовима и часописима (Летопис, Зора, Српски књижевни гласник). На женевском универзитету је свршио права и потом се вратио у Србију. Године 1907. у Министарству иностраних дела Србије добија службу писара. Од 1910. је у дипломатској служби. Те године постављен је за аташеа у посланству у Цариграду, а исте године прелази на исти положај у Софији. Од 1912. до 1927. службује као секретар, аташе, а потом као отправник послова у посланствима у Риму, Атини, Мадриду и Каиру (1926-1927), као и делегат у Женеви у Друштву народа. Потом је привремено пензионисан. Две године касније враћен је на место отправника послова посланства у Каиру. Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран 1931. Следеће године постављен је за посланика у Будимпешти. Од 1933. до 1941. прво посланик у Риму, потом у Букурешту, (где је 1937. године постављен за првог југословенског дипломату у рангу амбасадора у Букурешту), а до распада Југославије посланик у Мадриду.
Уочи немачке инвазије и касније окупације Југославије 1941. године Јован Дучић одлази у САД у град Гери, Индијана, где је живео његов рођак Михајло. Од тада до своје смрти две године касније, води организацију у Илиноису (чији је оснивач Михајло Пупин 1914. године), која представља српску дијаспору у Америци. За то време пише песме, политичке брошуре и новинске чланке погођен развојем ситуације у Југославији и страдањем српског народа, те осуђује геноцид над Србима који врши хрватска усташка влада.
Умро је 7. априла 1943. у Гери. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертвилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000.
Прву збирку песама објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Срспке књижевне задруге, као и две књиге у сопственом издању, стихови и песме у прози – Плаве легенде и Песме. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и песничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.

Библиографија

* Пјесме, књига прва, издање уредништва Зоре у Мостару, 1901.
* Песме, Српска књижевна задруга, Коло XVII, књ. 113. Београд, 1908.
* Песме у прози, Плаве легенде, писано у Женеви 1905. Београд, 1908.
* Песме (штампа «Давидовић»), Београд, 1908.
* Песме, издање С.Б.Цвијановића, Београд, 1911.
* Сабрана дела, Књ. I-V. Библиотека савремених југословенских писаца, Београд, Издавачко предузеће «Народна просвета» (1929-1930).
o Књ. I Песме сунца (1929)
o Књ. II Песме љубави и смрти (1929)
o Књ. III Царски сонети (1930)
o Књ. IV Плаве легенде (1930)
o Књ. V Градови и химере (1930)
* Књ. VI Благо цара Радована, Београд, издање пишчево, 1932.
* Градови и химере, (Путничка писма), Српска књижевна задруга, Коло XLII, Књ. 294. Београд, 1940.
* Лирика, издање пишчево, Питсбург, 1943.
* Сабрана дела, Књ. X Један Србин дипломат на двору Петра Великог и Ктарине I – Гроф Сава Владиславић – Рагузински, Питсбург, 1943.
* Сабрана дела, Књ. VII-IX (Одабране стране). Рукописе одабрали Ј. Ђоновић и П. Бубрешко. Издање Српске народне одбране у Америци, Чикаго, 1951.
* Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић), Свјетлост, Сарајево, 1969.
* Сабрана дела, (уредили Меша Селимовић и Живорад Стојковић. Прегледао и допунио Живорад Стојковић), БИГЗ, Свјетлост, Просвета, Београд-Сарајево, 1989.

О Дучићевој поезији

Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају.
Место снова, патњи, чежњи и дражи на свом тлу, у идеалима своје расе, он чудном и сјајном гипкошћу узима туђи, западни и латински идеал лепоте и живота, западни естетизам, отмен и виртуозан али хладан, лишен дубоких заноса и узвишене етике. Он открива сасвим нове мотиве у нашој поезији, дотле неслућене, ретка осећања, бизарна, префињена. Чак и лична расположења, своју еротику на пример, он неће рећи једноставно нити ћe дозволити да изгледа обична. Он има двоструки страх: од вулгарности мисли и осећања и вулгарности израза. Снага и лепота његове поезије је у изражају. Он је песника схватио као „кабинетског радника и ученог занатлију на тешком послу риме и ритма“.