БРАНКО МИЉКОВИЋ
Бранко Миљковић (29. јануар 1934– 12. фебруар 1961) је један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века.
Рођен је у Нишу. Године 1953. се преселио у Београд, где почиње да пише песме и да се бори за њихово објављивање. Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије . Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. Крајем 1960. се преселио у Загреб. Умро је 1961. године.ФЕЉТОН: БРАНКО МИЉКОВИЋ УБИЈЕНИ ПЕСНИК
Пише: Коста Димитријевић, објавио: "Глас Јавности"Исто је певати и умирати
Права истина о Бранковом животном крају још је непозната
Време лети, чини ми се да је то што желим да испричам у роману "Убијени песник", посвећеном животу, делу и времену мог пријатеља Бранка Миљковића било јуче, а прошло је већ четири деценије. Песник који је у својој "Балади" исказао сурову животну истину - "исто је певати и умирати", до крајности привржен волшебној магији речи и животној филозофији, оставио је низ опомињућих записа о ћутању истичући: "Само реч може да надвиси нашу присутност". А има и ћутања које то није. Моћи ћутати је исто што и моћи говорити." (Песник и реч).
Што можеш данас, саветује наш народ, не остављај за сутра. Одавно ми је позната та поука, али је нисам послушао, па сам зато много штошта пропустио, тако да сада, незадовољан собом, могу само да се кајем. У ствари, сада жалим што нисам одмах после трагичног Бранковог одласка са животне позорнице написао ову књигу. Ипак, неке одломке сећања на песника, из свог Дневника повремено сам објављивао у штампи, као и зборнику "Бранко Миљковић у сећањима савременика" (Просвета, 1955).
Српски Хамлет
Искрено, да коначно завршим рад на овом рукопису спречавала ме је и мукотрпна борба за одржавање животне егзистенције, као и неинтересовање тзв. великих издавача за моје животописе српских великана.
Да овом приликом, у нашем друштву без одговорности не помињем сталну борбу против подмуклих завидљиваца и непријатеља - моћника од којих је страдао и Бранко после добијања највећег признања за стваралачки рад - Октобарске награде града Београда, због чега је био приморан да напусти и вољени град, родитељску кућу, нераздвојне пријатеље.
Указујући у једном напису школске лектире да је "Хамлету свет ружан и неразумљив", Бранко визионарски поистовећује свој животни пут са трагиком данског краљевића, истичући тачну опаску: "Велики писац је сасвим јасно осетио да сваком човеку, који је бољи, који има више осећања и више осетљивости, остаје у друштвеном животу пуном суровости, порока и зла, само један пут на коме се може одржати: то је пут Хамлетов".
Памтим савет свог комшије, књижевника Жике Павловића, који је отишао пут вечности изненада, као и Бранко. "Кад нешто намераваш да урадиш, учини то. Не оклевај! Оствари своју намеру одмах, јер већ следећег часа ћеш бити ометен..." То сам и раније себи говорио, али на жалост узалуд, деценијама сам одлагао писање књиге успомена, романа о Бранку и нашој, како су је називали "прескоченој генерацији", као и о неосимболистичкој групи чији најмлађи члан, песник Драган Колунџија у збирци "Затвореник у ружи", међу својима посвећује поетску поруку под симболичним насловом: "Српски неосимболисти".
"Мислим на наше младе зелене године када ме најмлађи српски песници (осећам да дрхтим!) пронађоше у једној основној школи на Чукарици с позивом у своју малу велику фамилију неосимболиста. А све што долазаше од, подстреком блиских ми, причињавало ми се великим и светим!)
Књигу у раној малдости нисам био прочитао, а они ми оно што је уредник "Младе културе" већ одбио био - похвалили у писму, и још ме саветовали "да радим што могу више... да ћу пронаћи себе... и написати песме за све оне који воле поезију".
Мислим данас на своју српску браћу са којима сам први пут путовао на Стражилово код Бранка - Бранко (Миљковић), Драган (Јеремић) Милован (Данојлић), Божидар (Тимотијевић), Петар (Пајић), Жика (Лазић), Коста (Димитријевић), пријатељи... и ја без имена - сви треперење своје".
Шта све није писано о Бранку, који је уочи трагичног нестанка, у очајању због предстојеће егзекуције завапио: "Сада речи траже моју главу". А затим, у својим аналитичким приказима поезије указивао на трагичност постојања, стално преиспитујући своје тежње поруком: "Зар умрети, а не сазнати! Шта сазнати? Свтлост која не долази извана, већ је у нама самима: она је ткиво наших жудњи и чезнућа, она је порекло вида. Зар умрети, а не спознати себе?..."
У врхунском, аналитичком есеју "Орфејско завештање Алена Боскеа", посвећеног пријатељу - француском писцу и преводиоцу наше литературе, Бранко је надахнуто писао о функцији поетских речи ("Песма је добра, ако је песник излишан", "Намера песникова је да каже неизрециво... Песма и песник брзо замене своје улоге. Песник, уместо да каже бива казан"), а онда додаје: "Највећа опасност поезије јесте издајство.
То је цена коју сваки песник мора да плати за своје стихове." Онда, Бранко истиче горку истину: "Речи живе у песниковом телу и прождиру његово срце, као што је орао кљувао Прометеју џигерицу. Речи постају мотс царниворе. Поезија се пише властитом крвљу. Неке речи су још неистините, али истинита је та крв, тај бол писања..."
Принц песник
Мислим да је за роман о Бранку било и неопходно дуже време, да би извесна замагљена питања била боље разјашњена, а сведочења савременика изворнија.
Јер, до ових дана смрт "принца песника", како су Бранка називали, остала је загонетна и неразјашњена. Игром животних околности био сам међу последњим Бранковим пријатељима и колегама из неосимболистичке групе, који га је десетак дана пре нестанка, по мом повратку из Париза, сусрео и са њим разговарао у загребачкој Казалишној кавани.
А познато је да се права истина о Бранковом животном крају скрива у недоступним полицијским архивама, док се исказима родитеља, брата и осталих сведока доводе у питање документа број 13238-86 и КПИ 110/61 из песниковог загребачког досијеа. Много је лажи, кажу, на овом свету, док се Бранко њих гнушао, тражећи упорно излаз из тог зачараног круга разочарања и патњи. "Срећан је ко своју песму не плати главом", тај трагични тумач ватре и смрти поручио је пријатељу, - песнику Танасију Младеновићу, док нас визионарским стихом песме "Орфеј у подземљу" упозорава: "Не осврћи се. Велика се тајна (иза тебе одиграва.)""Смрт је подивљало ништа"
Бранко је напустио овај свет у 27. години живота
Да се, донекле, открије енигма сурове песникове смрти, поред његових пријатеља, највише се трудио његов млађи брат Драгиша, који нас је после редовних годишњих помена на Новом гробљу, заједно са родитељима Маријом и Глигоријем (познатијим под именом "чика Глиша"), супругом Анђом и њиховим сином Гораном, позивао у стан на адреси Коперникова 13, где смо се присећали драгих успомена.
Он је објавио и збирку песама Бранкових поштовалаца, Глас пријатеља, уверен попут родитеља и низа савременика да је била у питању насилна смрт. Желео је да једног дана та документација буде обелодањена, али су га нажалост, тешка бољка и смрт у томе омеле. Посећујући пријатеља Драгишу, после операције на клиници, обећао сам да ћу завршити свој роман о Бранку, при чему ми је и он доста помогао.
У Орфичкој песми, истакавши да је "смрт подивљало ништа", Бранко је напустио овај свет у 27. години. Често циничан, Црњански је говорио "да би човек био срећан у животу, треба умрети рано. "Не делим то мишљење. Бранко је, попут Томаса Мана, истицао битност термина о пролазности којој посвећује стих у песми Над реком ("Прођимо као што све пролази").
Волео Хераклита
Тај стих везан је и за Бранковог омиљеног античког филозофа Хераклита из Ефеза, а он је често цитирао његову чувену изреку "панта реи" - "све тече" и да "два пута не можеш ступити у исту реку", у смислу непрекидног кретања, постојања и нестајања, односно пролазности. Слична тема заокупљала је и нашег нераздвојног пријатеља, тадашњег студента психологије и младог писца Жику Лазића, који је прву збирку назвао Путем поред реке.
О том познатом грчком филозофу кога су савременици звали "мрачним" водили смо дуге разговоре, као и о осталим, све до савременог творца теорије егзистенцијализма Жан Пол Сартра, кога смо имали прилике и да упознамо.
Раније објављена књига Бранковог познаника из детињства, Видосава Петровића, носила је симболичан наслов Песников узлет, док би се њен завршни део могао назвати Песников суноврат. А он се десио после добијања највишег признања и неколико плодоносних значајних година Бранковог стваралачког живота у Београду, када је објавио четири збирке: Узалуд је будим (1957.), Смрћу против смрти (у коауторству са Блажом Шћепановићем (1959.), Порекло наде и Ватра и ништа (1960). За своје животно, најбоље дело, сматрао је песму - Узалуд је будим, док је веома ценио баладу посвећену охридским трубадурима, Триптихон за Еуридику, рефлексивни циклус Критика поезије, трагичне сонете и збирку Ватра и ништа. Потребно је овоме додати и неколико врхунских песама изван поменутих збирки:
Орфичко завештање, пријатељу песнику, Док будеш певао, Очајна песма, Песма за мој 27. рођендан... Међутим, од многих објављених текстова из области аналитичко-критичких опсерација Бранко је, колико ми је познато, издвојио посебно, само Орфејско завештање Алена Боскеа, Расветљавање Танасија Младеновића и Песник материје (реч је о збирци песама Душана Матића) као и кратке есеје: Поезија и истина и херметична песма.
О песнику који је у најбољем животном добу, попут Рембоа, Шелија или Бајрона, да поменемо само неколицину, остварио своје врхунско животно дело па нестао, најбоље да каже сам Бранко, у одломку једног приказа истичући своје "вјерују": "Себе, свој живот, своју егзистенцијалну бит, своју тајну светлост, не можеш открити у лутању неспокојном од привидног до појавног. Своју бит треба вребати. Себе чекати у заседи. Ко лута тај себе избегава, бежи од себе. А песник жели себе и свој живот, да чује глас извора, да заведе, као ткачки Певач, и само биље на пут људских страсти и чезнућа. И шта значи биље померено у људски доживљај? Свакако да је то један вид пантеизма, тражење себе изван себе." (Сабрана дела, књ. 4: Расветљавање Танасија Младеновића).
Ту песникову свеобухватност филозофског тражења и налажења, фениксног рађања и обнављања из пепела снова и стварности, лебдења "међу јавном и медијском", изврсно је протумачио истакнути критичар др Василије Калезић у тексту Песма ватре у сна (1965) из кога доносимо карактеристичан одломак: "Песник размакнутих простора, ужаса од сазнања, сав у жару експресије ватром и необузданошћу, експериментатор у искушавању својих афинитета и моћи за сваку врсту песме, неспутан силом везаности, искључиво за тле, песник хамлетовске видовитости о спавању, сањању и умирању, о томе шта нас, у понору, чека кад код живота ово клупче размотамо - проглашен је модерним класицистом.
Укротио анархију
А у исто време, песник је укротио анархију и версификацију, који је у разуму видео узрок и праузрок свему, унео један спрегнути лирско мисаони интензитет, цезелирао скоро нијансираним брушењем, оно што је Скерлић тако добро уочио у мисли Божидара Кнежевића "лиризам интелекта" - омотан романтичарског славља, неконтролисаних емисија и надахнућа. Наравно, песма Бранка Миљковића пролази мимо тих квалификација, и руга им с виталношћу својих импулсивних отргнутости од схема и скала степенастог смештаја међу строге системе, она живи тоталном слободом духа..." (Поља бр. 82-83, 1965).
"Слушаће олују"
Овом критичаревом аналитичком мишљењу придружујемо Бранкову искрену поетску поруку посвећеном узалудном покушају изласка из круга животног битисања, коме је посвећено његово целокупно дело:
Онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другима
ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују
али:
хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој.
(Поезију ће сви писати, одломак)Стварност је најфантастичнија
Достојевски је тврдио да је реалан живот највећа магија
Остаје отворено питање да ли се то што сам годинама фрагментарно бележио о Бранку, може назвати романом. Будући да је роман изгубио сва карактеристична својства и одлике што ће рећи - главног јунака и фабулу, тако да је све више почело да залази у област недокучивости, фантазмогоричности и енигматике, тако не видим разлога да се не приклоним том књижевном роду кад пишем успомене о Бранку и његовом времену.
Само за разлику од већине апстрактних савремених романсијера остајем привржен стварносној прози. Јер, и велики Достојевски је тачно указао да нема ништа на овом свету фантастичније од стварности у значењу описа правог живота, чему превасходно тежим у роману о Бранку.
Ипак, хвалим Бога што нисам толико "напредан", да попут већине савременика, захваљујући новим схватањима рушења традиционалних вредности, допринесем коначној сахрани романа, тако да ће се, на крају, можда и обистинити Бранкова идеја у вези са поезијом, да ће је сви писати.
Филозофски речник
Само, у овом случају, сви ће писати романе које неће нико читати јер ће их подсећати на причу о царевом новом оделу. Сећам се да је и богомдани писац Црњански , кад му се све смучило, с жаљењем у гласу изјавио: "Сада се роман изменио. У њега се може трпати све и свашта..."
Насупрот садашњим гробарима романа трудићу се да пишем, попут мојих великих учитеља, једноставно и разумљиво. Јер, како је говорио велики Гогољ, до "једноставности треба дорасти". А његов генијални земљак Толстој истиче да је најбитније разумљиво писање, односно онако како осећамо.
Мада је то правило поштовао и придржавао га се у својим раним литерарним радовима као и приказима, под утицајем надреалиста као и руских и француских модерниста које је преводио, Бранко је донекле изневерио ранију изворност и непосредност често одлутавши у непојмљиво.
Поред тежине филозофског речника, по мишљењу Драгана Јеремића, његовој поезији метафизичке опорости и општости, сметају: празна сентенциозност, нејасност, геометријска, визуелна правилност, помало патетична реторика, недостатак емотивности и, најзад, надреалистичка произвољност и случајна асоцијативност.
"Намерно смо узели за пример негативну критику баш из пера Бранковог "шефа неосимблистичке групе" Јеремића, који га је за живота хвалио до неба, али потом чинио и супротно, да ли због критичарске недоследности или стварне промене мишљења. Додуше, могу навести низ наших критичара који су поводом исте књиге изрицали два потпуно супротна суда. Остављајући све друго по страни, покушаћу путем оживљавања сећања на Бранка, да остварим нешто попут "романа без лажи", како је футуриста Мариенграф писао о трагичној Јесењиновој судбини, али, наравно у сасвим другом виду, јер је наш песник - неосимболиста водио посебан живот.
Толико о основној идеји, која ми се врзма у глави, а Бранко, осим раних стихова, није подлегао у нас послератној омиљеној "јесењовштини" мада с тим руским песником има само заједничке додире у привржености пијанству, јурењу за женама и трагични животни крај. Али, у последње време открива се да ни Јесењин, као ни Мајаковски нису извршили самоубиства него да су у питању диригована политичка смакнућа.
Свој текст Бранко и неосимболизам објавио сам тек деценију после песникове смрти, одазивајући се молби крагујевачког часописа Кораци број 3-4 (1971) као и књижевник Живорад - Жика Лазић, дајући свој прилог.
Живот је сан
Ту је објављена и прва Бранкова био-библиографија чији је аутор књижевни историчар Гојко Тешић. У истом броју штампао сам панораму необјављених Бранкових раних песама које сам открио сређујући његову књижевну заоставштину које, зачудо, како то Тешић указује, поред осталих растурених по листовима и часописима, нису ушле у Сабрана дела Бранка Миљковића. (Видети Студент од 20. фебруара 1975.).
"Веома је тешко писати о пријатељу - песнику ако сте са њим као члан исте генерације и припадник неосимболистичке групе делили и зло и добро, видели и лепо и ружно, доживели заносе и разочарења прве и једине младости", писао сам у уводу сећања које објављујем у одломцима.
"Ово је још одговорније ако тај ваш пријатељ, после изненадног нестанка, као што је случај са Бранком, ођедном прерасте у мит. Тада, вама, који сте га добро знали и волели са свим његовим врлинама и манама, читајући оне хвалоспеве посвећене Бранку и посматрајући одушевљење како га прихватају данашњи нараштаји, остаје да се упитате: да ли сам Бранка уопште икада и познавао? Није ли то све био један сан? Зар, Калдером нема чувену збирку Живот је сан? То све размишљам када, рецимо, данас пролазим улицом које носи име мог пријатеља Бранка Миљковића.
И не можете а да се тамо не сусретнете с песником, у мислима, видећи га најчешће добро расположеног са карактеристичним осмехом испод црног шешира широког обоа. И тада већ чујем како ми се Бранко обраћа са оном његовом омиљеном нишлијском реченицом: , Бре, бре, драги мој Коста, данас ме сви својатају, па чак и они критичари који су ме некад потцењивали и нападали.
Волео Русе
Видиш, сада и улице добијају моје име и дижу ми споменик, а сети се, бре, роде моје, где сам оно становао...' Оставља ме одлазећи пуначак, буцмасти, црномањаст младић с танушним, поткресаним брчићима, док му се указује она бедна Бранкова собица у Улици Рифата Бурџевића 18. где је становао почињући студије чисте филозофије, као и у осталим оскудним изнајмљеним просторијама. Ту је по цичи зими, дрхтећи од влаге и хладноће, Бранко потајно писао стихове, преводио француске и руске песнике, читао омиљене филозофе из старе Јеладе, посебно Хегела и Шопенхаура, Божу Кнежевића и Брану Петронијевића.Балзак из Ниша
То је био његов гимназијски надимак којим се поносио
Згрченим прстима од хладноће, Бранко би често по читању којег значајнијег дела, преписивао из њега подвучене редове, да би их касније цитирао окупљеним на књижевним вечерима и кафанским седељкама".
Сећања на први сусрет с Бранком започињу 1954. године. Била је касна јесен. Стазе најлепшег парка Калемегдана прекрило је жуто, већ спарушено лишће. Преко пута парка, најчешће смо седели у читаоници Народне библиотеке откривајући у оно тоталитарно време неподобне међуратне песнике, песнике Црњанског, Растка Петровића, Пандуровића... "Јесен и живот без смисла" - понављали бисмо магичну реченицу Црњанског којом је започео свој Дневник о Чарнојевићу. А за нас, тада у најбољим годинама, и поред свих недаћа и сиромаштва, живот је имао смисла јер смо веровали у боље сутра. Хтели смо много, мада нам је живот под идеолошком стегом пружао мало.
Спорни великани
Наша скромна генерација, коју су називали с правом "прескоченом", јер за разлику од деце првобораца или жртава фашистичког терора, могућности за напредовање биле су нам минималне. Исто нам се писало ако нисмо били морално-политички подобни или "организовани", одбијали да приступимо чланству партије у жељи да будемо изван сваких стега и туђег одлучивања.
Из тог разлога задовољавали бисмо се тзв. малим, обичним стварима. Једна од таквих била је, после предавања на факултету, боравак у читаоници Народне библиотеке и шетње по суседном Калемегдану или међу бедемима Београдске тврђаве. И управо, када сам са пријатељем-песником Миодрагом Младеновићем сео на једну клупу близу Росандићеве фонтане да се одморимо, наишао је мени непознати младић с натученим шеширом на челу, у црном, дугачком капуту, којег Миле поздрављајући ослови, имитирајући јужносрбијански говор.
- Гле, из Ниша стиже генијални господин Балзак!
Црномањасти младић с танушним брчићима и живим, продорним погледом, прстима је прихватио широки обод шешира, и скидајући га помало театрално, наклони се к Милету, па с нишлијском нагласком рече:
- Бре, бре, роде мој што се чудиш, Миле! Јесте, овде стиже Бранко звани Балзак из Ниш, али запамти да он није ко ти шабачка чивија. Ако баш хоћеш да се истакнеш познавањем мог нишког надимка, мораш запамтити и за потомство забележити да садашњи друг Балзак неће писати Људску комедију него Људску трагедију. А за њу довољно је погледати како животињаримо...
После упознавања са мном Бранко је сео на клупу и резигнирано почео да прича да "горкијевског" материјала има на готово сваком кораку, али да предратни надреалисти, синови раније буржоазије и богаташа, и данас заузимају најбоља места у друштву жарећи и палећи и у области културе.
Критиковао је алманах Немогуће, али се лепо изразио о обновљеним Сведочанствима у којима није имао среће да угледа своје песме, попут талентоване земљакиње Гордане Тодоровић и пријатеља Жике Лазића.
Причао је да га и Летопис Матице српске одбија као и уредник Младе културе Славко Вукосављевић, али да се он највише труди да заслужи најбоље оцене на Филозофском факултету док "за своју душу" преводи руске и француске модерне песнике, међу којима је поменуо Брјусова, Блока, Мајаковског, Пастернака, Мандељштама, Малармеа, Рембоа, Верлена, Валерија, Елијара...
Рекао сам Бранку да сам одавно желео да га сретнем јер сам све најбоље о њему чуо од заједничког пријатеља Жике Лазића, док је он истакао да је читао неке моје чланке и приче објављене у омладинској штампи.
Неколико дана касније опет сам сусрео Бранка при шетњи Калемегданом. Пролазећи покрај тамошњих споменика, Бранко је изрекао оштру критику поводом хаотичности у њиховом постављању као и неједнаком обликовању, приметивши да овде има више садашњим генерацијама непознатих великана, док недостају они најважнији за нашу културу и државотворност, почев од светог Саве све до Карађорђа и кнеза Милоша.
Стигавши пред бедеме и камену капију Београдске тврђаве, задивило ме је колико историјских чињеница Бранко зна о њој поредећи је са својом завичајном у Нишу, која га је древношћу и легендом привукла као и чувена Ћеле-кула.
Том приликом поменуо је и значајни Ламартинов запис о Ћеле-кули и признао да јој је посветио своје необјављене стихове. С познавањем историјских мена и велике љубави Бранко је при нашој шетњи говорио и на тему заједничке судбине београдске и нишке тврђаве, које су подигнуте на раскрсници међународних путева и на међи две супротстављене цивилизације, између осталог, истичући трагични случај аустријског царског инжињера, барона и генерала Николе Доксата де Мореза:
"Озрачен" историјом
- Ето, велике, занимљиве теме за историјски роман нашег поднебља посвећен злосрећној судбини тог обновитеља и градитеља последње верзије Београдске тврђаве почетком 18. века.
Нешто касније унапређен за аустријског команданта моје завичајне нишке тврђаве, препустивши је без борбе турском непријатељу при опсади 1737. године да би спасао своје војнике, у Београду је био осуђен на сурову казну одсецањем секиром главе на пању...
Слушати Бранкова надахнута казивања историјом свог и нашег града било је право уживање, а он га је наставио и када смо сели на клупу недалеко од споменика Победнику, посматрајући сједињене велике реке, Ратно острво и зеленило равнице са изниклим новобеоградским палатама.
Био сам задивљен колико тај дошљак познаје не само српску него и светску историју и митологију, посебно стране изворе, помињући легендарни пролазак Аргонаута у потрази за "златним руном", запис Аполинија са Родоса, повест о римској úń Флавијевој легији као и осталим, бучним менама Београда.Нож под братским грлом
Ужасавао се српског братоубилаштва
Често је Бранко расправљао и о историји као учитељици живота са жаљењем констатујући да то правило за "браћу Србе не важи, јер су у одсудним тренуцима увек терали по свом ћефу, били склони сукобима, сеобама и деобама" да би тек "у најтежим тренуцима постали трезвенији и реалнији".
Он се бринуо да због своје доборнамерности, прихватању без размишљања свега што је туђе, брзом заборављању нанетих зала, у следећем веку или касније Срби не доживе судбину ишчезле цивилизације Хазара, па да наставе живот у митовима и легендама, које је вредно проучавао у жељи остварења циклуса песама на ту тему.
Како је Бранко истицао, његово детињство било је "тужно, ратно..." асоцирајући на све страхоте бомбардовања од нацистичке Немачке и англо-америчких "савезника". Још горе биле су урезане у детињу Бранкову психу стравичне слике братоубилачке борбе. Бранко ми је причао о мученицима из нишког логора Црвени крст, немачким митраљеским рафалима са стратишта Бубањ, где су стрељани српски родољуби, као и о унакаженим лешевима крај сеоског пута од крвавих земљашких руку...
Сведок злочина
- Становали смо у приземној кући у улици Љубе Дидића - причао је Бранко. - Првих ратних дана видео сам обешене родољубе о бандере у центру Ниша, као на београдским Теразијама, како говоре очевици. Још горе сам доживео када ме је у трећем основне тата Глиша одвео у своје родно место Гаџин Хан да продужим школовање. Пратећи мајку да бисмо набавили храну у селу Белољина, покрај пута сам угледао преклане, као кокоши, људе, што ме је страшно потресло. Нисам могао да задржим сузе, а мати ме је брзо одвела са тог проклетог места. Не волим те ужасне сцене ни да се присетим, то је моја траума, тако да сам је се ослобађао написавши циклус песама Нож под грлом, које су штампане у нишким гласилима.
После краћег премишљања Бранко је наставио:
- Кад помислим да су тај страшан злочин начинили наши људи, чак и најближи рођаци, припадници супротних идеолошких страна, онда је то за сваку осуду, да ти се живот смучи. Од тога најстрашнијег виђења рата као у Гојиним Капричосима, лечила ме је приврженост уметности, нисам писао само песме, него и цртао, огледао се у трагедијама, шта све нисам покушавао...
О том раном добу свог сина Бранкова мајка Марија ,звана "тетка Мара", родом из Дрниша, причала ми је:
- Више од играчака Бранко је заволео књигу. Да чита и пише научио је пре поласка у школу, ћирилицу и латиницу. Имао је своју дечју библиотеку, то су оне које зову Златна књига, Кадок, Плава птица. Потом су га одушевљавала авантуристичка дела посвећена доживљајима Робинсона Крусоа, барона Минхаузена, Винетуа, Три мускетара, грофа од Монте Криста, Оливера Твиста, Давида Коперфилда, Тома Сојера...
Затим, волео је дела Жила Верна, Џека Лондина, Хенриха Сјенкјевића. Више пута је читао његов роман Кроз пустињу и прашуму, као и онај који се зове Гелебова стена. У гимназији био је одушевљен нашим романтичарима и реалистима, потом руским и француским класицима да је чак савладао њихове језике да би их читао у оригиналу или преводио поезију.
Питам да ли су утицали на избор Бранкове лектире, добио сам одречан одговор:
- Не, ми смо били заузети својим пословима: ја сам радила у обданишту док ми је супруг био болнички економ. У породици није било ниједног уметника да утиче на Бранка, да га упути. После Бранкове смрти наш млађи син покушао је да пише песме, говорили су да има дара, али ми смо му то забранили. Доста нам је једна трагедија...
Показујући урамљени цртеж на зиду госпођа Марија прича:
- Тог Снешка Белића нацртао је наш Бранко оловком, као основац. То је невешт дечији цртеж, али наша драга успомена... Цртао је и Ћеле- кулу, Чегар... Једном, дуго га нема кћи, баш смо се забринули, а он се задржао цртајући костурницу српских јунака... Мало ко зна да је Бранко у школи био један од најбољих цртача. Поред зидних новина, он је за кабинет природних наука у школи цртао делове човечијег тела, кости и шему крвотока... Цртао је и јунака из наших народних песама, Нишку тврђаву као и карикатуре професора. Штета што то није сачувано...
Приликом једне касније посете Бранкова мајка сетила се његових реаговања на ратне страхоте:
- По окупацији Немци су нам кућу као и школу запосели, тако да је његова учитељица Косара Манић, коју је обожавао, морала да држи часове у кафани... Због виђених прекланих људи 1942. године, Бранко би се, понекад, ноћу трзао, будио с криком, застрашен... Долазио је у наш кревет, грлила сам га и тешила и тако одагнавала страх...
Песник је своје ране трауме, доживљене због злочина против човечности, исказивао горким, исповедним стиховима, откривеним у ђачкој бележници:
Не опија се од алкохола
опија се од свега што није свакодневно:
од ненадно настале тишине
од песме што јеца за неслућеним заносима
од бола, од сећања на детињство
кад више нисмо деца...
Рат разара психу
У једном каснијем запису Бранко исказује своје размишљање у вези с ратним разарањем психе: "рат на један физички груб начин декомпонује стварност. Тако разбијена и експлодирана стварност се одржава у свести ратних и послератних генерација и ствара једну неспокојну и помало уморну литературу... Поразности рата се не огледају толико уништавањем материјалне стварности колико у разарању човекове психе. После бомби и рушевина треба сакупити делове себе, направити поново себе, измислити и оправдати потребу свог продуженог постојања.Јаки слушају, слаби певају
То је стих из необјављене ђачке песме "Невреме"
Чиме оправдати? Љубављу, која човека увек чини потребним у свету, како каже Гете". (Немогућност одласка у зелено).
Из Бранкове ђачке свеске на претходну тематику издвајамо његове две, најкраће, необјављене песме:
Невреме
Јаки слушају и стоје.
Слаби певају.
Победници
Ниучему се неће разликовати
од оних који су победили неправдом.
Страдање се наставља не само од немачког него и англо-америчког бомбардовања српских градова што се деценијама од нове власти прећуткивало. Први на мети "хумане мисије савезника" био је Ниш 20. октобра 1943. године, чије су бомбе чак погодиле и Бранкову основну школу, тако да се часови држе у селу Брзи Брод.
Али, у ниском лету "савезници" гађају и то село као и железничку станицу док се ђаци спасавају бекством. Ратни хроничари бележе да је Ниш бомбардован петнаест пута да би међу неколико хиљада жртава од задобијених рана у болници умрла и Бранкова сусетка, лепотица Ружа, која га инспирише за песму Узалуд је будим.
Бугари ослободиоци
Када је Бранко, с јесени 1945. године, пошао у вишу мешовиту гимназију, настала су нова, паролашка и ударничка времена, сећа се песников отац Глиша. Бога је код нас заменио Стаљин. Бранко је по "Задатку" великим словима на платну исписивао познату Лењинову паролу: Учити, учити, учити и само учити. Исту паролу држао је и изнад свог радног стола. А наши "ослободиоци" без суда и пресуде, по кратком поступку, стрељали су на све стране "народне непријатеље", међу којима су били и добри домаћини са синовима којима су одузимали имања.
На крају су нас чак и Бугари "ослобађали" који су нас на почетку рата немилосрдно убијали као и усташе да би их спасла парола о братству и јединству. Наш Бранко био је лепо васпитано дете у патријархалном духу, имао је свој понос и достојанство, тако, иако је ишао у старом, закрпљеном капуту, а није имао ни људских ципела, одбио је да од директора Жарка Грујића прими Унрин пакет.
Тај поклон моћне Америке био је намењен најбољим и најсиромашнијим ђацима, али га је Бранко достојанствено одбио иако смо тада живели у великој оскудици јер се сетио пред крај рата непотребног изгинућа, од "савезничких" бомби, великог броја Нишлија. Због таквог геста, загрлио сам и пољубио Бранка, рекавши му да сам поносан што имам таквог сина.
- Све ово што су нас наши стари учили, кажа Бранкова мајка, било је после рата од нових власти извргнуто подсмеху. Скинуте су чак и иконе Светог Саве - школске славе. Нисмо желели да утичемо на Бранков даљи развој, остављајући то школи и животу. Питам се да нисмо погрешили? Ипак, како је био веома мршав и слаб, нисмо пустили Бранка да учествује у радним акцијама, а он је стално био загњурен у омиљене књиге, па се за то није бунио.
Књиге је доносио из библиотеке, од познаника, куповао у антикварници па чак набављао и са Отпада. Сви ормани били су испуњени књигама, тако да их је позајмљивао школским друговима и комшијама на реверс, јер их је претходно све пописао. Да, наш Бранко био је веома уредан, а овамо га сада приказују као великог боема, испичутуру...
На питање да ли је Бранко читао породици своје прве радове, мајка Марија је одговорила:
- У гимназијским годинама наши и светски класици били су му стална лектира, он је просто утонуо у тај зачарани свет у којем ми нисмо имали приступа. Тек, понекад, кад је био боље расположен, показивао би нам у локалним новинама који свој објављени књижевни прилог, истичући да му је жеља да постане значајан писац. Томе се нисмо баш много радовали, јер код нас уметници никад нису били на добром гласу. Сећам се да ми је посветио лепу, хуману песму "Моја Мајка", али је није објавио. Иначе, тада је највише писао родољубиву и социјалну лирику.
Још памтим неке наслове тих песама: Слобода, Застава славе, Бесмртници... Замислите, у другом разреду гимназије он је већ читао Хегела, свог омиљеног филозофа, док је, истовремено, по нашој жељи, у школи, посећивао необавезне часове веронауке. Желео је да што више научи о хришћанској вери, али и о осталим религијама, па је зато често читао Толстојев зборник мудрости "Пут у живот", али истовремено и романе тог руског великана од којих и по неколико пута "Рат и мир". Била му је омиљено и дело Вил Дуранта - "Огњишта мудрости" из кога је у посебној свесци бележио мисли светских филозофа.
Дружина "Његош"
Својим знањем задивљавао је не само вршњаке, него и професоре, а за његов развој тада су највише учинили професор филозофије Фридрих Трој и књижевности Драгољуб Милосављевић. Од осталих професора сећам се имена: Загорка Радаковић, Загорка Бркић, Драгослава Хаџић, Јован Илић, Петар Лазић, Риста Отовић, Драгутин Павловић, Љуба Станојевић...
У четвртом разреду гимназије Бранко је приступио обновљеној ђачкој литерарној дружини "Његош", с поносом истичући да су њени чланови били њему омиљени песник Владислав Петковић Дис и романсијер Бора Станковић, који је ту, најпре, читао своје песме. Такође, није заборавио да помене и значајна имена некадашњих професора нишке гимназије Стевана Сремца, Милорада Павловића, Божидара Кнежевића, Светолика Ранковића, др Миодрага Ибровца, др Душана Милачића, Јеремије Живановића и др.
После положене мале матуре, у Бранковом животу изненада настао је преокрет који је могао да га потпуно скрене од привржености литератури.Отац му поклања писаћу машину
Новој латиничној "бисерици" се силно обрадовао
Његов отац, да би Бранко што брже дошао до зараде и "насушног хлеба", уз његову сагласност уписао га је у железничку школу. Али, како су се томе одмах успротивили Бранкови професори, уверени да ће се његов књижевни таленат развијати у гимназији, отац их је послушао .
Вративши се у Вишу гимназију, Бранко се највише истакао у раду дружине "Његош", тако да ускоро постаје њен председник и издаје Алманах умножен на шапирографу.
Бранков друг, мој колега Ђорђе Поповић, причао ми је да су га сви веома ценили кад је "председавао" у Његошу, где је читао песме, подстицао вршњаке на књижевно стварање, док је велико интересовање и дискусију изазвала његова расправа о Лучи микрокозми са поднасловом "Најдубља песничка реализација сазнања које наш језик зна" и есеј "Хамлет од Шекспира" са назнаком да је то "дело најснажнијег реализма и најузвишенијег идеализма".
Волео Роме
Посебно, своје школске другове Бранко је одушевио циклусом стихова о животу нишких Рома, који је био испуњен елегичним тоном и изврсним симболичним стихом "дрхте звезде у окну као сузе у оку". Савременици причају да је на тим састанцима Бранко пажљиво слушао све коментаре поводом његове поезије, али је избегавао да их детаљније тумачи, истичући: "Моје песме говоре оно што сам желео у тренуцима стварања."
У тој дружини, поред Бранка, највише су се истицала имена Гордане Тодоровић и Радета Војводића, затим Јелене Мицић, Предрага Жарковића, Луке Прошића, Александра Петрова, Ђорђа Поповића, Вељка Видаковића, Николе Мељницког, Предрага Цветичанина, Душана Поповића, Градимира Илића, Димитрија Миленковића, Добривоја Јевтића, Предрага Жарковића, Драгутина Огњановића, Велимира Филиповића, Синише Петковића, Жике Миленковића, Љубише Козомаре... На крају школске године 1952. од наставничког већа Бранко је добио похвалницу у хиљаду динара награде од којих је купио књиге.
- И ја сам га тада наградио, каже Бранков отац, купио сам му толико жељену стару портабл ћириличну писаћу машину, док касније и нову "бисер" - латиницу. Том поклону се толико обрадовао да ми је загрливши и пољубивши одао признање рекавши"Е, баш си си сте сила, тата Глишо!" Знао сам одавно да сања да има писаћу машину, која му је била неопходна, како је говорио, као хлеб насушни. То је било тачно јер су листови нерадо примали радове ако нису били откуцани на писаћој машини. И од тада су почели у Нишу и Београду да све више штампају послате књижевне радове мог сина који је на мене, кажу, наследио љубав према раду, животу и женама...
Од Бранкових земљака сазнајемо да је у то време био одушевљен свим руским класицима, док највише Пушкиновим романом Капетанова кћи и трагедијом у стиху Борис Годунов, али је упоредо читао и управо публиковао сабрана дела "буревесника" Максима Горког чији је обиман роман Живот Клима Самгина почео да преводи брзо одуставши, како је говорио од тог Сизифовог посла" видећи да је у плану издавач Културе. Онда се бацио на превод футуристичке поеме Облак у панталонама Мајаков - која је имала утицаја и на његову рану поезију. Од таквих су нам привукле пажњу две песме из ђачке свеске:
Зашто
Све што живот човеков сагради
путем борби
путем рада
јесте само пепео и прах
који ће ветрови вековима
собом однети
у прошлост сахранити
и поново се стварати
градити
радити
и све то крвљу заливати
сухом и знојем прати
а тада ће опет наићи "ветрови векова"
и свега ће нестати.
Па зар тако мора бити?
Зар живот захтева да се крв и зној
морају лити.
(1948)
Моја нескромност
Не кријем: ја сам пун нескромних снова.
Скромност уопште мени није дана.
Ја много хоћу, и мени је ова мирна и штура реч одвише страна.
Што прикривати вредности скромношћу!
Нек свест о себи озари своје лице!
Зашто нескромно да глумимо скромност,
ко бледуњаве, тихе госпојице.
Познајем себе. И носим о себи
мисли искрене, безобразне, гласне
да, назвавши их хвалисањем страшним,
младићка скромност се ужасне.
Пријатељи знају да Бранко није волео да тумачи своју поезију питајући се: "Ко сам ја да говорим о својој поезији". Будућим истраживачима своје поетике оставио је поруку.
Рани стихови
"Желим да моја поезија буде ослобођена сваке интерпретације". Уочљиво је да су те ране песме настале на основу искреног, непосредног исповедања за разлику од каснијих интелектом и страном лектиром као и филозофијом надграђених стихова, понекад тешко схватљивих тако да их је бранећи помињао своју струку: "Није ми јасно зашто ме у поезији називају филозофом, а ја сам се само трудио да будем песник. Филозофија је моја струка док мисаона поезија оно чему тежим".
- Рани стихови били су моји поетски огледи, истраживања, вежбања јер нисам желео да потпаднем под утицај ондашње "јесењиновштине", рекао ми је Бранко. - Али, нисам се могао спасти од футуристе Мајаковском као и надреалиста као и француских симболиста.Пио и патио због жена
Девојке и жене биле су одушевљене његовим шармом и умом
При том разговору вођеном у мотелу ресторану хотела Москва, Бранко ми је поверио да га највише одушевљавају достојни наследни романтизам Лазе Костића и симболисте Диса, као и модерности Матић, Црњански, Винавер. затим, истицао је приврженост надахнутим песницима тишине и благости као што су Светислав Мандић, Стеван Раичковић и Десимир Благојевић, док је поред Момчила Настасијевића за прекретницу српске новије поезије сматрао остварењу веома образованих стваралаца Миодрага Павловића и Васка Попе.
Веома лепо се изражавао и о мисаоној поетици Танасија Младеновића као и својих пријатеља - неосимболиста. Жалио се да му већ неколико година готово сви београдски уредници на челу са Славком Вукосављевићем одбијају песме сматрајући их за копије страних узора јер се у то време интензивно бавио преводима.
Они нису могли да схвате да је за тог филозофа-песника поезија била слична игри између стварног и фантасмагоричног, сна и јаве, док су у њој за Бранка биле најважније речи. Слично је тврдио и француски песник Рејмон Кено, чије је збирке Бранко похвално приказао 1955. године у Видицима. "Речи су део нас самих", истицао је Бранко често мисао Лукреција. "Може се рећи да су оне једина врата у свет и из света, колико пута обијана и љубоморно закључавана". (Песник и реч, Видици бр. 17-18, 1955).
Тајна лептир-машне
Бранков брат Драгиша, с којим сам се дружио, причао ми је много занимљивих догађања о животу и раду мог главног јунака романа:
- Наша штампа као и извесни савременици не приказују мог брата какав је у суштини био него измишљају свашта тежећи сензационализму да, којим намерно провоцираним ексцесом, збуни малограђане попут надреалиста. Међутим, Бранко је био, попут мене, у основи, веома веселе и раздрагане природе, разговоран с много довитљивих опаски. А уз коју чашу више знањем доброг вина знао је да запева и заигра. Они, који га нису познавали, приказују га као неког мрачњака, преданог стално размишљањима о смрти, па чак и самоубиству, па иду толико далеко да пишу лажи, да је тобоже почео да носи лептир - машне у страху да се не обеси. А пун му је орман обичних кравата с којима се толико пута сликао док је лептир машне носио само кад су га позивали на свечане пријеме.
Међутим, тачно је, нажалост, писање о Бранковој привржености алкохолу. Он би повремено пио да би се ослободио животних криза јер његов пут у свет литературе није био лак, попут извесних колега који су решавали стамбене и радне проблеме водећи љубав са министарком за културу Станком Веселинов. И не само с њом, постоји о томе доста извештаја у полицијским досијеима... Додуше, и Бранко је познавао Станку, као и низ виђених жена, али он је имао у себи одвише части и достојанства да би на тако низак начин за мушкарца долазио до користи. Мени је веома жао што су неколико његових блиских пријатеља - уметника, и то касније веома значајних чија су имена позната, били искоришћени у тој прљавој афери за коју знамо, а има их и још недоступних јавности. Пошто дуго времена радим на одговорном месту у Скупштини града Београда, имао сам прилику да по службеној дужности доста тога сазнам... Причају да је Бранко пио и због неузвраћених љубави што ми је чудно. Јер, знам колико су девојке и жене биле одушевљене његовим шармом, интелектом и уметничким остварењима.
Он је умео да освоји женска срца, да им се додвори, одушеви... У то сам се уверио као сведок Бранкових освајања јер их је доводио и у кућу. И зато не верујем да би, због неке девојке или жене себи, Бранко одузео живот. Сећам се да ј Бранко волео да цитира Сократову поруку о карактеристикама жена: Ако је лепа - вараће те, ако је ружна - неће ти отварати вољу, ако је паметнија од тебе - презираће те и, најзад, ако је зла - имаћеш прилике да упознаш пакао. Знајући за ту поуку омиљеног античког филозофа Бранко се чувао жена, а највише је волео своје вршњакиње - студенткиње, док као сваки млад човек није презао ни од љубави келнерица, кафанских певачица, глумица, а кад је био под дејством алкохола, кажу , да није бирао...
Књижевник Бора Ћосић, који је био супротност мог брата - наклоњен свим земаљским радостима и уживањима, избегавао је свако боемство и био типична мамина маза, поводом успеха мог брата објавио је ружну причу под називом "Кратак живот народног песника Познатова", која је чудо од монструозних измишљотина, тако да више говори о њему него о Бранку.
Уосталом, па шта ако је Бранко био привржен и онима са дна живота, ко није од нас у младости, попут распусног Миткета, изгарао за којом лепом Циганчицом или прекрасном лаком дамом Мери - Ан из Мажестика да би је обожавали песници чашћени од ње ловом зарађеном од продаје тела социјалистичким богаташима па чак и министрима...
Знао математику
Замољен од мене да прича о нишким годинама свог брата, после краћег премишљања, запаливши нову цигарету уз наручену кафу, Драгиша је наставио:
- То је наш пријатељ Вице Петровић лепо описао у књизи "Песников узлет", а сви у породици као и Бранкови савременици су му помогли. Потрудићу се да укажем на извесне Бранкове особености јер ко би га од мене боље знао. Рецимо, мало коме је познато да је Бранко био одличан математичар, мени и деци из суседства помагао би да решимо најтеже једначине, да извлачимо кубне коренове...Видео себе на споменику
И сам је писао да скромност није врлина
Био је одушевљен кад сам почео да тренирам бокс у Радничком, одлазио је да моје боксерске рукавице, покуша да се огледа са мном али му то није много успевало. Предан литератури, Бранко је у то доба био мршав и слаб, тако да би при тучама увек извлачио дебљи крај да бих га понекад је осветио, изравнао рачуне.
Својим неодмереним поступцима често је изазивао на тучу вршњаке, а није поводом тога уважавао родитељске прекоре. Што је наумио увек је спроводио у дело. Иако је по школском пропису после 20 сати морао да буде у кући, он би због разних културних приредби закашњавао, враћао се тек око поноћи. Једном, добивши оштру грдњу од тата Глише, без речи је напустио кућу, и није се вратио све до извојеване слободе кретања. Од тада наставио је да тера по своме, а родитељи су ћутали јер су га стварно обожавали...
Волео да глуми
Драгиша ми је причао да је Бранко одушевљавао и професоре знањем о нашим и светским класицима. Био је у стању сатима да говори о животу и делима. Волтера, Балзака, Толстоја и осталих великана, а онда би их запањивао из својеглавости и ината не одговарајући на најобичнија питања, бежањем с часова из солидарности са школским друговима, одбијања да носи прописану ђачку капу са ознаком разреда...
Управо, због тог лепог односа са друговима Бранко је од њих добио други надимак "Роде" јер би на тај начин најчешће започињао с њима разговор "Роде мој, кажи ти мени..." Да се на часовима фискултура "попут мајмуна" не вере по гредама, Бранко је, по Драгишином казивању, поднео молбу наставничком већу да га због нарушеног здравља ослободе часова физичког васпитања.
Тој молби је још додао да му при вежбама сметају и сунчеви зраци, тако да због њих губи равнотежу и пада на струњачу с преге. И успео је у томе. Једном приликом све укућане Бранко је запањио као и суседе доневши са нишког војничког гробља нађену човечију лобању.
Шетао је с њом држећи је у руци, родитељи га грде, док је он брани да воли Шекспира. И помиње ону чувену сцену из Хамлета с лобањом у рукама и питањем "Бити ил' не бити, питање је сад?" Држао је ту лобању на свом радном столу, медитирајући на тему пролазности , живота и смрти.
Приликом посете Сремчевој Спомен-соби Бранко је сео за радни сто свог омиљеног писца и узео његово перо, наравно, тада и не сањајући да ће се ту кроз коју деценију наћи и његова спомен-соба, али је био уверен да ће постати великан српске културе још као ђак. И сам је писао да скромност није врлина. Волео је да имитира себе у улози споменика великана, заузимао сличне позе и изазивао спонтани смех вршњака.
Тада, можда ни он није сањао да ће имати споменик у завичајном граду. Није изигравао само споменике, него је по казивању Ђорђа Поповића, имитирао и Чарлија Чаплина, чије је филмове обожавао, поред Џона Вејна и Гарија Купера. "Једног дана појави се маскиран као Чарли Чаплин и прошетао витлајући, попут свог омиљеног јунака, штапићем по ваздуху" - прича Поповић. "Волео је и ревијалне филмове попут Бала на води, који је, као и ви ми, гледао више пута".
По казивању брата Драгише, Бранко је, на сцени нишког театра, са симпатијама гледао представе Држићевог Дунда Мароја, Јакшићевог Станоја Главаша, Сремчеву Ивкову славу, Глишићеву Подвалу, Веселиновићевог Хајдук Станка, Станковићеву Коштану, Нушићеву Госпођу министарку, често имитирајући глумце, док је одушевљено поздравио гостовање Миливоја Живановића у улогама Пере Сегединца и Јегора Буличова. С јесени 1952. у анкети Нишких новина дао је Бранко низ корисних сугестија за даљи репертоар који је водио старији песник Велимир Живојиновић Масука.
Тог познатог, антологијског песника, дуге, седе косе и с кратком муштиклом у руци из које су се извијали колутови дима, Бранко је с поштовањем слушао на састанцима Нишког књижевног друштва. Међутим, касније долази до њиховог сукоба јер уважени песник није трпео Бранков бунт и жустру реч критике. И Масуку је Бранко успешно карикирао, по Драгишином казивању, а није штедео ни себе: "Да није постао песник, мој брат би можда био велики глумац, политичар, филозоф, ко зна? У свему је увек желео да се истакне, да буде први..."
- Одскакао је Бранко од своје средине која је у њему гледала и чудака, прича његов брат. - Говорили су да је преамбициозан, препотентан, па чак су му се извесни и подругивали указујући да је 'ћакнут у главу', што није било тачно јер нису знали о психологији ни психијатри колико мој Бранко. Посебно је волео дело Еразма Ротердамског Похвала лудости, знао је из њега много цитата и многих значајних античких мудраца. Стално је журио, просто хрлио да научи више од других, да сазна све ново, да би зато устајао у зору и читао, писао, размишљао...
Није ни чудо да је тим прегалаштвом имао око себе и извесне неискрене колеге, завидљивце, који су га оговарали иза леђа, смештали му замке да се сазнавши за њих није могао начудити људској глупости и покварености.
Безобрaзни стихови
Песников брат ми је указао и на Бранкове сатиричне песме, које је већином, касније, уништио попут његових "безобразних стихова" написаних у средњој школи. Драгиша је напамет знао једну успелу Бранкову пародију на свој рачун, заправо о свом дугом носу, којем је испевао сатиричну оду, пркосећи комплексу, попут свог омиљеног јунака Сирана де Бержерака.
Иако Бранко није хтео да призна, мислио је да му је истакнутији нос, на тада изразито мршавом лицу, био сметња за освајање срца нишких шипарица, које су обожавале да га слушају с колико усхићења говори о љубавним чарима, наводећи стихове и мисли највећих светских уметника.Вино је лажно надахнуће
Бранко би се у кризним тренуцима најчешће "лечио" алкохолом
Посебно их је одушевљавао, по Драгишином сведочењу, говорећи с неприкривеним љубавним жаром Соломонову Песму над песмама. Те своје комплексе Бранко би у кризним тренуцима најчешће лечио алкохолом, поводом чега је, по Драгишином казивању, као гимназијалац у слободном стиху оставио неколико записа који не личе на његову каснију рефлексивну поезију. На ту тему издвојио сам неколико карактеристичних, непознатих раних Бранкових песама које преносим из ђачке бележнице.
Без везе
Ја мислим:
боље смрдети од пића
него мирисати на парфимерију.
За Е. Ј.
човек је усамљен
кад превише воли.
Дијалог
Седим за столом у кафани.
- Шта желите?
- Мало среће.
- Ви сте пијани.
На улици
Срећем проститутку на улици.
Пружам руку за милостињу:
- Уђите!
Проститутка се чуди и пита:
- Шта хоћете?
- Мало љубави.
- Ви сте луди!...
На игранци
Украли су виолину тишини
и сада је један по звучном трбуху чеше
а она слини сентиментално.
Једна хистерична дама
свршава приљубљена уз свог партнера
и дрхти од страсти.
Једна у пубертетском жару
саксофон онанише,
а џез пева: "Ах, какве сласти!"
хистерична дама уздише
у јецају страсти
на искривљеној усни хармонике
кларинет на тишину пљује.
Те песме и њима сличне посвећене животној свакодневици и баналностима, као и оном што Џек Лондон назива "Краљ алкохол" нису нашле места у Бранковим Сабраним делима, што је пропуст приређивача на који је својевремено указао истакнути књижевни историчар и критичар Гојко Тешић у листу Студент бр. 5 од 20. фебруара 1975 (Неки непознати или намерно заборављени детаљи из живота и рада Бранка Миљковића).
Први Бранков биограф Видосав Петровић, мислећи на његову Песму пијаног младића, указује да је он алкохолом покушао да подстакне своју инспирацију, али да је брзо схватио да му он у томе не помаже.
Писање је, по песнику Душану Матићу "ђаволски посао", који захтева дуг, упоран и мукотрпан рад, попут орања бразди, како је говорио Бора Станковић. Брзо је Бранко схватио да су анегдоте о надахнућу вином Ђуре Јакшића већином измишљене. Али, Бранков брат Драгиша, који је, такође, био одан поклоник бога Бахуса, сећао се да је његов отац био нехотичан кривац за каснији Бранков алкохолизам.
Наиме, у њиховој кухињи била је увек покоја флаша вина и ракије док је отац Глиша саветовао да ради апетита и боље "циркулације" није лоше, пре обеда, попити покоји гутљај жестоког пића. Тако, Бранко није био никад прекореван кад би "дрмнуо" коју чашицу ракије, а у кризним ситуацијама и већу количину што му се и светило.
- У тим преломним годинама, мој брат је био у Нишу више запажен по пуштеној дугој коси него по стиховима, прича Драгиша, тако да су га због ње звали Тарзан. А он је пустио косу до рамена подржавајући изглед вољених класика Шекспира, Балзака и Пушкина као и Лазе Костића.
Он се толико одушевио Пушкиновим и Шекспировим делима да се мануо писања ласцивних стихова због чега је био укорен од директора гимназије мада се тада узалуд бранио Раблеовим утицајем, а онда је у великом надахнућу почео да за неколико дана пише трагедије у стиху чији су главни јунаци биле личности из наше народне поезије. Једна је била посвећена Косовском боју, друга Бановић Страхињи, трећа Стевану Синђелићу, али како их је брзо стварао, тако их је и одбацивао. Због њих је почео да показује и лошији успех у школи, што је забринуло родитеље.
Онда је с прекорима ступио на сцену тата Глиша, и Бранко је дао реч да ће се манути историјских трагедија и почети да учи, што је и испунио. А наш отац касније би себе прекоревао што је тако строго наступио према Бранку, јер, говорио је у шали: ко зна, можда сам ја кривац што нисмо добили свог Шекспира.
Они који су боље познавали Бранка, знали су да је он био типични заљубљеник живота и љубави, тог најлепшег, најплеменитијег и најузбудљивијег осећања од када је света и века. Он се искрено дивио лепоти девојака и жена, од крајности привржен страсним осећањима, уверен да ће му се једног дана "десити љубав", она велика, коју је дотле доживљавао у романтичним сновима, попут раног циклуса посвећеног нежности заљубљених Десанке Максимовић.
Иако је изјављивао да је "противник сензуалне и еротичне поезије", Бранко је остварио изузетно вредан циклус љубавних песама, међу којима се, поред најлепше "Узалуд је будим", и низа осталих, издваја његова "Прва љубавна песма":
Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.
Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.
И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоскок звездани.
Памтим Бранка, као да је јуче то било, на београдској "штрафти", том чувеном вечерњем шеталишту главном Кнез Михајловом улицом, када он, угледавши неку лепотицу као прикован, парализован неком недокучивом силом застаје, посматрајући непознату задивљеног погледа и крајње узбудљивог гласа, говорећи ми:
- Види ову божанску, плавокосу лепотицу, како заносно гледа, њише се и повија ломне кукове са сваким кораком, заноси све живо попут виле, нагони ме попут оног несрећника Петрарке да јој на лицу места испевам сонет.Ој животе, идиоте
Као и већина младих био је разапет између жеља и снова
И ето, та овог тренутка пролазећа девојка, неоспорна лепотица као Мерлин Монро, завртеће којем јаднику попут мене памет, па ће му припасти, изродити децу... И она ће, можда, некада читати моју поезију и не сањајући да је била макар и једног тренутка моја највећа животна опсесија и инспирација. Неће никада сазнати да сам заљубљен у њу и да бих све што имам дао за њен осмех, стисак руке, нежност, реч охрабрења...
А она равнодушно пролази и не сањајући да ће се можда њено дете мучити у школи са мојим стиховима, јер сам уверен да ћу бити у обавезној школској лектири... И онда, кад помислим да ће та божја лепота, као у једној Сремчевој тужној причи - остарити, па тада, чак, можда, постати и ругоба да би, најзад, била покопана у хладан гроб. Питам се има ли, заиста, овај живот смисла?
Стали и бленули
С осмехом ми је Бранко, одједном отрежњен од љубавног заноса, кад се лепотица изгубила у маси из нашег видокруга, накрививши свој црни, филцани шешир, казао:
- Бре, бре, баш смо будаласти, шта смо стали и бленемо у те изазивачице, хајдемо даље у живот, можда ће нам се вечерас срећа осмехнути... Ако нам се срећа ни те вечери (као ни током наредних) није осмехнула, Бранко би уз уобичајену псовку додао народну пошалицу: "Ој, животе - идиоте!..."
Није ту Бранко био оригиналан, парафразирао је познати Давичов стих из тог времена: "Ој, скоте животе!" Наш пријатељ, неосимболиста Мића Данојлић, тих дана са сеоског вашара свог завичаја, казивао је народни стих:
Вечерас сам пун секса
Дођи мала без комплекса!
Та непосредна порука одушевила је Бранка да је често, као папагај, понављао, поготову ако би тргао коју чашицу жестоког пића.
Било је Бранку познато да је љубав свемоћна господарица заљубљених, да је живот без ње празан и узалудан, у ствари да је из ње настало све најлепше на кугли земљиној, али када она престане да долази - и до најружнијих последица. "О, моћна љубави", волео је Бранко да цитира Шекспирову поуку. "Каткада правиш од човека животињу, а каткад од животиње човека." Истицао је да се у свету античке уметности љубав најчешће алегоријски представља везаних очију, јер је она "ствар неразумна и слепа".
У ђачку свеску, између осталих, записао је и Вергијилеве мисли на ту тему: "Зар ћеш се борити против љубави која ти годи. Проклети Аморе, на шта ли нагониш људска срца. Жена је несталан и променљив створ".
Љубав носи ризик
Привржен до крајности том вечитом песничком изазову као што је недокучива жена, њеној волшебној, често тајанственој, пролазној лепоти, Бранко је био свестан да љубав носи ризик док опсесија њом - пропаст, али се није лако предавао поразима.
У време сазревања иживљавао се пишући типичну, скарадну еротску лирику да би, касније, таква ниска осећања потпуно потиснуо из своје поетике с превасходном жељом да "каже неизрециво". А то је ишло до такве крајности да Бранко, чак у једном исповедном стиху, исписује апсурдну поруку за своје животно доба: "Пољупце, беле љубави, блаженства ниска, нећу."
Као и већина младих, разапет између жеља и маштовитих снова о својој Лаури, знам да је Бранко из зборника "Пут у живот" великог Толстоја преписао мудру, поучну мисао: "Тешко човеку који каже да се ослободио греха". И још је дописао: "Најбољега човека тражи међу онима које осуђује свет".
Додуше, колико је Бранко далеко отишао у често апсурдним објашњењима своје поезије, мислимо на ону љубавну, најбоље сведочи случај жене која је погинула у савезничком бомбардовању, из суседства, којој је посветио најбоље младалачке стихове, под насловом збирке "Узалуд је будим":
Будим је због сунца које објашњава себе биљкама,
због неба разапетог између прстију,
будим је због речи које пеку грло...
Волим је ушима,
треба ићи до краја света и наћи росу на трави,
будим је због далеких ствари које личе на ове овде,
због људи без чела и имена који пролазе улицом,
због анонимних речи тргова будим је,
због мануфактурних пејзажа јавних паркова,
будим је због ове наше планете која ће можда бити
мина у раскрвављеном небу...
због осмеха у камену другова заспалих између две битке
када небо није више било велики кавез за птице него аеродром...
Моја љубав пуна других је део зоре,
будим је због зоре, због љубави, због себе, због других,
будим је, мада је то узалудније него ли дозивати птицу
заувек слетелу!
Сигурно је рекла: Нека ме тражи и види да ме нема!
Та жена са рукама детета коју волим,
то дете које је заспало не обрисавши сузе које будим,
узалуд, узалуд, узалуд,
узалуд је будим -
јер ће се пробудити друкчија и нова...
узалуд је будим,
јер њена уста неће моћи да јој кажу,
узалуд је будим.
Ти знаш - вода протиче али не каже ништа,
узалуд је будим,
треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку
ако није тако - одсеците ми руке и претворите ме у камен.
Песма "Узалуд је будим" настала је на основу животне трагедије вољене младе жене, коју тешко рањену од бомбардовања, обезнањену преносе у Градску болницу, али убрзо у Бранкову кућу стигла је тужна вест да се она више "не буди", што је подстакло његово надахнуће да је овековечи потресним симболично-алегоријским стиховима.Највећој љубави Ољи Миловановић
Тој лепотици Бранко је слао безброј љубавних писама
Међутим, касније на питање о настанку те изузетне песме, Бранко је одговарао веома штуро и хладно: "Као гимназијалац, код једне своје сусетке, једног дана сам видео слику њене умрле кћерке. Заљубио сам се у ту слику. Заљубио сам се у мртву девојку. Целу ту прву књигу написао сам под том нездравом температуром, и саму књигу назвао 'Узалуд је будим', то је била моја прва љубав." (Матија Бећковић: "Закаснели интервју с песником", "Дуга", 9. фебруар 1962).
О осталим Бранковим младалачким љубавима у Нишу, његов први биограф Видосав Петровић бележи, поред покојне лепотице Руже, још име девојке "из наше улице" којој посвећује песму Зове се Јаворка ("Оставила ми је само звук свога имена,/ па сам њоме тишине своје напијао"), затим помиње три колегинице из гимназије (Беба, Душица, Јелица), продавачицу из антикварнице звану Кошута, средовечну, безимену "путену жену, наглашених кукова" из Зетске улице...
Иначе, Петровић је највише простора посветио Бранковој највећој, идеалној, гимназијској љубави Оливери Миловановић коју је звао надимком Оља. Тој лепотици Бранко је слао безброј љубавних писама, писао изгарајући у њену част сонетни венац не успевајући да оствари жељени акростих. Иако заинтересована Бранковим љубавним изјавама и писмима као и песмама посвећеним њеној лепоти, осим повремених сусрета и разговора са Ољом романса се у Нишу није развила.
Из времена гимназијских љубавних разочарања и патњи у Бранковој сивој свесци открили смо неколико песама с трагичним наговештајем краја али и пркосним порукама, па их овде као занимљиве за рано стваралаштво, преносимо.
Аларм
Полудео један станар
на петом спрату
мог мозга.
Треба некога звати.
Месец је дугме за аларм.
Притисни! Али, како?
Убаци крик уместо
пет динара и телефонску кутију
и зови.
Али, кога звати, али кога звати?
Себе сигурно дозвати нећеш...
Да се то десило...
Они кажу да сам разбио излог.
Јасам само разбио небо,
и посекао руку да ноћ буде месечина.
Зезање
Ни од тога не презам
да самог себе
да извините
зезам.
Ја, зевзек песнички
и лирска пијандура,
заинат себи и свима,
завезаћу омчу око врата,
уместо машне (парче) од учкура
ко како хоће нека схвата
ако дигну грају-ту је...
Песма полуделог
Бујицу врелих ритмова болесних
обале ума бесно запљускује;
крдо растућих кругова урнебесних
пустош свести и чула заглушује.
А мајка... Куда ћеш?
Реците му да стане!..
Ја тонем у таму што празнину крије...
Ах, пече, пече... Вијуга мождана
постаје провалија.
Гле то, као какве у црнини руке,
посмртни марш диже застор судбине и дубине.
Чуј, звезде капљу као сузе звука
у тугу тишине.
У осмом гимназије Бранко у жељи да буде ослобођен полагања велике матуре, бацио се на учење, али није престао са активношћу у дружини Његош. Сви су тамо хвалили његове модерне стихове, осим колеге Радослава Војводића, названог због свог литерарног љубимца и оштрог, полемичког тона "Раде Крлежа". Тај дошљак из Прокупља, на састанку дружине обрушио се на "Бранка Балзака" жестоком критиком рекавши да ј то типична "поезија бесмисла" настала под страним утицајем.
Иако су били супротних гледишта, Бранко ту оштру критику није узео Радету за зло и почео је са тим даровитим песником да се држи. Додуше, било је, касније, низ још оштрих примедаба поводом сталног Бранковог експериментисања у поезији као и због тога што се почео служити и надреалистичким рецептом аутоматског писања у виду диктата мисли, као и одсуства сваке контроле разума.
Бранко се на те примедбе није обазирао, ишао је и даље својим путем, стално у некој недокучивој журби, гоњен великом амбицијом да свуда буде први, да му се колеге диве и тапшу по рамену...
- Била сам забринута због таквог Бранковог све уочљивијег понашања - причала ми је једном приликом његова мајка. - Учили смо га скромности. Он то није хтео да буде. Нисам се с тим сложила. Тежио је ка особености, да се увек истакне све да нас задиви. Жалили су им се неки његови професори, како је волео да их питањима збуни, да свима покаже да он зна више од њих.
Попуштали су му неки, па је он уместо њих држао предавање и по неколико часова о којем светском великану. Волео је да карикира не само најближе, него и професоре, школске другове, што је најпре изазивало смех, али код нас родитеља и забринуто