logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

ЂУРА ЈАКШИЋ
(1832-1878)

Ђура ЈакшићРођен је у Српској Црњи, у свештеничкој породици. Пошто двапут бежи из трговачке школе у коју га отац уписује, завршава три разреда гимназије а потом учи сликарство у Темишвару, Бечу, Пешти, Великом Бечкереку и Минхену. Није стекао шире опште или књижевно образовање јер је сав био усредсређен на сликарство као позив и рано је почео да слика по наруџби и тако обезбеђује егзистенцију. Из Војводине прелази у Србију, учитељује по забитим селима. Немиран дух, пргав и нетрпељив, вечити бунџија- Јакшић је свуда долазио у сукоб са појединцима, друштвом, властима. Стално је премештан, отпуштан из службе, судски гоњен због свога књижевног рада или мишљења. Посљедњих година радио је као коректор Државне штампарије у Београду. Умро је од исцрпљености и туберкулозе у Београду 1878. године.
    У лирској поезији је остварио тематско богатство и највећи уметнички домет иако је објавио само једну књигу песама ("Песме", 1873). Ове су песме искрене и доживљене, одликује их сликовитост и музикалност, снажна осећања и богат израз, поетски занос и егзалтирани тон. Најизразитији романтик међу српским уметницима у поезији је ишао властитим путем. Песник ноћи, потмулих тишина, стрепњи пред непознатим, Јакшић је у својим родољубивим песмама грмео гневом против туђинских освајача и домаћих тирана и стекао глас српског Тиртеја. Писао је такође историјске трагедије херојске инспирације с монументалним или једнодимензионалним ликовима, обележене снажним лиризмом (Јелисавета и др.). Он је и прозни писац, најзначајнији приповедач епохе романтизма.

Мила точи...

..."После боравка у Бечу и Минхену где је учио сликарство, песник Ђура Јакшић, октобра 1855. године, привремено се настанио у Кикинди. Данима је углавном самовао у свом атељеу, а зимске вечери је проводио у крчми "Код белог крста". Неочекивано, ту га је обузела љубав која ће касније бити чувена захваљујући баш његовим уметничкиим склоностима. У крчми Лазара Поповића биле су његове ћерке Мила и Ана. "Оне су служиле, оне наплацивале, оне забављале, па... оне, односно она Мила-и привлачила госте", открио је Бранислав Нушић још 1907. Тај Нушићев пријатељски запис "Мила"(прва љубав Ђуре Јакшића), прво је писано сведочанство о Ђури и крчмарици Мили Поповић. Она је "млада, лепа, ватрених очију, танка струка". Служила је Ђуру, пио је сам у углу крчме. Те тренутке Нушић дочарава као сцену са позорнице:
"Није јој никад ништа казао, али кад му је била празна чаша, није хтео да га други послужи, чекао је док Мила прође поред стола, па јој је ћутећи додао чашу. А када му је она донела пуну бледога иђошкога рампаса, он јој је погледао дубоко у очи, погледао и... испио часу до дна."
Јакшић се толико загледао у Милу да се намеравао њоме и оженити. Међутим, није имао куражи то да јој каже, тврде његови биографи. Он је поваздан по столу или по хартији цртао њену слику и у томе се толико извештио да ју је напамет радио, што је Мили било мило…
А једног дана - записује даље Нушић - Миле нестаде, оде у госте. Није била у гостима ни десетину дана, али се то Ђури учинило да се неће никада ни вратити. Тада се изјадао у четири строфе песме "Мила"
"…Ана точи, Ана служи,
ал' за Милом срце тужи…"
Аналитичари су за то рекли да одзвања као исповест коју је изазвао много дубљи и снажнији догађај. Унутрашња страна песме јечи тугом за изгубљеним. Она је потрес Ђурине душе…
Међутим, Ђурин удес почео је крајем 1856. године, када је у Кикинду стигла позоришна дружина из Новог Сада. Њен главни редитељ и драматург био је Ђура Рајковић. Тада се Јакшићу догодило нешто да не може бити горе, песму "Мила" показао је ником другом него имењаку Рајковићу, који се већ био загледао у Милу на шта она није била равнодушна. Глумац јој се свидео више него сликар и песник. Кад је прочитао песму Рајковић је Бога молио да је Јакшић не објави;
"Убио га Бог, само да не штампа ту песму, а какав је и то ће учинити", говорио је Рајковић. Тако је и било. Јакшић је у листу "Седмица" у Новом Саду објавио "Милу" 1856. године, али се сакрио под псеудонимом "Теорин". Није имао куражи да се потпише, или је желео да остане тајна ко то тужи за Милом из крчме "Код белог крста".
Док је први Ђура стално цртао портрете свог идола, дотле је други Ђура прво код девојчиног оца, а после и код саме девојке удесио женидбу. И после неколико дана рекао је Јакшићу да више не слика Милу јер је она његова вереница.
"Нема нама Миле више", туговао је Јакшић у стиху. Нема Миле нема ни радости. И ко да игра, да пева, ко да жедни, ко да пије? Куда да оде и шта да ради? Са Милом у срцу и без јасног пута у живот, Ђура се обрео у Новом Саду, а убрзо и у манастиру Крушедол у намери да се закалуђери. У песми "Искушеник" из тих најтежих дана у његовом животу, он тугује за далеком крчмарицом. Из Крушедола се упутио у србијанска села, у беспућа где је једно време учитељевао. Прво је био учитељ у влашком селу у Подгорцу, затим Сумраковцу, па Пожаревцу, Крагујевцу, Рачи… А свуда га прати бреме сиротиње, сукоби са страшним кметовима…
А шта је било са Милом?
Удала се за Ђуру Рајковића, новембра 1857 године и три године касније заједно су ступили у позоришну дружину. Играла је епизодне улоге. Док је живела у Београду Нушиц је од ње сазнао многе појединости из крчме "Код белог крста".
"Мила, та лепа Мила, којој је Јакшић написао прву песму, није нико други до данасња тетка Мила, удовица Ђуре Рајковића, коју смо дуги низ година виђали на београдској позорници, а која данас живи тешке дане, са бедном пензијом од 500 динара"- записао је Нушић. "Ви је Београђани сви знате и видећете је сутра на погребу Јакшићевом"- огласио је Нушић у свом запису, објављеном 20. октобра 1907. дан пре преноса посмртних остатака Ђуре Јакшића, његове супруге Тине и сина Белуша са Старог на Ново гробље у Београду. Позвао је Милу у поворку :"…пођи, пођи са својих седамдесет година тетка Мило, и сети се, сети се оних лепих дана…"
Јакшићеви биографи тврде да Мила никада није схватила величину Ђурине љубави. Ни после песникове смрти, када су га сви славили, она изгледа, једина није схватила његову величину. Све до пред саму смрт говорила је о њему с добродушним покровитељством као о боему и пијаници, тиме се ваљда тешила што није пошла за њега. Умрла је у дубокој старости, 1916.године у Русији, тридесет и осам година после Јакшића, а четрнаест година након смрти мужа Ђуре Рајковића.
Јакшићева слика "Девојка у плавом" у коју је уткао дубоку осећајност према вољеној девојци, ушла је у нашу уметност као ремек-дело, а "Мила", осим у престижним збиркама поезије, живи у народу, пева се у крчмама, на естради, телевизији, иако је настала пре 150 година."

Мила

,,Вина Мило!'' орило се
Док је Мила овде била.
Сад се Мила изгубила:
Туђе руке вино носе,
Ана точи, Ана служи -
Ал' за Милом срце тужи.

Нема нама Миле више!
Оно мало веселости
Што имаше добри гости,
то код Миле оставише,
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.

Из Милиних руку мали'
- Ма се раст'о бела света -
Место чаше од бермета
Отрова би прогутали!
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи.

Ко да игра? Ко да пева?
Ко да жедни? Ко да пије?
Ко ли бригу да разбије?
Нема Миле, неста ћева!...
Ана точи, Ана служи,
Ал' за Милом срце тужи!''

Отаџбина

И овај камен земље Србије,
Што претећ сунцу дере кроз облак,
Суморног чела мрачним борама,
О вековечности прича далекој,
Показујући немом мимиком
Образа свога бразде дубоке.
Векова тавних то су трагови,
Те црне боре, мрачне пећине;
А камен овај, ко пирамида
Што се из праха диже у небо,
Костију кршних то је гомила
Што су у борби против душмана
Дедови твоји вољно слагали,
Лепећи крвљу срца рођеног
Мишица својих кости сломљене, -
Да унуцима спреме бусију,
О'клен ће некад смело презирућ
Душмана чекат' чете грабљиве.
И само дотле, до тог камена,
До тог бедема -
Ногом ћеш ступит можда, поганом!
Дрзнеш ли даље? ... Чућеш громове
Како тишину земље слободне
Са грмљавином страшном кидају;
Разумећеш их срцем страшљивим
Шта ти са смелим гласом говоре,
Па ћеш о стења тврдом камену
Бријане главе теме ћелаво
У заносноме страху лупати!
Ал један израз, једну мисао,
Чућеш у борбе страшној ломљави:
"Отаџбина је ово Србина!"

Падајте, браћо!

Падајте, браћо! Плин'те у крви!
Остав'те села, нек гори плам!
Бацајте сами у огањ децу!
Стресите с себе ропство и срам!
Гините, браћо, јунаци, људи!
За пропаст вашу свет ће да зна...
Небо ће плакат дуго и горко,
Јер неће бити Србина...
Ми несмо браћа, ми Срби несмо!
Или ви несте Немањин сој?
Та да смо Срби, та да смо људи —
Та да смо браћа — ох, боже мој!...
Та зар би тако с Авале плаве
Гледали ледно у огњен час?
Та зар би тако — ох, браћо драга!
Та зар би тако презрели вас?
Презрите братства, покор и клетву!
Што небо даде, погаз'те ви!
Та није л' грешно, није ли грозно —
Крв деце ваше гледамо ми!...
А где је помоћ, ил' суза братска?
Ил' „Јуриш, роде, за брата свог!”?...
У вељој беди, смрти и крви
Данас вас, саме, оставља бог!...
Ал' опет, грешан, грешно сам пево —
Рањено срце народа мог!
Та Србин кипи — кипи и чека —
Ал' не да ђаво... ил' не да бог!

Јевропи

Теби да певам — теби, тиранко!
А дух ми мори отров и гнев;
Увреда твојих жаоци јетки
Потпаљују ми племенит спев.
Милионима народи пиште,
Милион груди просипа крв —
Милионима пале кућиште,
Милион људи гмиже к'о црв.
И милиони долазе смерно
Јевропи гордој на холи суд:
Не може више, раја не може
Сносити јарам, мучити труд!
Тиран нас гази, срамоти жене,
Усева наших отима плод.
Пресуди, смерна, да л' живот може
У таквом игу несрећни род?...
Изгинућемо!...
„Па изгините!”
Подсмеха твога горди је збор.
„И гинућемо, гинути славно —
Ил' мачем пресећ Гордијев чвор!
Изгинућемо — али слободни,
Јер Србин неће да буде роб!
Тамо далеко, на светом гробљу,
Потражићемо живот ил' гроб!”

После смрти

Ножеви кад ми срце поделе,
Над гробом звекне крвави мач,
Слатке девојке, ружице беле,
Нећу да чујем ваш горки плач!
Немојте рећи: „Овде почива
Љубави наше увели струк!“
Не кун`те земљу, није вам крива -
Стишајте јада ласкави звук!
Немојте трошит руже убаве,
Китећи њима мој вечити дом!
Реците само: „ Доста је славе –
Веран је био народу свом.“

Орао

Близо до неба гора је чарна,
Не треба орлу тек један лет,
Само да пусти крила немарна -
Презро је давно презрени свет.       
По тамној магли тешког вихора
Неће на земљу ни небо, хол!
Небо му с' чини да пасти мора,
А пуста земља сам један бол. 
Тихо се вије, облаке гони,
Презирућ гледа у сунчан зрак...
Стреловит после на земљу рони
И крвљу капље земаљски мрак.

Ах, животу!

Ах, животу и бијели свету!
Зашто сте ми на таквом терету?
Што очи 'ваке јаде гледу?
Које волим - ти ми болуједу,
Које љубим - ти ми умиреду,
Најмилији нису ми на свету -
Ах, животу, мој тешки терету!!!

Где ја...

Где ја шећер сијем,
Ту отров израсти;
Где ја певат' мнијем,
Ту ћу у плач пасти.

Где на друга бројим,
Ту крвника имам,
Где ја ловор својим,
Трном венац примам.

- Скоро свећа крају,
Данак црној ноћи,
Ал' крај моме вају
Никад неће доћи.

На Липару

Јесте ли ми род?... сирочићи мали
Ил' су и вас, можда, јади отровали,
или вас је слабе прогонио свет?
Па дођосте само - да кад људе знамо,
Да се и ми мало боље упознамо,
У двопеву тужном певајући сет...
Ми смо мале,
Ал' смо знале
Да нас неће
Нико хтети,
Нико смети
Тако волети
Као ти;
- Ћију ћи

Моје тице лепе, једини другари,
У новоме стану, познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед;
Али моје срце, али моје груди,
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се место срца ухватио лед.
С белом булом,
Са зумбулом,
Шарен - рајем,
Рајским мајем,
Цвећем, миром,
Са лептиром,
Летимо ти ми
Срца топити -
- Ћију ћи

Моје тице мале, јадни сиротани
Прошли су ме давно моји лепи дани,
Увело је цвеће, одбего ме мај,
А на души оста, ко скрхана биљка,
Ил' ко тужан мирис увелог босиљка,
Једна тешка рана, тежак уздисај.

Осмех

Волем слушат морскијех таласа
Страховиту смртоносну јеку,
И ножева крвожедну секу,
И лајање несношљивих паса;
Волем чути грома лелек пусти,
И урлање лавова свирепо:
Него осмех умерени лепо
С човечијих танких слушат усти.
Море дави, страсно лав уједа,
Сабља сече, грмећ гром обара -
Ал' толико покора не ствара,
Као осмех човечијег једа.

Поноћ

...Поноћ је.
У црном пласту нема богиња;
Слободне душе то је светиња...
То глуво доба, тај црни час -
Ал' какав глас?
По тамном крилу нема поноћи
Ко грдан талас један једини
Да се по морској ваља пучини -
Лагано хуји - ко да умире,
Ил' да из црне земље извире?
Можда то души земљи говоре?
Ил' земља куне своје покоре?
Ил' небо, мозда, даље путује,
Да моју клетву више не чује?
Па звезде плачу, небо тугује,
Последњи пут се с земљом рукује...
Па зар да неба свету нестане?
Па зар да земљи више не сване?
Зар да остане -
Тама?...
И ход се чује -
Да л' поноц тако мирно путује?
Ни ваздух тако тихо не гази -
Ко да са оног света долази?
Ил' крадом облак иде навише?
Ил' болник какав тешко уздише?
Ил' анђо мелем с неба доноси?
Ил' оштру косу да га покоси?
Да љубав не(ј)де?... Да злоба није?...
Можда се краде, да нам попије
И ову једну чашу радости?
Ил' можда, суза иде жалости?
Да нас ороси тужна капљица?
Или нам мртве враћа земљица?
. . . . . . . . . . . . . .
Врата шкринуше...
О, душе О мила сени
О, мајко моја О, благо мени
Много је дана, много година,
Много је горких било истина;
Много ми пута дрхташе груди,
Много ми срца цепаше људи;
Много сам кајо, много грешио
И с хладном смрћу себе тешио;
Многу сам горку чашу попио,
Многи сам комад сузом топио ...
О, мајко, мајко О, мила сени
Откад те, мајко, нисам видео,
Никаква добра нисам видео ...
Ил' можда мислиш: Та добро му је,
Кад оно тихо ткање не чује,
Што паук везе жицом тананом
Над оним нашим црним таваном,
Међу људма си - међу ближњима -"
Ал' зло је, мајко, бити међ њима
Под руку с злобом пакост путује,
С њима се завист братски рукује,
А лаж се увек онде находи
Где их по свету подлост проводи;
Ласка их двори, издајство служи,
А невера се са њима дружи...
О, мајко, мајко, свет је пакостан -
Живот је, мајко, врло жалостан...
. . . . . . . . . . . . . . . .

Путник

Увек на опазу
Куд човек не броди
Бирајући стазу
Која срећи води.

Гледи стазе редом:
Овом нећу ићи;
Идем право средом
Пре ћу к мети стићи.

И полази с Богом
Путем путник млади,
Младом, лаком ногом
По цветној ливади.

Што је другом тешко,
Лако је за њега,
Срце му с' витешко
Не страши ничега.

По брегови туђи
Ко зерав се сија,
Иде певајући
А зној га пробија.

Са јуначким скоком
Све беде обара,
Пред његовим оком
Све се у рај ствара.

Много је обиш'о
Света преголема,
И дома би иш'о
Ал' већ дома нема.

Мира мени треба,
Снага ми је пала,
А зарадит хлеба
Рука ј' малаксала.

Ах! ал' нигди станка,
Нигди за менека!
Старост ме нејака,
Старост мене чека!

И са тугом вељом
Лаца штап опета,
Но не с оном жељом
Упознати света.

Упозна га дости,
Не треба му више,
Све му већ пакости
О груди разбише.

Вране њему косе
Посташе сребрне
Добро ноге носе
Да у гроб посрне.

Збогом, свете бели!
Ја стазу избира,
Душа даље жели,
Тело иште мира.

И све на опазу
Даље путник ходи,
Радо следи стазу,
Која гробу води…

Вече

Као златне токе крвљу покапане,
Доле пада сунце за гору, за гране.
И све немо ћути, не миче се ништа,
Та најбољи витез паде са бојишта!

У срцу се живот застрашеном таји,
Само ветар хуји… То су уздисаји…
А славуји тихо уз песмицу жале
Не би ли им хладне стене заплакале. -

Немо поток бежи - ко зна куда тежи?
Можда гробу своме - мору 'лађаноме!

Све у мртвом сану мрка поноћ нађе,
Све је изумрло - сад месец изађе…!
Смртно бледа лица горе небу лети…
Погинули витез… ено се посвети…!

Пут у Горњак

. . . . . . . . . . . . . . .
Много ли сам страдо кад се срце сети:
Никад добро јутро! Никад добро вече!
Мени ноћца лако никад не протече…
У мислима тако узд'но сам јако,
А сузе су текле низ образ полако.
Од груди се мојих вечан огањ створи,
Да у њима душа пре рока изгори!
По голему свету млађан се потуцам -
Што громовник нисам да на судбу пуцам…?
Све што ми је било недраго и драго,
Остављат сам моро равно, подједнако!
Па где сад почивам… о да дивна места!
Лепша никад није с уресом невеста!
Извезено цвећем, окићено горам' -
Ја и ово место оставити морам!
- Ено већ се крију сјајног сунца зраци,
Ка западу златни путују облаци:
Торбицу сам свезо, опанак притего,
И ја бих са сунце некуд даље бего:
Али једно срце, друго судба жели:
Ја по судби морам што она придели;
Видим оно стење што се небу пење -
То је воља судбе… горко придељење…!

Отац и син

Једанпут иде стари Амиџа
Ко неки седи мандарин -
А за њим тапка, трчи, скакуће
Јуначке крви најмлађи син.

Вашар је био - а на вашару
Сабље, пиштољи, арапски хат;
Туниске капе, сребро и злато,
Млетачка свила, женевски сат.

А шта ћеш сине да купи бабо? -
Детета склоност кушаше свог;
'Оћеш ли сабљу ту бритку, сјајну,
Ил' волиш хата мисирског?

Ил' можда желиш од свиле рухо?
Нека ти буде свилено све
Говори сине говори брже,
Да купим оне токе злаћане?

Дете се чешка руком по глави,
Као да не зна шта би од свег -
- Ах, бабо, бабо, купи ми, бабо,
Печења купи јарећег…

Сад се и бабо чеше по глави,
Гледајући дуго сина свог -
- Е, ја сам воло сабље и копља,
А син ми јарца печеног.

Пијем

Пијем, пијем...ал' у пићу
Још се никад не осмену' -
Као да је рујним вином
Бог полио хладну стену!

Посрне л' ми каткад нога,
Дружина се лудо смије -
Ал' се брзо смеха трза
К'о од једа љуте змије.

А ја пијем, јоште пијем -
А том ми се срцу пара -
Ћутећи се само играм
Љутим врхом од анџара.

Стазе

Две преда мном стазе стоје:
Једна с цвећем, друга с трњем;
Гвоздене су ноге моје,
Идем трњем да се врнем...

Ја уступам цвећа стазе
Којима је нога нека;
Нек по цвећу жене газе,
А трње је за човека.

Љубав

Љубим те, љубим, душо,
Љубим те рају мој!
А осим тебе никог,
До само народ свој.

Он ће са мачем доћи
Кад куцне једном час-
Отеће стару славу,
Добиће нови глас.

А ти ћеш, моје сунце,
Сво благо моје, сво!
Ти ћеш ми родит'сина,
Да чува благо то!

Небо

Небо моје, сунце моје,
Загрли ме, пољуби ме!
Жељан сам ти пуста раја:
Загрљаја, уздисаја;
Загрли ме, рају мој!
Туде беле руке склопи,
Тако! Чекај! Љуби! Љуби,
Док се терет не изгуби,
А срце не растопи -
Не изгори живот мој!

Кроз поноћ

Кроз поноћ нему и густо грање
Види се звезда тихо трептање,
Чује се срца силно куцање -
О лакше само кроз густо грање!

Ту близу поток даљину пара,
Ту се на цвећу цвеће одмара,
Ту мене чека ашиковање-
О лакше само кроз густо грање!

Пашћу, умрећу, душа ми горе,
Растопиће ме до беле зоре,
К'о груду снега врело сунчање-
О лакше, лакше, кроз густо грање!

Једној несташној девојци

Зар пољубац мени старцу
Дајеш млада са усана?
Зар на моје старо раме
Пада рука усијана?
Је л` то љубав?... Је ли шала?
Те је твоја рука мала
На рамену седог старца
Задрхтала, затрептала?
Ил` си дошла, злурадице,
Да ме варкаш, да ме једиш?
Измучене старе груди
Да повредиш, да позледиш?
- Ја те љубим!... Тврдиш млада,
Пуна јада, пуна нада -
Али љубав седом старцу
Веруј, душо, тешко пада...
Увеле су груди моје,
Твоја љубав ватра жива -
Па се бојим, старац седи,
Од пламена и горива

Божји дан

Та зар се један надо од људи?
Једног је клетва стизала, зар?
Многе су терет носиле груди,
Клетва је, срце, божији дар.

Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Будућност?... Ми је не гледамо.
Можда спасења доноси... Гроб.

Ви'ш како поток, раскидан, жури
Кроз хладну гору, камен и дол;
Смеје се грому, пркоси бури,
Па гором мирно проноси бол.

Често над њиме орлови сами
Окрећу тихо лагани лет,
Па тамо горе у вишњој тами
Презиру давно презрени свет...

Не очајавај, стрпљиво само
Суђењу своме ступај у коб!
Та и ја и ти - ми једно знамо:
Да нам спасења доноси - гроб...

Мома

Кад би мома звезда била,
Никад не би душа моја
Бела данка зажелила.

Ја сам стена

ја сам стена
о коју се злоба мори
светска чуда и покори
многи тежак облак јека
крш громова огањ клетва
и сто чуда неба земље
разбило се о менека
на средини морске пене
цепам муње и громове
а таласе рикајуће
са храпавим камом груди
у капљице ситне мрвим

У ноћима смрти страсне
на раме ми тице слећу
и злосутним гракћу гласом
пакост , злобу и несрећу
сто злокобних
дваестосам стојим лета
презирући, смејући се
пакостима безбожника

Хладна, нема
за радости и за сласти
непомична
неосетна
у којојзи, отров срце
уморена љута змија
на узглавку - вечном мраку
размрскана, ћути, спава

Ја сам стена, ал крвава
испрана гневом, једом
заљуљана муком, бедом
смрт ми грозна, немилосрдна
са песницом косуњавом
злокобницом ока свога
умирућа часом прети

Чекај селе
још не желим ја умрети
док се земља не затресе
бурно море не зајаше
не поцрни сјај звездани
и месеца светлост бледа
не завије у облаку
божје правде и истине
сјајне зоре и вечери
зрак црвени не протури
у крваве љуте змије
којима ће дух вечити
по јауку, болу, писци
несрећнога шибат света
увређено срце моје
у вечитом болу , гневу
смеха се је зажелео

Ха, ил можда неће доћи
страсног суда глас ужасни
можда никад неће моћи
горкој муци и јауку
насмејат се срце моје
иди, иди
не дирај ме мразном руком
да преживим вечност тужну
на врленоме своме вису
где ме чуда и отрови
злобног света узвисише

Ал' отклен ћу сам по вољи
стојат, пасти или вечно
зла и подлост презирати
ледим
ледним оком горског лава
Ја сам стена
ал крвава ...

Госпођици Л...

Мудраци су приносили дара,
Смирну, злато, цару јудејскоме;
И дарак цару носим своме,
Ево прими! – песму из недара.

Код тебе се мени рај отвара,
Ти си једна драга срцу моме: -
Па нек’ судба громке прска громе,
Нека облак моје небо шара. –

Ти с’ осме’неш – мени сунце сине,
Ти прозбориш – свете су истине,
Ти где стојиш – бог је са висине! –

Па нашто ми страх срцу да својим,
Зашто да се преке згоде бојим,
Кад спрам тебе поред бога стојим?

Ти си била…

Ти си била…тебе сам љубио!
Тебе неста…срце ми се пара…
Та сам себи више нисам мио!
Живот ми се у клетву претвара,
Тебе нема – срце ми се пара.

Несам знао љубави ни зрака.
Ал' Бог рече да зора заруди:
Светлост сину из црног облака,
"Злато моје!" – промуцаше груди –
"Сунце јарко, ти ми љубав буди!"

"Пољуби ме, сунце, загрли ме!"
- А сунце ме моје загрлило,
И ја сам се загрлио с њиме,
Ту изда'нут ал' би слатко било!
А сунце се око мене свило.

Не изда'нут – тешко ј' изда'нуће'
Млађан живот – ох, та сладак ми је!
За њим чезне срце уздишуће,
А без тебе живота ми није,
Љуби, злато, доклен срце бије!

Тавним гробом вечна поноћ влада,
У њему је студено и немо!
Сини, сунце! Још си цвет и млада,
Живи, сунце, да се милујемо –
У гробу је студено и немо.

Све је прошло...

Све је прошло, што ми се милило,
Мојих дана приспело је вече
Чини ми се, у сну ми се снило,-
Сан је био - ал и сан протече! -

Имах моме, која ме волела -
И данас ми за њом срце вене -
Душа би ме оставила тела,
Те девојке кад се опомене!

Већ сам с њоме стајо пред олтаром,
Да постигнем, што ми срце жуди,
С пламом срца, са љубавним жаром -
Ал смрт њена од сна ме пробуди. -

Мислио сам, сред мачева љутих,
Где јунаци своме гњеву годе,
Болном срцу мрку крв просути,
На бојишту србињске слободе.

Ал сан оде, ко пролећни снеже,
Крв не оста срца на бојишту,
На њем змија ко да отров леже,
Прошлости га тако ране тишту! -

Мир

Кроз мрку поноћ гледа
Ко нека тавна сен -
Ил нека авет бледа,
Погружен поглед њен.

Чело јој мртво, жуто,
А хладно као лед,
Око усана трепти
Реко би чиста јед

Низ слепе очи доле
Спушта се косе пад -
Ал тако тужно, сетно,
Ко и сам што је јад.

Затресу јој се груди,
Задркће некад ход,
Па тако даље блуди
Кроз мирну црну ноћ.

На гробу неком стане
Затрепти тугом сва -
Из ока суза кане,
Ко бисер да се сја.

И опет даље журно
Кроз поноћ пуста гред...

Успомене

По грудима хладне руке
Вали блуде, лутајући –
Рекао бих сјајне сенке
Миле неке успоменке
Из низова лепших дана
Враћа жељу усијана,
Уздишући, тугујући;

Па се онда према сјају
Сетно бледе месечине,
Из санова своје тмине
У заносу заблистају;
Загрле се и пољубе,
Растопе се…и изгубе.
Па ко њина бела пена,
Остаје ти успомена…

Па те сећа по сто пута:
Зеница јој првог сјаја,
Првог љуба и гугута
И првог уздисаја;
И белине чистог снега,
И румени њена лица,
И сутона вечерњега,
И звездица и зеница –

Па те сећа састанака
У потаји и самоћи;
Па те сећа бледог зрака
Посвећене црне ноћи…
Па те сећа њеног гласа,
Па те сећа оног чела,
Кад су твоја млада чула
На груд'ма јој утонула,
Обамрла…
…Па те сећа…
Ал' ко она бела пена,
Остаје ти успомена,
Пуна бола и позледа –
А коса је давно седа…

Шта ће…

Шта ће у лепом врту
Увео бачен цвет?
На свету никог немам –
Треба ли мене свет?

Ишо сам даље, даље,
Љубави тражећи хлад,
Да у том хладу умрем,
Чезнећи старац млад.

Млога ми лепа мома
Дарова поглед свој:
Ал’ једна што бијаше –
О, боже, боже мој !

Први је поглед осто
У срцу урезан,
Млађаних мојих лета
Ово је био сан.

О њој сам само сниво,
Она ми беше све!
Нека ме она воле,
А свет презире.

Свет ми је она била,
Ја небо, сунце њој –
Ал’ прека судба хтеде –
О, боже, боже мој !

У ову гору зађох,
У страни завичај,
Не гледам њено лице,
Њенога ока сјај.

Само се сећам раја
Младог живота свог,
Сваког пољупца, гласа,
Погледа њезиног.

Па тихо тужим, венем
И кунем живот свој
У овој пустој гори
О боже, боже мој!

Зашто ме...

Зашто ме не љубиш,
Мог живота рају?
Без љубави часи
Што да пропадају?

Зашто ноћи чарне
У самоћи стојиш?
Што груди немарне
Са студеном гојиш?

Потамниће лице
И те очи црне
Кад зима нагрне.

Све твоје лепоте,
Милине и сласти,
Све што срце оте
Достаће пропасти.

Па зато не губи
Твог пролећа дане:
Већ ме грли, љуби
Док нас не сахране.

О лирици Ђуре Јакшића

Овај рад читао је Кочић на прослави коју је поводом 25-годишњице смрти Ђуре Јакшића и 70-годишњице Змајева рођења приредило Српско академско друштво „Зора" у Бечу. Не треба заборавити даје Кочић и своју другу књигу „С планине и испод планине", изашлу те исте године, посветио „успомени неумрлог генија Ђуре Јакшића". Рад је објављен у Омладинском гласнику. 1/1904, бр. 3.

___

Поштовани скупе.
Мени је необично било мило, када ми је Зора понудила да коју ријеч проговорим поводом двадесетпетогодишњице Ђурине смрти. Ђура ми је симпатичан и као човјек и као пјесник, не само мени него и свима је такав који му познају живот и дјела, и који још нису ступили у templum sacrum philisterii beati.
Двије најмаркантније личности у нашој старијој књижевности, и по животу и по дјелима, свакако су Ђура Јакшић и Сарајлија, па каква разлика измеђ та два човјека! Јакшић сметен, непрактичан у свакидашњем животу, срдит, бујан, плах и необуздан, а такав нам се исто показује и у својим књижевним радовима. А наш Сарајлија? И он је, истина, у својим литерарним работама чудноват, врло чудноват, толико чудноват да му крупнија дјела готово и не разумијемо. Али се наш Симо у обичном животу знао лијепо снаћи. Ако је долазило до невоље и немаштине, знао је наш Симо бити и баштованџија, трговац, васпитатељ сербске јуности, и др. Умио се он потрудити и до Немецке да се и с хофратом Гетеом упозна и коју пробесједи. Држи се да то није пошло за руком овом нашем заиста практичном пјеснику. Ђура се није ником наметао, није никад на силу тражио пријатељства и познанства. Ако му је пак ко, сам од себе, понудио пријатељство, он га је топло и искрено примио.
По мом мишљењу, има двије врсте пјесника: пјесници чија су дјела и живот пуни занимљивости, несталности и бурне необузданости животне, и пјесници чија су дјела велика и значајна, а живот им је обичан, тих и миран као и код обичних, свикидишњих филистара. Први су, за мој рачун, прави и велики пјесници, иако често пута иза себе не остављају монументалних дјела. Класичан примјер за ову мисао, поред многих других, даје нам Бајрон својим дјелима и пустоловским авантурама, које су силно утицале на француски романтицизам и његове снажне представнике.
У нас је за то примјер Ђура, његова дјела и живот, мученички живот, пун јада и чемера, пуи горчине, пун прогањања и нечовјечног мучења. Оне који су га мучили свијет је давно, давно заборавио, а Ђура још живи, живи у својој сјајној и узвишеној лирици, свјеж и снажан као див. Није ми намјера да говорим о његовој цјелокупној књижевној творевини. За то се не осјећам ни довољно спреман, нити сам имао времена да бар нешто исцрпно кажем о једној врсти његова рада. Његова ми лирска поезија неизмјерно годи, те ћу о њој неколико ријечи проговорити на вечерашњем, свечаном скупу.
Ниједан наш пјесник, ни прије ни данас, није писао своје пјесме тако истинским, тако дубоко искреним и врелим надахнућем као Ђура, те то је узрок да се и данас Јакшић, док су други готово заборављени и забачени, врло пријатно чита. Његове нас пјесме загријевају, одушевљавају и потресају. Нека топла и њежна свјежина струји кроз њих. Да је љепота у умјетности бесмртна, познато је. Али има још нешто у умјетности што је бесмртније: живот. Његова је лирика пуна живота, живота који плаче, јауче, пишти и у болу бјесни; живота који љуби, уздише, чезне; живота који куне и проклиње и сам дан рођења; живота и животних тренутака кад се раздрагано подвикује:
Јеси ли срећан? питао сам се.
Срећан сам, срећан! О, боже мој!

Или:
Пашћу, умрећу, душа ми горе,
Растопиће ме до беле зоре
Ко груду снега врело сунчање -
О, лакше, лакше кроз густо грање!

Може се потпуном сигурношћу тврдити да су Ђурине лирске пјесме, испјеване у појединим одсјецима његова живота, израз, јасан и снажан израз његовог душевног стања и расположења у тим одсјецима времена. Ово се најбоље види из упоређења његове биографије и пјесама.
У издању Српске књижевне задруге његове су пјесме подијељене на три дијела: I Љубим те, љубим, душо; II Сам на свету, самац без помоћи; III Веран је био народу свом. Сваки, дакле, одјељак означен је као неким мотом, који цијелом циклусу даје дотичан тон и боју.
У првом одјељку је љубавна лирика. Необична је и чудовата љубавна Ђурина лирика, нарочито циклус Љубав. У њој готово не можете наћи ни једног китњастог епитета за којим тако жудно гризу прсте наши млађи и најмлађи пјесници, ни једне необичне фразе или каквог нарочитог реченичког обрта. Све је то просто, без украса и без оне хладне, блесасте орнаментике која је једина и главна одлика наших млађих и најмлађих стихотвораца. Све је то, велим, просто, али опет неизмјерно годи души читаочевој. То је њежно и меко тепање које тихано, благо потреса душу, и читаоца обузима нека непојмљива топлина:
Пламти лице, срце гори,
Тебе љубав жарка мори -
Али мене раскидане
Младог срца старе ране.
Ах, клонуше руке беле,
Стишаше се груди бајне,
Медна уста ништ не веле -
Али зборe сузе сјајне...

"Уосталом - вели покојни Вуловић - његова, Ђурина, чврста природа и мучан живот заптише доста рано овај извор песама, те их је сразмерно мало".
Други одјељак обиљежен је ријечима, тужним, боним ријечима кроз које пробија дубок уздах: Сам на свету, самац без помоћи! У овим пјесмама, најљепшим што их имамо и што смо их икад имали, пјесник већином опјева свој живот, своје патње и невоље. У њима нам износи овај племенити и генијални пјесник-вагабунд своја лутања, лутања без краја и конца, лутања пуна гњева, буре, срџбе. Остављен од оца и родбине, без иког свог ближњег, сам на свету, самац без помоћи! Тражи у манастиру мира и покоја. На том путу у манастир Горњак осјетио је пјесник сву љепоту природе и како она неизмјерно потреса и годи онима које људско друштво неправедно гони и прогања. Пјесник, слободан човјек, вагабунд, сиромах без игдје ичег, презрен и остављен, али подстакнут и инстинктивно опијен, почиње несвјесно пјесму узвишену и недостижну, пјесму љепоти и милости опште мајке природе и нехотице јој се исповиједа и казује боле увријеђене душе своје.
Из увријеђене душе извија се пјесма пуна снаге, пуна чежње, пуна бијеса и срџбе:
По големом свијету млађан се потуцам.
Што громовник нисам да на судбу пуцам?

Дивљачна је то пјесма, али опет су то звуци од нечувене сласти и класичне љепоте. Такву пјесму, такве снажне и бурне звуке нијесу никад дотле, а ни послије, чуле српске планине и пољане, никад се нијесу такви силни и искрени звуци разлијегали испод модрог, насмијаног неба миле и слободне српске земље. То је Ђурина најљепша пјесма, поред оних На Липару, то је његов Пут у Горњак.
Ни ту пјесник не налази утјехе и жуђеног мира. Његова плаха, бурна природа не може се ни с ким сложити... Опет се обраћа природи, најњежнијој и најмилостивијој мајци свију потиштених и увријеђених:
Збогом, горо и дубраво,
Тврди кланци, мрко стење,
Само јвдно утешење,
Уцвељене душе моје!

Растаје се и поздравља с планинама и долинама, сједа под суморно стијење и наставља:
Туде путник вреле капи
Са врелога чела таре
И у сенци прошлих дана
Заборавља грозну јаву.
А коме је свет неправдом,
Једом, злобом и отровом
Очајано срце вређо -
Тај у тами мрког стења
Срцу тражи утешења.

Пјесник се иза тог мало смирује, да се можда опет куда крене. Постаје учитељ и у селу Сабанти, у једно свијетло вече, пуно мириса и влаге, јада се птицама:
Моје птице лепе, једини другари,
У новоме стану познаници стари,
Срце вам је добро, песма вам је мед,
Али моје срце, али моје груди
Леденом су злобом разбијали људи,
Па се место срца ухватио лед.

Покојни и честити Вуловић вели да су ове Ђурине пјесме најљепше, гдје је, дакле, пјесник сам себи предмет, па наставља: "Али ово није она уска, болесна, хајнеовска субјективност, или она субјективност што јој је сујета извор, где име песниково долази у сваком стиху, где се његови јади или радости намећу целом свету на жаљење или уживање, где се, тако рећи, осећа субјективна тенденциозност. Јакшићеве субјективне песме су постале ненамерно, и осећања која се у њима исказују не долазе нам као тућа и наметнута, него их осећамо као своја, па нам зато нису ни досадна". Ово је једна бистра опаска у лијепој и симпатичној, иако не потпуно исправној и темељној расправи покојног Вуловића, па зато је и наводим.
Трећем одјељку на заглављу је стих: Веран је био народу свом. Заиста је пјесник био вјеран свом народу, јер се је већ као дјечак борио за његову слободу. Његове су патриотске пјесме бурне; снажног, јуначког полета. Он, кад тугује за својим притиснутим и раздробљеним народом, силно, искрено тугује; кад га позива у борбу за слободу, све се то ломи и крши, све пуца, и ми осјећамо да би, кад би сви били онако снажни, моћни и одушевљени као наш драги пјесник, да би, велим, и наш народ био срећнији. Почујте ове горопадне стихове:
Чујете л' вихар како говори?
Тресе се стена, крше борови,
А у облаку јече громови
Кф бунтовника бесни зборови!

Ове громовите стихове могла је створити само пунокрвна, пјесничка снага која у моментаном заносу задрхти, прекипи, подивља, побјесни.
Ђура има пригодно патриотских пјесама, које опјевају поједине знамените, историјске моменте, а има и таквих у којима се славе поједини српски владаоци. Па какве су то пригодне пјесме? За те се пјесме не може казати да су пригодне; оне нијесу онако побожне; патриотскослатке као код других наших пјесника. Оне су дубоки, искрени израз и снажни одјек народног расположења, народних жеља и нада у том историјском моменту. Уистину су красни и ти звуци Ђурине лире. У њима се не осјећа ни трунак ласкања и удварања као у оне сумлате Јоакима Вујића, који и небеске птице нагони да пјевају у славу књаза Милоша. Ђура није ласкао владалачкој сујети која је од неизмјерно огромних димензија: једна јој димензија допире од морске површине до неба, друга саврх мора до морског дна, а трећа? Ко ли би јој могао одредити величину?! За такву неман Ђурина је лира била нијема, хладна, непомична. Ђура је, по свом племенитом карактеру, био много ближи једном осредњем њемачком пјеснику, који је једном приликом поносито узвикнуо: "Нека краљ мало причека, јер је Европа препуна краљева, а Штелцхамер је један!"
Велико Ђурино срце топло је и подједнако куцало за све српске крајеве. Сам је много, премного патио, па је невоље и јаде народне дубље, интензивније осјетио и љепше опјевао него иједан наш пјесник:
Ал' у гори нема пута,
А робље је... не зна куда!
Бескућни су. Бескућници!
Њине земље свака стопа
Није била никад њина:
Босна му је домовина,
Ал' у Босни дома нема.

Иде, можда, вријеме, пјесниче мучениче, кад ће твом и мом мученику, босанском сељаку, на кога си мислио кад си писао своју дивну пјесму Стражар, сванути љепши дани и кад ће свака стопа његове земље бити његова. А сад ти, свијетла и племенита инкарнацијо најузвишенијих осјећаја човјечје и српске душе, кличем: слава!

Писма...

Слатка Тино!

Кунем ти се живим богом! Кунем ти се гробом и споменом моје и твоје мајке! Кунем ти се мојом и твојом слатком дечицом: Милошем, Белом, и Тијаном! Кунем ти се Тино својом љубављу, да ћу бити добар, да ћу те као и досад, у души и срцу моме носити, да се никада, па баш никада више нећу опијати! Нити да ћеш из мојих уста икада чути какву реч која би те могла увредити. Само дођи; дођите да вас видим живим очима, да живим за вас.

- Ђурино писмо Тини Јакшић –

АНЕГДОТЕ О ЂУРИ

У једној анегдоти песник Ђура Јакшић седа на фијакер унатрашке, кочијаш га упита што не седне напред, на шта му Ђура каже „па, где сте ви видели да Србин гледа унапред“.

Седели тако у кафани за два различита стола српски песници Ђура Јакшић и Радомир Брзак. У једном тренутку конобар донесе Ђури Јакшићу цедуљицу од Радомира Брзака на којој је писало:
"Стихоклепцу који је сваком мрзак
мучак јаје, мућку даје,
Брзак."

А Ђура му на полеђини поменуте цедуљице одговори:
"Ој, песниче гласа штура!
па зар даје који проси?
Па зар ћуран јаја носи?
Ђура."