logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

БРАНКО МИЉКОВИЋ

Бранко Миљковић (29. јануар 1934– 12. фебруар 1961) је један од најпознатијих српских песника друге половине двадесетог века.
Рођен је у Нишу. Године 1953. се преселио у Београд, где почиње да пише песме и да се бори за њихово објављивање. Његове песме показују утицај француских симболиста Валерија и Малармеа, као и Хераклитове филозофије . Поред поезије, писао је есеје и критике и бавио се превођењем руских и француских песника. Добио је Октобарску награду Београда 1960. за збирку Ватра и ништа. Крајем 1960. се преселио у Загреб. Умро је 1961. године.

ФЕЉТОН: БРАНКО МИЉКОВИЋ УБИЈЕНИ ПЕСНИК
Пише: Коста Димитријевић, објавио: "Глас Јавности"

Исто је певати и умирати

Права истина о Бранковом животном крају још је непозната

Време лети, чини ми се да је то што желим да испричам у роману "Убијени песник", посвећеном животу, делу и времену мог пријатеља Бранка Миљковића било јуче, а прошло је већ четири деценије. Песник који је у својој "Балади" исказао сурову животну истину - "исто је певати и умирати", до крајности привржен волшебној магији речи и животној филозофији, оставио је низ опомињућих записа о ћутању истичући: "Само реч може да надвиси нашу присутност". А има и ћутања које то није. Моћи ћутати је исто што и моћи говорити." (Песник и реч).
Што можеш данас, саветује наш народ, не остављај за сутра. Одавно ми је позната та поука, али је нисам послушао, па сам зато много штошта пропустио, тако да сада, незадовољан собом, могу само да се кајем. У ствари, сада жалим што нисам одмах после трагичног Бранковог одласка са животне позорнице написао ову књигу. Ипак, неке одломке сећања на песника, из свог Дневника повремено сам објављивао у штампи, као и зборнику "Бранко Миљковић у сећањима савременика" (Просвета, 1955).
Српски Хамлет
Искрено, да коначно завршим рад на овом рукопису спречавала ме је и мукотрпна борба за одржавање животне егзистенције, као и неинтересовање тзв. великих издавача за моје животописе српских великана.
Да овом приликом, у нашем друштву без одговорности не помињем сталну борбу против подмуклих завидљиваца и непријатеља - моћника од којих је страдао и Бранко после добијања највећег признања за стваралачки рад - Октобарске награде града Београда, због чега је био приморан да напусти и вољени град, родитељску кућу, нераздвојне пријатеље.
Указујући у једном напису школске лектире да је "Хамлету свет ружан и неразумљив", Бранко визионарски поистовећује свој животни пут са трагиком данског краљевића, истичући тачну опаску: "Велики писац је сасвим јасно осетио да сваком човеку, који је бољи, који има више осећања и више осетљивости, остаје у друштвеном животу пуном суровости, порока и зла, само један пут на коме се може одржати: то је пут Хамлетов".
Памтим савет свог комшије, књижевника Жике Павловића, који је отишао пут вечности изненада, као и Бранко. "Кад нешто намераваш да урадиш, учини то. Не оклевај! Оствари своју намеру одмах, јер већ следећег часа ћеш бити ометен..." То сам и раније себи говорио, али на жалост узалуд, деценијама сам одлагао писање књиге успомена, романа о Бранку и нашој, како су је називали "прескоченој генерацији", као и о неосимболистичкој групи чији најмлађи члан, песник Драган Колунџија у збирци "Затвореник у ружи", међу својима посвећује поетску поруку под симболичним насловом: "Српски неосимболисти".
"Мислим на наше младе зелене године када ме најмлађи српски песници (осећам да дрхтим!) пронађоше у једној основној школи на Чукарици с позивом у своју малу велику фамилију неосимболиста. А све што долазаше од, подстреком блиских ми, причињавало ми се великим и светим!)
Књигу у раној малдости нисам био прочитао, а они ми оно што је уредник "Младе културе" већ одбио био - похвалили у писму, и још ме саветовали "да радим што могу више... да ћу пронаћи себе... и написати песме за све оне који воле поезију".
Мислим данас на своју српску браћу са којима сам први пут путовао на Стражилово код Бранка - Бранко (Миљковић), Драган (Јеремић) Милован (Данојлић), Божидар (Тимотијевић), Петар (Пајић), Жика (Лазић), Коста (Димитријевић), пријатељи... и ја без имена - сви треперење своје".
Шта све није писано о Бранку, који је уочи трагичног нестанка, у очајању због предстојеће егзекуције завапио: "Сада речи траже моју главу". А затим, у својим аналитичким приказима поезије указивао на трагичност постојања, стално преиспитујући своје тежње поруком: "Зар умрети, а не сазнати! Шта сазнати? Свтлост која не долази извана, већ је у нама самима: она је ткиво наших жудњи и чезнућа, она је порекло вида. Зар умрети, а не спознати себе?..."
У врхунском, аналитичком есеју "Орфејско завештање Алена Боскеа", посвећеног пријатељу - француском писцу и преводиоцу наше литературе, Бранко је надахнуто писао о функцији поетских речи ("Песма је добра, ако је песник излишан", "Намера песникова је да каже неизрециво... Песма и песник брзо замене своје улоге. Песник, уместо да каже бива казан"), а онда додаје: "Највећа опасност поезије јесте издајство.
То је цена коју сваки песник мора да плати за своје стихове." Онда, Бранко истиче горку истину: "Речи живе у песниковом телу и прождиру његово срце, као што је орао кљувао Прометеју џигерицу. Речи постају мотс царниворе. Поезија се пише властитом крвљу. Неке речи су још неистините, али истинита је та крв, тај бол писања..."
Принц песник
Мислим да је за роман о Бранку било и неопходно дуже време, да би извесна замагљена питања била боље разјашњена, а сведочења савременика изворнија.
Јер, до ових дана смрт "принца песника", како су Бранка називали, остала је загонетна и неразјашњена. Игром животних околности био сам међу последњим Бранковим пријатељима и колегама из неосимболистичке групе, који га је десетак дана пре нестанка, по мом повратку из Париза, сусрео и са њим разговарао у загребачкој Казалишној кавани.
А познато је да се права истина о Бранковом животном крају скрива у недоступним полицијским архивама, док се исказима родитеља, брата и осталих сведока доводе у питање документа број 13238-86 и КПИ 110/61 из песниковог загребачког досијеа. Много је лажи, кажу, на овом свету, док се Бранко њих гнушао, тражећи упорно излаз из тог зачараног круга разочарања и патњи. "Срећан је ко своју песму не плати главом", тај трагични тумач ватре и смрти поручио је пријатељу, - песнику Танасију Младеновићу, док нас визионарским стихом песме "Орфеј у подземљу" упозорава: "Не осврћи се. Велика се тајна (иза тебе одиграва.)"

"Смрт је подивљало ништа"

Бранко је напустио овај свет у 27. години живота

Да се, донекле, открије енигма сурове песникове смрти, поред његових пријатеља, највише се трудио његов млађи брат Драгиша, који нас је после редовних годишњих помена на Новом гробљу, заједно са родитељима Маријом и Глигоријем (познатијим под именом "чика Глиша"), супругом Анђом и њиховим сином Гораном, позивао у стан на адреси Коперникова 13, где смо се присећали драгих успомена.
Он је објавио и збирку песама Бранкових поштовалаца, Глас пријатеља, уверен попут родитеља и низа савременика да је била у питању насилна смрт. Желео је да једног дана та документација буде обелодањена, али су га нажалост, тешка бољка и смрт у томе омеле. Посећујући пријатеља Драгишу, после операције на клиници, обећао сам да ћу завршити свој роман о Бранку, при чему ми је и он доста помогао.
У Орфичкој песми, истакавши да је "смрт подивљало ништа", Бранко је напустио овај свет у 27. години. Често циничан, Црњански је говорио "да би човек био срећан у животу, треба умрети рано. "Не делим то мишљење. Бранко је, попут Томаса Мана, истицао битност термина о пролазности којој посвећује стих у песми Над реком ("Прођимо као што све пролази").
Волео Хераклита
Тај стих везан је и за Бранковог омиљеног античког филозофа Хераклита из Ефеза, а он је често цитирао његову чувену изреку "панта реи" - "све тече" и да "два пута не можеш ступити у исту реку", у смислу непрекидног кретања, постојања и нестајања, односно пролазности. Слична тема заокупљала је и нашег нераздвојног пријатеља, тадашњег студента психологије и младог писца Жику Лазића, који је прву збирку назвао Путем поред реке.
О том познатом грчком филозофу кога су савременици звали "мрачним" водили смо дуге разговоре, као и о осталим, све до савременог творца теорије егзистенцијализма Жан Пол Сартра, кога смо имали прилике и да упознамо.
Раније објављена књига Бранковог познаника из детињства, Видосава Петровића, носила је симболичан наслов Песников узлет, док би се њен завршни део могао назвати Песников суноврат. А он се десио после добијања највишег признања и неколико плодоносних значајних година Бранковог стваралачког живота у Београду, када је објавио четири збирке: Узалуд је будим (1957.), Смрћу против смрти (у коауторству са Блажом Шћепановићем (1959.), Порекло наде и Ватра и ништа (1960). За своје животно, најбоље дело, сматрао је песму - Узалуд је будим, док је веома ценио баладу посвећену охридским трубадурима, Триптихон за Еуридику, рефлексивни циклус Критика поезије, трагичне сонете и збирку Ватра и ништа. Потребно је овоме додати и неколико врхунских песама изван поменутих збирки:
Орфичко завештање, пријатељу песнику, Док будеш певао, Очајна песма, Песма за мој 27. рођендан... Међутим, од многих објављених текстова из области аналитичко-критичких опсерација Бранко је, колико ми је познато, издвојио посебно, само Орфејско завештање Алена Боскеа, Расветљавање Танасија Младеновића и Песник материје (реч је о збирци песама Душана Матића) као и кратке есеје: Поезија и истина и херметична песма.
О песнику који је у најбољем животном добу, попут Рембоа, Шелија или Бајрона, да поменемо само неколицину, остварио своје врхунско животно дело па нестао, најбоље да каже сам Бранко, у одломку једног приказа истичући своје "вјерују": "Себе, свој живот, своју егзистенцијалну бит, своју тајну светлост, не можеш открити у лутању неспокојном од привидног до појавног. Своју бит треба вребати. Себе чекати у заседи. Ко лута тај себе избегава, бежи од себе. А песник жели себе и свој живот, да чује глас извора, да заведе, као ткачки Певач, и само биље на пут људских страсти и чезнућа. И шта значи биље померено у људски доживљај? Свакако да је то један вид пантеизма, тражење себе изван себе." (Сабрана дела, књ. 4: Расветљавање Танасија Младеновића).
Ту песникову свеобухватност филозофског тражења и налажења, фениксног рађања и обнављања из пепела снова и стварности, лебдења "међу јавном и медијском", изврсно је протумачио истакнути критичар др Василије Калезић у тексту Песма ватре у сна (1965) из кога доносимо карактеристичан одломак: "Песник размакнутих простора, ужаса од сазнања, сав у жару експресије ватром и необузданошћу, експериментатор у искушавању својих афинитета и моћи за сваку врсту песме, неспутан силом везаности, искључиво за тле, песник хамлетовске видовитости о спавању, сањању и умирању, о томе шта нас, у понору, чека кад код живота ово клупче размотамо - проглашен је модерним класицистом.
Укротио анархију
А у исто време, песник је укротио анархију и версификацију, који је у разуму видео узрок и праузрок свему, унео један спрегнути лирско мисаони интензитет, цезелирао скоро нијансираним брушењем, оно што је Скерлић тако добро уочио у мисли Божидара Кнежевића "лиризам интелекта" - омотан романтичарског славља, неконтролисаних емисија и надахнућа. Наравно, песма Бранка Миљковића пролази мимо тих квалификација, и руга им с виталношћу својих импулсивних отргнутости од схема и скала степенастог смештаја међу строге системе, она живи тоталном слободом духа..." (Поља бр. 82-83, 1965).
"Слушаће олују"
Овом критичаревом аналитичком мишљењу придружујемо Бранкову искрену поетску поруку посвећеном узалудном покушају изласка из круга животног битисања, коме је посвећено његово целокупно дело:
Онај који је први запевао повући ће се
препуштајући песму другима
ја прихватам велику мисао будућих поетика:
један несрећан човек не може бити песник
ја примам на себе осуду пропевале гомиле:
ко не уме да слуша песму слушаће олују
али:
хоће ли слобода умети да пева
као што су сужњи певали о њој.
(Поезију ће сви писати, одломак)

Стварност је најфантастичнија

Достојевски је тврдио да је реалан живот највећа магија

Остаје отворено питање да ли се то што сам годинама фрагментарно бележио о Бранку, може назвати романом. Будући да је роман изгубио сва карактеристична својства и одлике што ће рећи - главног јунака и фабулу, тако да је све више почело да залази у област недокучивости, фантазмогоричности и енигматике, тако не видим разлога да се не приклоним том књижевном роду кад пишем успомене о Бранку и његовом времену.
Само за разлику од већине апстрактних савремених романсијера остајем привржен стварносној прози. Јер, и велики Достојевски је тачно указао да нема ништа на овом свету фантастичније од стварности у значењу описа правог живота, чему превасходно тежим у роману о Бранку.
Ипак, хвалим Бога што нисам толико "напредан", да попут већине савременика, захваљујући новим схватањима рушења традиционалних вредности, допринесем коначној сахрани романа, тако да ће се, на крају, можда и обистинити Бранкова идеја у вези са поезијом, да ће је сви писати.
Филозофски речник
Само, у овом случају, сви ће писати романе које неће нико читати јер ће их подсећати на причу о царевом новом оделу. Сећам се да је и богомдани писац Црњански , кад му се све смучило, с жаљењем у гласу изјавио: "Сада се роман изменио. У њега се може трпати све и свашта..."
Насупрот садашњим гробарима романа трудићу се да пишем, попут мојих великих учитеља, једноставно и разумљиво. Јер, како је говорио велики Гогољ, до "једноставности треба дорасти". А његов генијални земљак Толстој истиче да је најбитније разумљиво писање, односно онако како осећамо.
Мада је то правило поштовао и придржавао га се у својим раним литерарним радовима као и приказима, под утицајем надреалиста као и руских и француских модерниста које је преводио, Бранко је донекле изневерио ранију изворност и непосредност често одлутавши у непојмљиво.
Поред тежине филозофског речника, по мишљењу Драгана Јеремића, његовој поезији метафизичке опорости и општости, сметају: празна сентенциозност, нејасност, геометријска, визуелна правилност, помало патетична реторика, недостатак емотивности и, најзад, надреалистичка произвољност и случајна асоцијативност.
"Намерно смо узели за пример негативну критику баш из пера Бранковог "шефа неосимблистичке групе" Јеремића, који га је за живота хвалио до неба, али потом чинио и супротно, да ли због критичарске недоследности или стварне промене мишљења. Додуше, могу навести низ наших критичара који су поводом исте књиге изрицали два потпуно супротна суда. Остављајући све друго по страни, покушаћу путем оживљавања сећања на Бранка, да остварим нешто попут "романа без лажи", како је футуриста Мариенграф писао о трагичној Јесењиновој судбини, али, наравно у сасвим другом виду, јер је наш песник - неосимболиста водио посебан живот.
Толико о основној идеји, која ми се врзма у глави, а Бранко, осим раних стихова, није подлегао у нас послератној омиљеној "јесењовштини" мада с тим руским песником има само заједничке додире у привржености пијанству, јурењу за женама и трагични животни крај. Али, у последње време открива се да ни Јесењин, као ни Мајаковски нису извршили самоубиства него да су у питању диригована политичка смакнућа.
Свој текст Бранко и неосимболизам објавио сам тек деценију после песникове смрти, одазивајући се молби крагујевачког часописа Кораци број 3-4 (1971) као и књижевник Живорад - Жика Лазић, дајући свој прилог.
Живот је сан
Ту је објављена и прва Бранкова био-библиографија чији је аутор књижевни историчар Гојко Тешић. У истом броју штампао сам панораму необјављених Бранкових раних песама које сам открио сређујући његову књижевну заоставштину које, зачудо, како то Тешић указује, поред осталих растурених по листовима и часописима, нису ушле у Сабрана дела Бранка Миљковића. (Видети Студент од 20. фебруара 1975.).
"Веома је тешко писати о пријатељу - песнику ако сте са њим као члан исте генерације и припадник неосимболистичке групе делили и зло и добро, видели и лепо и ружно, доживели заносе и разочарења прве и једине младости", писао сам у уводу сећања које објављујем у одломцима.
"Ово је још одговорније ако тај ваш пријатељ, после изненадног нестанка, као што је случај са Бранком, ођедном прерасте у мит. Тада, вама, који сте га добро знали и волели са свим његовим врлинама и манама, читајући оне хвалоспеве посвећене Бранку и посматрајући одушевљење како га прихватају данашњи нараштаји, остаје да се упитате: да ли сам Бранка уопште икада и познавао? Није ли то све био један сан? Зар, Калдером нема чувену збирку Живот је сан? То све размишљам када, рецимо, данас пролазим улицом које носи име мог пријатеља Бранка Миљковића.
И не можете а да се тамо не сусретнете с песником, у мислима, видећи га најчешће добро расположеног са карактеристичним осмехом испод црног шешира широког обоа. И тада већ чујем како ми се Бранко обраћа са оном његовом омиљеном нишлијском реченицом: , Бре, бре, драги мој Коста, данас ме сви својатају, па чак и они критичари који су ме некад потцењивали и нападали.
Волео Русе
Видиш, сада и улице добијају моје име и дижу ми споменик, а сети се, бре, роде моје, где сам оно становао...' Оставља ме одлазећи пуначак, буцмасти, црномањаст младић с танушним, поткресаним брчићима, док му се указује она бедна Бранкова собица у Улици Рифата Бурџевића 18. где је становао почињући студије чисте филозофије, као и у осталим оскудним изнајмљеним просторијама. Ту је по цичи зими, дрхтећи од влаге и хладноће, Бранко потајно писао стихове, преводио француске и руске песнике, читао омиљене филозофе из старе Јеладе, посебно Хегела и Шопенхаура, Божу Кнежевића и Брану Петронијевића.

Балзак из Ниша

То је био његов гимназијски надимак којим се поносио

Згрченим прстима од хладноће, Бранко би често по читању којег значајнијег дела, преписивао из њега подвучене редове, да би их касније цитирао окупљеним на књижевним вечерима и кафанским седељкама".
Сећања на први сусрет с Бранком започињу 1954. године. Била је касна јесен. Стазе најлепшег парка Калемегдана прекрило је жуто, већ спарушено лишће. Преко пута парка, најчешће смо седели у читаоници Народне библиотеке откривајући у оно тоталитарно време неподобне међуратне песнике, песнике Црњанског, Растка Петровића, Пандуровића... "Јесен и живот без смисла" - понављали бисмо магичну реченицу Црњанског којом је започео свој Дневник о Чарнојевићу. А за нас, тада у најбољим годинама, и поред свих недаћа и сиромаштва, живот је имао смисла јер смо веровали у боље сутра. Хтели смо много, мада нам је живот под идеолошком стегом пружао мало.
Спорни великани
Наша скромна генерација, коју су називали с правом "прескоченом", јер за разлику од деце првобораца или жртава фашистичког терора, могућности за напредовање биле су нам минималне. Исто нам се писало ако нисмо били морално-политички подобни или "организовани", одбијали да приступимо чланству партије у жељи да будемо изван сваких стега и туђег одлучивања.
Из тог разлога задовољавали бисмо се тзв. малим, обичним стварима. Једна од таквих била је, после предавања на факултету, боравак у читаоници Народне библиотеке и шетње по суседном Калемегдану или међу бедемима Београдске тврђаве. И управо, када сам са пријатељем-песником Миодрагом Младеновићем сео на једну клупу близу Росандићеве фонтане да се одморимо, наишао је мени непознати младић с натученим шеширом на челу, у црном, дугачком капуту, којег Миле поздрављајући ослови, имитирајући јужносрбијански говор.
- Гле, из Ниша стиже генијални господин Балзак!
Црномањасти младић с танушним брчићима и живим, продорним погледом, прстима је прихватио широки обод шешира, и скидајући га помало театрално, наклони се к Милету, па с нишлијском нагласком рече:
- Бре, бре, роде мој што се чудиш, Миле! Јесте, овде стиже Бранко звани Балзак из Ниш, али запамти да он није ко ти шабачка чивија. Ако баш хоћеш да се истакнеш познавањем мог нишког надимка, мораш запамтити и за потомство забележити да садашњи друг Балзак неће писати Људску комедију него Људску трагедију. А за њу довољно је погледати како животињаримо...
После упознавања са мном Бранко је сео на клупу и резигнирано почео да прича да "горкијевског" материјала има на готово сваком кораку, али да предратни надреалисти, синови раније буржоазије и богаташа, и данас заузимају најбоља места у друштву жарећи и палећи и у области културе.
Критиковао је алманах Немогуће, али се лепо изразио о обновљеним Сведочанствима у којима није имао среће да угледа своје песме, попут талентоване земљакиње Гордане Тодоровић и пријатеља Жике Лазића.
Причао је да га и Летопис Матице српске одбија као и уредник Младе културе Славко Вукосављевић, али да се он највише труди да заслужи најбоље оцене на Филозофском факултету док "за своју душу" преводи руске и француске модерне песнике, међу којима је поменуо Брјусова, Блока, Мајаковског, Пастернака, Мандељштама, Малармеа, Рембоа, Верлена, Валерија, Елијара...
Рекао сам Бранку да сам одавно желео да га сретнем јер сам све најбоље о њему чуо од заједничког пријатеља Жике Лазића, док је он истакао да је читао неке моје чланке и приче објављене у омладинској штампи.
Неколико дана касније опет сам сусрео Бранка при шетњи Калемегданом. Пролазећи покрај тамошњих споменика, Бранко је изрекао оштру критику поводом хаотичности у њиховом постављању као и неједнаком обликовању, приметивши да овде има више садашњим генерацијама непознатих великана, док недостају они најважнији за нашу културу и државотворност, почев од светог Саве све до Карађорђа и кнеза Милоша.
Стигавши пред бедеме и камену капију Београдске тврђаве, задивило ме је колико историјских чињеница Бранко зна о њој поредећи је са својом завичајном у Нишу, која га је древношћу и легендом привукла као и чувена Ћеле-кула.
Том приликом поменуо је и значајни Ламартинов запис о Ћеле-кули и признао да јој је посветио своје необјављене стихове. С познавањем историјских мена и велике љубави Бранко је при нашој шетњи говорио и на тему заједничке судбине београдске и нишке тврђаве, које су подигнуте на раскрсници међународних путева и на међи две супротстављене цивилизације, између осталог, истичући трагични случај аустријског царског инжињера, барона и генерала Николе Доксата де Мореза:
"Озрачен" историјом
- Ето, велике, занимљиве теме за историјски роман нашег поднебља посвећен злосрећној судбини тог обновитеља и градитеља последње верзије Београдске тврђаве почетком 18. века.
Нешто касније унапређен за аустријског команданта моје завичајне нишке тврђаве, препустивши је без борбе турском непријатељу при опсади 1737. године да би спасао своје војнике, у Београду је био осуђен на сурову казну одсецањем секиром главе на пању...
Слушати Бранкова надахнута казивања историјом свог и нашег града било је право уживање, а он га је наставио и када смо сели на клупу недалеко од споменика Победнику, посматрајући сједињене велике реке, Ратно острво и зеленило равнице са изниклим новобеоградским палатама.
Био сам задивљен колико тај дошљак познаје не само српску него и светску историју и митологију, посебно стране изворе, помињући легендарни пролазак Аргонаута у потрази за "златним руном", запис Аполинија са Родоса, повест о римској úń Флавијевој легији као и осталим, бучним менама Београда.

Нож под братским грлом

Ужасавао се српског братоубилаштва

Често је Бранко расправљао и о историји као учитељици живота са жаљењем констатујући да то правило за "браћу Србе не важи, јер су у одсудним тренуцима увек терали по свом ћефу, били склони сукобима, сеобама и деобама" да би тек "у најтежим тренуцима постали трезвенији и реалнији".
Он се бринуо да због своје доборнамерности, прихватању без размишљања свега што је туђе, брзом заборављању нанетих зала, у следећем веку или касније Срби не доживе судбину ишчезле цивилизације Хазара, па да наставе живот у митовима и легендама, које је вредно проучавао у жељи остварења циклуса песама на ту тему.
Како је Бранко истицао, његово детињство било је "тужно, ратно..." асоцирајући на све страхоте бомбардовања од нацистичке Немачке и англо-америчких "савезника". Још горе биле су урезане у детињу Бранкову психу стравичне слике братоубилачке борбе. Бранко ми је причао о мученицима из нишког логора Црвени крст, немачким митраљеским рафалима са стратишта Бубањ, где су стрељани српски родољуби, као и о унакаженим лешевима крај сеоског пута од крвавих земљашких руку...
Сведок злочина
- Становали смо у приземној кући у улици Љубе Дидића - причао је Бранко. - Првих ратних дана видео сам обешене родољубе о бандере у центру Ниша, као на београдским Теразијама, како говоре очевици. Још горе сам доживео када ме је у трећем основне тата Глиша одвео у своје родно место Гаџин Хан да продужим школовање. Пратећи мајку да бисмо набавили храну у селу Белољина, покрај пута сам угледао преклане, као кокоши, људе, што ме је страшно потресло. Нисам могао да задржим сузе, а мати ме је брзо одвела са тог проклетог места. Не волим те ужасне сцене ни да се присетим, то је моја траума, тако да сам је се ослобађао написавши циклус песама Нож под грлом, које су штампане у нишким гласилима.
После краћег премишљања Бранко је наставио:
- Кад помислим да су тај страшан злочин начинили наши људи, чак и најближи рођаци, припадници супротних идеолошких страна, онда је то за сваку осуду, да ти се живот смучи. Од тога најстрашнијег виђења рата као у Гојиним Капричосима, лечила ме је приврженост уметности, нисам писао само песме, него и цртао, огледао се у трагедијама, шта све нисам покушавао...
О том раном добу свог сина Бранкова мајка Марија ,звана "тетка Мара", родом из Дрниша, причала ми је:
- Више од играчака Бранко је заволео књигу. Да чита и пише научио је пре поласка у школу, ћирилицу и латиницу. Имао је своју дечју библиотеку, то су оне које зову Златна књига, Кадок, Плава птица. Потом су га одушевљавала авантуристичка дела посвећена доживљајима Робинсона Крусоа, барона Минхаузена, Винетуа, Три мускетара, грофа од Монте Криста, Оливера Твиста, Давида Коперфилда, Тома Сојера...
Затим, волео је дела Жила Верна, Џека Лондина, Хенриха Сјенкјевића. Више пута је читао његов роман Кроз пустињу и прашуму, као и онај који се зове Гелебова стена. У гимназији био је одушевљен нашим романтичарима и реалистима, потом руским и француским класицима да је чак савладао њихове језике да би их читао у оригиналу или преводио поезију.
Питам да ли су утицали на избор Бранкове лектире, добио сам одречан одговор:
- Не, ми смо били заузети својим пословима: ја сам радила у обданишту док ми је супруг био болнички економ. У породици није било ниједног уметника да утиче на Бранка, да га упути. После Бранкове смрти наш млађи син покушао је да пише песме, говорили су да има дара, али ми смо му то забранили. Доста нам је једна трагедија...
Показујући урамљени цртеж на зиду госпођа Марија прича:
- Тог Снешка Белића нацртао је наш Бранко оловком, као основац. То је невешт дечији цртеж, али наша драга успомена... Цртао је и Ћеле- кулу, Чегар... Једном, дуго га нема кћи, баш смо се забринули, а он се задржао цртајући костурницу српских јунака... Мало ко зна да је Бранко у школи био један од најбољих цртача. Поред зидних новина, он је за кабинет природних наука у школи цртао делове човечијег тела, кости и шему крвотока... Цртао је и јунака из наших народних песама, Нишку тврђаву као и карикатуре професора. Штета што то није сачувано...
Приликом једне касније посете Бранкова мајка сетила се његових реаговања на ратне страхоте:
- По окупацији Немци су нам кућу као и школу запосели, тако да је његова учитељица Косара Манић, коју је обожавао, морала да држи часове у кафани... Због виђених прекланих људи 1942. године, Бранко би се, понекад, ноћу трзао, будио с криком, застрашен... Долазио је у наш кревет, грлила сам га и тешила и тако одагнавала страх...
Песник је своје ране трауме, доживљене због злочина против човечности, исказивао горким, исповедним стиховима, откривеним у ђачкој бележници:
Не опија се од алкохола
опија се од свега што није свакодневно:
од ненадно настале тишине
од песме што јеца за неслућеним заносима
од бола, од сећања на детињство
кад више нисмо деца...
Рат разара психу
У једном каснијем запису Бранко исказује своје размишљање у вези с ратним разарањем психе: "рат на један физички груб начин декомпонује стварност. Тако разбијена и експлодирана стварност се одржава у свести ратних и послератних генерација и ствара једну неспокојну и помало уморну литературу... Поразности рата се не огледају толико уништавањем материјалне стварности колико у разарању човекове психе. После бомби и рушевина треба сакупити делове себе, направити поново себе, измислити и оправдати потребу свог продуженог постојања.

Јаки слушају, слаби певају

То је стих из необјављене ђачке песме "Невреме"

Чиме оправдати? Љубављу, која човека увек чини потребним у свету, како каже Гете". (Немогућност одласка у зелено).
Из Бранкове ђачке свеске на претходну тематику издвајамо његове две, најкраће, необјављене песме:
Невреме
Јаки слушају и стоје.
Слаби певају.
Победници
Ниучему се неће разликовати
од оних који су победили неправдом.
Страдање се наставља не само од немачког него и англо-америчког бомбардовања српских градова што се деценијама од нове власти прећуткивало. Први на мети "хумане мисије савезника" био је Ниш 20. октобра 1943. године, чије су бомбе чак погодиле и Бранкову основну школу, тако да се часови држе у селу Брзи Брод.
Али, у ниском лету "савезници" гађају и то село као и железничку станицу док се ђаци спасавају бекством. Ратни хроничари бележе да је Ниш бомбардован петнаест пута да би међу неколико хиљада жртава од задобијених рана у болници умрла и Бранкова сусетка, лепотица Ружа, која га инспирише за песму Узалуд је будим.
Бугари ослободиоци
Када је Бранко, с јесени 1945. године, пошао у вишу мешовиту гимназију, настала су нова, паролашка и ударничка времена, сећа се песников отац Глиша. Бога је код нас заменио Стаљин. Бранко је по "Задатку" великим словима на платну исписивао познату Лењинову паролу: Учити, учити, учити и само учити. Исту паролу држао је и изнад свог радног стола. А наши "ослободиоци" без суда и пресуде, по кратком поступку, стрељали су на све стране "народне непријатеље", међу којима су били и добри домаћини са синовима којима су одузимали имања.
На крају су нас чак и Бугари "ослобађали" који су нас на почетку рата немилосрдно убијали као и усташе да би их спасла парола о братству и јединству. Наш Бранко био је лепо васпитано дете у патријархалном духу, имао је свој понос и достојанство, тако, иако је ишао у старом, закрпљеном капуту, а није имао ни људских ципела, одбио је да од директора Жарка Грујића прими Унрин пакет.
Тај поклон моћне Америке био је намењен најбољим и најсиромашнијим ђацима, али га је Бранко достојанствено одбио иако смо тада живели у великој оскудици јер се сетио пред крај рата непотребног изгинућа, од "савезничких" бомби, великог броја Нишлија. Због таквог геста, загрлио сам и пољубио Бранка, рекавши му да сам поносан што имам таквог сина.
- Све ово што су нас наши стари учили, кажа Бранкова мајка, било је после рата од нових власти извргнуто подсмеху. Скинуте су чак и иконе Светог Саве - школске славе. Нисмо желели да утичемо на Бранков даљи развој, остављајући то школи и животу. Питам се да нисмо погрешили? Ипак, како је био веома мршав и слаб, нисмо пустили Бранка да учествује у радним акцијама, а он је стално био загњурен у омиљене књиге, па се за то није бунио.
Књиге је доносио из библиотеке, од познаника, куповао у антикварници па чак набављао и са Отпада. Сви ормани били су испуњени књигама, тако да их је позајмљивао школским друговима и комшијама на реверс, јер их је претходно све пописао. Да, наш Бранко био је веома уредан, а овамо га сада приказују као великог боема, испичутуру...
На питање да ли је Бранко читао породици своје прве радове, мајка Марија је одговорила:
- У гимназијским годинама наши и светски класици били су му стална лектира, он је просто утонуо у тај зачарани свет у којем ми нисмо имали приступа. Тек, понекад, кад је био боље расположен, показивао би нам у локалним новинама који свој објављени књижевни прилог, истичући да му је жеља да постане значајан писац. Томе се нисмо баш много радовали, јер код нас уметници никад нису били на добром гласу. Сећам се да ми је посветио лепу, хуману песму "Моја Мајка", али је није објавио. Иначе, тада је највише писао родољубиву и социјалну лирику.
Још памтим неке наслове тих песама: Слобода, Застава славе, Бесмртници... Замислите, у другом разреду гимназије он је већ читао Хегела, свог омиљеног филозофа, док је, истовремено, по нашој жељи, у школи, посећивао необавезне часове веронауке. Желео је да што више научи о хришћанској вери, али и о осталим религијама, па је зато често читао Толстојев зборник мудрости "Пут у живот", али истовремено и романе тог руског великана од којих и по неколико пута "Рат и мир". Била му је омиљено и дело Вил Дуранта - "Огњишта мудрости" из кога је у посебној свесци бележио мисли светских филозофа.
Дружина "Његош"
Својим знањем задивљавао је не само вршњаке, него и професоре, а за његов развој тада су највише учинили професор филозофије Фридрих Трој и књижевности Драгољуб Милосављевић. Од осталих професора сећам се имена: Загорка Радаковић, Загорка Бркић, Драгослава Хаџић, Јован Илић, Петар Лазић, Риста Отовић, Драгутин Павловић, Љуба Станојевић...
У четвртом разреду гимназије Бранко је приступио обновљеној ђачкој литерарној дружини "Његош", с поносом истичући да су њени чланови били њему омиљени песник Владислав Петковић Дис и романсијер Бора Станковић, који је ту, најпре, читао своје песме. Такође, није заборавио да помене и значајна имена некадашњих професора нишке гимназије Стевана Сремца, Милорада Павловића, Божидара Кнежевића, Светолика Ранковића, др Миодрага Ибровца, др Душана Милачића, Јеремије Живановића и др.
После положене мале матуре, у Бранковом животу изненада настао је преокрет који је могао да га потпуно скрене од привржености литератури.

Отац му поклања писаћу машину

Новој латиничној "бисерици" се силно обрадовао

Његов отац, да би Бранко што брже дошао до зараде и "насушног хлеба", уз његову сагласност уписао га је у железничку школу. Али, како су се томе одмах успротивили Бранкови професори, уверени да ће се његов књижевни таленат развијати у гимназији, отац их је послушао .
Вративши се у Вишу гимназију, Бранко се највише истакао у раду дружине "Његош", тако да ускоро постаје њен председник и издаје Алманах умножен на шапирографу.
Бранков друг, мој колега Ђорђе Поповић, причао ми је да су га сви веома ценили кад је "председавао" у Његошу, где је читао песме, подстицао вршњаке на књижевно стварање, док је велико интересовање и дискусију изазвала његова расправа о Лучи микрокозми са поднасловом "Најдубља песничка реализација сазнања које наш језик зна" и есеј "Хамлет од Шекспира" са назнаком да је то "дело најснажнијег реализма и најузвишенијег идеализма".
Волео Роме
Посебно, своје школске другове Бранко је одушевио циклусом стихова о животу нишких Рома, који је био испуњен елегичним тоном и изврсним симболичним стихом "дрхте звезде у окну као сузе у оку". Савременици причају да је на тим састанцима Бранко пажљиво слушао све коментаре поводом његове поезије, али је избегавао да их детаљније тумачи, истичући: "Моје песме говоре оно што сам желео у тренуцима стварања."
У тој дружини, поред Бранка, највише су се истицала имена Гордане Тодоровић и Радета Војводића, затим Јелене Мицић, Предрага Жарковића, Луке Прошића, Александра Петрова, Ђорђа Поповића, Вељка Видаковића, Николе Мељницког, Предрага Цветичанина, Душана Поповића, Градимира Илића, Димитрија Миленковића, Добривоја Јевтића, Предрага Жарковића, Драгутина Огњановића, Велимира Филиповића, Синише Петковића, Жике Миленковића, Љубише Козомаре... На крају школске године 1952. од наставничког већа Бранко је добио похвалницу у хиљаду динара награде од којих је купио књиге.
- И ја сам га тада наградио, каже Бранков отац, купио сам му толико жељену стару портабл ћириличну писаћу машину, док касније и нову "бисер" - латиницу. Том поклону се толико обрадовао да ми је загрливши и пољубивши одао признање рекавши"Е, баш си си сте сила, тата Глишо!" Знао сам одавно да сања да има писаћу машину, која му је била неопходна, како је говорио, као хлеб насушни. То је било тачно јер су листови нерадо примали радове ако нису били откуцани на писаћој машини. И од тада су почели у Нишу и Београду да све више штампају послате књижевне радове мог сина који је на мене, кажу, наследио љубав према раду, животу и женама...
Од Бранкових земљака сазнајемо да је у то време био одушевљен свим руским класицима, док највише Пушкиновим романом Капетанова кћи и трагедијом у стиху Борис Годунов, али је упоредо читао и управо публиковао сабрана дела "буревесника" Максима Горког чији је обиман роман Живот Клима Самгина почео да преводи брзо одуставши, како је говорио од тог Сизифовог посла" видећи да је у плану издавач Културе. Онда се бацио на превод футуристичке поеме Облак у панталонама Мајаков - која је имала утицаја и на његову рану поезију. Од таквих су нам привукле пажњу две песме из ђачке свеске:
Зашто
Све што живот човеков сагради
путем борби
путем рада
јесте само пепео и прах
који ће ветрови вековима
собом однети
у прошлост сахранити
и поново се стварати
градити
радити
и све то крвљу заливати
сухом и знојем прати
а тада ће опет наићи "ветрови векова"
и свега ће нестати.
Па зар тако мора бити?
Зар живот захтева да се крв и зној
морају лити.
(1948)
Моја нескромност
Не кријем: ја сам пун нескромних снова.
Скромност уопште мени није дана.
Ја много хоћу, и мени је ова мирна и штура реч одвише страна.
Што прикривати вредности скромношћу!
Нек свест о себи озари своје лице!
Зашто нескромно да глумимо скромност,
ко бледуњаве, тихе госпојице.
Познајем себе. И носим о себи
мисли искрене, безобразне, гласне
да, назвавши их хвалисањем страшним,
младићка скромност се ужасне.
Пријатељи знају да Бранко није волео да тумачи своју поезију питајући се: "Ко сам ја да говорим о својој поезији". Будућим истраживачима своје поетике оставио је поруку.
Рани стихови
"Желим да моја поезија буде ослобођена сваке интерпретације". Уочљиво је да су те ране песме настале на основу искреног, непосредног исповедања за разлику од каснијих интелектом и страном лектиром као и филозофијом надграђених стихова, понекад тешко схватљивих тако да их је бранећи помињао своју струку: "Није ми јасно зашто ме у поезији називају филозофом, а ја сам се само трудио да будем песник. Филозофија је моја струка док мисаона поезија оно чему тежим".
- Рани стихови били су моји поетски огледи, истраживања, вежбања јер нисам желео да потпаднем под утицај ондашње "јесењиновштине", рекао ми је Бранко. - Али, нисам се могао спасти од футуристе Мајаковском као и надреалиста као и француских симболиста.

Пио и патио због жена

Девојке и жене биле су одушевљене његовим шармом и умом

При том разговору вођеном у мотелу ресторану хотела Москва, Бранко ми је поверио да га највише одушевљавају достојни наследни романтизам Лазе Костића и симболисте Диса, као и модерности Матић, Црњански, Винавер. затим, истицао је приврженост надахнутим песницима тишине и благости као што су Светислав Мандић, Стеван Раичковић и Десимир Благојевић, док је поред Момчила Настасијевића за прекретницу српске новије поезије сматрао остварењу веома образованих стваралаца Миодрага Павловића и Васка Попе.
Веома лепо се изражавао и о мисаоној поетици Танасија Младеновића као и својих пријатеља - неосимболиста. Жалио се да му већ неколико година готово сви београдски уредници на челу са Славком Вукосављевићем одбијају песме сматрајући их за копије страних узора јер се у то време интензивно бавио преводима.
Они нису могли да схвате да је за тог филозофа-песника поезија била слична игри између стварног и фантасмагоричног, сна и јаве, док су у њој за Бранка биле најважније речи. Слично је тврдио и француски песник Рејмон Кено, чије је збирке Бранко похвално приказао 1955. године у Видицима. "Речи су део нас самих", истицао је Бранко често мисао Лукреција. "Може се рећи да су оне једина врата у свет и из света, колико пута обијана и љубоморно закључавана". (Песник и реч, Видици бр. 17-18, 1955).
Тајна лептир-машне
Бранков брат Драгиша, с којим сам се дружио, причао ми је много занимљивих догађања о животу и раду мог главног јунака романа:
- Наша штампа као и извесни савременици не приказују мог брата какав је у суштини био него измишљају свашта тежећи сензационализму да, којим намерно провоцираним ексцесом, збуни малограђане попут надреалиста. Међутим, Бранко је био, попут мене, у основи, веома веселе и раздрагане природе, разговоран с много довитљивих опаски. А уз коју чашу више знањем доброг вина знао је да запева и заигра. Они, који га нису познавали, приказују га као неког мрачњака, преданог стално размишљањима о смрти, па чак и самоубиству, па иду толико далеко да пишу лажи, да је тобоже почео да носи лептир - машне у страху да се не обеси. А пун му је орман обичних кравата с којима се толико пута сликао док је лептир машне носио само кад су га позивали на свечане пријеме.
Међутим, тачно је, нажалост, писање о Бранковој привржености алкохолу. Он би повремено пио да би се ослободио животних криза јер његов пут у свет литературе није био лак, попут извесних колега који су решавали стамбене и радне проблеме водећи љубав са министарком за културу Станком Веселинов. И не само с њом, постоји о томе доста извештаја у полицијским досијеима... Додуше, и Бранко је познавао Станку, као и низ виђених жена, али он је имао у себи одвише части и достојанства да би на тако низак начин за мушкарца долазио до користи. Мени је веома жао што су неколико његових блиских пријатеља - уметника, и то касније веома значајних чија су имена позната, били искоришћени у тој прљавој афери за коју знамо, а има их и још недоступних јавности. Пошто дуго времена радим на одговорном месту у Скупштини града Београда, имао сам прилику да по службеној дужности доста тога сазнам... Причају да је Бранко пио и због неузвраћених љубави што ми је чудно. Јер, знам колико су девојке и жене биле одушевљене његовим шармом, интелектом и уметничким остварењима.
Он је умео да освоји женска срца, да им се додвори, одушеви... У то сам се уверио као сведок Бранкових освајања јер их је доводио и у кућу. И зато не верујем да би, због неке девојке или жене себи, Бранко одузео живот. Сећам се да ј Бранко волео да цитира Сократову поруку о карактеристикама жена: Ако је лепа - вараће те, ако је ружна - неће ти отварати вољу, ако је паметнија од тебе - презираће те и, најзад, ако је зла - имаћеш прилике да упознаш пакао. Знајући за ту поуку омиљеног античког филозофа Бранко се чувао жена, а највише је волео своје вршњакиње - студенткиње, док као сваки млад човек није презао ни од љубави келнерица, кафанских певачица, глумица, а кад је био под дејством алкохола, кажу , да није бирао...
Књижевник Бора Ћосић, који је био супротност мог брата - наклоњен свим земаљским радостима и уживањима, избегавао је свако боемство и био типична мамина маза, поводом успеха мог брата објавио је ружну причу под називом "Кратак живот народног песника Познатова", која је чудо од монструозних измишљотина, тако да више говори о њему него о Бранку.
Уосталом, па шта ако је Бранко био привржен и онима са дна живота, ко није од нас у младости, попут распусног Миткета, изгарао за којом лепом Циганчицом или прекрасном лаком дамом Мери - Ан из Мажестика да би је обожавали песници чашћени од ње ловом зарађеном од продаје тела социјалистичким богаташима па чак и министрима...
Знао математику
Замољен од мене да прича о нишким годинама свог брата, после краћег премишљања, запаливши нову цигарету уз наручену кафу, Драгиша је наставио:
- То је наш пријатељ Вице Петровић лепо описао у књизи "Песников узлет", а сви у породици као и Бранкови савременици су му помогли. Потрудићу се да укажем на извесне Бранкове особености јер ко би га од мене боље знао. Рецимо, мало коме је познато да је Бранко био одличан математичар, мени и деци из суседства помагао би да решимо најтеже једначине, да извлачимо кубне коренове...

Видео себе на споменику

И сам је писао да скромност није врлина

Био је одушевљен кад сам почео да тренирам бокс у Радничком, одлазио је да моје боксерске рукавице, покуша да се огледа са мном али му то није много успевало. Предан литератури, Бранко је у то доба био мршав и слаб, тако да би при тучама увек извлачио дебљи крај да бих га понекад је осветио, изравнао рачуне.
Својим неодмереним поступцима често је изазивао на тучу вршњаке, а није поводом тога уважавао родитељске прекоре. Што је наумио увек је спроводио у дело. Иако је по школском пропису после 20 сати морао да буде у кући, он би због разних културних приредби закашњавао, враћао се тек око поноћи. Једном, добивши оштру грдњу од тата Глише, без речи је напустио кућу, и није се вратио све до извојеване слободе кретања. Од тада наставио је да тера по своме, а родитељи су ћутали јер су га стварно обожавали...
Волео да глуми
Драгиша ми је причао да је Бранко одушевљавао и професоре знањем о нашим и светским класицима. Био је у стању сатима да говори о животу и делима. Волтера, Балзака, Толстоја и осталих великана, а онда би их запањивао из својеглавости и ината не одговарајући на најобичнија питања, бежањем с часова из солидарности са школским друговима, одбијања да носи прописану ђачку капу са ознаком разреда...
Управо, због тог лепог односа са друговима Бранко је од њих добио други надимак "Роде" јер би на тај начин најчешће започињао с њима разговор "Роде мој, кажи ти мени..." Да се на часовима фискултура "попут мајмуна" не вере по гредама, Бранко је, по Драгишином казивању, поднео молбу наставничком већу да га због нарушеног здравља ослободе часова физичког васпитања.
Тој молби је још додао да му при вежбама сметају и сунчеви зраци, тако да због њих губи равнотежу и пада на струњачу с преге. И успео је у томе. Једном приликом све укућане Бранко је запањио као и суседе доневши са нишког војничког гробља нађену човечију лобању.
Шетао је с њом држећи је у руци, родитељи га грде, док је он брани да воли Шекспира. И помиње ону чувену сцену из Хамлета с лобањом у рукама и питањем "Бити ил' не бити, питање је сад?" Држао је ту лобању на свом радном столу, медитирајући на тему пролазности , живота и смрти.
Приликом посете Сремчевој Спомен-соби Бранко је сео за радни сто свог омиљеног писца и узео његово перо, наравно, тада и не сањајући да ће се ту кроз коју деценију наћи и његова спомен-соба, али је био уверен да ће постати великан српске културе још као ђак. И сам је писао да скромност није врлина. Волео је да имитира себе у улози споменика великана, заузимао сличне позе и изазивао спонтани смех вршњака.
Тада, можда ни он није сањао да ће имати споменик у завичајном граду. Није изигравао само споменике, него је по казивању Ђорђа Поповића, имитирао и Чарлија Чаплина, чије је филмове обожавао, поред Џона Вејна и Гарија Купера. "Једног дана појави се маскиран као Чарли Чаплин и прошетао витлајући, попут свог омиљеног јунака, штапићем по ваздуху" - прича Поповић. "Волео је и ревијалне филмове попут Бала на води, који је, као и ви ми, гледао више пута".
По казивању брата Драгише, Бранко је, на сцени нишког театра, са симпатијама гледао представе Држићевог Дунда Мароја, Јакшићевог Станоја Главаша, Сремчеву Ивкову славу, Глишићеву Подвалу, Веселиновићевог Хајдук Станка, Станковићеву Коштану, Нушићеву Госпођу министарку, често имитирајући глумце, док је одушевљено поздравио гостовање Миливоја Живановића у улогама Пере Сегединца и Јегора Буличова. С јесени 1952. у анкети Нишких новина дао је Бранко низ корисних сугестија за даљи репертоар који је водио старији песник Велимир Живојиновић Масука.
Тог познатог, антологијског песника, дуге, седе косе и с кратком муштиклом у руци из које су се извијали колутови дима, Бранко је с поштовањем слушао на састанцима Нишког књижевног друштва. Међутим, касније долази до њиховог сукоба јер уважени песник није трпео Бранков бунт и жустру реч критике. И Масуку је Бранко успешно карикирао, по Драгишином казивању, а није штедео ни себе: "Да није постао песник, мој брат би можда био велики глумац, политичар, филозоф, ко зна? У свему је увек желео да се истакне, да буде први..."
- Одскакао је Бранко од своје средине која је у њему гледала и чудака, прича његов брат. - Говорили су да је преамбициозан, препотентан, па чак су му се извесни и подругивали указујући да је 'ћакнут у главу', што није било тачно јер нису знали о психологији ни психијатри колико мој Бранко. Посебно је волео дело Еразма Ротердамског Похвала лудости, знао је из њега много цитата и многих значајних античких мудраца. Стално је журио, просто хрлио да научи више од других, да сазна све ново, да би зато устајао у зору и читао, писао, размишљао...
Није ни чудо да је тим прегалаштвом имао око себе и извесне неискрене колеге, завидљивце, који су га оговарали иза леђа, смештали му замке да се сазнавши за њих није могао начудити људској глупости и покварености.
Безобрaзни стихови
Песников брат ми је указао и на Бранкове сатиричне песме, које је већином, касније, уништио попут његових "безобразних стихова" написаних у средњој школи. Драгиша је напамет знао једну успелу Бранкову пародију на свој рачун, заправо о свом дугом носу, којем је испевао сатиричну оду, пркосећи комплексу, попут свог омиљеног јунака Сирана де Бержерака.
Иако Бранко није хтео да призна, мислио је да му је истакнутији нос, на тада изразито мршавом лицу, био сметња за освајање срца нишких шипарица, које су обожавале да га слушају с колико усхићења говори о љубавним чарима, наводећи стихове и мисли највећих светских уметника.

Вино је лажно надахнуће

Бранко би се у кризним тренуцима најчешће "лечио" алкохолом

Посебно их је одушевљавао, по Драгишином сведочењу, говорећи с неприкривеним љубавним жаром Соломонову Песму над песмама. Те своје комплексе Бранко би у кризним тренуцима најчешће лечио алкохолом, поводом чега је, по Драгишином казивању, као гимназијалац у слободном стиху оставио неколико записа који не личе на његову каснију рефлексивну поезију. На ту тему издвојио сам неколико карактеристичних, непознатих раних Бранкових песама које преносим из ђачке бележнице.
Без везе
Ја мислим:
боље смрдети од пића
него мирисати на парфимерију.
За Е. Ј.
човек је усамљен
кад превише воли.
Дијалог
Седим за столом у кафани.
- Шта желите?
- Мало среће.
- Ви сте пијани.
На улици
Срећем проститутку на улици.
Пружам руку за милостињу:
- Уђите!
Проститутка се чуди и пита:
- Шта хоћете?
- Мало љубави.
- Ви сте луди!...
На игранци
Украли су виолину тишини
и сада је један по звучном трбуху чеше
а она слини сентиментално.
Једна хистерична дама
свршава приљубљена уз свог партнера
и дрхти од страсти.
Једна у пубертетском жару
саксофон онанише,
а џез пева: "Ах, какве сласти!"
хистерична дама уздише
у јецају страсти
на искривљеној усни хармонике
кларинет на тишину пљује.
Те песме и њима сличне посвећене животној свакодневици и баналностима, као и оном што Џек Лондон назива "Краљ алкохол" нису нашле места у Бранковим Сабраним делима, што је пропуст приређивача на који је својевремено указао истакнути књижевни историчар и критичар Гојко Тешић у листу Студент бр. 5 од 20. фебруара 1975 (Неки непознати или намерно заборављени детаљи из живота и рада Бранка Миљковића).
Први Бранков биограф Видосав Петровић, мислећи на његову Песму пијаног младића, указује да је он алкохолом покушао да подстакне своју инспирацију, али да је брзо схватио да му он у томе не помаже.
Писање је, по песнику Душану Матићу "ђаволски посао", који захтева дуг, упоран и мукотрпан рад, попут орања бразди, како је говорио Бора Станковић. Брзо је Бранко схватио да су анегдоте о надахнућу вином Ђуре Јакшића већином измишљене. Али, Бранков брат Драгиша, који је, такође, био одан поклоник бога Бахуса, сећао се да је његов отац био нехотичан кривац за каснији Бранков алкохолизам.
Наиме, у њиховој кухињи била је увек покоја флаша вина и ракије док је отац Глиша саветовао да ради апетита и боље "циркулације" није лоше, пре обеда, попити покоји гутљај жестоког пића. Тако, Бранко није био никад прекореван кад би "дрмнуо" коју чашицу ракије, а у кризним ситуацијама и већу количину што му се и светило.
- У тим преломним годинама, мој брат је био у Нишу више запажен по пуштеној дугој коси него по стиховима, прича Драгиша, тако да су га због ње звали Тарзан. А он је пустио косу до рамена подржавајући изглед вољених класика Шекспира, Балзака и Пушкина као и Лазе Костића.
Он се толико одушевио Пушкиновим и Шекспировим делима да се мануо писања ласцивних стихова због чега је био укорен од директора гимназије мада се тада узалуд бранио Раблеовим утицајем, а онда је у великом надахнућу почео да за неколико дана пише трагедије у стиху чији су главни јунаци биле личности из наше народне поезије. Једна је била посвећена Косовском боју, друга Бановић Страхињи, трећа Стевану Синђелићу, али како их је брзо стварао, тако их је и одбацивао. Због њих је почео да показује и лошији успех у школи, што је забринуло родитеље.
Онда је с прекорима ступио на сцену тата Глиша, и Бранко је дао реч да ће се манути историјских трагедија и почети да учи, што је и испунио. А наш отац касније би себе прекоревао што је тако строго наступио према Бранку, јер, говорио је у шали: ко зна, можда сам ја кривац што нисмо добили свог Шекспира.
Они који су боље познавали Бранка, знали су да је он био типични заљубљеник живота и љубави, тог најлепшег, најплеменитијег и најузбудљивијег осећања од када је света и века. Он се искрено дивио лепоти девојака и жена, од крајности привржен страсним осећањима, уверен да ће му се једног дана "десити љубав", она велика, коју је дотле доживљавао у романтичним сновима, попут раног циклуса посвећеног нежности заљубљених Десанке Максимовић.
Иако је изјављивао да је "противник сензуалне и еротичне поезије", Бранко је остварио изузетно вредан циклус љубавних песама, међу којима се, поред најлепше "Узалуд је будим", и низа осталих, издваја његова "Прва љубавна песма":
Жудим ноћ лепу кад се сања
и речи тихе ко без моћи
дрхте од снова и звездања
због ње крај мене у тој ноћи.
Изнео бих јој своје срце
и своју радост и своју тугу
на длану што сни миловање
ко топло срце нежну другу.
И срце бих јој отворио
да од нежности уздрхте дани
и њен би лепи поглед био
у мраку водоскок звездани.
Памтим Бранка, као да је јуче то било, на београдској "штрафти", том чувеном вечерњем шеталишту главном Кнез Михајловом улицом, када он, угледавши неку лепотицу као прикован, парализован неком недокучивом силом застаје, посматрајући непознату задивљеног погледа и крајње узбудљивог гласа, говорећи ми:
- Види ову божанску, плавокосу лепотицу, како заносно гледа, њише се и повија ломне кукове са сваким кораком, заноси све живо попут виле, нагони ме попут оног несрећника Петрарке да јој на лицу места испевам сонет.

Ој животе, идиоте

Као и већина младих био је разапет између жеља и снова

И ето, та овог тренутка пролазећа девојка, неоспорна лепотица као Мерлин Монро, завртеће којем јаднику попут мене памет, па ће му припасти, изродити децу... И она ће, можда, некада читати моју поезију и не сањајући да је била макар и једног тренутка моја највећа животна опсесија и инспирација. Неће никада сазнати да сам заљубљен у њу и да бих све што имам дао за њен осмех, стисак руке, нежност, реч охрабрења...
А она равнодушно пролази и не сањајући да ће се можда њено дете мучити у школи са мојим стиховима, јер сам уверен да ћу бити у обавезној школској лектири... И онда, кад помислим да ће та божја лепота, као у једној Сремчевој тужној причи - остарити, па тада, чак, можда, постати и ругоба да би, најзад, била покопана у хладан гроб. Питам се има ли, заиста, овај живот смисла?
Стали и бленули
С осмехом ми је Бранко, одједном отрежњен од љубавног заноса, кад се лепотица изгубила у маси из нашег видокруга, накрививши свој црни, филцани шешир, казао:
- Бре, бре, баш смо будаласти, шта смо стали и бленемо у те изазивачице, хајдемо даље у живот, можда ће нам се вечерас срећа осмехнути... Ако нам се срећа ни те вечери (као ни током наредних) није осмехнула, Бранко би уз уобичајену псовку додао народну пошалицу: "Ој, животе - идиоте!..."
Није ту Бранко био оригиналан, парафразирао је познати Давичов стих из тог времена: "Ој, скоте животе!" Наш пријатељ, неосимболиста Мића Данојлић, тих дана са сеоског вашара свог завичаја, казивао је народни стих:
Вечерас сам пун секса
Дођи мала без комплекса!
Та непосредна порука одушевила је Бранка да је често, као папагај, понављао, поготову ако би тргао коју чашицу жестоког пића.
Било је Бранку познато да је љубав свемоћна господарица заљубљених, да је живот без ње празан и узалудан, у ствари да је из ње настало све најлепше на кугли земљиној, али када она престане да долази - и до најружнијих последица. "О, моћна љубави", волео је Бранко да цитира Шекспирову поуку. "Каткада правиш од човека животињу, а каткад од животиње човека." Истицао је да се у свету античке уметности љубав најчешће алегоријски представља везаних очију, јер је она "ствар неразумна и слепа".
У ђачку свеску, између осталих, записао је и Вергијилеве мисли на ту тему: "Зар ћеш се борити против љубави која ти годи. Проклети Аморе, на шта ли нагониш људска срца. Жена је несталан и променљив створ".
Љубав носи ризик
Привржен до крајности том вечитом песничком изазову као што је недокучива жена, њеној волшебној, често тајанственој, пролазној лепоти, Бранко је био свестан да љубав носи ризик док опсесија њом - пропаст, али се није лако предавао поразима.
У време сазревања иживљавао се пишући типичну, скарадну еротску лирику да би, касније, таква ниска осећања потпуно потиснуо из своје поетике с превасходном жељом да "каже неизрециво". А то је ишло до такве крајности да Бранко, чак у једном исповедном стиху, исписује апсурдну поруку за своје животно доба: "Пољупце, беле љубави, блаженства ниска, нећу."
Као и већина младих, разапет између жеља и маштовитих снова о својој Лаури, знам да је Бранко из зборника "Пут у живот" великог Толстоја преписао мудру, поучну мисао: "Тешко човеку који каже да се ослободио греха". И још је дописао: "Најбољега човека тражи међу онима које осуђује свет".
Додуше, колико је Бранко далеко отишао у често апсурдним објашњењима своје поезије, мислимо на ону љубавну, најбоље сведочи случај жене која је погинула у савезничком бомбардовању, из суседства, којој је посветио најбоље младалачке стихове, под насловом збирке "Узалуд је будим":
Будим је због сунца које објашњава себе биљкама,
због неба разапетог између прстију,
будим је због речи које пеку грло...
Волим је ушима,
треба ићи до краја света и наћи росу на трави,
будим је због далеких ствари које личе на ове овде,
због људи без чела и имена који пролазе улицом,
због анонимних речи тргова будим је,
због мануфактурних пејзажа јавних паркова,
будим је због ове наше планете која ће можда бити
мина у раскрвављеном небу...
због осмеха у камену другова заспалих између две битке
када небо није више било велики кавез за птице него аеродром...
Моја љубав пуна других је део зоре,
будим је због зоре, због љубави, због себе, због других,
будим је, мада је то узалудније него ли дозивати птицу
заувек слетелу!
Сигурно је рекла: Нека ме тражи и види да ме нема!
Та жена са рукама детета коју волим,
то дете које је заспало не обрисавши сузе које будим,
узалуд, узалуд, узалуд,
узалуд је будим -
јер ће се пробудити друкчија и нова...
узалуд је будим,
јер њена уста неће моћи да јој кажу,
узалуд је будим.
Ти знаш - вода протиче али не каже ништа,
узалуд је будим,
треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку
ако није тако - одсеците ми руке и претворите ме у камен.
Песма "Узалуд је будим" настала је на основу животне трагедије вољене младе жене, коју тешко рањену од бомбардовања, обезнањену преносе у Градску болницу, али убрзо у Бранкову кућу стигла је тужна вест да се она више "не буди", што је подстакло његово надахнуће да је овековечи потресним симболично-алегоријским стиховима.

Највећој љубави Ољи Миловановић

Тој лепотици Бранко је слао безброј љубавних писама

Међутим, касније на питање о настанку те изузетне песме, Бранко је одговарао веома штуро и хладно: "Као гимназијалац, код једне своје сусетке, једног дана сам видео слику њене умрле кћерке. Заљубио сам се у ту слику. Заљубио сам се у мртву девојку. Целу ту прву књигу написао сам под том нездравом температуром, и саму књигу назвао 'Узалуд је будим', то је била моја прва љубав." (Матија Бећковић: "Закаснели интервју с песником", "Дуга", 9. фебруар 1962).
О осталим Бранковим младалачким љубавима у Нишу, његов први биограф Видосав Петровић бележи, поред покојне лепотице Руже, још име девојке "из наше улице" којој посвећује песму Зове се Јаворка ("Оставила ми је само звук свога имена,/ па сам њоме тишине своје напијао"), затим помиње три колегинице из гимназије (Беба, Душица, Јелица), продавачицу из антикварнице звану Кошута, средовечну, безимену "путену жену, наглашених кукова" из Зетске улице...
Иначе, Петровић је највише простора посветио Бранковој највећој, идеалној, гимназијској љубави Оливери Миловановић коју је звао надимком Оља. Тој лепотици Бранко је слао безброј љубавних писама, писао изгарајући у њену част сонетни венац не успевајући да оствари жељени акростих. Иако заинтересована Бранковим љубавним изјавама и писмима као и песмама посвећеним њеној лепоти, осим повремених сусрета и разговора са Ољом романса се у Нишу није развила.
Из времена гимназијских љубавних разочарања и патњи у Бранковој сивој свесци открили смо неколико песама с трагичним наговештајем краја али и пркосним порукама, па их овде као занимљиве за рано стваралаштво, преносимо.
Аларм
Полудео један станар
на петом спрату
мог мозга.
Треба некога звати.
Месец је дугме за аларм.
Притисни! Али, како?
Убаци крик уместо
пет динара и телефонску кутију
и зови.
Али, кога звати, али кога звати?
Себе сигурно дозвати нећеш...
Да се то десило...
Они кажу да сам разбио излог.
Јасам само разбио небо,
и посекао руку да ноћ буде месечина.
Зезање
Ни од тога не презам
да самог себе
да извините
зезам.
Ја, зевзек песнички
и лирска пијандура,
заинат себи и свима,
завезаћу омчу око врата,
уместо машне (парче) од учкура
ко како хоће нека схвата
ако дигну грају-ту је...
Песма полуделог
Бујицу врелих ритмова болесних
обале ума бесно запљускује;
крдо растућих кругова урнебесних
пустош свести и чула заглушује.
А мајка... Куда ћеш?
Реците му да стане!..
Ја тонем у таму што празнину крије...
Ах, пече, пече... Вијуга мождана
постаје провалија.
Гле то, као какве у црнини руке,
посмртни марш диже застор судбине и дубине.
Чуј, звезде капљу као сузе звука
у тугу тишине.
У осмом гимназије Бранко у жељи да буде ослобођен полагања велике матуре, бацио се на учење, али није престао са активношћу у дружини Његош. Сви су тамо хвалили његове модерне стихове, осим колеге Радослава Војводића, названог због свог литерарног љубимца и оштрог, полемичког тона "Раде Крлежа". Тај дошљак из Прокупља, на састанку дружине обрушио се на "Бранка Балзака" жестоком критиком рекавши да ј то типична "поезија бесмисла" настала под страним утицајем.
Иако су били супротних гледишта, Бранко ту оштру критику није узео Радету за зло и почео је са тим даровитим песником да се држи. Додуше, било је, касније, низ још оштрих примедаба поводом сталног Бранковог експериментисања у поезији као и због тога што се почео служити и надреалистичким рецептом аутоматског писања у виду диктата мисли, као и одсуства сваке контроле разума.
Бранко се на те примедбе није обазирао, ишао је и даље својим путем, стално у некој недокучивој журби, гоњен великом амбицијом да свуда буде први, да му се колеге диве и тапшу по рамену...
- Била сам забринута због таквог Бранковог све уочљивијег понашања - причала ми је једном приликом његова мајка. - Учили смо га скромности. Он то није хтео да буде. Нисам се с тим сложила. Тежио је ка особености, да се увек истакне све да нас задиви. Жалили су им се неки његови професори, како је волео да их питањима збуни, да свима покаже да он зна више од њих.
Попуштали су му неки, па је он уместо њих држао предавање и по неколико часова о којем светском великану. Волео је да карикира не само најближе, него и професоре, школске другове, што је најпре изазивало смех, али код нас родитеља и забринутост. Успешно је имитирао да карикатуре говоре и највиших руководилаца што је на јавним местима било врло опасно.

Први дани на филозофском

Професори су му били Милош Н. Ђурић, Богдан Шешић, Вељко Кораћ, Михаило Марковић, Рашко Димитријевић, Војислав Ђурић...

Из тог времена Видосав Петровић наводи једну занимљиву анегдоту о Бранку која сведочи његову видовитост: "Између часова, у учионици је хаос: галама, јурњава, лете торбе, качкети, свеске и књиге... Бранко је над књигом, чита, руке подигнуте изнад главе, да би се заштитио од ,летећих' предмета. Нешто га је, ваљда ударило и он скаче, виче из свег гласа: "Јебем вам маму мамину, не дате ми мира да читам, а ваша деца учиће о мени!"
Положивши велику матуру са одличним успехом Бранко је похитао у Београда да нађе студентску собицу и да се упише на Филозофски факултет. Тог лета 1953. године, кренуо у извидницу, али су му све понуђене собе биле бедне и прескупе. С јесени опет је са школским другом Илијом Дреновцем нашао собу на периферији Београда и уписао одсек чисте филозофије на којем су предавали професори Милош Н. Ђурић, Богдан Шешић, Вељко Кораћ, Михаило Марковић, Вуко Павићеви, Рашко Димитријевић, Војислав Ђурић...
Библија и Фокнер
- Од пртљага носио је само кофер с преобуком и неколико књига од којих се није раздвајао - прича отац Глиша. - Из поштовања према мени увек ми се обраћао на перси. "Ви, тата... "Рекао ми је да његову велику библиотеку од преко хиљаду књига, ако се селимо у Београд, продам антикваријату. То сам и учинио, био је пун шпедитер Бранкових књига, а све су платили 35.000 динара. Сада бих троструко платио те књиге, била су то дела од Библије до Фокнера. Сачували смо само неколико стотина Бранкових књига које је радо и често читао, док је неке задржао због посвета. Ту библиотеку са осталим стварима поклонили смо за Бранкову Спомен-собу у Нишу.
На Филозофском факултету најчешће сам са Бранком слушао предавања професора светске књижевности Рашка Димитријевића, чије су га беседе као и све присутне задивиле да је одајући му признање рекао:
- Бре, бре, роде па тај наш Рашко је сила од говорништва и ерудиције. Он речима просто зачара слушаоце. Зна у сјајној синтези да искаже и најкомпликованије теме. Ја сам у нишкој гимназији могао по неколико сати д говорим о којем светском писцу, али овој професор надалеко ме надмашио. Он је у стању без бележака да говорим о којем светском писцу, али овај професор надалеко ме надмашио. Он је у стању без бележака да говори о Волтеру или Томасу Ману и по десетак сати док га сви пажљиво слушамо, попут нашег професора чика Мише Ђурића кад прича о античким јунацима и етици.
После предавања најчешће бисмо се састајали у ресторану хотела Москва, чувеног стајалишта и предратних уметника описаних у Токиновом роману Теразије. За наш стални сто са Бранком најчешће су тада били у друштву млади писци Живорад Лазић, Божа Тимотијевић, Драган Колунџија, Миодраг Булатовић, Матија Бећковић, Петар Пајић, Рајко Чукић, Звездан Јовић, Мића Данојлић, Драгослав Костић Коле, Војкан "Пркос Друмски", Владимир Буњац...
Понекад би се нашем столу придруживала и "црногорска тројка": Жарко Ђуровић, Сретен Перовић, Иван Цековић...Сећам се да је највише било речи о најновијим збиркама песама Душана Матића Багдала, Бранка В. Радичевића Земља, Васка Попе Кора, Миодрага Павловића Стуб сећања, Оскара Давича Човеков човек као и поводом серије Ђиласових критичких чланака и његове "јеретичке" прозе Анатомије једног морала што га је свргло с власти. А највише су Бранка обрадовале те 1954. године прве збирке песама његове пријатељице, његове талентоване пријатељице Гордане Тодоровић Гимназијски тренутак као и плакета Јована Христића Дневник у Улису и Велимира Лукића Позив године.
- Иако се тематски веома разликујемо волим Горданину искрену, изнедрену из срца и душе волшебну поезију којом исповеда свој тежак живот - рекао је Бранко. - Она је најбоља песникиња наше генерације.
- Богме, Бранко, ти говориш као да си заљубљен у Гордану - приметио је неко из друштва.
- Да, неки моји другови из гимназије мислили су да сам се са Горданом, том чудном, веома повученом девојком забављао, док смо се ми у Нишу само лепо дружили . То лепо девојче сањалачких очију упознао сам посредством њене пријатељице, која ми је донела на оцену њене песме. Она је тада већ била позната по објављеним песмама у београдским листовима и Сведочанствима. Само је неколико година старија од мене, рођена у селу Драинац, док је живела са мајком у Нишу, која је радила у железничком предузећу.
У дружини Његош
Она, ту своју љубимицу - мајку, често помиње у својим стиховима испуњеним необичним кованицама. Једва је пристала д се одазове мом позиву да чита своју поезију у дружини Његош. Одушевила ме поетика те бледе и нежне, риђокосе девојке с дугим плетеницама, која је због болести често изостајала из школе. Искрено говорећи, посебно ме је привукао њен благи поглед и срдачни осмех.
Заправо, може се рећи да су нам судбине сличне, јер је и она доживела ратне несреће, које су у ње, посебно, изазвале тешке психичке трауме због очеве ране смрти. Сада, чујем , живи повучено са мајком у некој кровињари на Црвеном крсту у сиромаштву и тузи, која се огледа и у њеним очима са неким недокучивим магнетизмом.

Сусрет код "Плавог Јадрана"

Подсећао сам га често на мишљење госпође Исидоре Секулић

Како је Бранко са заносом наставио да све најлепше говори о Гордани питао сам га да ли би, у случају да је здрава колико даровита, било нашег вишег од садашњег пријатељства?
- Бре, бре, Коста, где ти је памет! - зачуђено ће Бранко. Ко да споји два песника помахнитала за славом. Али, ако неком од мојих земљака могу да признам да је бољи песник од мене, то би била Гордана... Кад сам хвалио њене прочитане песме на састанку ђачке дружине, само да си је видео. Била је тако чедна и срамежљива, сва као искомплексирана, поцрвенела попут булке...
Препирали смо се поводом оцена нових књига док смо о својима у рукопису избегавали да говоримо. Знао сам да Жика Лазић ради на збирци завичајних приповедака Путем поред реке, Божа Тимотијевић је сређивао збирку Велики спавач, Мића Данојлић Урођеничке псалме, Драган Колунџија Затвореник у ружи, Бранко песме под називом Узалуд је будим док сам ја радио на роману Птићи се враћају гнезду. Једног предвечерја, у ресторану Москва, мој најбољи пријатељ Жика Лазић, чију сам прозу веома ценио, поверио ми је своје велико изненађење када му је Бранко прочитао своју антологијску песму Узалуд је будим:
Остали без речи
- Док смо шетали на Тргу Републике, склонивши се у осветљени улаз Кристал бара, причао је Лазић, на моју молбу папира и са изузетном топлином у гласу као и великом сугестивношћу прочитао сјајну песму Узалуд је будим. Неколико тренутака остали смо без речи, а онда сам му рекао да је песник, а после неколико корака додао да је велики песник. Он је провинцијски неспретан на то поцрвенео и неколико пута ме је питао да се не шалим, да ли стварно тако мислим, а лакнуло му је, обрадовао се када сам му то потврдио и обећао да ћу га упознати са Оскаром Давичом, уверен да ће га прихватити и објавити му и остале песме...
Седећи касног предвечерја испред кафане Грчка краљица, која се налазила у једној од најстаријих зграда Кнез Михаилове улице и тада од нове власти добила назив Плави Јадран, Бранко испијајући већ трећу чашу вињака пожалио ми се да Београд не воли дошљаке. Жалио ми се да једва преживљава, да узалуд носи песме уредницима по листовима и часописима који га обмањују, подсмевају се иза леђа и пита се докле ће издржати сва та понижења.
- Није лако вама дошљацима, кажем Бранку покушавајући да га утешим настављам, али, мораш ми веровати да још горе од вас пролазе они из породице старих Београђана. Ето, узми мој пример, иако сам рођен у Београду и у њему су живели моји далеки преци из трећег колена, не пролазим боље од тебе јер требало је издржати све послератне прогоне, стрељања без суда и пресуде као и одузимање имовине о пристиглих отимача с црвеном петокраком на капама. А шта смо тек проживели под окупацијом; само тада смо бар у немцима гледали непријатеља, а сада те најрођенији потказује, отима, изругује ако ниси од "њихових".
Вињак на екс
То је веома поразно за нас Београђане које придошлице називају "господском децом", док већина то никад није била јер су им се најближи издржавали од свог рада.
- Било је тога и у мом завичају, рече Бранко испијајући наискап тек донету од келнера нову чашу вињака, у међусобним обрачунима страдала су и рођена браћа супротних идеолошких погледа.
Право да кажем згађен на сва лоша дешавања, да се крлежијански изразим, срећан сам што сам се удаљио из "нишке провинцијалне тмине", али моји земљаци су ми бар штампали то што бих написао, а ови овде дају само обећања. Никако да доспем до Оскара Давича, мада ми Жика обећава да ће уговорити тај за мене важан сусрет.
Око њега су сада окупљена београдски господичићи Вава Христић, Света и Веца Лукић, Бора Ћосић и како чујем дижу га до звезда да би им штампао у Нолиту и Делу, а њима је све лако било у животу за разлику од мене, сиромашка.
Зато се и жестим на такве попут Светлане Велмар Јанковић, чији је отац био познат квислинг, па се од буржујке с доласком комуниста, преко ноћи преобратила у њиховог верника. Чујем да ће се чак удати за "дежурног марксисту" Миму Протића и сва су јој врата отворена, а мени затворена. Има ли, Боже, ако те има, правде на овом свету...
Успротивио сам се Бранковом мишљењу тврдњом да је Светлана даровити млади писац напоменувши да још од законика Проте Матеје за грехове отаца не одговарају деца. Рекао сам му да су дошљаци у Београду удружени, окупљају се и међусобно помажу као и Црногорци, за разлику рођених у престоници. Они нису ни у могућности да помогну ни својим најближим јер су већином на утицајним местима дошљаци који највише гледају себе.
И главом кроз зид
Како је Бранко и даље остајао при своме да су рођени Београђани фаворизовани у позицијама, наводећи појединце из културног живота, чији су дедови и очеви били на некадашњим важним положајима, па тако захваљујући угледној породичној лози и данас им је омогућено напредовање за разлику од њега, који потиче од сиротана из србијанске паланке, да бих га на неки начин утешио подсетио сам га на мишљење госпође Исидоре Секулић.
Та најкултурнија Српкиња, једина наша жена академик, поновио сам Бранку, потврдила ми је да је у Београд пристигла прва генерација дошљака најздравија и најбоља јер она има највише воље и снаге такорећи у жељи за брзим успехом главом иде кроз зид да би остварила циљеве.

Тата Глиша узео кредит од банке

Бранко је у својој соби живео као пустињак и у њој је проводио највише времена

Заправо, они, по госпођи Исидори, не бирају средства да би дошли до жељеног циља, и за разлику од староседелаца увек у томе успевају, наравно, помогнути од своје раније пристиглих, удружених, земљака. У ствари, по мишљењу госпође Исидоре природа је у овом случају немилосрдна, јер код сваке пристигле друге или треће генерације наступа уобичајена дегенерација, тако да се оне осипају, пропадају, нестају без наследника.
Заправо, њихови наследници су најздравије снаге - дошљаци. И зато сам Бранку отворено казао да нема права да се жали и да сада кука над злом судбином, када му се управо као и свим дошљацима у овом граду пружају велике шансе, које, ако је паметан и умешан, треба да искористи...
Дуго смо још разговарали о тој теми, која је очигледно Бранка веома заинтересовала и навела на дубља размишљања, јер сам му навео и очигледан пример госпође Исидоре, која је себе сматрала последњим изданком док је осипање градских породица веома живописно с трагичним акцентима описала у својој чувеној Кроници паланачког гробља.
У вешерници
Игром судбине, како ми је сам Бранко нешто касније признао, после овог нашег сусрета, ствари су по њега кренуле набоље.
- Моји, коначно, прелазе у Београд, прича ми Бранко сав озарен од радости. - Тата Глиша је узео кредит од банке и купио на Душановцу, у улици Ђорђа Кратовца стару, приземну кућицу с баштом коју ће реновирати. И што је најважније, обећао је да ће тамо од вешернице мени направити посебну, сасвим издвојену радну собу да бих могао несметано да припремам испите и пишем...
Када сам после неколико месеци посетио Бранка у тој преправљеној кући усред цветне баште у којој су поглед привлачиле разнобојне руже, а онда зумбули, јорговани, лале и каранфили као и неколико воћних стабала, он ми је, најпре, показао своју радну собу с оскудним намештајем: радни сто, полице с књигама, кауч и умиваоник...
- Ето, то је моја стваралачка радионица - каже Бранко раскриљујући прозорска окна с погледом на башту - погледај како тата Глиша калеми руже, он је у томе ненадмашан мајстор. А ја уживам у разнобојном цвећу па му, када нађем времена, у томе и помажем...
Бранков отац Глигорије Глиша, веома срдачан човек који је обожавао своје синове, поздрављајући се рече:
- Ето, причају да мој Бранко воли да пије. А ја га, понекад, позовем да овде, у башти, за нашим столом попије коју ракијицу док он одбија јер нема времена, много ради, пише...
Бранкова мајка госпођа Марија-Мара, која служи слатко с водом и кафу, каже да је пресрећна што Бранко сада има услове за несметан рад и с осмехом додаје:
- Знате, Бранко овде живи као пустињак. Он је толико заволео ту своју собу да у њој проводи највећи део времена, док само кад огладни, кад хоће да руча или вечера, три пута куца о зид... Главно је да редовно даје испите, добија одличне оцене, а кад пише не да у тој соби ни да обришем прашину, да било шта пипнем.
- Да, казао сам да ми се ништа не дира у соби рече Бранко а почео сам да закључавам собу јер се дешавало, наиђу колегинице кад нисам ту па претурају по рукописима. Ради заштите свог стваралаштва био сам принуђен да заведем диктатуру.
Када би наступили топлији дани Бранка сам понекад затицао у башти где би изнео радни сто и писао окружен тата Глишиним цвећем.
- Волим да радим у природи, каже, тако сам навикао у Нишу где смо имали лепу башту. Лепота природе ме освежава и надахњује. И римски филозоф, највећи беседник, истицао је да ради лечења душе морамо живети у складу с природом јер само тако нећемо залутати. Добар је његов савет да се држимо природних закона А ја волим да правдам своје грехове Цицероновом сентенцом "Натуралиа нон сунт турпиа" - "Што је природно није срамно". Е, онда кад ми природа тражи да пијем или вијам сојке, ма колико се најближи или полицајци љутили због мојих непредвиђених, недоличних поступака, браним се том Цицероновом поуком. Али, шта ми вреди кад пандури, као ни дроце које вијам, немају појма ко је Цицерон и колико његове поуке за мене злата вреде.
Мудри чика Миша
У тренуциам расположења волео је Бранко да цитира изреке античких философа, које је радо читао и проучавао да би којим питањем изазвао на дискусију свог омиљеног професора Милоша Ђурића или "чика Мишу", како су га звали студенти, тако да би се често њихова расправа отегла у бескрај, али би на тај начин и испите скраћивали па би његове колеге боље пролазиле.
Питао сам Бранка зашто уместо уобичајеног назива филозоф изговара философ, а он ми рече да га је том подучио чика Миша Ђурић, наш највећи хелениста, истакавши на једном предавању:
- Децо, ви стално грешите. Филозоф кад се каже значи онај који воли мрак, и зато тако не треба ни изговарати, а ни писати.

Философ и филозоф, мудрост и мрак

Госпођа Олга Јанчевецки одушевљавала је госте сетним песмама

Правилно је писати философ, што је назив за онога који воли мудрост. Е, како ја више волим мудрост од мрака који нас захваљујући нашем мурдарлуку, лености и глупостима, често окружује, по чика Миши пишем и изговарам философ. Али, не буним се да по устаљеној навици званичници и даље пишу свуда филозофски факултет јер изгледа више воле мрак од мудрости.
Од свих професора Бранко се највише спријатељио са чика Мишом Ђурићем, како смо га сви звали, познатим хуманистом, историчаром хеленске етике, филозофије и литературе. Бранко се са чика Мишом и нама често сусретао и седео за истим столом у Клубу књижевника. Памтим да је Бранка тај омиљени професор етике, поред незаборавних предавања о античким јунацима и мислиоцима, посебно одушевио стоичким подношењем своје трагичне судбине:
Дипле и етика
- Храбар попут античких јунака, чика Миша је одбио током немачке окупације да потпише квинслишки проглас, а кад га је један колега - професор музике на то наговарао "да не изгуби главу" његов достојанствени одговор је гласио: "Ја то потписати нећу! Ви свирате у дипле, а ја предајем етику!" Потом, проживео је тешке дане и ноћи као заточеник Бањичког логора смрти. На Сремском фронту изгубио је сина - јединца Растка, којег није хтео да извуче из борбе о чему је избегавао да прича док је млађима говорио да је највећа част бранити отаџбину.
Посебно је Бранко хвалио човечност чика Мише, јер би га чика Миша, кад год би га видео невеселог, замишљеног, притиснутог животним недаћама, подсећао на савет античких мудраца: "Сваки човек треба да се радује животу." И своје студенте је упућивао да се држе Плинијеве сентенце "Нулла диес сне линеа" - "Ни један дан без линије"...
Попут свих младих Бранко је волео да посећује ону стару, романтично-боемску Скадарлију, која већ тада више није личила на некадашњу из времена Ђуре Јакшића и Чича Илије, али је задржала свој шарм у ведрим староградским песмама и романсама Олге Јанчевецке, у занимљивим причама и анегдотама.
Тамо смо више пута седели код Три шешира или Два јелена, а најрадије у ресторану Скадарлија, где је заносно певала чувена Олга Јанчевецка, краљица руске романсе. Памтим Бранка у друштву с пријатељима - Жиком Лазићем, Божом Тимотијевићем , Стеваном Раичковићем и композитором Жарком Петровићем, чију је, до ових дана популарну, јесењу романсу "Све моје јесени су тужне" веома волео и радо певао.
Госпођа Олга, иако у позним годинама, попут "париског славуја" Едит Пјаф, одушевљавала је кафанске госте заносним, сетним песмама о непрегледној руској степи, звездама и прапорцима, животним лепотама и дражима љубавних осећања, тако да је у касним сатима Бранко, под утицајем пића, заноса и одушевљења почео разбијати чаше уз најогавније псовке, вичући на сав глас:
- Хоћемо слободе! Дајте нам слободу, докле ће само комунисти да држе јавне куће! Нећемо више да молимо курве, хоћемо јавне куће!
Ти протести у вези са призивањем јавних кућа приметио сам да су били Бранкова опсесија кад мало више попије, па смо га тако и правдали пред осталим зачуђеним гостима и особљем. Али, скандал је предупредила госпођа Олга Јанчевецки, која је пришла Бранковом столу загрливши га и пољубивши га у образ, а онда се обратила келнеру који је већ хтео да телефонира милицији:
- Станите, зар не видите да је у питању искрени вапај младог човека, за оним што недостаје нашем друштву.
Официри у смрт
Док је келнер стару госпођу гледао зачуђено као и остали за околним столовима она седе за наш сто и, обраћајући се изненађеном Бранку, рече:
- Млади човече, ваша спонтаност ми се допада, јер сте се понели као ранији моји обожаваоци, који су, кад сам у Петрограду певала под именом грофице Елене Рок, у искреном одушевљењу разбијали кристалне чаше и велика огледала у сали, а због мене су се чак и убијали царски официри, када сам их као часна жена слала у јавне куће. Да, немојте се чудити, ви сте потпуно у праву што тражите свуда у паметном свету признате институције јавних кућа, јер оне су чувале бракове и породични мир.
Да, многе несреће, убиства и самоубиства су се после рата десила што су укинуте јавне куће, које су успешно смиривале распомамљени нагон извесних мужјака, дат им од природе, док га жене већином немају, па не могу ни да схвате њихову оптерећеност. Да се отворе јавне куће на законској основи смањио би се број силованих девојака и жена, наркомана и лудака, у то сам уверена. И зато тврдим, мој господине, да је данашњи морал лажан, јер су јавне куће помагале несметан породичан живот.
Овако, и опасност од венеричних болести је већа док су сви жељни љубави, коју не добијају код куће, препуштени улици. Е, зато сам ја, као и ви, млади господине, за хитно увођење јавних кућа...

На расо у "Ужичку Кремну"

Бранко је, као већина колега, био подложан хипохондрији

Темпераментно излагање госпође Олге Јанчевецки било је пропраћено Бранковим пљеском и узвиком радости:
- Хвала милостивом богу ако га има да и ја једном нађем истомишљеника!
И весеље са испијањем здравица наставило се до зоре. А онда би пријатељи одлазили с Бранком на трежњење расолом у кафану Ужичка Кремна и на поетичну, чувену у оно време мансардну собицу композитора и песника Жарка Петровића у Душановој улици, где би се често окупљали наши најпознатији уметници.
Због сталне пренапрегнутости, или како би се данас рекло живота под стресом, журбе у жељи да се свуда истакне, периода непрестаног стваралачког рада и повремених опуштања симболисаних кафанским дружењима, тонући тада све дубље у алкохоличарске кризе да би, касније, долазећи свести западао у психичке трауме, Бранко који је, иначе, психијатрију доста познавао, све чешће је посећивао лекаре.
Љубав и кајање
То нису били психијатри, него специјалисти за кожно-венеричне болести, јер се после тих ноћних теревенки, понекад од пића несвестан даљих збивања, изјутра будио крај извесних продавачица љубави, да би потом уследило кајање, патња и страх да није навукао коју опасну бољку. А то није било немогуће под таквим околностима, тим пре што је Бранко, попут већине својих колега - уметника био подложан хипохондрији коју је успешно Молијер карикирао у познатом делу Уображени болесник.
Како је једном приликом од Лепе Нине, певачице код Стамбол- капије, успевши да је преотме од свог пријатеља и брзо, такорећи на јуриш, освоји, добио лаку, брзо излечену инфекцију, Бранко се уплашио и, наравно, постао опрезнији, али обично ако би га захватило пијанство, како би говорио "ђаво би дошао по своје!"
Игром случаја, једну од многих Бранкових стрепњи изазвала је моја, пре више месеци њему дарована штампана драмска поема Лудачка кошуља, која га је својевремено, како ми је казао, "узбудила због стравичне исповести једне трагичне људске судбине". Али не лези враже, Бранко ми је једном у пијанству, подстакнут хипохондријом, признао да се по читању те моје драмске поеме о самртним мукама младића оболелог од луеса после једне непромишљене љубавне ноћи са женом сумњивог морала, поистоветио са тешком судбином њеног главног јунака.
Да и себе сматра нагриженим у то време неизлечивом болешћу зарађеном на љубавном пољу, па је био толико узнемирен и уплашен да није помогло наше тешење, него је одјурио на преглед крви код "студентске мајке". Тако смо звали доктора - специјалисту, који је имао ординацију у Улици краља Милана и преко честих огласа позивао најсиромашније а нарочито студенте на прегледе по спуштеним ценама.
Разумљиво да је његова ординација била увек пуна, а Бранко нас је, по извршеном прегледу и повољном резултату крви, све частио код Безистана јер га је доктор ослободио силног страха поручивши му да је "здрав као дрен" и да може наставити са "даљим освајањима, али да се чува".
Прослављајући Бранково спасење од "нечистивог" испили смо наздрављајући многе туре жестоког пића, али Бранкова заклињања била су узалудна јер је већ исте вечери кренуо у нову авантуру о којој би нам сутрадан маестрално причао, помињући све доживљене згоде и незгоде са својом Дулчинејом, а то илуструјући низом комичних детаља да смо се искидали од смеха.
Пошто је у говорништву Бранко био ненадмашан, веома жалим што у то време није било магнетофона којим би се верно могла снимити његова сликовита казивања. Имао сам прилике да чујем неколицину врхунских оратора, али поред ненадмашног Вељка Петровића, Милоша Ђурића и Рашка Димитријевића, мислим да би им се тим особеним умећем и Бранко могао придружити. Нажалост, Бранкова аналитична казивања на литерарне теме, као и она посвећена краткотрајним љубавним авантурама, веома тешко је верно пренети јер су била саткана на оној осетљивој граници сна и јаве, између светлости ужитка и таме како се и по коју цену до тога долазило, а веома је тешко ту одвојити истину доживљеног од лажи домаштаног.
Велики женскарош
Јер, слушаоци тих изузетних Бранкових исказа, често до крајности разметљивих с уочљивим претресивањима, била су увек маштовито ненадмашна и сладокусцима пружала изванредан ужитак. Да је Бранко стигао да напише свој еротикон што му је била једна од многих неиспуњених жеља уверен сам да би био достојан такмац класику Бокачу. Нешто сам заборавио да додам, а то је: своја казивања Бранко би пропратио изванредном гестикулацијом, мимиком и глумом високог нивоа, тако да сам му одајући признање говорио:
- Можда си промашио позив! Колико и песник био би одличан и глумац...
Правилно је писати философ, што је назив за онога који воли мудрост. Е, како ја више волим мудрост од мрака који нас захваљујући нашем мурдарлуку, лености и глупостима, често окружује, по чика Миши пишем и изговарам философ. Али, не буним се да по устаљеној навици званичници и даље пишу свуда филозофски факултет јер изгледа више воле мрак од мудрости.

Први покушај самоубиства

Догодило се то у Прешерновој клети после једне неслане шале

Јер, из психијатрије је познато да самоубице, ако стварно желе да својевољно нестану, то не чине на очиглед других већ крију и наговештај о томе. Познајући Бранка као човека жељног рекламе и славе, успешне каријере и освајања највишег друштвеног положаја, био сам уверен да ће се успети као Дучић до врхунца користећи знањем своје нације, док смо за самоубиство због животних тешкоћа готово сви ми, његови пријатељи, били далеко испред њега, спремног да се успротиви свим недаћама, да мушки пркоси.
Због тога ћу дати краћи осврт на Бранково право, верујем инсценирано самоубиство о којем се доста причало у Београду. О том покушају Бранковом да прекрати животне муке у времену Прешерновој клети постоје три верзије: једна је од његовог школског дуга и цимер-колеге Илије Дреновца, друга од Мишка Шулентића, док ми је трећу испричао пријатеља, књижевник Жика Лазић, коју је помиње у приповеци "Прича се у Мадери" по којој је и назвао збирку.
- Већина писаца наше генерације с вечери окупљала се у боемској кафани Прешернова клет чији су келнери били наши пријатељи доносећи нам често пиће и "на креду", како се тада говорило, док смо уживали у том адаптираном подруму слушајући уз пријатну музику цимбала Шандора Бачија и Вилијеве цитре тада популарну мелодију из филма Трећи човек. Бранко је волео звуке Шандорових удараљки и ту мелодију која нас је заносила, чашћавао га пићем и бакшишом.
Уз разговор о свему и свачему пиће се немилице трошило, када смо одједном одлучили да у стилу руског рулета живота или смрти, уместо насумичног окретања буренцета револвера да из Бранковог црног шешира извлачимо цедуљице с нашим именима. Једна од тих цедуља била је у знаку смрти и Бранко је баш њу извукао, а онда смо у шали наручили нову литру вина подижући здравицу песника у знак опроштаја.
Дотле расположен Бранко је пребледео и утонуо у мисли, нисмо ни приметили када је отишао у тоалет. Нашу несташну игру Бранко је схватио озбиљно, направила се узбуна, кад смо улетели у ве-це затекли смо га на поду у полусвесном стању са каишем око врата и прекинутим танким ланцем на казанчету што му је спасло живот.
Жеља за причом
Земљак, студент медицине Дреновац тада је песнику у коматозном стању указао прву помоћ умивши га хладном водом, а потом кад је Бранко дошао себи, пријатељи су га вратили за свој сто док је он осмехујући се као да се ништа ружно претходно није збило, наручио нову туру вруће ракије. Ипак, нису му дозволили да настави пијанку него га таксијем одвезли до куће.
Нико из друштва о том догађају није смео ништа да исприча Бранковим најближим, а и он је о томе ћутао, тако да су извесни причали да је то био само песников штос са жељом да се о томе прича у граду. Тако се и десило, неки су га сажаљевали, други прекоревали, трећи саветовали да више не изводи такве "неслане шале", да се тако не игра са собом и живцима пријатеља.
Секао вене
Тих дана Бранко је и пре објављене прве песничке збирке, постао јунак паклене вечери у Прешерновој клети, о чему је подсвесно сањао желећи да се стално о њему говори, али тадашња штампа је то прећутала јер још није постао позната личност. "Вест је брзо обиграла Београд", пише Жика Лазић у књизи "Прича се у Мадери".
"На факултету је омиљени професор, хелениста (Милош Ђурић-пр.п), на једном предавању рекао:,Хелен се пео на високу стену поред мора и при заласку сунца бацао се у воду преливену вечерњим рујем. Тако су се убијали песници, а не као данас неке будалчине које се вешају по кафанским клозетима... Ха, ха, ха'! Било је смешно заиста.

Будалаштине у пијанству

Песник се обраћао Рајку Чукићу речима: "'оћеш да ми будеш секундант на двобоју?"

Неку годину касније тај смех је свима пресео...".
С нестрпљивим очекивањем изласка праве збирке "Узалуд је будим" настављала су се Бранкова пијанстава, јурњава за славом и девојком сумњивог морала, причају, да је у клубу Филозофског факултета, разбијеном чашом покушао да исече вене због неке ускраћене љубави. Другој девојци у коју је био заљубљен, одвевши је у своју собу на Душановцу претио је чак витлајући ножем.
У тим лудим ноћима, кад вероватно због пића није био свестан поступка, био је од једне колегинице оптужен за насиље, али како га је ценила као песника, није, срећом Бранка пријавила полицији. Слушајући њену, уверен сам, искрену исповест, јер је била једно време моја добра пријатељица док се није срећно удала, био сам запањен тим Бранковим поступком, а када смо поводом тога разговарали најпре се изговарао несећањем, а потом признао ту горку истину кајући се са сузама у очима и тражећи од ње опроштај.
Он је уследио, али та његова бивша пријатељица није хтела више ни да се састане са њим, ни да проговори...
Сви који су га боље познавали опраштали су Бранку све увреде изречене на њихов рачун, а при пићу знао је да буде веома незгодне нарави, да позива на тучу или "двобој" јаче од себе. Ти позиви на огледању снаге песника били су често и без неког нарочитог повода и једном приликом кад смо у Прешерновој клети попили мало више, Бранко ће одједном устати од стола и рећи нашем пријатељу, ондашњем студенту медицине Бобану Зоговићу:
- Бре, бре, што се правиш важан, јебем те у дебели бураг! Оћеш да се бијемо!... Чим то изрече заљуља се и тресну на столицу.
Сви у кафани тргнути од његовог позива гледали су Бранка у чуду јер је изазивао високог, кршног, што се каже "ко од брега одваљеног" момка Зоговића, а он сушта супротност: дебео и онизак... Помисливши да се његов пријатељ песник шали, Бобан само одмахну руком и одговори:
- 'Оћеш још једно пиће! Ја, частим за положени испит...
- Будало, частићу ја тебе батинама, каже љутитог гласа Бранко, једва устајући од кафанског стола. - Волино, позивам те на мегдан!
Окупљено друштво узалудно је покушало да Бранка примири скрећући разговор на другу страну, али песник не одустаје и пита Рајка Чукића:
- Буразеру, Чуле, кад су ови кукавице 'оћеш да ми будеш секундант на двобоју? И ти да помажеш - обрати се мени.
Песник Рајко Чукић збуњен, али шта ће него да потврди главом, попут мене, да пристајемо, а онда Бранко показује Бобану у правцу врата од таолета и каже:
- Идемо тамо да се обрачунамо!...
Како више није било одступања после ове провокације, Бобан дрмну до краја чашу љуте ракије, па крену за нама на "двобој". Нађемо се тако све у уском тоалету обложеном шареним керамичким плочицама, Бобан крај ве-це шоље стоји усправан као бор испружених руку и стиснутих песница. А Рајко таман да им попут правог боксерског сусрета укрсти песнице и да знак за почетак, кад Бранко рече:
- Ух, извините, нешто сам заборавио! - па изађе...
У недоумици чекамо неколико минута, а Бранко се враћа, само без уобичајеног црног шешира широког обода, који је у међувремену скинуо и обесио на кафанску вешалицу. У углу тоалета, као да је у боксерском рингу, истурених песница и даље чека Бобан, а секундант Рајко пљесну длановима и таман да изрече "почињите", а Бранко се удари по челу и рече:
- Имам ново одело, господо! Пошто ће то бити туча до крви, дозвољавате ми да скинем сако.
Пита Рајко већ помало нервозног Бобана има ли што против, а када он одмахну главом, Бранко напусти просторију. Није прошло ни пола минута, а Бранко се вратио у кошуљи, стао у други, супротан ћошак, подигнутих, стиснутих песница као и његов противник. Али, таман Рајко да дадне уобичајени знак за почетак, Бранко опет рече:
- Ух, извините, треба да за тренутак скинем кравату и подавијем манжетне на кошуљи...

Миг Рајка Чукића

Бранко је "мртав пијан" легао преко трамвајских шина код Вука

Сматрајући, ваљда, те Бранкове поступке као намерно зафркавање, намргођени горштак Бобан није се више обазирао на песникова извињавања, а ни питао његовог секунданта за почетак "двобоја", него изазивача распали песницом по носу, тако да се он за трен простре по мермерном поду, умало не ударивши главом о ве-це шољу.
Међутим, иако му је из носа текла крв, Бранко се подиже са пода, и као да ништа није било, скиде кравату и поче откопчавати и завртати манжетне беле кошуље. Тим Бранковим гестом Бобан је био још раздраженији и баш у критичном тренутку, када је хтео новим ударцем да опет песника састави са подом, Рајко се испречио између противника рекавши, попут правог судије, оштрим гласом:
- Е, сад Бобане, доста, иначе ћеш имати посла са мном! Па, зар не видиш у каквом је стању наш Бранко? Не може честито ни да стоји...
То је тргло Бобана, тако да он промрмљавши нешто кроз зубе попут псовке, изађе из тоалета залупивши врата. Али, ђаво ни тада није Бранку дао мира. Он је, сав окрвављен, тетурајући се кренуо за Бобаном и даље га изазивајући:
- Кукавица! Види ти њега, слабића! Не сме да се бије, да му ја покажем како се боксује!...
С муком смо одвукли Бранка до нашег стола, а тада намигнувши друштву које је једва суздржавало смех, Рајко рече:
- Драги наш пријатељу Бранко, у част твоје велике победе попићемо још једно пићенце. Као успешни судија меча ја ову туру плаћам. Да ли прихватате?
Сви присутни с одушевљењем прихватише понуђену част, а тада Бранко окрећући се још увек смркнутом Бобану, рече:
- Ову туру ја плаћам, а после, Бобане, ћу те пребијем ко мачку! јеси л' разумео...
Видевши да не вреди да противуречи Бранку на Рајков и мој знак Бобан први подиже чашу па наздрави великој песниковој победи. И настављајући веселу пијанку Бранко је заборавио на ранију препирку, него је наздравио Бобану као добром и снажном момку помињући Дурантову поуку "Снага кладе ваља, а ум царује".
Тај Бранков "двобој" са Бобаном Зоговићем звучи и као трагична али истовремено и комична прича јер је, по казивању Рајка Чукића, то вече по одласку из Прешернове клети Бранко мртав пијан легао преко трамвајских шина код Вуковог споменика.
- Хтели смо да га одвучемо, уплашени да га возач трамваја можда неће приметити, причао је Рајко, али Бранко се опирао, батргао, псујући нас на сав глас. Када смо у даљини видели приближавање осветљеног трамваја насилу бога смо Бранка склонили са шина, а онда таксијем одвезли кући. А сутрадан је опет с нама седео код Безистана, као да се она трагикомична ситуација није десила претходне вечери. Нама, тада присутним, било је непријатно да започнемо разговор на ту тему...
То са Бранковим повременим опијањем све нас је збуњивало јер је био у стању да по месец-два уопште не окуси алкохол, а онда претера. Одједном се напије па под сто падне као код Три шешира, али гледао сам Бранка како, и поред много испијених чаша жестоког пића, издржава на ногама и до зоре. Не мање од Бранка тада сам и ја пио као и остали његови пријатељи, али смо знали на време да се зауставимо.
Рецимо, ја сам тада у џепу увек носио у целофан завијено по које парче сланине да не бих пио на празан стомак, док је Слава Богојевић уз ракију пио доста млека, да неутралише отрове. На пример Слободана Марковића држава је слала на лечење од алкохолизма чак у елитне швајцарске санаторијуме, а о Бранку као да нико није водио бригу, вероватно зато што су веровали да више глуми него што се стварно опија. Нажалост, није било тако...
Најмлађи члан неосимболистичке групе био је Драган Колунџија, одан срцем и душом завичајној, пасторалној поезији, који је из поткозарског села Доње Водичево, почетком педесетих година, стигао у Београд, где је као гимназијалац објавио прву повољно оцењену збирку Затвореник у ружи, коју је Бранко у похвалном приказу оценио као праву "светковину ока и уха". А прекорео га што је као тадашњи сиромашак дошао у старом, изношеном оделу на погреб, како је нагласио "великог песника" Симе Пандуровића.

Забрањен кисели купус

Неосимболисти су се заклели да то што Стефан Богдановић поврће никада не једу

Из тог периода сећам се једног помало комичног Бранковог сусрета са Колунџијом у студентској мензи у Улици Змаја од Ноћаја. Заједно смо тамо свратили и Бранко ме подгурну и намигну угледавши младог неосимболисту Колунџију, како из тањира просто сатире кисели купус. Јадничак, био је по свој прилици прегладнео, па је заборавио на неосимболистичку забрану у вези са киселим купусом, или је то можда схватио као шалу.
- Бре, бре, црни Драгане - рече строго Бранко - зар се тако поштује неосимболистичка реч, заклетва!
На тај Бранков прекор Драгану застаде залогај у грлу, зачас се презноји као да је ухваћен у највећем злочину, тако да је само успео да одгурне тањир киселог купуса, преклињући га да то не пренесе шефу Јеремићу.
- Добро, озбиљног гласа, једва суздржавајући смех, рече Бранко, овог пута нећу те одати, али ако те следећи пут, Драгане, затекнемо да овде сатиреш купус, бери кожу на шиљак!
Опоменули смо Драгана, али истовремено не мислећи да ћемо због тога ми остати гладни, без ручка у студентској мензи, где се већином послуживао проклети и омрзнути кисели купус, због чега смо га и анатемисали као неосимболисти. Што се мене тиче био сам уверен да је Драган, по нашем одласку погазио "заклетву" настављајући, онако гладан, к'о зец да сатире купус.
Памтим још једну сцену из студентске мензе у Улици Змаја од Ноћаја. У фотолабораторији листа Наш весник, где сам повремено сарађивао, открио сам неколико слободнијих фотографија једне Бранкове познанице, коју није успео да одведе у своју собу на Душановцу. Та мала је желела да конкурише на одсеку глуме на Позоришној академији па је замолила нашег фоторепортера да је сними. И она је испред фотоапарата направила неколико поза, наравно одевена...
Али, видећи њене изазовне груди, фоторепортер је замолио да је до паса нагу сними, што је једва пристала с тим да јој да негатив. У наше младалачко стидљиво време цела биоскопска сала би урлала од успаљености ако би се виделе прекрасне бутине Силване Мангано или Мерилин Монро кад јој улична вентилација подигне за тренутак сукњу.
Позајмим те фотографије и покажем их Бранку, који ми их готово истрже из руке, па пожури право у студентску мензу, где је своју познаницу затекао крај нашег Драгана како једе кисели купус. Као да је видео духа пред собом уместо Бранка наш колега Драган пребледе и сав се намах презноји, али он на њега уопште није ни обратио пажњу него брзо показа запрепашћеној девојци, али да остали не опазе, компромитујуће слике, па јој ултимативно рече:
- Е, мала моја, ако желиш ове слике дођи вечерас код мене на разговор.

Цитати мудрог Виргилија

Много писаца бавило се карактером жена

Девојка само потврди главом у знак пристанка, а када смо напустили мензу Бранко ми је вратио њене фотографије уз поруку:
Можеш оном мамлазу да вратиш те слике. А овој глупој гуски, ако стварно по њих дође, очитаћу добру лекцију!
Покајао сам се што сам се уопште у то све умешао, јер ми је кроз неколико дана са сузама у очима та девојка причала да се те вечери Бранко припит лоше понашао, тако да у његовој срџби није могла више да препозна мисаоног песника кога је обожавала.
Тих дана са Бранком сам у "четрдесет петици" слушао предавање "О самоубиству" једног стручњака из Криминолошког института. Уз низ случајева предавач нам је пуштао слајдове стравичног садржаја и читао одломке опроштајних писама. Веома је Бранка заинтересовао један случај без одговора стручњака: девојка са вештачком ногом угушила се заједно са трудном другарицом, претпоставља се напуштеном од момка.
- Па то је за шекспировску драму, рече Бранко, онај стручњак тврди да су биле лезбејке. Добро, прва да се убије због своје инвалидности није пресудан разлог, али можда што је била одвећ заљубљена у своју колегиницу која је преварила зачевши с мушкарцем. Али, зашто се и та убила? Вероватно и она због разочарања у љубави? Значи, за обе је било пресудно неверство. Постоји и варијанта да је та затруднела, можда била силована? Ко да схвати проблем самоубиства када он и највеће стручњаке збуњује, доводи у заблуду...
Враћајући се кући, у аутобусу, говорили смо о песницима - самоубицама, чији чин Бранко није одобравао. Када сам Бранку причао о неуспелом самоубиству једног нашег познаника - песника због неузвраћене љубави, он је рекао:
- То је велика будала! Зар да се убије због једне уображене глупаче, која гледа само да се што пре уда, па га је и изневерила тражећи бољу прилику, јер је свесна да јој ми, сиромашни студенти, не можемо осигурати удобан живот. Све су оне исте док смо ми, под утицајем сентиш-ментиш литературе, велике будале. И мудри Виргилије је паметно говорио да су "жене несталан и променљив створ", а толики су их писци описали као невернице и лажљивице. Ја, који сам раније доста пио и патио због неузвраћене или изигране љубави, женама ништа не верујем. И никад себи не бих одузео живот због неке жене... То је испод нивоа правог човека, а најмање приличи песнику за кога су жене само пролазне сапутнице. И отров може бити лек у малим количинама, а у већим - смрт. Значи, на животном трапезу морамо се научити да балансирамо, иначе пропадамо...
На дан Светог Саве 1956. године, нашу групу неосимболиста и неколико пријатеља, задесила је у "Прешерновој клети" непријатност коју, пре свега због Бранка, не могу да прећутим.
Било је пријатно зимско вече, а ми се сакупили у нашем омиљеном састајалишту. Кафана пуна света, поред мене је седео Бранко, с друге стране Жика Лазић, а затим су се ређали глумац Тори Јанковић, песник Рајко Чукић, доброћудни боем Бајчетић, звани "Шекспир", песник и филмски епизодни глумац Војкан, звани "Пркос Друмски", студент Бобан Зоговић, критичар Буњац... Причало се о свему, док нисам поменуо свој семинарски рад о значају књижевног дела Саве Немањића, а тада се Бранко пљесну по челу и рече:
- Бре, бре, какви смо то ми, браћа Срби! Па, данас је Свети Сава, наша школска слава, а ми као да се плашимо да му запевамо химну...

Туча у кафани "Прешернова клет"

Сукоб изазван певањем химне светом Сави, 27. јануара

И Бранко поче да пева "Ускликнимо с љубављу, светитељу Сави...", а сви за њим, најпре тихо а потом све гласније.
Таман смо започели другу строфу, кад нас трже од суседног стола оштар глас:
- Мамицу вам вашу, о коме то певате?!
Покушали смо двојици крупних, задриглих мушкараца љутитог израза лица да објаснимо ко је Свети Сава, али нас један оштрим гласом одмах прекину и наредивши нам да сместа умукнемо с "реакционарним песмама", запрети да ће нам он "показати" ако га не послушамо.
Војкан нам дошапну да је боље да се са овима не објашњавамо, јер их је познавао из свог родног краја: онај који нам је претио био је народни херој, пуковник Удбе Веселин Труша, спреман на све па и да убије, јер му нико ништа не може, док је онај други његов колега, такође удбаш.
Узалуд нас је приморавао чика Сеља, диван келнер из Аранђеловца који нас је волео као да смо му рођена деца. А ми, као за инат, предвођени Бранком, опет запевасмо химну Светог Саве. Охрабрени, наздрављајући, подизали смо чаше црног вина, а сећајући се ранијих прослава Савиндана, придружили су нам се и још неки гости, тако да се целом салом "Прешернове клети" разлегао рефрен:
Цело Српство слави
славу свога оца Светог Саву,
Појте му Срби,
Песму и утројте!
За сво то време онај смркнути удбаш у друштву пуковника Труше гледао нас је закрвављених очију, као да смо му рођеног оца убили, а када смо завршили с рефреном, рече:
- Е, голубићи, сад вас молимо да опетујете исту песму!
Погледали смо се збуњено, наслућујући зло. Онда нас пуковник и народни херој Труша умилним гласом замоли да му још једном кажемо ко је Свети Сава, јер је он одрастао и васпитаван у партизанима па није чуо за то име. Да бих му најкраће објаснио одговорио сам Труши да је највећи српски светитељ и просветитељ Сава пре више векова вршио и функцију Коче Поповића, тадашњег министра иностраних послова.
Онда они опет поновише жељу да чују песму о Светом Сави. Да им испунимо жељу, а и пркосећи, чим смо из свег гласа запевали химну српског светитеља Саве "Ускликнимо с љубављу", истог тренутка, одгурнувши свој сто, њих двојица, као помахнитали скочише и псујући Светог Саву, почеше бесомучно да нас шамарају и ударају песницама, да је у кафани настао прави хаос.
Неке жене су хистерично вриштале. Ударен, ранко се скљокао на под, ја се ухватио за главу. Тори се рвао са бесним удбашем, док су Жика и Војкан размењивали ударце са пуковником Трушом. Почеле су да лете и флаше, а ја сам дошао свести у кафанском клозету. Поред мене био је тамо "Шекспир" и причао ми је да ме је он тамо одвукао ошамућеног после нечијег ударца.
Келнери, са чика Сељом на челу, покушавали су да смире напетост после туче, стајући између два зараћена табора. Узбуђени чика Сеља је повикао нападачима:
- Станите, побогу, другови, па то су наши стални гости, уметници! Ето, Жика Лазић је новинар у Борби! Неки су и одани чланови наше Партије!
То није нимало примирило расрђене нападаче који су Војкану уврнули руку за леђа док му је Труша читао лекцију:
- Види ти мог земљака, ја сам мислио да си ти с нама, а он је уз ове разбојнике!
Уместо одговора Војкан пљуну у лице Трушу и распали песницом посред браде, тако да се простро по поду, па добивши силну снагу успевши да одбаци и оног другог нападача, побеже из завојите степенице напоље у ноћ...

Жика Лазић поцепао књижицу

Какви сте ви кад на Светог Саву бијете народ - рекао је Лазић

На сцену тада ступи Жика Лазић, који љутито потрже из џепа своју црвену партијску књижицу, па огорченог гласа рече:
- Срамота, како вас није стид да бијете овде младе песнике и зашто? Јесте, ја сам новинар и књижевник ове земље, али после оваквог вашег свињског понашања као представника власти, стидим се што сам члан Партије. Какви сте ви комунисти кад на Светог Саву бијете народ? И, баш због вас, изрода, поцепаћу своју црвену књижицу...
Огорчени Жика пред очима запањених удбаша исцепао је партијску књижицу и изгазио ногама. Бранко је као и остали целу сцену гледао не верујући својим очима шта се дешава. Видећи да је враг однео шалу, повукох истог тренутка Жику уз степенице које су водиле на горњи спрат кафане и улицу, док се и остали потом, разбежаше на све стране. Огорчени због свега што смо доживели, током ноћи, обилазили смо београдске кафане, покушавајући да на Чубури, уз пиће, заборавимо на увреде и тучу...
Да бисмо се одбранили од сталних сумњичења и напада преко штампе, по Бранковој идеји, предложили смо шефу неосимболиста Драгану Јеремићу да сами издамо огледни број часописа "Симбол", па ако наиђе на добар одзив да затражимо дотације и кренемо даље. Вероватно, плашећи се да од Партије добије казну, Јеремић је одбио ову нашу иницијативу и упутио молбу Савету за просвету и културу тражећи осам милиона годишње за часопис "Симбол", прогласивши се за његовог главног уредника. То се Бранку није допало па ми је рекао:
- Он би као главни уредник добио велику плату, па као секретарицу запослио своју љубавницу, а нама за објављене песме и прозу давао бедне хонораре.
Не знам да ли је Јеремићу то исто казао, али сам приметио да се он одједном почео критички освртати на извесне његове песме, које су по објављивању збирке "Узалуд је будим" први у приказима похвално оценили Милован Данојлић, Павао Броз, Милош Бандић, Петар Џаџић... То Јеремићево понашање није било за чуђење, јер је био претерано нарцисоидан и самоуверен и као такав помагао је само послушне. Такве је увек водио на гостовања, штампао им, и касније, кад је био на власти, давао и станове.
Неколико месеци после учешћа у анкети о неосимболизму, Бранко је у "Младој култури" 9. маја 1957. године објавио аналитички текст о свом гледању на поезију, истичући да је проблем човековог битисања "мучио песнике и филозофе од Сократа до Сартра" и залажући се за њене "строге и одређене форме".
У завршном пасусу, осврнувши се на неосимболизам, критикујући тадашњу поплаву "слободних стихова" Бранко је сматрао да се треба одупрети тој најчешћој "бујици неконтролисаних речи да се сакрије унутрашња немаштина, јаловост и недостатак песничке културе". Исте године, одговарајући на анкету "Дела" под насловом "Искушење поезије" на теме о рађању и језику песме као и сазнању о смислу и делотворности поезије Бранко се залаже за Гетеово правило: "Што је песничко дело немерљивије и за разум несхватљивије, утолико боље".
Он износи своје мишљење да "разумљива поезија никад није могла да наџиви своје време" што не одговара чињеницама. Залажући се за замену одређених емотивних и интелектуалних доживљаја применом поетских симбола Бранко наводи за пример Давичов стих "ја чујем сунце", уместо "ја видим сунце".
За Бранка "оригиналне и смеле метафоре" најбитније су за откриће новог, док песниково гесло треба да буде по Елијаревом правилу "упркос свакој очигледности". Он истиче да су метафоре основно средство његове поезије признајући асоцијативне позајмице, којима су се служили и Елиот, и Езра Паунд, као и остали имајући "свој поетски систем".
Веома ценећи поезију Диса и Лазе Костића, Бранко је указивао да "пут до песме не води кроз интелект већ кроз слутњу" док посебне комплименте упућује Давичу и Попи. Изражавајући тежњу да поетске претвори у "националне симболе" Бранко је наговестио своју родољубиву лирику у смислу "универзалног значења" што ће најбоље доћи до изражаја у одломку његове поеме Црвени трг, објављеној 1. септембра 1957. године у НИН-у, из које ће у заједничкој збирци са Блажом Шћепановићем Смрћу против смрти проистећи врхунска удворничко-режимска песма Тито и остале са завршном родољубиво интонираном Југославија.
У завршном одговору на анкету Бранко тврди да после нестанка песма више никакве везе нема са песником, остављајући отворено питање шта је с њиховим честим дорадама у виду разних верзија. "Знам шта сам песмом хтео, али не знаам шта ће сама песма са собом хтети", исповеда се искрено Бра нико на крају анкете. "Срећа је у томе што песма надвиси свога творца. Можда сам хтео само слику, а други су видели симбол. Па добро, тим боље. Надмудрила ме је песма коју сам измислио; па зар је то чудно. Она је паметнија и племенитија од мене јер је она песма и невиност, а ја сам човек. Ја имам поверења у њу, и верујем у њену улогу међу људима, где је настала у једном тренутку када сам хтео да успоставим мост између себе и других."

Желео да буде амбасадор

Бранко се жалио да му тешко падају критике

Поводом тих изјава дуго сам у кафе-ресторану Теразије разговарао са Бранком, отворено му замерајући што је толико снисходљив према властодршцима у нашој култури, тврдећи да он за то нема разлога, јер је он, иако још у развоју, бољи песник. Он се бранио помињући да мора тако јер од тога зависи његова даља каријера, самоуверено наговестивши:
- Видећеш, ја ћу отићи толико далеко да вас, моје садашње пријатеље, нећу ни познавати. Пре рата, неки значајни песници били су посланици и амбасадори. Гарантујем ти да ћу ја бити од писаца први амбасадор своје земље у иностранству. Говорио је тако самоуверено да сам му веровао...
Сећам се кад му је објављена прва збирка са колико је зебње чекао да се појаве њени прикази, жалећи ми се да његову рефлексивну поезију тешко схватају. Са скоро исклијалим сузама у очима жалио ми се да га завидљивци оговарају да преписује Валеријеве и Елиотове стихове које се трудио да успешно преведе, попут толико других значајних руских и француских песника.
Тешио сам га да песници који доносе новине, већином тешко пролазе код широке читалачке публике и строге критике, док је замерао неосимболистима са Јеремићем на челу, што ништа не предузимају да се његова збирка аналитичније прикаже. Пребацивао је на овај начин и мени што сам у Књижевним новинама приказао одличну Лазићеву збирку приповедака Путем поред реке, док о његовој збирци ћутим. Највише се љутио на Јеремића истичући:
- Какав је постао Драган најбоље се види у његовом приказу младе литературе у НИН-у, где уопште не спомиње неосимболисте. А највише ме је запањио што са симпатијама помиње имена Мирковића и Милорадовића, који су најгоре писали о неосимболистима. Мора да је по нечијој директиви одозго окренуо ћурак наопако...
Причао ми је Бранко да је једна њему наклоњена особа на високом положају ангажовала критичара Пава Броза да напише приказ његове збирке, а после тога, и остали ће, био је уверен, у хору запевати. Тако се и десило. Читајући прегршт похвалних оцена његовој поезији Бранка сам први пут видео пресрећног, куповао је по неколико примерака новина. Критика је с правом указивала да се родио "зрео лирик" нове генерације. Радовали смо се и ми, његови пријатељи и сапатници, надајући се да ће се песник најзад манути алкохола и опијен успехом прионути да оствари најављене нове збирке Вече бола, Моравске елегије, Ватра и ништа...
Тај мост који је толико желео да споји са другима, Бранку је полазило за руком да оствари само у тренуцима изузетног надахнућа, када би својим кафанским опсервацијама задивљавао све присутне, али при том би опет претеривао у пићу.
Утеха у алкохолу
Никада нећу заборавити један веома непријатан доживљај са Бранком с јесени 1957. године, баш у време када је својом волшебном поетиком стекао највише симпатија, мада је било и отпора на рачун његовог "бунцања" и "небулоза", како су извесни говорили о њој с потцењивањем. Преосетљив, вероватно због тог неразумевања, Бранко је и патио покушавајући да нађе утеху у алкохолу.
Било је то у сумрак, када смо имали заказано књижевно вече у познатој "Четрдесет петици", закаснио сам који минут, а у аули срећем Бранка пребледелог од пића, како се придржава за мермерни стуб, нешто шапуће, као да себе преслишава. Када сам му се јавио, он ме срдачно потапша по рамену, обрадован што ме види, па грчевито се придржавајући за гелендер с муком пође степеницама ка горњем спрату где се налазила сала, мрмљајући колико сам могао да разумем:
- Показаћемо ми њима! И ми коња за трку имамо!... Видеће, они шта ми знамо!...
Узалуд сам Бранка наговарао да не идемо на то књижевно вече плашећи се скандала, док је продужио слабо осветљеним ходником ка широм отвореним вратима иза којих се видела публика, вероватно нестрпљива због песника који није стизао. Одједном, Бранко се заустави испред прозорчића с ватрогасним прибором унутра, који ,како није био закључан, отвори, па уз пригушено церекање поче одвртати ручицу механизма, тако да га запљусну нагли водени слап.
Вода у ходнику
Узалуд сам покушао да затворим ручицу док је Бранко посрћући бежао ходником који је почела да плави вода, тако да нашавши се у тако глупој ситуацији, потрчах за њим стигавши га тек на улици. Не знам, али могу претпоставити шта се у препуној сали тада десило када је вода почела и тамо да продире. Задихани од журбе, за све време придржавао сам Бранка да се не оклизне и падне, обрели смо се на Калемегдану, а кад смо заузели најближу клупу, Бранко рече:
- Е, сад знаш зашто нам је Бог подарио ноге...
Покушао сам да му предочим да то што је урадио не приличи његовом реномеу, али Бранко се на то није обазирао већ је глумом имитирао вероватно насталу панику у сали приликом продора воде:
- Ех, само да сам могао видети лица тих празноглаваца и тупаџија, коментарисао је кревељећи се Бранко, па тек мојих обожаватељки, које од мене траже поезију док оним ништацима дају ону ствар, мамицу им њихову...

Ако дођем на власт, стрељаћу те!

Пријатељ си ми и као такав знаш све моје лоше стране

Замисли, ако је неко од тих зевзека још повикао "Спасавајмо се, потоп!" Ух, бре, сад баш жалим што нисам остао тамо, у ходнику, да им видим уплашене њушке. То би ме вратило животним радостима...
Схвативши да је Бранка у оваквом стању узалуд опомињати, ништа ми друго није преостало него да слушам његове бескрајне ламентације о води, ватри, земљи и биљу, а све зачињено омиљеним цитатима с позивањем на обожаваног Хераклита: "Смрт земље роди воду, смрт воде роди ваздух..." Помиљао је још неке познате мисли античких филозофа, вероватно трудећи се да ми докаже да је при чистој свести, да није под тоталним, злокобним дејством алкохола, а потом ми постави питање:
- Да ли си ми пријатељ?
Смртна пресуда
Кад сам одговорио потврдно, Бранко ће опет:
- Да ли си ти мој искрени пријатељ?
Добивши опет потврдан одговор уз опаску да то сам треба да процени, Бранко одједном повишеним тоном рече:
- Слушај, ја те ово сасвим озбиљно питам. И упозоравам те да тај одговор у извесном тренутку може бити и - смртна пресуда.
Знајући да му те вечери нису све козе на броју морао сам да га опоменом:
-Побогу, Бранко, ако си мало више попио, надам се да ниси сасвим изгубио памет.
А Бранко идући за својим мислима као у халуцинацији тихим гласом, скоро шапућући, рече ми:
- Питао сам те да ли си ми заиста пријатељ јер да јеси, знаш, онда када бих дошао на власт ја бих тебе одмах стрељао!
С чуђењем саслушавши ту "пресуду" коју ми је Бранко изрекао, ја му само поставих питање:
- А зашто би то учинио?
- Како зашто? - као чудећи се изусти опет шапатом Бранко. - Зар ти није јасно?
- Није, и остави се шале...- одмахнух руком, додуше већ помало изнервиран, спремајући се да пођем.
- Чекај! - рече Бранко устајући с клупе.- Хоћу да ти објасним.
-Паметније је јутро од вечери, одговорих, боље сутра о свему да попричамо.
- Сутра ће можда бити касно- рече Бранко.- Питаш, чудиш се, зашто бих те ја, да се домогнем врхунске власти, одмах скратио за главу? А то је тако једноставно...
- Па, право да ти кажем и чудим се, одговорих, запањен сам какве ти све глупости вечерас нису пале на памет...
- Али, ја баш све мислим озбиљно -рече Бранко уносећи ми се у лице.- Да сам ја на власти, заправо чим бих добио врхунску власт, одмах би те стрељао.
- Добро, а зашто би то учинио? - питам тек да пијану беду скинем с врата.
- Па, ето, зато што си ми пријатељ! - одговори Бранко.- Заиста, мислим да си прави, добар пријатељ, а такве веома ценим...
- Извини, Бранко, али ја те не разумем? ...
Загрливши ме Бранко поче да ми разјашњава своју претњу:
- Е, зашто бих те стрељао? Па, једноставно зато што си ми пријатељ и као такав знаш све моје лоше стране... То знају и моји остали, драги пријатељи, Жика, Божа, Мића, Драган, па ни њихне бих поштедео. А зашто? , опет ћеш ме питати.
Па, зато, у време када преузмем власт, да бих избегао оговарање својих најбољих пријатеља, потписао бих вам одмах смртне пресуде. Као што је чинио онај паметан гад Хитлер, а и наш Броз с чистком прве париске гарнитуре с Горкићем на челу, само о томе ником не говори ако ти је глава још мила и хоћеш да је задржиш на рамену. Тај што је сада на власти, којем сви метанишу а не знају ни ко је, ни одакле долази, није мутав него добро зна шта ради.
Да би ме спасли, јер, понекад много лајем, сада ме увлаче у Партију, а ту нема врдања, зато испитујући савест толико и пијем. Али, нема ми другог излаза. Запамти, срећа је ваша, мојих пријатеља, што још нисам на власти, јер уверен сам да бих превазишао и Калигулу, а тек шта би дочекале оне женске које су ме изневериле... Него, видим да желиш што пре да одеш, ево ти руке, и све ово заборави, живот тече даље, а мене ће убити прејака реч.
Сам у тами
И Бранко ми пружи десницу у знак опроштаја, али кад сам пошао, тетурајући ме стиже, рекавши да се боји да остане сам у тами, предложивши да одемо код Иве на вечеру у Клуб књижевника, чији смо чести гости били у то време. Прихватио сам то уз услов да више не говори то што сам малопре чуо. Бранко је дао своју реч тражећи од мене да све заборавим и обревши се у Клубу књижевника, сјајно је све забавио својим занимљивим опаскама и причама. То је био онај други Бранко, који је прави није било лако из прве одгонетнути...

Све за заборав

Велике демонстрације у Београду после убиства Патриса Лумумбе

Овде, уочи трагичног догађаја, сматрам да је битно додати у неколико одломака из Бранкових писама Томичићу која сведоче песникове патње, али и непоколебљиву веру да ће се са њом изборити, испливати из кризе: "... Осећам се као у паклу... Ми себе обмањујемо када мислимо да ће све бити у реду ако отпутујемо, ако променимо место. Зло није у нама. Али ко зна (то је једина утеха) није ли то зло, то незадовољство, немир и патња постојања, оно што нас тера да пишемо.
Дакле, изгледа да је једини спас не надати се спасу; једина срећа умети подносити своју несрећу или чак уживати у њој као уметник, артист. Треба себе и своја осећања учинити својим предметима. То је сурово, али неопходно за овакве људе као што смо ти и ја. Нека патим, нека цркнем, али ћу са задовољством које само уметник зна, рашчистити и отпевати своју патњу и цркавање". ("Хрватски књижевни лист", 28. фебруар 1969.)
Пажњу ми је привукао и касније објављени "Закаснели интервју" са песником његовог искреног млађег пријатеља - књижевника Матије Бећковића, чија два карактеристична одговора издвајам. На питање о битној разлици последње збирке "Порекло наде" од осталих, Бранко је одговорио:
"Све те песме сам писао да бих их читао једној жени. Она је слушала и остајала равнодушна. Говорила је да то није ништа нарочито. Ипак их нисам бацио. Запишите да ја мислим да је једна лепа жена више вредна од сваке збирке песама."
На питање да каже још нешто о својој поезији, Бранко је изговорио "усмену песму" за коју је рекао да је није "нигде објавио", а она упућена његовом непријатељу гласи:
"Зар против мене да радиш животињо,
маско без лица, лицемерна росо,
о зашто те не стрељасмо после рата?"
Ко је тај Бранков непријатељ - крвник можемо само да наслућујемо...
За време Бранковог одрицања од свог целокупног песничког дела и дириговане анкете "Дуге", са њеним циничним коментарима који су уследили, са зебњом смо се питали о даљој песниковој судбини, знајући да комунисти "дворском песнику" лако не би опростили. Били су познати случајеви искључења из Партије, а тиме и из јавног живота и за много мање кривице, као на пример краћих изјава у страној штампи Бранка Ћопића или професора Крешимира Георгијевића да не набрајамо даље.
Уверен сам да је и Бранко у тренуцима трезвености знао докле досежу табу-теме, јер је, ипак, писмено брзо реаговао на своју тренутну непромишљеност под злокобним дејством алкохола. Остала штампа је за све то време ћутала, било је јасно да је Бранко већ доспео на црни списак тајних цензора који су живе ствараоце деценијама проглашавали за мртве запречивши њихово јављање преко штампе или објављивање нових књига.
Нисам веровао очима прочитавши 13. фебруара у "Политици" кратку вест да је "трагично завршио живот" песник Бранко Миљковић. Та вест, без ближих коментара, била ми је одмах сумњива док је ближе обавештење (да ли истинито?) објављено дан касније од загребачког дописника истог листа: "У Загребу је, у тренуцима психичке депресије, трагично завршио живот млади књижевник Бранко Миљковић. Он је претпрошле ноћи нађен мртав у Ксаверској шумици, на излазу из ужег градског подручја Загреба. Органи Секретаријата унутрашњих послова установили су да се ради о самоубиству вешањем."
И та вест била је недоречена чак са истакнутом дијагнозом од ненадлежног лица а да не говоримо о недостатку исцрпнијег коментара. Па, то је немогуће, било је прво што сам помислио, Бранко је волео живот. Био је амбициозан, хрлио ка успесима. Он би био последњи из наше генерације који би се убио...
Као да нисам веровао својим очима, поново сам отворио новине на истој страни да бих проверио ту бар за мене невероватну вест. Годину дана раније на сличан начин запањила ме је апсурдна смрт славног француског писца Албера Камија, чија су кола ударила у дрво крај пута. Причало се да је дрво, заправо танушна грана, била пресудна за Бранкову смрт, ако је веровати истражним органима...
Игром случаја, на дан Бранкове сахране, тог хладног, зимског дана, 14. фебруара, у Београду се догодило помрачење сунца, док је дневна штампа по директиви била испуњена протестима наше јавности због бруталног убиства конгоанског премијера Патриса Лумумбе од Чомбеових плаћеника, тако да су у Београду демонстранти ршум начинили испред белгијске амбасаде.
Режимски лист "Борба" отишао је тог дана најдаље, да је, чак, испод уводника посвећеног убиству поменутог црначког лидера, објавио чак и његову песму. А нигде Бранковог стиха није било? Зашто? Па, јасно је да још тада није била скинута анатема. Све то, наравно, да није за чуђење, јер су Србе - титоисте увек више занимали туђи проблеми и драме него у својој земљи, а најмање у том тренутку истина о изненадној Бранковој смрти. Знамо препоруку да о мртвима треба увек писати лепо, али и истинито, што је у Бранковом трагичном случају дуго времена изостајало.

Порука Миодрага Булатовића

На одру је било много цвећа, венаца, а мајка је понављала: "Убили су Бранка"

Стигавши са пријатељем сликаром Славом Богојевићем око 15 часова на Бранкову сахрану на београдском Новом гробљу, најпре сам, испред капеле, срео нашег друга Жику Лазића, који тихо само рече: "Оде наш Бранко!" Ту је и Божа Тимотијевић, који, попут мене, није веровао у Бранково самоубиство. Он ми шапатом рече да ни песникови родитељи, брат и снаја, такође, не верују у песниково самоубиство.
У гужви, видим и Миодрага Булатовића, јединог са шеширом на глави, који онако манит задиркује неке колеге непријатном поруком: "Сад си ти на реду!" Поред Михиза, примећујем Миодрага Павловића, али нема Давича и Душана Матића. Распитује се Ољача како је могуће да се Бранко обесио о танушну грану, док му Миланков објашњава да то "Загрепчани још држе у дискрецији због нашег братства и јединства". Био је ту и веома блед Бранко В. Радичевић, који је у "Дуги" објавио оно несрећно Бранково одрицање од своје поезије.
Писање у "Дуги"
Треба поставити јавно питање, помислих, да ли су били свесни они који су објавили то Бранково хаотично писмо - последица, с обзиром на тадашњи тоталитарни систем у којем смо животарили. Да ли су они, гладни сензација, по сваку цену у "Дуги" били свесни шта значи јавно одрицање песника планираног на највишем врху да буде државни, свих својих стихова, у којима је, између осталог, величао тада митску, харизматичну личност Јосипа Броза, изјављујући да је "рашчистио са оним" што је "нашкрабао за ових неколико година"? Да ли су се упитали како ће реаговати онај самодржац са четрдесет дворова, за кога је Бранко истицао да нас је "научио да стварамо будућност" и да када он "говори као да звезде падају" (Видети зборник "Тито писцима - писци Титу", "Књижевне новине", 1982, стр. 132, 174. и 175.)
Питао сам се, како ли је Броз реаговао када су му његови плаћеници и послушници реферисали да га се његов песник јавно, преко штампе, одрекао - заједно са целокупним својим делом? Да ли су они који су објавили то кобно, одричуће Бранково писмо, уопште помислили на драматичне последице.
Јер, после оваквог чина, да је Бранко остао у животу, био сам уверен да би сигурно по тајном наређењу "одозго" имао убудуће веома горак живот. А овако, уместо послатог султановог гајтана на кадифеном јастучету драма започета у загребачкој крчми имала је посебан трагичан епилог, о чему се тек касније сазнало...
Као интелигентан човек, који се отворено својим чином замерио нашем земаљском богу и својој партији, као да је слутио шта га чека, што најбоље сведоче његови исповедни стихови испуњени ужасним страхом, настали последњих дана пред коначни обрачун.
Улазећи у капелу док о овом свему размишљам положивши цветни букет на ковчег пријатеља, гледам кроз прозорче на ковчегу његов доброћудни, буцмасти, смирени лик и врат без икакве озледе-знака од намакнуте омче (свету на увиду по жељи уцвељених родитеља) јер мртва уста не говоре. У капели испуњеној светом тужно су одјекивали јецаји мајке Марије и оца Глигорија. Док сам им изјављивао саучешће по ко зна који пут капелом би одјекивао материн крик:
-Убили су нам, Бранка! То су злочинци који ми убише сина! Убице треба да одговарају!...
Биле су узалудне сваке речи утехе...
Мајчино срце није могло да свима не саопшти страшну сумњу која ју је даноноћно нагризала од кобног сазнања, док су је придржавали супруг и млађи син бојећи се несвестице, јер се већ неколико пута савијала под теретом туге и бола.
На песниковом одру било је пуно цвећа и венаца, а потом су у 16 часова пријатељи изнели на рукама Бранков ковчег положивши га у црна кола која су окружена мноштвом поштовалаца његовог књижевног дела, међу којима је, по писању штампе, била и Станка Веселинов, председник Савета за културу Србије, спорим ходом стигла до ископане раке у парцели 35.
Говор Петра Џаџића
Стојећи над отвореном раком, крај песниковог сандука, који је у узама грлила мајка попут Бранкове лепотице, плавокоса Мадлене, после опроштајних говора књижевника Петра Џаџића и Миливоја Славичека, последњу пошту му је одао драмски уметник Стојан Дечермић говорећи стихове из награђене збирке Ватра и ништа. Ту Бранкову збирку ставио је на ковчег кога, потом, прекрила земља. Као да су се у том тешком тренутку огласили последњи Бранкови стихови:
Ноћ сувише велика за моје звездано чело
у неким шумама црним непознатим
и дрво је рекло немој Јутро моје бело
име ти остављам кад не могу да се вратим
Овде треба напоменути да је годину дана касније била друга Бранкова сахрана, којој смо присуствовали ми - његови најближи пријатељи-неосимболисти, одајући му пошту приликом пресељења ковчега са земним остацима у подигнуту мермерну гробницу у парцелу 8, са уклесаном опомињућом песниковом поруком - епитафом "Уби ме прејака реч". Сматрам да у тој поруци лежи кључ за касније одгонетање трагичног Бранковог краја.

Последица туче у кафани

Све је почело у комшилуку где су седели озлоглашени пијанци

Када сам после прве Бранкове сахране посетио у Загребу своју добру пријатељицу Славицу Равлић, наставницу историје, поверила ми је своју, као и осталих познаника, сумњу у Бранково самоубиство, што сам забележио на страни 46 мог дневника из 1961. године: "Тврди се да се Бранко није обесио већ га је Фрањо видео крај трамвајске пруге... Клатио се на каишу од панталона, ноге су му додиривале земљу... У суседству је кафана озлоглашених пијанаца..." По Славичином мишљењу, неко је од разбојника, провоциран од пијаног Бранка, започео тучу, у којој је он страдао.
Све остало је касније било исценирано, због пароле "братство-јединство", тако да је Славица била уверена да ће фалсификовати и записник о Бранковој смрти док се у њеним круговима, међу Далматинцима, говорило да није реч о песниковом самоубиству. Славичин познаник Фрањо, који је Бранка угледао те кобне зоре, у сасвим друкчијем опису од званичног, био је и мој ранији познаник: потицао је из раније имућне породице, студирао на бечкој музичкој академији, тада био оперски певач у пензији, а раније добар пријатељ Тина Ујевића и непоправљиви пијанац.
Читао је Библију
Нажалост, нема одавно међу живима ни Славице, која се отровала већом количином пилула за спавање, као ни Фрање. Познато ми је да обоје почивају на загребачком Мирогоју, а остало је прекрила тама...Признајем да сам све то, казивано од пријатеља из Загреба, примио са извесном скепсом, али нешто касније, када сам посетио Бранкове родитеље и са његовим млађим братом Драгишом истраживао да ли је посреди било самоубиство или убиство, дошао до драгоцених података који Бранков трагичан крај објашњавају у посве другачијем светлу.
- Од судбине се не може побећи, па тако ни наш Бранко - каже госпођа Марија одговарајући на моја питања о сину. - Читао је Библију стално, многе филозофске књиге, а морао је, кад су га позвали, да постане члан Партије чији идолопоклоник није био. Научио је перфектно француски и руски језик, а хтео је и арапски, што му је остала неиспуњена жеља. Да није због неких пакосника и завидљиваца морао да побегне у Загреб, данас би сигурно био жив. Они нису могли да му опросте што је добио ту угледну награду и имао толико успеха у књижевном раду. Као што знате код нас Срба, успех се не прашта, такви само наилазе на препреке. То је жалосно јер смо даровит народ, али шта би било од Тесле и Пупина да нису на време отишли преко океана.
Није ми јасно и никада неће бити што је тако ружно поступљено с мојим сином који никоме није хтео да учини нажао, а толико волео живот. Борио се увек за своју генерацију, кућа нам је била често посећена од његових колега који са многим младим сада редовно долазе на годишње помене па их позивамо на ручак. Велика ми је утеха кад слушам њихова сећања на Бранка... Те успомене и објављивање Бранкових дела ми продужују живот. Јер, познато је да човек живи докле и успомене на њега...
- Читао сам ових дана да Ниш хоће, поред Сремчеве, да отвори и Бранкову спомен-собу - кажем. - Да ли се већ нешто ради на том плану?
- То ми је велика радост, мислим на пажњу Бранкових завичајаца -одговара госпођа Марија.- Зато смо вас и позвали да нам помогнете у сређивању књижевне заоставштине мог сина јер сте били добри пријатељи и нисте га изневерили. Ових дана долази и једна особа из нишког музеја која ће направити попис Бранкових ствари, а ви прегледајте рукописе, преписку и библиотеку, оно што је преостало.- Срце ме боли што су неки Бранкови рукописи нестали - умешао се у разговор Бранков отац.
Разочарана мајка
- Ето, разочарао нас је и Петар Џаџић за кога кажу да је написао успелу студију о Бранку, али за нас тешко разумљиву. Он се са њим није ни дружио, тек кад је Бранко успео, појавио се, па му је чак посветио последњу збирку. А он ,уместо нас да пита о сину, нажврљао свашта, чак и ону непотребну причу о његовој љубавној вези због које сигурно није отишао у Загреб. Да би написао ту књигу о Бранку узео је од нас доста његових оригиналних рукописа од којих је после вратио само мањи део. Какви су то људи? Та његова књига о Бранку ми се уопште не допада, јер се у њој правио важан истичући своје знање из области књижевности, а не да осветли прави лик мог сина.

Како су нестали рукописи

Бранкови пријатељи песници разграбили његову архиву

Није ту написао ни честиту Бранкову библиографију, док је од обимне преписке мог сина објавио само њему упућено писмо и дописну карту. Није посетио ни моје родно село Гаџин Хан, десетак километара од Ниша, где смо са Бранком били у избеглиштву, а он учио основну школу и почео да пише прве стихове. Ја се не бавим литературом, али знам како се у свету пишу монографије, полазећи најпре од песниковог личног живота што Џаџићу није ни на памет пало. Надам се да ће тек у будућности бити таквих књига.
- Тешко ће бити ако је разнесена Бранкова лична архива - кажем родитељима. - Ако се сада на том плану нешто не учин,и биће све теже то прикупити.
Божа узео писма
- Скоро смо дали оглас у новинама молећи да нам Бранкови познаници уступе своје успомене на сина - каже Бранкова мајка. - Нико се из Београда није одазвао. Једино је Златко Томовић дао своју а не Бранкову преписку. Пре Жика Лазић није излазио из ове куће, а сада га одавно нема. Понекад нас посети Таса Младеновић који се љути што смо свакога пуштали да претура по Бранковим рукописима, тако да су попут збирке Србија на истоку, неки и нестали. Нама је драго да се дође, тата Глиша свакога је пуштао, остављао самог у Бранковој соби да прегледа рукописе. Али, ко би се надао да међу културним светом има и лопова.
- Зачудио нас је став Боже Тимотијевића, једног од најбољих Бранкових пријатеља - каже чика Глиша. - Молим га да нам да за нишки музеј Бранкова писма, а он каже: "Нисам луд да вам дам та мени упућена писма када ћу их ја уз моје коментаре негде објавити, а можда их и продати". То је просто за неверовање, мора да се Божа са нама шалио.
- Срамота је да Оскар Давичо увек бежи од нас -каже госпођа Марија.- Можда му је незгодно што се после оженио Милицом. Причају да се Бранко због ње убио. Па то је велика глупост коју је Џаџић пласирао, вероватно желећи да својој досадној књизи да вид извесног сензационализма. Бранко је са том женом био пријатељ, постоје њена писма, заједно су преводили руске песнике, али он није мислио на брак.
Што се Давичо толико окомио на њега није ми знано, али ми се Бранко често на њега жалио. Велика је срамота и то што се пише у новинама о мом сину, који је, наводно претходно покушао, безброј "самоубистава", а највише о томе говоре загребачки писци у циљу оправдања злочина.
За разлику од Томичића много неистина пишу Прица и Голуб, да не помињем остале. Лажу чак кад пишу да Бранко није смео да носи нормалне, обичне кравате, него само оне лептир-машне с ластишом да се не би обесио? То су ноторне глупости. Ето, видите, овде је сва Бранкова одећа у орману која ће, ускоро, бити отпремљена у нишки музеј. Има пуно обичних, дугачких, свилених кравата, а оних неколико са ластишем биле су црне лептир-машне уз вечерња одела кад је ишао на пријеме или свечаности. И то је све монтирано преко штампе да би се оправдала прича о самоубиству. Ја најбоље познајем мог сина и тврдим да се он никада не би убио. Као мајка то најбоље могу да знам. Али, што каже наш народ, заклела се земља рају да се тајне све сазнају.
Сваки дан на гробу
Сутрадан, после сређивања Бранкових затечених рукописа, кад ми је чика Глиша донео кафу, замилио сам га да позове и супругу да бисмо наставили разговор који сам бележио ради једног написа у НИН-у што тада редакција није прихватила, па ми данас користи да употпуним роман о Бранковом страдању.
- Добро је што то све бележите по нашем казивању - каже чика Глиша. - Нека се сазна права истина, доста је било свакојаких произвољних писања у стилу рекла-казала. Ја готово свакодневно одавде с Душановца аутобусом одлазим на синовљев гроб на чију су надгробну плочу поставили онај успели Митрићев рељеф Бранковог лика, а намерно уклесали опомињући епитаф да га је убила "прејака реч" а права истина ће се сазнати. Често помислим: шта то све нашем Бранку вреди кад млад труне, али није лако све то издржати јер губитак детета је најтежи за родитеље и најближе.
Верујте да једва чекамо да му се придружимо, само боље да се то десило по реду, најпре да одемо ми, а не он пре нас. Овако, сваки дан нова патња, скратио нам се живот, да није млађег сина, снаје и унука питање је да ли бисмо могли да опстанемо...
У очима чика Глише видим исклијале сузе жалоснице које он, као да се себе стиди, брзо рукавом отире, а онда наставља:
- Све смо учинили што смо могли да сачувамо успомене на нашег Бранка. Гризла би нас савест да нисмо. Од судбине се стварно никад не може побећи. Кад се само сетим шта све нисмо учинили за нашег сина да успе шу лепу кућу као и имање, купио му писаћу машину "бисер" па онда и ону другу боље марке, саградио собицу за рад, ево ту су и неисписане хартије које сам му доносио из канцеларије... А сада ми једино преостаје да стално лебдим над Бранковим гробом и док сам жив тамо ћу сваки дан да одлазим. Не спречава ме ни киша, ни снег, ни лед. Идем макар ме и гром ударио, град покосио, пркосим и кад муње севају, а може и земља да се тресе. Шта ми друго остаје док ми је велика радост кад видим вас, његове другове...
Опет сузе на чика Глишином лицу, не брише их, док ми је мучно у души знајући да ту никакве речи утехе нису од помоћи.
Трећег дана мог рада на сређивању књижевне заоставштине мог пријатеља позвала ме његова мајка и уз кафу, почела да прича што сам забележио пре неколико деценија.

Мој син је убијен

Песникова мајка сумња у самоубиство

- Поверићу вам нешто што није за објављивање. Мој син је убијен. Када су нас обавестили да се Бранко обесио у Ксаверској шуми нисмо могли у ту причу да поверујемо. Зар наш син, који је толико волео живот и све његове радости, да заврши живот на загребачкој периферији? Не, то никако није за нас било појмљиво.
Отишао је у Загреб само привремено, за непуну годину требало је да оде на одслужење војног рока, да би после, како нам је говорио, завршио студије на још једном факултету. А само неколико дана пре трагичног краја тражио је да му хитно пошаљемо у Загреб још нека неопходна документа ради запослења.
То смо одмах учинили, тако да их је већ у суботу 11. фебруара имао у рукама. Где се убија младић који, најзад, добија пристојну службу, чија писаћа машина до неко доба ноћи не престаје да куца? Онда, колико је само био вољен од студенткиње - лепотице Мадлене, која је месецима станујући код нас лила сузе за нашим дететом, свакодневно му носећи цвеће обилазила гроб и сатима тамо остајала, па у безнађу обратила се Богу и отишла у манастир из кога су њени, касније, једва успели даје врате кући.
Истрага лагала
И сада, љубитељи Бранкове поезије живе у заблуди на коју их је онај критичар Џаџић навукао објављујући без наше дозволе њему упућену преписку о његовој тобож неизмерној љубави према јединој жени свог живота, док се он по свом обичају, као што је и раније чинио, једноставно зафркавао.
То подметање ни до данас нисам могла да схватим јер се мој син никада не би убио због једне жене, поготово ако га је изневерила. Не кажем, било је и таквих, ко то жив није доживео, али их питајте како су прошле. За Бранка су одмах биле мртве, а он је волео живот и могао да бира девојке.
Колико је само планова имао пред собом да оствари. Али, вратимо се тој кобној ноћи 12. фебруара ,када смо сазнали за Бранково убиство били смо као покошени, једно време потпуно паралисани не верујући у сурову збиљу. Следећег јутра кренула сам са супругом возом у Загреб.
Како смо се осећали, боље да не причам, недостају ми речи очајања и патњи. Око подне стигавши тамо одвезли смо се таксијем до болнице на Шалати где су нам у мртвачници показали сина. Кад сам видела нагог, мртвог Бранка нисам могла веровати очима. Био је сав у модрицама, нарочито на леђима три веће од удараца, док на врату није било никакве озледе од омче за вешање.
Знате ли како изгледа човек скинут с опасача или конопца? Можете то видети у сваком уџбенику судске медицине: очи избуљене, језик исплажен, натечен врат с јасним ознакама дављења и то у виду бразде.
Ни једног од тих очигледних симптома није било на нашем Бранку и зато сам у очајању, попут сваке уцвељене мајке, избезумљена повикала: "Он је убијен! Морате нам одати убицу мог детета!" Запретили су ми да ћутим из политичких разлога. И зато сам намерно, свету на увид, узела сандук са стакленим прозором наспрам Бракове главе да свако може да се увери да је имао неозлеђен врат. Тиме смо целом свету указали на лажну званичну верзију која му је сервирана по наређењу одозго.
Чувамо и тај каиш, погледајте га, на коме је, причају, Бранко обешен висио ослоњен коленом о земљу. Па, то је апсурдна тврдња јер је тај каиш с његовог опасача танак и кратак. Тврдим чак да он није ни са панталона мог сина. Тај каиш може једино да послужи кад неко пса изводи у шетњу. Он је можда својина убице...
Исказу супруге придружио се и чика Глиша који, понудивши ме ракијом, прича уздрхтала гласа:
- Јесте, све је тако како она каже јер сам био тамо присутан. Када смо у болници на Шалати видели Бранково тело уочио сам и ја да на њему, поред осталих, има три веће тамне модрице које потичу од јаких удараца, а затим на Бранковој руци није било ни сата, ни прстена. Као медицинском раднику одмах ми је било јасно да су га убили и опљачкали.
Потом сам тражио да нам покажу то проклето дрво, имамо и његову фотографију, толико је танушних грана да се ту ни мачка не би могла обесити. Руком сам зачас савио до земље ту грану од танушног стабла. Уверен сам да наше дете није починило самоубиство мада су извесни, нажалост, његови пријатељи из Загреба, попут Звонимира Голуба, покушали са неколико супротних, извитоперених верзија да то оспоре. Наиме, да све заташкају констатацијом психијатра да бол најближих не пристаје на истину, а ми нисмо луди него имамо за своје тврђење многе чињенице као и сведоке.
Наредили ћутање
Али, време пролази док надлежни нису хтели ништа да предузму, чинећи нам још веће разочарање и бол у души и срцу. Саветовали су нам још раније да о томе више ништа не говоримо јавности да не бисмо изазвали политичке последице, а како у вас имамо поверења драго нам је да то забележите, а остало остављамо неумитном суду времена.
Сутрадан, по казивању снаје Анђе, она је са супругом Драгишом стигла у Загреб, али кад су колима дошли испред зграде на Бранковој последњој адреси дочекала их је група хрватских књижевника са председником Славичеком:
- Чим су угледали Драгишу, који је доста личио на старијег брата, Славичек нам је пришао и упитао га:

Мит о смрти

Да ли је песник убијен у опасном загребачком предграђу Ксавер?

Да ли сте ви Бранков брат?" - прича Анђа. Добивши потврдан одговор неко из те групе нам саопшти да је ковчег с Бранковим посмртним остацима у пратњи родитеља пре извесног времена кренуо.
Један од њених у црвеном аутомобилу их је сустигао, тако да смо се заједно вратили у Београд док сам све време била тужна и повремено нисам могла да зауставим плач. Било ми је веома тешко због Бранкове црне судбине и породичне трагедије јер смо га у породици сви волели, и више од тога - обожавали. Ни ја ни мој супруг нисмо веровали у Бранково самоубиство јер он је био изузетно доброћудне, веселе нарави, волео је да се шали а тек колико је неуморно стваралачки радио...
Крај у шуми
- Чим су угледали Драгишу, који је доста личио на старијег брата, Славичек нам је пришао и упитао га: "Да ли сте ви Бранков брат?" - прича Анђа. Добивши потврдан одговор, неко из те групе нам саопшти да је ковчег с Бранковим посмртним остацима у пратњи родитеља пре извесног времена кренуо. Један од њих у црвеном аутомобилу их је сустигао, тако да смо се заједно вратили у Београд, док сам све време била тужна и повремено нисам могла да зауставим плач. Било ми је веома тешко због Бранкове црне судбине и породичне трагедије, јер смо га у породици сви волели, и више од тога - обожавали. Ни ја, као ни мој супруг, нисмо веровали у Бранково самоубиство, јер је он био изузетно доброћудне, веселе нарави, волео је да се шали, а тек колико је неуморно стваралачки радио...
По повратку из Италије велики Бранков пријатељ и доброчинитељ, књижевник Таса Младеновић, који је између осталих функција био тадашњи секретар Одбора за просвету Савезне народне скупштине, био је, како бележи у својим сећањима, сазнавши од супруге за трагичну вест, "буквално занемео". Изразивши саучешће Бранковим родитељима, са њима је 17. фебруара службеним колима кренуо у Загреб, надајући се да ће коначно сазнати праву верзију трагедије.
После разговора у Друштву књижевника са Славичеком и брачним паром Голоб, који су посведочили, да нашавши се последње вечери с Бранком нису у њему приметили да се "нешто посебно догађа", исто им је потврдио и Мирко Божић. Потом су у Славичековом друштву посетили само кобно место дешавања у Јандрићевој улици, на загребачкој периферији Ксавер, названој по имену тамошње шуме. Сазнали су да је то опасан, ризичан крај, где су се у касним сатима често дешавале кафанске препирке и жестоке туче, док су им касније у полицији саопштили да је то "непокривена зона", где је раније била убијена новинарка из Љубљане, као и службеник СУП-а."
У близини дрвета, на којем је нађен Бранко - по Младеновићевом сведочењу - налазила се нека крчма, која је радила по сву ноћ и била главно стециште пијанаца и људи из подземља. Дрво је било више него танушно да издржи људско тело нормалне висине... Испод самог дрвета налазило се омање ђубриште, одмах преко пута њега стамбена зграда... заједно са Бранковим родитељима посетио сам породицу која је тада тамо становала.
Ти људи су нам рекли да су те ноћи, између 11. и 12. фебруара, чули велику галаму, вриску, запомагање, али да нису смели да изађу из куће на улицу. Нагласили су да је и иначе, у том крају опасно ходати ноћу."
Када су потом посетили Бранкову средовечну газдарицу из Бјанкијеве улице с пуно пијетета говорила је о песнику све најбоље и тада су из његове изнајмљене собе родитељи узели синовљеве ствари и између осталих рукописа, започету нову збирку песама, од којих је она с насловом Пријатељу песнику, била посвећена Младеновићу.
После ручка у клубу књижевника, по жељи родитеља, посетили су у СУП-у инспектора који је водио завршну истрагу. Он је пустио у канцеларију само Младеновића, када му је показао функционерску легитимацију. Тада му је показао записник у којем је констатовано да се ради о самоубиству и показао фотографију с лица места снимљену ујутру 12. фебруара: на танушној грани "висио је Бранко, с левом ногом и коленом ослоњен потпуно на ђубриште испод стабла, а десна нога му је била опружена..." Даље, по Тасином веродостојном опису песниковог изгледа са те фотографије: "На глави је имао познати црни шешир; кравата и зимски капут потпуно у реду, са опасачем око врата.
Добијао се, апсолутно утисак, да је однекуд донесен мртав, угушен можда јастуцима, и ту само окачен. Лице бледо и мирно..." Уз тај записник биле су додате изјаве неколико отмених "пријатељица ноћи", које су, по Тасином запису "говориле све најбоље о Бранку... са много топлине, као фином, племенитом човеку, укратко као о човеку који је био "фини господин" - и то посебно у погледу галантног плаћања услуга, као и враћања извесних мањих позајмица које би му радо давале".
По свој прилици, због тих изјава иследник је искључио присутне родитеље, износи претпоставку Младеновић, потом поштено указујући на своје пропусте: "Пре свега, одмах ми се учинило да је истрага завршена веома брзо, да не кажем смандрљана, без тражења сведока, без озбиљног испитивања где је и с ким Бранко био у току те ноћи.
Последња вечера
Песникиња Добрила Николић, испричала је, на пример, да је с Бранком била те вечери до једанаест сати, да је с њим имала договор да следећег јутра заједно возом крену за Београд... Није било ни изјава Звонимира Голоба и Ирене Вркљан, нити било ког хрватског књижевника..."
Да апсурд буде још већи, у иследничком записнику није извршено ни саслушање Бранкове газдарице како би рекла имена његових посетилаца, наводно "пријатеља из Београда", са којима је отишао из стана да се никад не врати.

Несретник не може бити песник

"Сада моје песме траже моју главу..."

Такође, Тасу је зачудило што иследници поводом овог случаја нису разговарали с којим од чланова редакције Радио-Загреба, где је Бранко тек почео да ради. "Уз записник нисам видео ни лекарски налаз стручњака из просектуре, што се у таквим случајевима обавезно захтева и прилаже у истражном поступку" - констатује Младеновић. Затим, у немару истраге отишло се толико далеко, уочава с правом Таса, да полиција није саслушала ни породицу "пред чијом кућом је било дрво са обешеним", чији су чланови тврдили да се те злокобне ноћи по Бранка, судећи по вапајима и крицима жртве, очигледно радило о злочиначком уморству.
Младеновић признаје да је учинио "озбиљну грешку", што није захтевао да се истрага настави. У ствари, он као оправдање истиче да то није учинио што је веровао у објективност "надлежних органа" и не помишљајући да би они смели да раде "противзаконито", руководећи се било каквим мотивом дневне политике. Таса истом приликом, указујући на свој очигледан пропуст и предочавајући разлог свог ћутања и прихватања из прве иследничког, крајње површног налаза каже: "Ожалошћен, очајан и збуњен, па и смушен, показао сам се као обичан дилетант. Нисам, у оном тренутку, уопште био прибран. Вероватно и из, за оно време, неке врсте уобичајеног опортунизма: да се не би протумачило да хоћу да завирујем у политички прљави веш тадашњег хрватског режима..."
За разлику од критичара Петра Џаџића, Младеновић сматра да је неоснована тврдња да се Бранко убио због "љубавног јада" према једној жени која га је оставила. То писмо које је Бранко упутио свом критичару из Загреба месец дана пред смрт, као доказ своје тезе о могућем узроку песниковог самоубиства, Џаџић је објавио у студији - Бранко Миљковић или неукротива реч, што је својеврсни апсурд, јер је познато да је песник имао у то време нову девојку и да је волео на овај начин изливима патетичности да се зафркава. "Та жена није била тек моја љубавница", исповеда се тобоже, Бранко Џаџићу, као да се искрена осећања износе на пијаци, што њему не доликује. "Она је била моја прва и основна потреба мога духа. Она је била моја душевна заштита и закон.
Она је била за мене заштитни омотач од метафизичке студени. Без ње ја сам потпуно и директно изложен космичкој бесмислици ноћи. Моја усамљеност је сада апсолутна. За мене постоји област чистог важења и певања. Сада моје песме траже моју главу. Више нема ко да ме са њима помири. То је само Она знала. А није знала да зна... Ја сам највећи део својих песама написао пре него што сам Њу заволео, али тек са Њом ја сам постао песник, тј. онај који није угрожен оним о чему пева... Сада моја поезија губи сваку вредност и извргава се у мог најжешћег непријатеља. Можда бих ја постао прави песник да је та дивна жена остала крај мене.
Овако, ја сам онај који се играо ватром и изгорео... Изгубивши њу ја сам изгубио и своју снагу, и свој дар. Ја више не умем да пишем... Сећаш ли се, драги пријатељу, да сам написао стих: један несрећан човек не може бити песник. Тек сада видим колико је то тачно. Ја ћу покушати да живи и даље, мада сам више мртав од свих мртваца заједно. Али она ужасна патња је последњи остатак оног што је у мени људско..."
Они који су ближе познавали Бранка, знајући за његова размишљања о женама, као и поступке, тврде да то намерно сентиментално, крајње патетично песниково писмо наводи на мисао да га је срочио намерно, у жељи да постигне ефект код "дотичне" даме и осталих, знајући да ће се увек жељан рекламе, критичар Џаџић похвалити његовим поверењем. Касније, то моје лично мишљење испоставило се као тачно, што ми је посведочила присутна особа у загребачкој кафани, када је Бранко пред неколико познаника срочио то писмо у стилу заљубљеника романтичарске школе, чему се подсмева, истичући вештачки изазвану фаму о надземаљској љубави у стилу односа Петрарке према Лаури, помињући прозне медитације о женској превртљивости и невери из пера тог истог мајстора сонета и канцона.
На тај домишљени начин, интелигентни Бранко успео је тим писмом да подвали Џаџићу и многе доведе у заблуду својом вештином да о истој теми изнесе две сасвим супротне верзије, или да о једном догађају захваљујући бујној машти исприча више верзија, али сваку на убедљив начин, коме се мора поверовати.
Тако се десило и са тим писмом сроченим за опкладу у загребачкој кафани, с веровањем да ће узнемирити духове у Београду поводом већ раширене приче о издаји Бранкове велике љубави, али тада када је било очигледно да нико није веровао у песников скорашњи крај, што је Џаџић вешто искористио да подржи властодржачку причу о самоубиству због неверства једне жене. Да није то желео, зар би Џаџић приватно Бранково писмо, без сагласности његове породице, објавио као део своје озбиљне, аналитичне студије посвећене песниковој "неукротивој речи".
Такође, Џаџић је у истој студији објавио и садржај Бранкове дописне карте, упућене 7. фебруара на његову адресу, која нема никакве везе са стилом претходног његовог љубавног писма и не наговештава његов тако брз, трагични крај.
У тој дописници Бранко тражи да га критичар обавести шта је са болесним Зораном Мишићем, признајући да је био у Београду пијан, када је о томе сазнао од Васка Попе, а онда следи оптимистички завршетак: "Ја се осећам одлично. Као да сам се данас родио. Раскинуо сам са свиме што је било јуче и са поезијом и са животом (мисли на раније проблеме - пр.а.) Али неколико пријатеља је, надам се остало..."

Био поносан што је Србин

Често је имао обичај да, под дејством алкохола, испољава национални понос

Уз поздрав, Бранко је додао још два рада: "Пошаљи ми Васкову адресу. Желео бих да вам пишем, кад имам времена". С таквом поруком, очигледно је да се песник не убија, он је увек знао да пркоси недаћама и да се искупи за раније "грехове" новим, још бољим стиховима, што је најближим и обећавао.
По Младеновићевом писању, из "контекста ових Бранкових реченица јасно је да је он раскрстио не са животом као таквим, него са ранијим претпостављеним заблудама", што најбоље сведоче рукописи нових, започетих песама у зеленој фасцикли нађеној на његовом радном столу у изнајмљеној соби, на адреси Бјанкијева 11.
Поводом критичких Младеновићевих примедби, Петар Џаџић у чланку Право избора, очигледно поколебан у вези са својим ранијим ставом, односно уверењем да је Бранко извршио самоубиство, донекле све то сагледава у другачијем светлу: "Не искључујем ни могућност убиства. Али таква теза захтева трезвену и објективно проучену аргументацију... У последње време јавности су предочени и нови, досад непознати детаљи везани за Бранкове последње часове. Ваља их пажљиво и непристрасно испитати, али не да би се оптуживао неко ко можда то не заслужује, него истине ради и задовољења правде..." (Књижевне новине, 15. фебруар 1994).
Детаљно, студиозно и аналитички разматрајући Бранков трагични случај, Таса Младеновић изводи претпоставку с којом би се аутор ове књиге највише сложио: "Бранко је често имао обичај да, под дејством алкохола али и без њега, испољава свој националистички понос што је Србин и што припада српском народу. Скретао сам му пажњу и молио да строго пази у ком и каквом друштву то може да каже, а у коме не сме. Није искључено да је, тог свог последњег дана и те своје последње ноћи, дао неку такву изјаву и да је, због тога платио главом.
Убиство су могли да изврше и људи из загребачког подземља, дакле људи без неке сасвим одређене политичке физиономије и политичког опредељења. Вирус франковлука трајао је већ један и по век, нажалост, нашао своје место у души многих хрватских такозваних обичних људи, брижљиво негован од једног дела интелектуалне елите.
Најновији догађаји у Хрватској, обнављање геноцида и никаквим моралним обзирима омеђена свирепа борба коју су повели против свега што је српско, уверавао ме је дефинитивно да Бранко Миљковић није самоубица, већ да је мучки убијен! Тврдња да је дигао руку на себе због једне жене у коју се био заљубио и која га је напустила, по мом дубоком уверењу, нема реалног основа..." (Танасије Младеновић: Успутне скице за портрете, 1993).
Слично мишљење о песниковој ликвидацији исказао ми је и Бранков побратим др Лаза Томашевић, истичући у једном разговору:
- С обзиром на то да сам и лично, током ранијих година, присуствовао Бранковом наглом, неодмереном реаговању, нарочито ако је био под дејством алкохола, сматрам, као и низ његових познаника, да је Младеновићево размишљање о том нажалост до ових дана неразјашњеном убиству сасвим оправдано. Али, ако је до тога дошло, односно ако се Бранко због овог патриотизма у периферијској загребачкој кафани потукао са неким усташким привржеником, онда је то била политичка ликвидација.
Наравно да иследници онда затиру све битне доказе и трагове за разјашњење јер су у служби власти. Можда су тај гнусан злочин извршили и плаћеници, те убице за новац су данас у великој моди. И Младеновић напомиње да су, по свој прилици, за то убиство били ангажовани "људи из загребачког подземља", који су се, иначе, окупљали у тој периферијској кафани на злом гласу, тако да је, кажу, и полиција избегавала и имала као такву обележену на својој мапи.
Међутим, по каснијем веродостојном сведочењу песникиње Добриле Николић, могла се десити и режимска ликвидација од стране титоистичке власти, и то не само због песниковог одрицања од свог дела, међу којима се налазила славопојка Брозу у поезији и прози, него се то одиграло и у вези са Бранковим разочарењем у режим који му није омогућио услове за пристојан живот.
Иначе, моје је мишљење да Бранко никад није био склон стварним самоубилачким намерама, ни по менталитету, ни по психичкој структури, а поготово што је увек тежио ка напретку у каријери и још већој песничкој слави. Чак је због тих особина постао наклоњен режиму којем није искрено веровао нити се с неправдама мирио.
То моје мишљење поткрепљују чињенице да је Бранко имао изразито самољубив карактер. А познато је да је ради рекламирања своје поезије и боемства уз конзумирање алкохола правио скандале о којима се много говорило. То затвара круг горке истине да Бранко ни у сновима није стварно помишљао да себи одузме живот.
Оно што мислим, а чак сам у то сигуран, да су убице имале довољно материјала за свој алиби, не само због његове изразито песимистичне поезије, него користећи Бранков заокупљен дух феноменом смрти у циљу његовог разјашњења, те су све те околности сјајно искористили за своје перфидно оправдање.
Сећам се да је Бранко размишљајући на тему рађања и смрти радо цитирао две Сартрове мисли: "Цео живот је смрт. Лагано умирање", и "Живот почиње с ону страну очаја". На те теме знао је Бранко бескрајно да ламентира позивајући у помоћ и омиљене древне филозофе осуђујући самоубиство као кукаван чин истичући да човек при памети никад није у стању да на себе подигне руку вршећи суицид.
На тему песниковог убиства или самоубиства објављено је много противуречних изјава и написа, чак и неколико психијатријских студија, које се своде само на претпоставке док нас приликом покушаја расветљавања те енигме или "рашомонијаде" више интересују документована, страна догађања.

Власт забранила ширење истраге

Комунистичким властима одговарало да се не истражује мистериозна смрт српског песника у Загребу

У циљу откривања закулисних догађања и праве истине, никад не прихвативши званичну верзију о Бранковој смрти, заједно са његовим братом Драгишом, наставио сам даља трагања. При том надлежни држали су се оне познате Сократове сентенце "Знам да ништа не знам", док је књижевник Таса Младеновић имао храбрости да допринесе ближем расветљавању тог случаја 1991. године приликом своје ТВ емисије Портрет по сећању, која је узбудила ондашњу јавност нарочито тврдњом да је посреди политичко убиство.
Попут својих родитеља и Бранков брат Драгиша, који је радио у Скупштини града Београда, никада није могао да прихвати званичну верзију истраге па би ме посећивао у редакцији "Политике" или у стану износећи нове, вредне пажње, појединости. Истовремено, он је уз моју помоћ прикупљао грађу посвећену том трагичном случају.
Неверни пријатељи
Поводом тридесетогодишњице Бранкове смрти објавио је зборник Глас пријатеља, који сачињавају песме посвећене његовом брату. Веома дружељубив, племенитог понашања Драгиша је све Бранкове приврженике и ликом подсећао на брата, и кад су га посећивали на радном месту, било му је драго, позивао на част у Клубу Скупштине града где су уз кафу и коју чашицу пића обнављали успомене које су му често била подлога за даља истраживања, и да га смрт у лето 1993. године није покосила верујем да би написао најбољу монографију о братовом животу и страдању. "А стално је одлагао писање - каже његова супруга Анђа - није ни слутио колико ће брзо отићи..."
Посебно ми је Драгиша истицао да су им званичници забранили да захтевају проширење истраге обећавајући да ће кад дођу "боља времена" то све поново "испитати" што се није десило.
По Драгишином казивању, разочарани Бранко му се једном приликом пожалио на извесне своје завидљиве пријатеље: "Буразеру, ако овако наставим да пишем уз све могуће похвале критике, бојим се да ћу изгубити своје пријатеље. Јер, нажалост са сваким мојих успехом пријатеља је све мање, а Салијерија више..." То није била његова параноја, причао је Драгиша, и да није могао више да верује ушима и очима како су се према Бранку почели понашати такорећи до јуче нераздвојни неки земљаци и пријатељи.
- Било је, то и у још неким случајевима код оних који су постигавши успех у јавности на неки начин штрчали, попут Бранка, изнад наше летаргичне, учмале, бирократизоване средине - рекао ми је Драгиша не скривајући своје огорчење.
- Сећам се да је по повратку са пријема у Скупштини града, потпуно трезан, дошао Бранко кући, и пред нама, укућанима, изражавајући своју љутњу бацио повељу и коверту с новчаним износом, рекавши да му то није било потребно, јер је тамо на свечаности у Старом двору чуо свакојака, глупа оговарања. При тим ружним опадањима била је спомињана чак и министарка за културу, која је, додуше, веома ценила његову поезију и са којом је био само у срдачном пријатељском односу, не падајући му на памет да је искористи у постељи, попут неколицине наших познатих уметника. Да јесте, сигурно да би попут тих "донжуана" одмах повољно решио стамбено и радно питање, а не би за то конкурисао у три републике, и на крају отишао у Загреб.
Уздрхталог гласа Драгиша ми је поверио своје изненађење када му је у загребачком СУП-у, после разгледања иследничкго досијеа, било забрањено да копира фотографију са обешеним Бранком о ниску врбову грану у клечећем положају кај ђубришта. А ту исту фотографију држао је на свом радном столу песник Звонимир Голоб који је раније причао једну верзију Таси Младеновићу, а потом 4. јуна 1988. године другу желећи да обеснажи сумње у песниково самоубиство.
- Тај модернистички песник, вајни Бранков пријатељ, на перфидан начин покушао је да оспори нове чињенице изнете у нашој штампи у вези са насилном смрћу мог брата - причао ми је Драгиша. - Као типичан слуга хрватске политичке врхушке, он је преузео, после скоро три деценије, на себе улогу полицијског истражитеља износећи у својим чланицама неистине: да Бранков леш није освануо на "сметлишту", да он није висио на танкој грани врбе коју смо фотографисали него на сасвим другом, дебљем стаблу за које, тобоже, нисмо знали, па је чак негирао изјаве комшија - сведока поводом вике и запомагања жртве те стравичне ноћи.
Читајући Голубов текст објављен у Вјеснику од 18. јуна 1988. године и поредећи његове раније изјаве, свако ће се уверити у тачност Драгишиних тврдњи.
Био трезан
Међутим, у другом делу истог написа Голоб износи и чињенице које иду у прилог сумњи о Бранковом смакнућу, јер он пише да је песник око поднева дошао у Клуб књижевника веома расположен јер се у издавачком предузећу Зора управо договорио да уз пристојан хонорар напише већу студију о књижевном делу Тина Ујевића. "Био је тријезан - истиче Голоб - говорио да више не пије, јер не жели да алкохол одлучује о његовој судбини. Пружао је руке животу, не смери... "Даље, Голоб тврди да се са Бранком растао око 17. сати на Тргу Републике и да је он одбио његову понуду да га аутом одвезе кући рекавши да ће радије прошетати.

Ксаверска ноћна драма

Последњу ноћ Бранко је провео у Казалишној кавани у Загребу

Сазнали смо касније да је путем срео неког пијанца, коме овде не желим споменути име, а овај га је готово присилио да с њим нешто попије" - завршава Голоб своја сећања опет наговештавајући изговор за песников крај исте ноћи: "За првом чашом слиједила је друга, променила су неколико локала, око 23 сата виђен је последњи пут у Казалишној кавани. затим се упутио ка Ксаверу..."
Тајанствени пијанац
Занимљиво је да Голоб скрива име тог "пијанца", а и не наводи откуд зна даље Бранково кретање и понашање када су се растали пре више сати, осим ако га није тајно пратио као полицијски доушник. Да је тај Голобов исказ нетачан, постоје друга изворнија сведочења. А Драгиши је било сумњиво и касније уклањање сведока Бранкове трагичне ноћи, тако да је нестао човек из комшилука који је чуо запомагање док је његов син тврдио супротно.
Он је у време Бранкове ксаверске драме био још дете, говорио ми је Драгиша, па је у то време сигурно спавао, а после неколико деценија имао је образа да без стида себе утерује у лаж тврдећи да је те ноћи у Јандрићевој улици владала тишина. А како су поштоваоци Бранкове поезије повремено посећивали то кобно дрво - сведочанство и остављали цвеће, хрватске власти су га, кажу, посекле "због старости". Као да млада врба не може да опстане и читав век...
- Како је мој брат био према родитељима веома пажљив и искрен, истиче Драгиша, сматрам да би сигурно да је својевољно одлучио да себи одузме живот, оставио макар најкраћу писмену поруку. А о томе није било никаквог ни усменог наговештаја, него је од мене у то време тражио да му хитно пошаљем још нека неопходна документа ради заснивања радног односа, што сам и учинио. Зар се убија човек који пун елана ради на новој збирци песама, договара се у издавачкој кући за студију о Ујевићу, тражи од куће документа? То је све апсурдно...
Да је Драгиша у својим разматрања у праву, уверио сам се коју недељу раније и лично разговарајући с Бранком у Казалишној кавани, где није било ни наговештаја о суицидној намери. Међутим, поред осталог, осталог ми је нејасно питање ко су била та два Београђанина, који су, по казивању песникове газдарице, те вечери посетили Бранка и са њима отишли из Бјанкијеве 11.
Тек неколико година касније, најпотпунију слику Бранковог страдања у трагичној ноћи дала је његова пријатељица - песникиња Добрила Николић. Та лепушкаста, симпатична и интелигентна девојка, која је Бранка упознала још за време студија у Београду, а виђала се са њим боравећи код свог верника у Загребу, иако је била кључни сведок, зачудо, није од истражитеља уопште ни позивана ради саслушања. А чак када се потом сама понудила да сведочи о трагедији надлежни полицијски, органи су је одбили. То није за чуђење јер је и Таса Младеновић јасно указао на аљкавост и немарност приликом истражног поступка у случају Бранкове насилне смрти по одласку у кафану на загребачкој периферији.
Игром животних околности, одсуствујући извесно време изван земље, јер је дипломирала на славистичком одсеку Универзитета у Бечу, Добрила Николић живећи с породицом у Великој Плани, јавила се, најпре, писмом Бранковим родитељима, али како јој нису одговорили, по свој прилици мислећи да ће чути још једну нову верзију приче о синовљевом нестанку, као што се то већ годинама дешавало, она се обратила познанику свог оца таси Младеновићу .
Тај сусрет е догодио у Француској 7, у редакцији Књижевних новина, док је Таса упознао Добрилу са Бранковим братом. Нешто касније о значају Добрилиних казивања упозорио ме је Драгиша, омогућивши јој да у неколико листова изнесе своју верзију догађања, а потом и сусрет са мном у Клубу Скупштине града Београда, где сам забележио њене одговоре на моја питања. Била је доста заокупљена својим књижевним амбицијама, објавила слабо запажене збирке песама и два краћа романа.
Добрилина исповест
Тада већ разведена Добрила је била поносна на своја два сина, док је сећајући се дружења са Бранком истицала њихово велико пријатељство и жаљење због његове преране смрти. Говорећи своју исповест била је веома нервозна, износећи догађања често неповезана и репко реда, али приликом следећих сусрета та у основи "рашомонска" прича на крају добијала је све потпунију и реалнију верзију, а да бих то постигао било је потребно да попут мајстора за мозаик стрпљиво постављам разнобојне каменчиће у уобличену целину што сам се трудио да постигнем.
- Први пут сам упознала Бранка октобра 1959. године у редакцији Књижевних новина, када сам дошла код књижевника Тасе Младеновића да га замолим да помогне ухапшеном мом оцу, свом ратном другу и земљаку.

Крлежа га није волео

И Андрић и Црњански и Владан Десница бежали су из Загреба због Крлеже

Од узбуђења због недужног очевог страдања подрхтавале су ми руке и умало да ми испадне тацна с кафом је прискочивши Бранко придржао, а потом смо заједно ишли у Ранковићев кабинете. Тамо се испречио неки бирократа, а Бранко је прекинуо његова нагађања захтевајући да ми се изда дозвола за посету оцу што је и учињено, сећа се Добрила Николић.
Бранко је не само именом, него и појавом, поготово својим причањем привлачио пажњу, одушевљавао све око себе. Био је мудар и отресит, знао је увек шта хоће. Додуше, знао је понекад да направи и неочекивани инцидент, да изазива, али кад прекардаши, умео је и да се извини.
Био љут на Давича
Студирајући, најпре, историју уметности на Београдском универзитету, становала сам у Васиној улици, спрат више од карикатуристе Зуке Џумхура, где ме је Бранко посећивао да бисмо водили разговоре о литератури као и у Безистану и Студенту у Балканској улици. Причао ми је да је још од детињства био под пресијом смрти гледајући стравичну Ћеле-кулу као и током рата преклане Србе, своје земљаке. То га је, касније, инспирисало да размишља и пише о смрти док је Бранко био сам окренут животним радостима.
Волео је родољубиву поезију коју је с великим успехом и сам писао, док је једном водио у Манасију. Нисам код њега никад приметио да је толико окупиран феноменом смрти, како то често пишу данашњи критичари, мада смо о тој теми понекад разговарали помињући разна филозофска гледишта. Сећам се да је поводом моје примедбе да су разлози довољни за живот исти тако довољни и за смрт, Бранко кратко одговорио: "Боље, преокрени ту мисао".
Није ми се допало то силно оговарање кад је Бранко заслужено добио Октобарску награду, док је посебно био озлојеђен на Давича, који му је преко својих пулена предочио да је непожељан у Београду. Слично му је поручио и Крлежа, када се обрео у Загребу, видевши га у хотелу Еспланада где је најпре одсео, а ми смо се тамо дружили.
Он је Крлежу ценио, истицао да је, иако само са војном школом, захваљујући раду, таленту и великој интелигенцији, својим значајним књижевним делима претекао многе наше најумније људе. Али, не верујем да је Брозов миљеник Крлежа тако лепо мислио и о Бранку јер није трпео даровите конкуренте, па су тако још раније из Загреба морали отићи и Андрић, и Црњански, док ни Владану Десници није деценијама пружао шансу иако је велики писац, само зато што је Србин. Како је Крлежа, ради ћаскања, волео да сврати у Палас или у Еспланаду, радо му се Бранко придруживао и понекад успешно супротстављао приликом расправа о разним питањима.
То се, изгледа, Крлежи у почетку и свидело, али једном приликом, када је Бранко у критици превршио меру, он га је у мом присуству провоцирао питањем: "Госпон' Бранко, кад ћемо за Србију", Бранко му је одговорио својим питањем:" Шта ћете, ви, госпон' Крлежа са мном у Србију?" "Па, да је подијелимо" - гласио је Крлежин циничан одговор. Овим, очигледно позлеђен, устајући од стола Бранко му је поручио: "Вама би тамо припало само неко зрнце песка или која летва коју можете понети за Загреб. Лаку ноћ, госпон'Крлежа!"
Да је Бранково убиство крајње неосновано и без ваљаних доказа проглашено самоубиством, допринео је, по мишљењу Добриле Николић, и његов тобожњи пријатељ Петар Џаџић, који се трудио да то постане тек при крају песниковог живота кад је постигао велики успех у поезији. Он је веома погрешио што је уз своју студију о Бранковој поезији објавио оно писмо њему упућено о неизмерној љубави према једној познатој жени због које је морао да побегне из Београда. Била сам присутна са нашим друштвом из чистог зафркавања рекавши: "Пери Џаџићу ће то моје писмо можда помоћи у ујдурми која се шири око мене". И при томе Бранко се враголасто осмехнуо уверен да ће Џаџић и његова околина то озбиљно схватити.
Приче о смрти
Али, нажалост, то је све урадио на сопствену штету, јер није могао да предвиди тако брзи крај. Тих дана у Београду неки злонамерници су Бранка унапред прогласили мртвим, причали у Безистану да се он убио, а док смо се ми смејали њему није било пријатно па ми је рекао: "Можда ће то и учинити, а ово рекла-казала је увертира..."
Упитана од Драгише да ли би тај исказ дала и новинарима Добрила је потврдила и додала да је о свему претходно разговарала и са Тасом Младеновићем, која је у вези са новим сазнањима променио свој став поводом Бранковог трагичног случаја. Такође, Добрила је Драгиши потврдила да су тражена документа послата из Београда препоручено поштом стигла на Бранкову адресу, док се он изненада одлучио да већ сутрадан, ујутро, са њом брзим возом крену за Београд желећи да заврши још неке незавршене послове и види вољеног синовца Горана као и остале своје најближе.
- Требало је и ја тада да будем у Београду - наставила је своја сећања Добрила. - Због тог пута смо се последњег дана Бранковог живота 11. фебруара неколико пута сусрели .

Изучавао Брозово порекло

Бранко се пуно занимао и проучавао у оно време опасне студије посвећене откривању Брозовог порекла помоћу говора

Тог дана дошао је код мене жалећи се да је преморен од стваралачког рада предложивши ми тог поподнева док смо доле, у ресторану пили лимунаду, да оде код железничке станице и набави возне карте за јутарњи одлазак. По договору сачекала сам Бранка у својој подстанарској собици.
Стигао је око 20.30 сати до мене замоливши ме да га причекам и да ће доћи нешто касније, а ако не стигне доћи ће по мене његов пријатељ - сликар Саша Николајевић да м својим колима одвезе до места где ћемо се наћи . Јер, морао је у међувремену да у својој подстанарској соби дочека неке најављене познанике из Београда за које није показивао нарочито интересовање да ми их није ни представио.
Кобно занимање
При том је истакао да исте вечери пред пут мора да оде у кафану Лијепа млинарица на загребачкој периферији, где га очекује неко друштво па је изразио жељу да га тамо пратим. признао ми је да тамо треба да преда сепарате са лингвистичким студијама које је тих дана читао и проучавао. У тим студијама расправљало се о пореклу говора председника Јосипа Броза.
Те научне расправе с анализама Титовог особеног, измешаног говора с асоцијацијама на руски, аустријски и немачки језик или изговор, које ми је Бранко показао, имао је у џепу оног кобног дана под насловом Лингвистичка студија језика који сме служи Јосип Броз и Анализа садржајности и музичке вредности песама које су посвећене Брозу.
Као веома радознао истраживачки дух, Бранко се пуно занимао и проучавао у оно време те опасне студије посвећене откривању Брозовог порекла помоћу говора па га је,поред одрицања од свог књижевног дела у коме је била и тада најбоља песма о Титу, и то можда стајало главе. Иначе, ти рукописи су тада кружили код загребачких интелектуалаца.
Сматрајући да се тих сепарата треба што пре да ослободи јер их је било опасно држати код себе, питала сам Бранка ко су ти људи којима треба да их те вечери преда. Одговорио је - "мафијаши", не знам да ли у шали или збиљи. Оставио ми их је да их прегледам те вечери док се не нађемо и сећам се да сам на једној у заглављу нацртала виолински кључ. Касније, после трагедије ту студију са тим мојим цртежима видела сам на иследниковом столу, али ме он није хтео ни саслушати...
Под договору, до места нашег сусрета у Ксаверу довезао ме је Бранков друг - сликар Саша Николајевић, који је мало закаснио. Било је зимско, тмурно вече, Бранко се љутио због кашњења па је журним корацима похитао ка тој кафани, а ја сам га једва сустизала. Стигавши до осветљеног улаза у ту кафану док је около царовао мркли мрак, Бранко ми је рекао да га ту причекам петнаестак минута, обећавајући да ће ме потом водити на колаче у Еспланаду, а затим, као да је нешто предосећао, дао ми је две возне карте за сутрашњи пут, грамофонске плоче с композицијама Чајковског поклоњене од неког пристиглог Руса, Хесеову књигу "Игра стаклених перли" и "Вечерњи лист".
Поред лингвистичких сепарата, знам да је Бранко имао код себе још прегршт најновијих песама у рукопису. Истовремено са Бранковим уласком у кафану "Лијепа млинарица", ту је пристигао аутомобил из којег је изашло неколико људи. Они су ушли у кафану док је шофер снажно залупио врата од кола за собом па им се придружио...
Добри момак Жућа
Из кафане спуштених застора на прозорима допирала је галама. Стајала сам крај оближњег дрвета док су, одједном из мрака, изрониле преда мном две сподобе, неки пијани младићи. Задрхтала сам до страха када ми је један од њих пришао и уносећи ми се у лице, подругљивим гласом, рекао: "Господична, сигурно чека српског пјесника?
Он ће ноћас укењат, а дај да ми водимо љубав утроје!" Била сам просто укочена од страха, глас ми се одузео, мислила сам да сам готова, али срећом да се недалеко налазио мој познаник, један диван младић, поштењачина звани Жућа "Пробисвет", а тај надимак му је дат од миља, из шале.
Он је веома ценио и волео Бранка који би га, понекад, частио у кафани пићем док нам се жалио да наше власти стално одлажу да му издају пасош да би отишао мајци која је живела у Америци. Он је кренуо ка тим безобзирним, примитивним пијанцима с псовком и испруженом песницом док су они побегли у мрак...

Уби ли га прејака реч

Бранка су претходно усмртили иза кафане и довукли до дрвета на које је обешен

Како Бранко није излазио из кафане већ дуже времена, док Жућа није хтео тамо да уђе да би га позвао јер је некоме био дужан, ништа ми друго није преостало него да из јавне говорнице позовем свог станодавца чика Стеву, који је за кратко време стигао колима. Ушли смо тада заједно у кафану, она је била пуна гостију, али Бранка тамо није било. Неке пијане протуве су нам се кезиле и мени подсмевале, тако да сам са чика- Стевом одмах изашла напоље.
Седећи у колима чекали смо Бранка још пола сата, помислила сам да се можда нисмо мимоишли када сам, праћена Жућом, телефонирала из поште. Прекоревајући ме што сам се уопште усудила по ноћи да долазим у овај крај на злом гласу по криминалцима и проституткама, чика Стева ме је потом одвезао у стан. Тек онда сам се досетила шта су вероватно о мени мислили она два припита типа са безобразним предлогом једног од њих. Па да, ту су кај дрвећа дежурале проститутке... Али, те вечери нисам приметила ниједну, можда није било још време за њихово дежурство?
"Убише госпона"
Нисам могла ни да тренем те ноћи мислећи на Бранка, питајући се да му се није догодила каква непријатност, а у зору је зазвонио телефон и чула сам узбуђени Жућин глас:
- Дођите одмах, нешто се страшно догодило. Убили су госпон' Банка!
Нисам могла да поверујем у то што сам чула, брзо сам се обукла и тамо стигла испред истражних органа. Био је то тужан, незабораван призор. Угледала сам Бранка везаног за танку грану врбе у положају као да спава. Имао је натучен свој црни шешир на глави. Убице су му га тамо ставиле шегачећи се са жртвом. Ту је био и Жућа, узбуђен као и ја док ми је говорио: "Отуда су га пренијели, отуда. Ево, њихових трагова у снијегу" - и показивао је на простор према кафани. Ту се нашао и први сусед из Јандрићеве улице који је попут нас био потресен, искрено говорећи како се те ноћи чула вика и јауци око те кафане.
То је, каже, потрајало, али он није смео изаћи из куће. Било је доста трагова у снегу око обешеног Бранка. Видела сам и пругу од његових ногу које су вучене од те проклете кафане, односно са места где је убијен. Онесвестила сам се. После сам истрази понудила Бранкове ствари и хтела да дам изјаву. Рекли су ми да је истрага завршена и да се ради о несрећном случају...
Сузних очију које је брисала крајичком марамице, очигледно потресена својим присећањима на ту кобну ноћ, Добрила је још додала:
- Замислите, било је очигледно да су Бранка претходно убили иза кафане и довукли до тог дрвета на које је обешен танким каишем док је клечао крај ђубришта. Замислите само, тако диван човек, изванредно продуховљен, чист и увек дотеран као прави господин, наш принц песника у најбољем животном добу на ком огавном месту је освануо мртав. Управо, поред ксаверског, уличног ђубришта. То је страшно понижавајуће и нечовечно шта су ти монструозни злочинци урадили да би потом вешто прикрили све трагове.
Сведоци ћуте
Нико после није пред истражним органима смео да понови ноћну причу о стравичним крицима и вапајима жртве. То се није усудио чак ни Бранков пријатељ Жућа. Приликом прве изјаве, он је тврдио да су пристигла кола те ноћи била београдске регистрације, а потом је избегао даље сведочење јер су му надлежни обећали да ће за ћутање о злоделу добити дотле ускраћени пасош да отпутује мајци у САД. То ми је и он искрено признао извињавајући се што није у могућности даље да сведочи. Ни комшија, коме је очигледно запрећено, није више смео да понови раније сведочење пред Бранковим родитељима, братом и Тасом Младеновићем, о тамошњој ноћној гужви и стравичној вици крај те проклете кафане кад су, очигледно, деловали егзекутори. Као да се све заверило против истине и правде у случају вешто режираног Бранковог смакнућа. И ја сам дуже време била принуђена на ћутање, али сматрајући да долази погодније време за разоткривање суровости тоталитарног режима, решила сам да проговорим.
Принц песника
Ту је крај животне приче о смрти принца песника наше генерације Бранка Миљковића, који је визионарски још раније написао сопствену пресуду епитафом уклесаним на његовој надгробној плочи а који гласи "Уби ме прејака реч".
Време лети, написао сам на почетку ове књиге прекоревајући и себе што сам толико одлагао да коначно напишем истину о Бранковом бурном животу и трагичном крају. Све је то, додуше, пре четири деценије прохујало са вихором, нестали су с овог света Бранкови најближи, осим снаје Анђе и њене деце и унука, али наставља живот песникова волшебна реч.
Ради скривања доказа одавно је посечено и оно танковито стабло на рубу Ксаверске шуме, нестали су сведоци тог очигледно политичког убиства у времену када се на то није смело ни помислити, а камоли написати истина. Али, Бранко није био заборављен јер суседи у Ксаверу причају да је на месту песникове трагедије покрај ђубришта, док стабло није било посечено, повремено освитао покоји букет цвећа.
Вероватно, стављен тамо од поштоваоца Бранкове поезије. Али, ликвидатори нису желели да се на месту њиховог злочина ствара никакав култ и зато су тамо уместо посечене врбе ставили већу дрвену таблу с крупно написаним речима упозорења: "Забрањено за псе, Србе и Цигане."

Пише: Коста Димитријевић