logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

ДАРИНКА ЈЕВРИЋ
(1947-2007)

Даринка ЈеврићРођена је 21. октобра 1947, у селу Глођани код Пећи (Метохија). Четврт века радила је као новинар Културне рубрике у приштинском дневнику "Јединству". Била је дугогодишњи хроничар овог листа, уредник поезије у часопису "Стремљења" и члан уредништва новосадске "Сцене". Даринка Јеврић је једна од ретких српских интелектуалаца која је после јуна месеца 1999. године остала да живи у Приштини.
Била је изузетно плодан писац која се појавила на књижевној сцени 1970. године са песничком збирком "Додир лета" - заједно са Ратком Делетићем
и Браниславом Тодићем. Следе "Преварни тишином" (1973), "Нестварни записи",
"Хвостанска земља", "Слово љубве", изабране песме "Јудин пољубац" "Дечанска звона и друге песме" и последња "Псалам бездомника и друге песме" (2006).
Песме су јој превођене на више страних језика; заступљена је у антологијама
савремене српске поезије у Русији, Украјини, Турској, Индији, Шведској, Чешкој,
Италији, Јерменији, Енглеској итд. Добитница је бројних књижевних награда
(Грачаничке повеље, "Милица Стојадиновић Српкиња", Матићеве повеље,
Печат вароши Сремскокарловачке...
Децембарску награду Косова је, међу првима, одбила.
Умрла је 16. фебруара 2007.године у Београду.
Остаће упамћена као једна од највећих песникиња српског језика.
Даринка
Јеврић је ушла у антологије пре него што је објавила прву самосталну збирку, и по томе је јединствена у целокупној српској поезији.
Њене три песме ( "Слободарска", "Дечанска звона или светковина срца" и "Ратникова љуба") објављене су у антологији " Српске песникиње од Јефимије до данас",
Стевана Раичковића и Слободана Радаковића 1972.године.
Песма " Дечанска звона" слови за једну од најлепших песама испеваних на нашем језику.

ДЕЧАНСКА ЗВОНА ИЛИ СВЕТКОВИНА СРЦА

ћутим
вјековима ћутим твоје име
слутим како ми послије киша болујеш косу
и како од лелека звона занијемим и ослијепим потом
и ни молитве не разумијем
кад падам у бездан за твојим челом
због тебе кћери јерусалимске
све чедне а удове јесу
и утве златокриле рањавају паучину
снивају
како ти из образа кљују вино
и круне од руку дукате од чиста злата
невјестинске
чемерне кад у невакат дођу
руке ми под најдоњи камен дечански гњију
ти светац и помор библијски
ти седми светогорски монах
ти мојих девет Југовића и бол царице Милице
љепота
што је не видјеше очи ни цара ни ћесара
нит младе Гојковице
походе ли те кћери јерусалимске
љубави
руку само преко бока да ми пребациш
могла бих ја да цвјетам и бременим сваког прољећа
грло само да ми дахом опалиш
могла бих ја дојити и девет Обилића
(леле ако залелечу дечанска звона
па ти се лик са фрескама помути)
а понека птица заборави лет
остави гору и олтар сања
везиље му украду очи
на превару га преко ријеке преведу жедна
а крв би његова укротила све водопаде свијета
а клијале су под бедемима неке очи
и завидјела му Гојковица
за осјеку што дугујем крви
грешна се дому враћам
са клетвом дечанских звона у ушима
прашћај љубави

БИЈЕЛИ ХРАМ

миришу дуње у кошуљама дјевојачким
јутром се сање играју свјетлости
невјеста сниже косу и ђердан од маслачка
измисли брезу
и бијели храм
од ријечи узалудних
клетву у срце да згужвам
што даље је бацим
од родне земље
од завичаја
па никад више
никад више соко на пјесму да ми слети

а усне се земљи обећале
мјесечина
мјесечина би ноћас могла да ме рани

ОД ТЕБЕ ДО МЕНЕ

од тебе до мене
очи везиље два бола свјетлости
јесен и опасности мудрости болују у мојој глави
од тебе до мене
тихе арије понорница
ти моја оаза
ти крчаг сахарске воде
ти нож у грлу срне
ти лелек дурмиторски
ти јесен моја болесна

од тебе до мене
то не можеш описати нит псовком пребољети
ти враћање без повратка
ти минут на смрт осуђеног времена
ти бдење грудоболника
од тебе до мене
свe што се порећи мора
глад
хлорофил вјечног биља

од тебе до мене
зла ти мисао ко Каину ум дојила
пештерске ти суше ране
злом љетином
црним руном
као муња острошка у чеони вртлог бдиле

од тебе до мене
дамари трава и земље
ти кост и коб срца
ти мирис зелене шуме ти бол у крстима рудара
ти пожар у рафинерији нафте
ти лабуд
и моја лабудска пјесма

од тебе до мене
ожиљци тишине крваре
од тебе до мене
стопе се са сјечивом боре
од тебе до мене
године
године
године

ЉУБАВ

иглом истога мука корачамо упоредо

утишам звона
опозовем вријеме

собом преклана
ватром рођена
палим румене тајне пролазника

и нема побијеђених
нема побједника

КРУГ ЉУБАВИ

знам унапријед исход ове битке
мјесечина се стеже у омчу око грла
круг љубави
круг таме
букнуће у пожар вјечан
угљевља нема потом
само ће букнути ватра под трепавицама срца

обала је нестварна међа између нас и воде
свијест о логици и законима теже
гњила ријечи на језику
сушта и свевишња
не могу да те прозборим а јеси спасоносна

залуд се присјећам молитве
бесједа пророчанских
на стару рану привјенчавам млади калем
о сви су исходи исти сва врата маглена

МОНОЛОГ ПЈЕСНИКА

Шта сам то зидао?

плашим се да именујем

около распршена грађа: старинске књиге, пороци,
снови, године, живи креч — најприје разлажеш
па сабираш значења тајна —

таквим малтером спајах опеке пролазности —
уз саму ивицу неба видиковац постављах
да птице слете на озарење,
сврати и одахне сам Бог.

Тапије и скице нијесам прибављао,
никаква уздарја — увијек
почињући ни из чег: чежњу сам у облик преобраћао,
жудњу трепераву — ко древни неимари.

Па гдје је грешка?

висак се вазда у понору њише
обноћ темеље нагриза мјесечина
виле бацају чини.

Шта сам то зидао и
гдје бијах подучен грешно.

ПЈЕСМА МОГ НАРАШТАЈА

Њихов смијешак изгнан из породичних албума
пјенуша струњен метал из њиховог даха
у пустош смјером гаврана, у димни брид зрака
игра овај вучји накот руски рулет с историјом.

У усијаном крвотоку охола равнодушност,
кристал мука, напросто
славјански тмаста зебња.
Младићи крхки, што појмили су сан,
буђење или смрт ко агрегатно стање живота.

Вазда затечени: у нехају, спокојству,
кушали суштину. Жарко.
Окове, снове и књиге на полицама. Досегли слућено
у магновењу. Бијес пророка.

Дјечаци крхки што усов им студи под кожом, под ноктом,
избивају из пакла
с Осмијехом Љуба Чупића
с Руком Принциповом.

А ишчитали слова с каменом календара
гњила писмена са лобање, мемлу срче, олује.
Већ удисали помало слеђену њежност
ка свом исходишту: у пансионима за самце
у собама од мастила,

Вјетрењаче времена, галије очас потонуле —
прска сипки тотем на вијеку,
на води; цвјетови ироније!

Час је да домаја удари благи ретуш на одсјај
нашег лица.

ЧУДНО ПИСМО

Прелиставам године
лист по лист јесени
ни корак даље од памћења од твоје сјени

пишем нестварно писмо
без иједног слова
само тишина
и бијела кост свитања преписана са лица
на плаву свилу несанице

све вино што је текло
све благо што се стекло
све мијене и мријене ока и крвотока
дајем за час
што би могао да нас рани истим криком

ГАЗ

Ми нијесмо бранили мостове
Мањкало је манекена
Са шаторских шатри примадона
Видовитих пророчица
И осталих величина нац.

Ми нијесмо бранили мостове
Јер немамо моста
Немамо чак ни ријеку

А упонорило нас некако
Па не дишемо ни на трску

Дубок је газ

Ми смо пука сиротиња
Ни поруку у боци не можемо да одашиљемо

( ,,Посланица са проклетија“, стр.73)

Четвртак, 12.03.2007. (12 часова) у Удружењу књижевника Србије:
Помен Даринки Јеврић

У четвртак, 12. априла, у 12 часова, у Удружењу књижевника Србије одржан је помен поводом недавне смрти песникиње Даринке Јеврић (1947-2007). Иза себе је оставила већи број песничких књига за које је добила многобројна признања. Песме су јој превођене на више страних језика. Заступљена је у антологијама савремене српске поезије у Русији, Украјини, Шведској, Турској, Чешкој, Италији, Енглеској и Јерменији. Четврт века је радила као новинар Културне рубрике у приштинском „Јединству“. Била је једна од ретких српских интелектуалаца која је после јуна месеца 1999. године остала да живи у Приштини. У зна сећања на један од најаутентичнијих песничких гласова са Косова и Метохије говорили су Даница Андрејевић, Радомир Стојановић, Мирко Жарић, Милан Михајловић, док је Љиљана Благојевић прочитала Даринкине песме „Соба“ и „Уводна песма“.
Скупу се обратила Даница Андрејевић која је казала да смо имали песнике који су писали више, традиционално колико и модерно, али нисмо имали песника који је са толико муке писао о истини. Даринки Јеврић је „радно место“ у српском језику. Песници су је волели и читали њену поезију. Она је заузела вечити простор. Познат је њен отпор историјском безчашћу. Може се говорити о заветном косовском опредељењу које је неговала. Својом поезијом створила је везу између српске иконе са апокалипсом садашњице. Код Даринке Јеврић, есенција претходи егзистенцији. Препознатљива је по лирском трагизму. За собом је оставила звук Дечанског звона. „Остала си у поезији и тајни“, завршила је своје сећање Даница Андрејевић.
Радомир Стојановић је рекао да, ако је циљ поезије да сачува најтању нит духа који говори о боји завичаја, и о пролазности трајања, са сигурношћу можемо да тврдимо да поезија Даринке Јеврић јесте управо притока српске поезије. Рекао је да је Даринка Јеврић била изузетна личност, велики и храбар Човек. Жена-јунак.
Мирко Жарић је истакао да ако постоје дубоке бразде у српској књижевности, Даринка Јеврић је камен међаш. Њен песнички кредо је био да мораш тоне и тоне руде да ископаш да би нашао златан камен. Била је несвакидашња личност. Жесток полемичар, писац позоришних и књижевних критика. Све што је радила, радила је племенито. „Никад је нисам видео тако срећну као када сам јој дао књигу њених изабраних песама. Тада ми је казала, могу да е поклоним пријатељима без стида“, рекао је на крају Мирко Жарић о Даринки Јеврић.
Милан Михајловић, председник друштва књижевника Косова и Метохије, започео је сећање цитатом: „Волим вас народе мој, Бог вас све чува“ Даринке Јеврић, који је изговорила у децембру 2006. године. „Најавио сам је како се појавила – изненадно“, казао је Михајловић. Своје сећање на Даринку Јеврић завршио је стиховима: „Ударио страх до сутра Даро ударио страх од сутра Ацо / ударио на кости предака / ударио студ од сутра брате / ударио студ дах сунце крије“.