logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

registar autora

  logo poeta
   

АЛЕКСА ШАНТИЋ
(1868-1924)

Алекса Шантић је рођен 27. маја 1868. у Мостару. Један од највећих српских песника. Отац му је умро док је Алекса био дете, тако да је већи део младости провео у породици стрица. Имао је два брата и једну сестру. Пошто је живео у трговачкој породици, укућани нису имали довољно разумевања за његов таленат. Завршио је трговачку школу у Трсту и Љубљани
и потом се вратио у Мостар.
Највећа дела стварао је на крају 19. и почетком 20. века.
Узори су му били српски писци Војислав Илић и Јован Јовановић Змај, а од страних је највише поштовао
Хајнриха Хајнеа. Његове песме пуне су емоционалног бола,
родољубља, љубавне чежње и пркоса за национално
и социјално угрожен српски народ. Био је оснивач културног листа „Зора“ и председник Српског певачког друштва „Гусле“. Током живота је објавио огроман број песама, а од дела се издвајају: „Хасанагиница“, „На старим огњиштима“, „Анђелија“,
„Немања“ и „Под маглом“.

Најпознатије његове песме су: „Емина“ (1903), „Не вјеруј“ (1905), „Остајте овдје“ (1896), „Претпразничко вече“ (1910), „Што те нема?“ (1897), „Вече на шкољу“ (1904), „О класје моје“ (1910), „Моја отаџбина“ (1908).
Изабран је за дописног члана Српске краљевске академије 3. фебруара 1914.
Познати песник умро је у Мостару од туберколозе - 2. фебруар 1924.

Моја отаџбина

Не плачем само с болом свога срца
Рад земље ове убоге и голе;
Мене све ране мога рода боле,
И моја душа с њим пати и грца.

Овдје, у болу срца истрзана,
Ја носим клетве свих патњи и мука,
И крв што капа са душманских рука
То је крв моја из мојијех рана.

У мени цвиле душе милиона -
Мој сваки уздах, свака суза бона,
Њиховим болом вапије и иште.

И свуда гдје је српска душа која,
Тамо је мени отаџбина моја,
Мој дом и моје рођено огњиште.

О класје моје

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва... Једро зрње зрије...
У сунцу трепти моје родно село.
Но мутни облак притиска ми чело,
И у дно душе гром пада и бије.

Сјутра, кад оштри заблистају српи
И сноп до снопа као злато пане,
Снова ће тећи крв из моје ране -
И снова пати, сељаче, и трпи...

Сву муку твоју, напор црног роба,
Појешће силни при гозби и пиру...
А теби само, кô псу у синџиру...
Бациће мрве... О, срам и грдоба!...

И нико неће чути јад ни вапај -
Нити ће ганути бол пјану господу...
Сељаче, гољо, ти си прах на поду,
Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О класје моје испод голих брда,
Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,
Ко ми те штеди, ко ли ми те брани
Од гладних тица, моја муко тврда?!

Остајте овдје

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.

Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.

За ову земљу они беху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.

Ко пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.

Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат'те се њојзи у наручја света;
Живите зато да можете мријети
На њемом пољу гдје вас слава срета!

Овде вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји кршеви и голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.

Овдје вам свако братски руку стеже —
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света.

Остајте овдје!.. Сунце туђег неба
Неће вас гријат ко што ово грије, —
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није...

Ми знамо судбу

Ми знамо судбу и све што нас чека,
Но страх нам неће заледити груди!
Волови јарам трпе, а не људи —
Бог је слободу дао за човјека.

Снага је наша планинска ријека,
Њу неће нигда уставити нико!
Народ је ови умирати свикo —
У својој смрти да нађе лијека.

Ми пут свој знамо, пут богочовјека,
И силни, као планинска ријека,
Сви ћемо поћи преко оштра кама!

Све тако даље, тамо до Голготе,
И кад нам мушке узмете животе,
Гробови наши бориће се с вама!

Кајмакчалан

Путниче, стани! Овде леже они!
Гомиле ове прах краљева крију.
С капом у руци њима се поклони,
И редом тако ижљуби их свију!
Из ових хумка, из хрњаге кама,
Где труба свести срца јака сврста,
Празници славе гранули су нама
И мученике скинули са крста.
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве -
Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!

Емина

Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.

Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће...
- Ни хоџин ми запис више помоћ неће!...

Ја јој назвах селам. Ал' мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;

С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!

Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко'!...

Врбас

Носи, реко српска, крв наших синова ,
јер крваве реке свуд су наше међе :
мачеви убица сви су истог кова -
сад носи унуке куд носаше пређе .

Прими крв нејачи у светле ти пене,
сто пута је за те и пре умирала:
да је не полочу погане хијене
да не метну у њу отрова и кала .

Наше су победе и заставе наше
твој велики завет гордости и беса -
једине у теби што се огледаше,
и једине овде дигле у небеса .

Беше тада славна а сад си и света,
певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета :
пре свачији сужњи нег' ичије слуге .

Носи мора крви да их не покраду,
носи реко српска, крв невиних жртви :
радосне победе хероји нам даду,
али страшну правду извојују мртви .

Вече на шкољу

Пучина плава
Спава,
Прохладни пада мрак.
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

И јеца звоно
Боно,
По кршу дршће звук;
С уздахом туге
Дуге
Убоги моли пук.

Клече мршаве
Главе
Пред ликом бога свог-
Ишту. Ал' тамо,
Само
Ћути распети бог.

И сан све ближе
Стиже,
Прохладни пада мрак,
Врх хриди црне
Трне
Задњи румени зрак.

Прољеће 

Гле красоте, гле љепоте
Што се сада створи!
Гле како се љупка, мила
Тица пјесма хори.

Пупољци нам са свих страна
Своје главе дижу,
А мириси разног цв'јећа
У груди нам стижу.

Љубичица красна, мила,
Шири листе своје,
А славујак код ње стао,
Умиљато поје.

Челица нам лака, хитра,
Око цв'јећа л'јеће,
Прољеће је мило дошло,
Мировати неће.

Забруј'о је већ и поток
Студени и 'ладни,
Весел'те се сада и ви,
Сиромаси јадни.

Радостан је сада пастир,
Па уз фрулу свира,
Око њега мило стадо,
Па травицу бира.

Ратари се са свих страна
Журе својим ралом,
- Сада има и лептира,
Благо Ники малом! -

Долетјела хитра ласта,
Кроз зрак се вијуга,
Поносито стао славуј,
Гледа је из луга.

Хвала теби, мили Боже,
На оваком дару!
Још Србину уз прољеће
Пошљи славу стару!...

Бог се смиловао

Тиха ноћ је, звијезде трепте,
Међу њима мјесец сјајни;
На све стране прољетнога
Шири с' цв'јећа мирис бајни.

Сва природа стишала се,
Свака душа мирно спава,
Само тамо једну собу
жижак слаби освјетљава.

У собици тужна мајка
Покрај своје шћерке клечи,
Бога моли да с' смилује,
Да јој шћерку излијечи.

Бог милостив смилова се,
Па подиже шћерку бону.
Од радости веље мајка
На земљицу доли клону.

А више ње шћерка стаде,
Пољупцима мајку осу; -
И зорици било драго,
Па на прозор зрачак просу.

Прољетна зора

Тихи вјетрић гране креће,
По ливади роса пала,
Са истока мила зора
Зраком нас је обасјала.

Сва природа поздравља је,
Радује се њеном бају,
А хвалу јој мале тице
Са умилном пјесмом дају.

Шарни лептир попаја се
Са љубице сјајне росе,
А челице хитре, лаке
У кошницу меда носе.

Царић мали на гранчици
Од весеља све скакуће,
Јер крилца му она мала
Обасјат' ће сунца луче.

Подигле се миле ласте,
Па у чистом зраку л'јећу,
Каткад опет спуштају се,
У поточић крил'ма крећу.

Б'јели јањци по пољани
Играју се, траву пасу,
А уз фрулу пастир свира,
Весели се зоре красу.

Ох, зорице дивна љетна,
Ко те такву нама ствара?!
Нико други, него онај
Што нам шаље сваког дара!

Молитва мале зорице

Куд год оком гледнем
Тебе видим, Боже!
Па у срцу с' моме
Теби хвале множе.

Земљу, море, звијезде
Ти нама подари,
И потребне св'јету
Свакојаке ствари.

Ти нам даде зору,
Тици милног гласа,
Па и мене створи
Да тог гледам краса.

Прими моју хвалу,
Као мале тице,
Прими хвалу, Боже,
Твоје Српкињице!

Србину

Нека зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ'.

Нека небо магла прати,
Сунашце ће засијати,
Ружичаста моћ.

Природа ће опет тајна
Распучити њедра сјајна,
Дариват' нам мед.

Забрујаће поточићи,
Замирисат' бај-цвјетићи
Свуда упоред.

Па нек зима чини чуда,
Нек расипље снијег свуда,
Прољеће ће доћ'.

И патника, сиротана,
Кога гоне са свих страна,
Неће сатрт' ноћ.

Не малакши болом, јадом,
Већ се уздај чврстом надом
У божју помоћ!

Звијезда јато

Тиха ноћца наступила,
Поче благо ширити се,
Небо плаво, без облачка,
Стаде зв'јездам' китити се.

Гледао сам како мило
Свака своје зраке даје,
Ал' сам глед'о најрадије
Јато од њих, што ту сјаје.

Упоредо све су стале,
Вођа им је прва била,
Па су небом путовале
Ширећ' своја златна крила.

Тад помислих: мили Боже,
Србадија кад ће тако,
Поћи скупа? А одговор:
- Кад неслогу спржи пак'о...

НА ГРОБУ МИЛЕ МИ СЕСТРЕ 

Милина се бјеше разавила,
Са цвијећем се гора окитила,
Природа се заодјела бајом,
Прољеће је обасјало сјајом: -
Кад се ђенух ја са тобом тамо
Да мирисом груди напајамо,
Да слушамо поточића зуја
И глас љупки умилног славуја.
Ми иђасмо. Бјеше данак сванô,
Зрак сунашца на цвјетиће панô,
А по њима росица се блиста -
Љубљаше им руменога листа.
Ти с' их брала, ао љута рано! -
А весело ја те гледах станô;
Ти китице савијати узе,
Па низ лице падоше ти сузе.
"Шта је сестро? Што ти срце пара
И на оку сузе ти отвара?
Шта је сестро?" - ја ти рекох тако...
Ао црна, ао хладна рако!

"Видиш киту овог шарног цвијећа,
Што је добих на дар од прољећа?
'Ваку киту више никад нећу
Ја убрати... Ацо, умријећу,
Јер ми боља моје груди мучи -
Грка боља, грка попут жучи.
Сваки дан ми моје тијело слаби,
Скоро ће ме смрт црна да зграби".
То ми рече, а то се испуни.
Шеснаес' година живила си пуни',
И ето те сада земља крије,
Црни "кордун" на крсту ти с' вије.
Са вијенца, што те мртву краси,
Сићани ми сад долазе гласи
Од листића веће пожућели'.
Кô да један сад ми од њих вели
"Та не тужи, заман туговање,
Гробница је сваком вјечно стање.
Ко се рађа тај мријети мора:
Био сирак ил' из царског двора,
Загрлиће сваког ледна смрти,
У пепео жиће му сатрти.
Ништа стално на свијету није:
И сунце ће једном да се скрије,
Кроз вијекове све ће бити тама;
Звјездице ће остати без плама.
Бог је вјечан, а остало што је -
То вијекови у нестанак броје.
Сека т' спава, пробудит се неће;
С анђелима душица јој лијеће".

Још на гробу зборит бих ти стио,
Ал' сунашца зрачак се већ скрио;
Помрчина, ено, шири крила,
По обзорју свуд их је развила.
Збогом, селе, ја одлазим сада.
Спавај мирно, сестро моја млада!

ЉУБИМ ЛИ ТЕ? 

Љубим ли те, ил' су гласи
Пјесме моје пуста варка?
Ја те љубим, српско чедо,
Из љубави огња жарка.

Зори, када јутром свиће
И пурпурни плашт свој шири;
Лахорићу, кад несташно
Кроз ружице мале пири;

Звјездицама, тихом ноћи
Кад појезде у висини;
Славујићу, када сјетан
Прижељкује у тишини;

Поточићу, бистром врелу,
Нека гором, дољом гласи;
Чистој роси, што круницу
Миришљавог цвијећа краси;

И тичици, кад пјевуши
Вијући се лаким летом; -
Свему велим да те љубим
Вјерне душе ватром светом.

РАЊЕНИК 

"Ханџар и копље груди су моје
Проболи ево, - крвце је тек,
Рука ми клону, снага ми пану,
Још само што ми постоји јек...

Спушта се сунце за горе чарне,
Већ скрива топли са неба сјај...
Још само мало, па ноћца црна.
Ту ће ми доћи мог жића крај...

Склопићу очи, укочен стати,
За све се растат' од рода мог...
Не плачи, мати, не плачи, сестро,
Ко с' за дом бори, тог воли Бог!

Ја падох, ево, ал' слава стоји:
За род сам дао живот и св'јет...
Од моје миш'це, од мача љутог,
Многи је пао душманин клет!

Славно је, славно гинут' за народ,
Ширит' му стазе куда ће поћ',
И палит' зубљу, нек вида даје -
Кроз густу таму, голему ноћ!

Ој, српска земљо, кољевко мила,
Већ нећу млађан гледат' те ја...
Гаси се луча сунашца мога,
Што некад тако предивно сја...

Али ћу мирно испустит' душу,
Био сам борац, трудбеник твој!
Гусле ће мене вјечито славит'
К'о сваког - ко је Милошев сој!"

То рече свети рањеник млади
А срце стану - умукну глас. -
И ноћ се спусти, мртвом јунаку
На пољу вјетар лелуја влас.

У СЛАЂАНОМ ГЛАСУ... 

У слађаном гласу твоме
Сами анђ'о миља збори;
А у оку премиломе
Пламен светог раја гори.

Топлим жаром тога плама
Ја слабачке згр'јевам груди; -
Загрљено милинама
У срећи се срце буди...

Порушени двори нада
У души се опет дижу;
Мјесто туге, бола, јада
Ружичасти санци стижу...

Како су ми топла крила,
Ох, како се кр'јепи жиће!
К'о челица када мила
Спусти крило на цвјетиће.

Ох, па ходи, рајски створе,
Да пламеном ока твога
Снажим душу, дижем дворе
Порушеног нада мога...

НА МЈЕСЕЧИНИ 

Звјездице се небом злате,
Међу њима мјесец плови,
А по кућа цијела села
Свијетле се свуда крови.

По шумици гласак бруји,
Тичице га миле дају,
А бубица ситна зуји
По мјесечном лети сјају.

Пирка вјетрић са свих страна
Па цвјетиће залелија,
А душа се моја млада
Рајевањем ту напија.

Ту сам сио на травицу,
Крај потока, мека, бајна,
Уз'о ситну тамбурицу,
Па уживах свијета сјајна.

Уздахн'о сам два, три пута
Пјевајући прошлу славу...
Тамбурицу милу спустих,
И подигох небу главу:

Кумовску сам сламу глед'о,
Зв'језде глед'о како сјају,
И бац'о сам, српско чедо,
Поглед сваком неба крају.

Замислих се: ко то тајно
Красно, плаво небо створи?
И са милим да се бајно
Звјездицама блиста гори?

Ко сунашце жарко даде,
И оне му златне зраке?
Ту природу ко саздаде
И милине просу сваке?

Тада ми се издалека
Нешто милим гласом јави:
Бог све створи - и човјека -
Њега љуби, њега слави!

Ја се тргох - гласак чујем -
Па са страхом прошапута':
Тебе љубим, тебе штујем
Неизбројно, Боже, пута!

ТИЦИ У ЗАТВОРУ

Гледам тебе, тицо мала
И скучене твоје дворе,
Па се питам: како ти је
Без твог друга и без горе?

У тавноме сјену круга,
Гдје се бол и туга слама,
Зар ти срце јоште живи
Милим гласом у пјесмама?

Лахки полет твога крила
Свезала је жица пуста;
Мјесто горе над главом ти
Тврдих жица мрежа густа.

Изумрли слатки часи
Кад се оно сунце роди,
Ти са гране поздрављаш га
Слатком пјесмом у слободи.

А сад туде, у закутку,
Међ' зидинам' мрачног двора,
Нити знадеш кад је вече
Ни кад сунце буди зора.

Иста увијек тавна сјенка
На жичани двор ти слијеће,
А ти пјесму милу пјеваш
Кô да ј' срце пуно среће.

Ко ми може пјесму узет
Што потиче из мог срца,
Са пламена мог огњишта,
На ком надом врије крвца?!

Ко ми може пјесму узет
Кад љубави извор текне,
По таласи мог извора
Моја пјесма да зајекне?!

Ланац! Гвожђе! Ломно тијело
Малаксаће у том бијесу,
Дух мој чили слободан је,
Мисли моје слободне су.

Што год живи изумријеће:
Неко с тугом, неко сладом;
Ја ћу с пјесмом на устима,
А у срцу врелом надом.

ТИЦИ У ЗАТВОРУ (II) 

Тицо моја, тицо мала
У затвору,
Зар ти срце, мало срце
Јад не мори?

Зар те боли не сломише,
Што те туди
Затворише, усамише
Гр'јешни људи?

Зар ти јоште и у ропству
Сија нада?
Зар је жица злокобница
Не савлада?

Та зар ти је пјесма јача
Од свих зала,
Те још и ту пјеват' можеш,
Тицо мала?

"Та зар може љубав
Затрт' која сила,
Љубав што се у горици
Разавила?

Зар и пјесму може когод
Да загуши,
Догод траје искре жара
Још у дужи?

Зар ко може ишчупати
Мирис цв'јету? -
Зар без нада може живит'
Роб на св'јету?

Над и љубав пјесме моје
Снажају ме, -
Богу лете, Бог их чује,
Бог разум'је".

НЕМИЛОСНОМ БОГАТАШУ

Попô си се сред милина,
Двор ти злато, свила краси;
Богаташ си од давнина -
Ал', човјече, прашина си.

Сиротиња тужи, цвили,
У јаду јој теку часи;
А ти лежиш у тој свили -
Ал', човјече, прашина си.

До ушију допиру ти
Сиротињске муке гласи;
Ти презиреш тај глас љути -
Ал', човјече, прашина си.

Ти је гониш, а не видиш
Како сузом лице кваси;
Ти си силан, ти с' не стидиш -
Ал', човјече, прашина си.

Замало ћеш, ој смртниче,
На свијету тако бити,
Замало ћеш, ој смртниче,
Јер ћ' и тебе земља скрити.

Преминуће сва милина,
Оставићеш своје дворе;
И они ће бит прашина,
Времена ће да их соре.

Имај срца! Буди човјек!
Нек те дјела дижу свуде,
Па ћеш тако живит довијек' -
И кад тијело прах ти буде.

МАТИ 

Мати, мати, мила мати,
Ох, да ми је само знати
Моју љубав исказати
Према теби што ми сја!
Видјела би да ј' врелија
Од сунашца штоно сија,
И од сузе да ј' чистија,
Од љубице њежнија.

Али, опет, није тако
Узвишена, бујна, јака,
Врела, топла, силна, жарка,
Мајко моја милена,
Као што с' у твојих груди
Према твоме синку буди,
Без престанка гдје му руди
Среће зора румена.

Па шта ћу ти, мила мати,
За ту свету љубав дати?
Каквим ће те даривати
Даром добри синак твој?
Како теби да исплати -
Ох, да му је само знати! -
Мила моја, добра мати,
Око њега труда зној?

Ох, чујем ти ријечи миле:
"Награда ми сва је, сине:
Чини добра и врлине,
Вјеран буди роду твом!
Чувај језик, вјеру своју,
За њу гини и у боју -
Нек гуслари слијепи поју
О твом дјелу јуначком!"

Па ја ти се кунем, мати,
Да ћу име чуват знати;
Кунем ти се небом, мати,
И свом муком рода мог:
До посљедњег дана, трена
Да ћу као крута стијена
Стати чела узгорена
На бранику дома свог.

ГЛЕДАО САМ 

Гледао сам поток бистри
Како складно бруји,
А прате га раздрагани
Са пјесмом славуји.

Па ми срце задрхтало
Од тог складног хора,
Задрхтало, а ја кликнух
Кроз тишину гора:

"Чуј ме небо, чуј ме Боже,
На престолу гори!
Чуј, што срце млађано ти
Србиново збори:"

"Дај и нама таквог склада,
Ка'но склад славуја,
Па да с' онда не бојимо
Никаквих олуја!"

МАЈ 

На истоку зора свиће,
Бисер ниже на цвјетиће,
А Српчића јато мило
У чарну је гору стигло.

Стала Српчад оштра ока, -
Ал' их краси загрљај! -
Па из горе, са висока
Поздрављају пјесмом мај:

"Добро дошло, чедо мило,
Наше славе, наше среће!
Љубимо ти златно крило
И по њему росно цвјеће.

Ти си слика што нас чара,
Што нам тугу срца крије;
Из сјајнога твога пехара
И сиротан среће пије.

Ти разагна густу таму,
Сунашце нам жарко врати;
Ти нам пружаш милост саму,
Ведрост дана умиљати.

По долини и по гори,
Растрије нам ћилим баја.
И поточић сад жубори
Умилније, препун сјаја.

На поздрав ти све устаје -
Свуда радост бујна влада,
Само... само... јоште - да је,
Ускрснула српска нада...

Али и ње скоро ето,
Да Србина обрадује,
Јер је Србин воли свето
Он је штује.

Без ње би му живот био,
Сами јади, пуста тама,
У срдашцу не би им'о
Одважности, нити плама.

Па здраво нам чедо мило,
Наше славе, наше среће! -
Љубимо ти златно крило
И по њему росно цв'јеће".

ПРЕД ИКОНОМ СВЕТОГ САВЕ

На истоку зора плава
Првим зраком просијава,
Из ложнице ја устадох,
Пред икону дивну стадох
Светитеља Саве,
Наше српске славе.

Скрстих моје руке двије,
- Млађано ми срце бије,
Па из чистог осјећаја,
С душом мојом што се спаја,
Молитву сам дао,
И њу отпјевао:

"Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Подај Србу снаге, моћи,
Избави га црне ноћи,
Нек му сунце сја,
Молим ти се ја!

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Дај слободу Србу твоме,
Уклони му с главе громе,
Силом твојом дај
Робовању крај!...

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Братства мржњу, опачину,
Сори, створи у прашину,
Нек их љубав води,
Нек се слога роди.

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Нек се братске душе сплету
Па нек дижу школу свету
Рад порода свог,
Што им даде Бог.

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Убриши нам мајци сузе,
Дај јој спокој, што јој узе,
Онај тужни дан,
Тужни Видов-дан!

Ој, ти српски светитељу!
Испуни ми младу жељу:
Укр'јепи ме силом млада,
Дај ми воље, дај ми нада,
Срцу свјежи жар,
Прегнуће и мар!"

НА РАД 

На рад, нек' нас слога води!
Кога српска мајка роди,
Нек' не жали труда свог!
Та здраве су наше груди,
У њима се пламен буди
Челиком нас створи Бог!

Презиримо л'јеност, пак'о,
Поскочимо хитро, лако,
Сложно, браћо, сви на рад!
Са радом се мети стиже
И новој се слави диже
Чврст и сталан јаки град!

Сјетимо се прошлог доба.
Сјетимо се да у гроба
Многа стара срећа спи!...
Са одважним вољним радом,
С поуздањем, вјером, надом
Можемо је дићи ми!

На рад, нек' нас слога води!
Кога српска мајка роди,
Нек' не жали труда свог!
Та здраве су наше груди,
У њима се пламен буди
Челиком нас створи Бог!

ЂУРИ ЈАКШИЋУ 

Са обале сињег мора
Гледам једну ст'јену голу,
Шибају је б'јесни вали,
Предавају љутом болу.

Она трпи све ударе,
Трпи муке, јаде саме.
Та стијена усред мора,
На твој живот потсјећа ме.

И тебе су боли трли,
Ломила те црна туга,
- Ал' ти ниси, Ђуро, врли,
Ником хтио бити слуга. -

Трпио си... Немилосно,
Судбина ти јаде слала,
Ал' за милост није с' ником
Твоја глава преклањала.

Имао си дивну вилу,
Мехлем твојих љутих рана,
Њој си пјев'о пјесму милу,
Лучом светом обасјана.

Па и Српству пјевао си,
Моћ му пјесмом срцу лив'о; -
Твоју пјесму слава носи,
Вјечност јој је Бог дарив'о.

Они многи, што су били
За времена тужна твога
У кадифи и у свили,
Сред гроба су леденога.

За име им не зна нико
- К'о да нису нигда били -
А теби се, наша дико,
Ловорови в'јенци свили.

Твоје име свијет знаде,
Тебе Србин обожава,
Јер га твоја пјесма кр'јепи
И души му снаге дава.

Па док српско сунце блиста, -
Ког, в'јекови кивни, гасе -
Допираће теби гори,
Ти ћеш чути рода гласе;

"Нека му је вјечна слава!
За Српство је рад полаг'о,
Пјевао му ноћу, дању -
Оставио њему благо!"

НОЋНА ПЈЕСМА МАЛИЈЕХ СРПКИЊА 

Ој звјездице наше миле,
Што ширите трептав сјај!
Поиграјте лаке, чиле,
Држ'те братски загрљај.

И ми ћемо загрљени,
Пјеват', ширит' кола сплет,
Нек се њиха премилени
Од пјесмице горски цв'јет.

Пјесмом ћемо славит' Бога,
Поздрављати српски род,
И рећи му: " Само т' слога,
Обновиће славни ход.

Засјат' ће ти сунце среће,
Расвијетлит' тавну ноћ,
А са сваке стране - тећ' ће
Врела, што ће дават' моћ.

Пашће оков сред понора,
Твојој муци доћ' ће крај;
Пјеваће ти вила с гора,
Минуће је љути вај.

А соко ће летит' сиви,
Удешават' бурни клик,
Кад ти слога, хој оживи,
Кад цјеливаш њезин лик!"

Роду ћемо тако рећи,
Нас малених чуће глас;
Зближиће се слози, срећи
Куцнуће им жељни час.

Дед звјездице бајне, миле,
Раширите кола сплет.
И ми ћемо с вама, чиле,
Играт', пјеват', славит' св'јет!

АКО ХОЋЕШ... 

Ако хоћеш да о зори
Пјевам теби пјесме моје,
Ој, не бјежи са прозора,
Да ја гледам лице твоје!

Ако хоћеш да ти пјевам
О сунчаном топлом сјају,
Ој, погледни оком на ме,
Дивотанче, мили рају!

Ако хоћеш да ти пјевам
Ону тиху нојцу милу,
Развиј твоју густу косу -
Мирисаву меку свилу!

Ако хоћеш да ти пјевам
Мирис дивног прамаљећа,
Ој, разгрни њедра бијела -
Да удишем мирис цвијећа!

Ил' ако ћеш пјесму моју
О извору сласти бујне,
Ходи, ходи на груди ми,
Да ти љубим усне рујне!...

ИМАДЕ ВАС МНОГО... 

Имаде вас много - та ко би вас могô
Избројати,
Свијех знати?!
Имаде вас много богатих госпара,
Са сребром и златом, милионим' пара.
Двори вам се вељи у висину дижу,
Али никад, знајте, до неба не стижу, -
У небу је вјечност, у њима је није,
Вријеме ће да их све с прашином скрије.

Имаде вас много сивих соколова!
Ријечи су вам јаче од бурних валова,
Ал' соколи никад не пузе, не гмиле
Ни онда кад на њих јурну грома силе,
А ви знате, знате, ој "соколи с ријечи",
Пузити кô црви, сред прашине лећи,
Оставити браћу нек их душман таре,
Само да стечете "обећане даре"...

Имаде вас много са благијем ликом,
Е би рекли: о злу не мислите ником,
Е би рекли: да сте с неба анђô прави,
Што истину љуби, који бога слави,
Ал' у души вашој ништа друго није
До црног демона, - ту се злобно крије.

Имаде вас много... Каквијех вас нема?!
Али вас је мало
Којима је стало
До народа свога
Тужна, паћенога.
Мало вас је, мало са поштења да се,
Са врлина ваших имена вам гласе;
Мало вас је, мало на бранику права,
Мало вас је глава, -
Мало вас је, мало са срцем у груди,
Мало вас је - људи!

РОБ 

У тврдом стегу ланца обје му руке стоје;
У густи мрак је бачен, не види свјетлости зрака,
Около њега гује и акрепи се роје,
Мемла га бије јака.

Али му ипак лицем по која радост сине:
У небо поглед шаље, молитву богу пјева,
Сред овог црног мрака, сред ове мрске тмине
У нади срце згријева.

Надај се, патниче, надај, и сањај санак свети!
У тврдој вјери наде тјешит се, кријепит знај,
Та бог ће чути молбу, пукнуће ланац клети
И ропству биће крај!

ЛАВ 

Из слободне горе миле, домовине њему свете,
Нагнаше га безбожници у гвоздене шипке клете.
Немилосно немилосних фијучући бич на њ пада,
Да му лавску снагу свлада.

А он само поносито узгореном главом стоји,
Без јаука и без писке фијучући бич он броји;
Нијемо стоји, трпи, сноси, а у оку искра сијева
Праведнога светог гњева.

Хај, бијте га и мучите, справљајте му јаде нове,
Безбожници без милости, гадне душе демонове,
Ал' пузити никад неће лав пред вама сред прашине,
Воли херој да погине.

НА ОЧЕВУ ГРОБУ 

Баш кад свану прамаљеће,
Кад изниче шарен цвијет,
Кад с' пробуди пунан среће
Из мртвила цио свијет;

Кад мишљасмо превесели
У зелени ходит гај
И уживат они врели,
Тај јутарњи сунчев сјај;

Кад мишљасмо трчат гори,
Уз весели пјесме глас, -
Зао нам се удес створи,
Плач и туга стиже нас.

Ти нам оде, оче драги,
Баш на свети Ђурђевдан;
Тебе зовну боже благи
У небески вјечни стан.

Ти издахну изнебуха,
Тек за један тили час.
Љута боља тебе свлада,
Не нађосмо теби спас.

Обвио те санак вјечни,
Твом животу дође крај...
Ти уцвијели синке твоје -
Чујеш ли нам, оче, вај?

Збогом, оче, дико наша,
Спавај мирно вјечни сан!
Бог ти дао српској души
У свом рају свети стан!

Збогом, оче!... На гробу се
Опраштамо с тобом ми,
Ал' у срцу синак' твојих
Твој ће спомен живити.

СЛАТКИ САНЧЕ! 

Слатки санче, мили драги друже
Младалачке заношљиве душе!
Ао санче, шта би од нас било,
Да нас твоје још не тјеши крило?
Ти нас чараш, ти нам души ствараш
Нове дане славом обасјане,
Ти нам враћаш увехнуто цв'јеће,
Ти нам враћаш оно сунце среће
Што је давно с нашег неба пало,
Па се у гроб хладни стропоштало.
Ти нам враћаш, ао санче мили,
Нову снагу изгубљеној сили...
Ти нас дижеш на престоле моћне,
И од таме растављаш нас ноћне.
Све то, санче, ти нам души ствараш,
Све то, санче, нама обећаваш.
Али, санче, све је то бадава:
Јер у гробу српска слога спава...
Презрена је од синова своји'!
Усамљена с тугом дане броји...
Ао, санче, све је, све бадава:
Јер брат брата за злато продава,
Пљује име, вјере се одриче,
У души му црни пак'о ниче,
Не зна Бога - не знала га срећа! -
Крста хули, Христова распећа,
Невјерник је - своју вјеру м'јења,
Нема душе нит' има поштења;
Са јатом се туђијем удружи
Па на штету рода њему служи...
Роду плете оштре биче мука -
Пратила га клетва као Вука!
Кољено му утрло се црно,
У понора вјечнога посрн'о,
"А земља му кости измећала"
- Ој Србине, теби срећа цвала!

СРБАДИЈИ 

Србадијо, ватро жива,
Србадијо, орле мој!
Небо ти се разгаљива,
Све се већма губи, скрива
Петстољетна мрска тама,
Са копљем је свјетлост слама
Весели се, пјесму пој!

Утри сузе чемер јада
Нек' умукне горки вај,
Ускрснуће твоја нада,
Што је гаји душа млада;
Твојих милих светих снова
Родиће се зора нова,
Родиће се Српству мај!

Патили смо петсто љета
Ал' је тако хтио Бог:
Да нас судба гони клета,
Да окуша да л' ће знати
Србин борбу одржати,
И к'о соко са врлети
Трзат' ланац врата злог.

Хај, буди се, мој соколе!
Већ је близу јаду крај -
Заборави тешке боле,
У будућност смјело броди,
Дигни слогу на престоле,
Та она те срећи води, -
Она рађа славе сјај!

ПЕПЕО СВЕТОГ САВЕ 

Спалише на Врачару
Светог Саву,
Предадоше огњу, жару
Српску славу.

У пеп'о се створи т'јело
Светитеља;
Намршти се Србу чело
С јада веља.

Проплака му усред горе
Б'јела вила,
А тама му св'јетле зоре
Сломи крила...

Бич подиже на њ судбина
Тешких јада, -
Моћ му паде, с њим тавнина,
Мрак завлада.

Сузу проли и узда'ну
Из дубине...
Сунце среће њему пану
Са висине...

Ал' гле чуда - божјих сила!
Вихор слети,
Па подиже свеца мила
Пеп'о свети!

Подиже га на крилима
У висину,
Па га лако крајевима
Српским вину.

А пеп'о је Србу сваком
Срцу пао,
До данас га с вјером јаком
Одржао!

Кр'јепио га, будио му
Врелу наду,
Тјешио га у горкому
Своме јаду.

Кад му небо поста тавно
С мраком гори:
Он га диже, да се славно
С мраком бори!

Да разбије тмину клету
Што га таре,
Да угледа зору свету
Славе старе!

Да му опет домовина
Срећом пјева,
Да га опет са висине
Сунце згр'јева.

Па хвала ти, ој пепеле
Српске славе, -
Па хвала ти, ој пепеле
Светог Саве!

Србин ће те поштовати
Докле живи!
У души те његовати
Соко сиви!

Са тобом ће ув'јек снажно
Гинут', мр'јети!
И журит' се он одважно
Својој мети!

МОЈЕ СРПСТВО 

Што је небу сунце сјајно, што крепошћу вишњег блиста;
Што је пољу цв'јеће бајно, а цвијећу роса чиста;

Што ј' соколу крш и ст'јена гдје шстари, гдје се вије.
Више кога разјарена чсто љута муња бије;

Што је орлу смјелог лета та висина неба света,
С које гордо, у прашини, он презире црва клета;

Што је гори извор-врело, липе цвјетне, јеле вите,
И у трави мирисаве љубичице оне скрите;

Што ј' лахору мирис ружа тихим летом што га носи,
Па га мило сваком даје, њим се дичи и поноси;

Што је пјесма слављу милом, што је тици лако крило,
Што је оку вид и свјетлост: то је мени Српство мило!

Као огањ, ватра жива у мом срцу оно гори!
С њиме моја душа снива, о новоме данку, зори...

Сви облаци да с' развију - срџбе страшне понајвеће,
Па на њега да се слију, угасит' га срцу неће!

Да с' њега горда сила дигне, демон... онај љути,
Искру свету Српства мила не може ми отргнути.

Њему служим, вјерно, право, светиња ми мила то је!
Здраво да си, Српство славно, понајвеће благо моје!

КОГА ДА ПОШТУЈЕМО? 

Питао сам једног старца,
Кога красе с'једе власи,
Ком' ће скоро самрт хладна
Слаби живот да угаси:

"Је ли, старче, да поштоват' -
Ц'јенит треба оног само,
Који има сребра, злата -
Ког имућним називамо?

Који мирно и спокојно
На меканој лежи свили -
А не чује сиротињу,
Како јада, како цвили? -

Који има винограда,
Равних поља, плодних њива, -
За богатством и за славом
Чија душа само снива?

Што се воза у кароцах
Су четири коња врана, -
Ком' је испод достојанства
Погледати сиротана?"

Осмјехну се старац на то
Па ми благо одговара:
"Не штују се, синко, таки,
Што имају само пара.

У ког срце за род бије,
Ком' је љубав света, мила,
Ком' је душа чиста, св'јетла
Као сунце - божја сила; -

Који неће малаксати
Пред свакијем искушењем;
Који не зна за пороке
Већ се кити са поштењем;

Који народ не продаје,
Братска клетва ког' не прати,
Који љуби име своје,
Па см'је за-њ и живот дати;

Чије око право гледа
Пуно вјере, свога плама,
Тога треба поштовати,
Па ма био у ритама!

Гдје такових људи нема,
Тај је народ право робље,
Тај је народ без свјетлости,
Тај је народ пусто гробље".

НА ПОСАО

Хајд'мо, хајд'мо, браћо мила,
Будимо се из мртвила,
Из л'јености, пакла тог!
Братску руку руци дајмо,
На посао похитајмо,
Благослов ће дат' нам Бог.

Да нам дани разведре се,
Да са себе терет стресе
Тешких јада мили дом:
Треба мука - презримо и'!
Пред очима нек' нам стоји:
Служит' треба роду свом!

Нек' нас свуда трње срета
Нек' нам светом циљу смета,
Не маримо за то ми:
Иза трња цв'јеће ниче,
Побједом се лави диче,
Иза борба крвави'.

Зато напр'јед! - јер друкчије
Добра нема, среће није,
Оставиће вјечно нас;
На посао, Србадијо,
Ако ти је свет и мио
Домовине драге спас!...

ПЈЕСНА ПЈЕСНИ 

Шта би она тица мала у тавноме сјену круга,
У сплетеној мрежи жица без слободе горског луга?
Шта би онај поток мали што долином вијуга се
Сваке зоре, сваког дана, да не прати твоје гласе?
Зар би тако слатко снивô испод дрвља пастир млади,
Да му звуком божанскијем пјесма душу не заслади?
Шта би она дивна мома кад залива мирис цвијеће,
Кад јој око жарке душе слатка нада облијеће?
Шта ли момче кад угледа запламтјело око њено,
Бујне груди, мирис-косу, бијело лице и румено?
Зар би могô винути се сури орô више свега?
Ти му силом кријепиш крила, ти висини дижеш њега!
Шта би онај слијепац тужни у вјечитом мраку ноћи,
Да му срце не загрле божанствене твоје моћи?
А роб шта би кад га душман туче ланцем и ханџаром,
Да му срце не згријеваш твоје ријечи светим жаром?
Шта би онај што у тами тужи, чами петсто љета, -
Шта би Србин с тол'ко јада, да те нема, пјесмо света?

ЦРВ 

Ходи, Српче, ближе мени,
Ход', соколе мој,
Гледај црва како пузи
У прашини тој.

Испотаје гризе, трује
Са корјена цв'јет,
И највишој плодној воћки
Буде злотвор клет.

Од св'јета се вјечно крије.
Али за то знај:
Ко се крије ништа није,
Кукавица ј' тај.

Ногом лупни, погази га,
Сваком црву смрт!
Који гмили у прашини, -
Трује цв'јетни врт.

Ти не буди, Српче драго,
Сиви тићу мој,
Ти не буди никад црвак -
Соколски ми стој!

СРБИНОВО ОРУЖЈЕ

Кад остави Срба срећа,
И гони га судба црна,
И тужноме, мјесто цв'јећа,
Пружа оштра в'јенац трна;

Кад му име, вјеру, части
Газила је злоба врага,
Под насиљем пакла страсти
Служила му сеја драга.

Кад под ада стравом мрском
Земља му је сузе лила,
А његовом крвљу српском
Змија душу кријепила.

За одбрану части, вјере
Трзао је Србин мача,
Да слободе цв'јеће бере -
И душмане да надјача;

Да сатану гадну смрви
Презир'о је муке љуте;
Газио је море крви,
Ширио је слави путе.

Ал' оружја јачег има
Што нам црну поноћ слама,
А окове ропске снима
И власт силе пружа нама;

Проводи нас кроз мракове
До дворова моћи славне,
Слободе нам златне, нове
Буди ведре, св'јетле дане.

То оружје што све слама
чили дух је пунан моћи;
Бистри разум, гдје се тама
Није свила, нит' мрак ноћи;

Што је срамно и презрено;
Што пред срџбом судбе није
Ледном тугом оборено;

А с браника светог права
Не отступа, не скрива се, -
Са смјелошћу гордог лава
Трпи муке и ужасе.

То оружје, што све ори
И до златне води мете,
Чисто ј' срце, у ком гори
жар истине, правде свете.

Што се труди да саплете
В'јенце славе роду своме;
Да разагна тмине клете,
Што му мајци груди ломе.

С тим оружјем, даром неба, -
Напр'јед, брате, свуд без страха!
То оружје теби треба
Србадијо, муњо плаха!

С тим оружјем смјело ходи
И циљу ћеш ближе бити,
То оружје срећи води -
Са њиме ћеш поб'једити!

ГЛЕДАО САМ... 

Гледао сам младу зору,
Када јутром исток краси,
И румено лице своје
Купа мора у таласи.

Пред чаробним ликом њеним,
Пред зрацима силне моћи -
Дрхти, стрепи, пада, бјежи,
Ишчезава тавна ноћи.

Па и мени кад се смркне,
Кад ми болест груди слама -
Ја погледам тебе, зору,
И с душе ми бјежи тама.

Срце плане врелим жаром,
И нада се дигну двори,
Па тад кликнем: "Пјевај, срце,
Та пред тобом зора зори!"

СРПСКОМ ОЦУ 

Слатко ти спава малено чедо -
Пупољак дивни, неразвијен цвијет,
Слатко ти снива, тихо почива, -
Санак је њему најљепши свијет.

А брижна мајка, лебдећ над њиме,
Пјесму му пјева, кр'јепи га њоме,
И ти га гледаш, а суза ето
Заблиста једна у оку твоме.

О, знадем сузу - из бола душе,
Разум'јем боре на челу сјетне;
Ти тихо шапћеш: " Спавај ми, сине,
У санку часе уживај сретне;

Кад љета тебе на ноге дигну,
Минуће санак, спокојство благо,
Гледаћеш, небо, ал' небо тамно,
Плакаћеш, чедо, очева снаго!

На сваком путу, на свакој стази,
Куда те жеља водила буде -
Трње ће тебе сретати само,
Груди ти сламат' ледене груде;

Слушаћеш уздах очаја горког,
Из груди гора, дома ти мила,
На гробу српске пропале славе
Слушаћеш како тугује вила"...

Ти тако велиш, ој оче српски,
У болу јада, очају тешку, -
Па зашто тако саламаш јадом
Витешки сине, душу витешку?

Не тужи, стани, па врлог сина
Уздање твоје, злаћану наду,
Зарана јоште учи га, свјетуј
За борбу душу нек спрема младу!

Учи га оче: да муком само
Дижу се храми славе и среће,
Да муке само и тешки труди
Дарују плода мирисно цв'јеће.

Учи га: нека пред силом грома
К'о станац камен не дрхти, стр'јепи;
Нек младу душу небеском пјесмом
Гуслара слијепа снажи, кр'јепи!

Па кад ти синак утуби р'јечи,
Кад појми смис'о очевог збора:
Сл'једиће стазом, што небу води,
Гдје љепше свиће данак и зора!

ВИ... 

Ви, те вам слаба душа у мору сујете тоне,
У кругу што се чује ваш родољубља глас,
Ви, те вам у малом срцу пусте се жеље гоне
Снивајућ славу, час', -

Покаж'те вашим радом, прегнућем вашим, дјелом,
Дому, народу своме ваш родољубља мар,
Стан'те на браник права узгоренијем челом
За општу свету ствар.

Бацајте маску с лица, отвор'те ваше груди
Чистој истини неба. Маните празан глас
И разметање ваше. Будите дјелом људи,
И народ славиће вас.

МАЈЧИН ГОВОР 

Слушао сам слатки жубор
И струјање горских вала,
Љупку пјесму, што је јутром
Небу шаље тица мала.

Слушао сам благи шапат
Што се с росом љуби цв'јеће,
Свету химни, што је анђ'о
У тишини зв'језда креће.

Слушао сам звук зефира,
У бокору ружа млад',
И у сјенци густа грања
Мили цвркут славујчади.

Ал' твој говор, мила мати,
Слађи је од сваког гласа,
Слађи него звук зефира
И брујање са таласа.

Твој је говор мили поздрав,
Који тако срце диже,
Са њиме ми рајска пјесма
У млађану душу стиже!

Твој је говор света химна,
Коју небо славом прати;
Ја сам срећан, ја се дичим,
Што се Србин могу звати!

ЦВИЈЕТАК У РОСИ 

У пламу рујне боје
Даљни се исток сјао,
С љубављу пјесме своје
Славуј је ружу звао;

Вечерњег звона звуке
Вјетрић је носио широм -
Ти си скрстила руке
С побожним, слатким миром.

Молила ти се благо
За боље рода свога,
За своје Српство драго
Звала си Спаса Бога;

Твоје су усне мале
Шаптале р'јечју тајном,
И чисте сузе сјале
У твоме оку сјајном;

А ја сам у теби, чедо,
У теби, зв'јездо чиста,
Најљепши цв'јетак глед'о
У роси како блиста.

ЧЕЛА 

Гле како је ситна, мала,
Тек је чујеш кад полети,
Мала чела, ал' је зато
Величанствен рад јој свети.

Хајд', завири скромну кућу
Гдје челица вр'једна живи,
Хајд' погледај, па се чуди
И великом дјелу диви!

У кошнице радне челе
Нико благо метн'о није.
Сама чела својим трудом,
Слатким медом напуни је!

Никад није чела марна
"Дај ми!" као просјак рекла,
Рано ранећ', касно каснећ'
Сама себи благо стекла.

Па хајд', браћо, к'о челица
Да смо ув'јек духа чилог,
Да збирамо слатке плоде
У кошницу рода милог.

НЕ МОГУ... 

Ја никада тебе мрзити не могу
Тебе, б'јели св'јете, ком је многи дао
Име црног пакла, а на подсмјех Богу,
Што те светом мишљу ускрснути знао.

Не могу те мрзит'! Ту под небом твојим
Ја осјећам љубав, што ме с тобом спаја,
Ја пред твојим ликом с побожношћу стојим
Као чисти анђ'о пред дверима раја.

Јест, на брзој струји, којом живот броди,
Често испих пехар пун јада и туге, -
Ал' кад златно сунце на небу се роди,
Ил' кад спазим тамо величанство дуге;

Кад прољеће младо дарове донесе
И кад росом преспе љубичице плаве,
Па се с лаком шевом душа ми узнесе
Далеко, далеко, у висине плаве:

Ја у томе часу заборавим боле
И све сузе мајке, што их душа рони,
Моје усне шапћу, тихо Бога моле,
И ја чујем како глас небеса звони.

Па утјешен вјером загрлит' бих хтио
Небо, сунце, брда завичаја мога,
Па да с њима зборим и шапућем ти'о
И љубим их тако до издаха свога!

ПОКЛИЧ ЗМАЈУ 

Просијајте луче благе
Сврх етира звјезданога,
А ви српске сеје драге
Од Тимока до Јадрана
Берте ките с лавор грана,
да уз трепет златног сјаја
Саплетемо в'јенац славе,
Око чела, око главе,
Нашег Змаја!

Друже зв'јездам', сунцу јарком,
Ти љубимче божјег сјаја,
Ти си својом пјесмом жарком
Кроз облаке наших јада
Слао искре нових нада -
Што клонуле с вјетром спаја; -
Од Тимока до Јадрана
Био мелем љутих рана,
Уздисаја...

О, мален је в'јенац пао
На то чело, дични Змају,
Ти си виши в'јенац дао
Своме роду, нараштају;
У њ си с неба сунце снио,
Зв'јездама га окитио,
Од Тимока до Јадрана
На вихору мутних дана
Да род грију!

Слава жару - срцу твоме
На коме се Србин грије!
Слава духу великоме
Над ким златно небо бдије!
Слава пјесми што се вила
По стољећа српском крају,
Слава гласу твојих вила!
Слава твоме умном сјају! -
Слава Змају!

ОРАЧУ 

Ори поље, ори боље,
Да слободан развој буде;
Родиће ти мило поље,
Раденику Бог ће дати,
Раденик ће злато брати
Оштрим српом с миле груде.

Ори поље, ори боље,
Мушком снагом а без ника,
Јер уз снагу кад је воље
Сама срећа ближе броди,
Изобиље собом води
Под кров часног раденика.

Ори поље, ори, ори!
Чуј! Како те шева хвали,
У слаткој ти пјесми збори:
Благословен твој труд био,
Небо дало све, што хтио
'Ранитељу тица мали'!

Ори поље, ори даље,
Ено лаган облак плови,
То Бог добри росу шаље,
Да спуштено сјеме поји
И да дјело руку твоји'
Изобиљем благослови!

У ТУЂИНИ 
Другу Јовану Дучићу 

На далеком небу златно јутро гори
У свјетлилу дана, као поздрав мио,
Благи звук се хори.
Росна жита шуме, а с пропланка ти'о
По модроме класју санан вјетрић блуди
Па капљице пије.
Лептирица плава ђурђевку са груди
Слатки пелуд краде, с неба златно бдије
Па је мило грије:
Ал' ја, сморен путник, утјехе не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!...

На мрком гребену, на самотној јели,
К'о згужвани дувак почивају ти'о
Облачићи б'јели;
Под њима дубоко поточић се скрио,
Прелива се, шуми, а талас му мио
Као злато сјаје.
Са српом у руци преко њега гази
Милоока млада, пред њу момче слази
И на пут јој стаје...
Ал' ја, сморен путник, радости не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!

Низ обале ходим. Ракита се млада
У јутарњој сузи прелива па мири;
Љубичица вири,
У присјенку тихом челици се нада,
И чашицом пуном, у слађаном санку,
Очекује знанку,
А далеко тамо, гдје се пјесма хори,
Дивља ружа пламти и к'о рубин гори
На б'јеломе данку.
Ал' ја, сморен путник, радости не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!

С расцвалог дрвећа лагано се крећу
Пахуљице б'јеле, као пољуб драги
На усне ми слећу,
Милују ме, љубе и свој мирис благи
У њедра ми сипљу, и сјећају дана
Кад сам љубљен био...
И мој дух без мира, к'о тица са грана,
Узвија се, лети пут далеких страна,
У завичај мио...
Ал' ја, сморен путник, утјехе не стеко' -
Домовина драга, како си далеко!

ГОРШТАК 

Пустите ме! Мени није
У тој вреви живот драг;
Гдје 'но љепше сунце грије
И плаво се небо свија,
Гдје 'но златно класје њија
Слаткин дахом вјетрић благ;

Тамо, тамо, за том гором
Гдје плодове штити Бог,
И гдје рано, рâном зором,
Уз шуштање бистрих врела,
Звоне звонца мирних села -
Тамо нађох мира свог!

Тамо, тамо у самоћи,
На ме чека невен мој...
И у дану и у ноћи
О њему ми душа снива, -
У два она ока жива
Гледа сунце и дан свој!

Не треба ми другог блага -
Свега ми је дао Бог!
Моје благо моја драга,
Са ње ми је живот мио,
У њој ми је свијет цио
И сва радост срца мог!

О, слатка су њена уста -
Пољубац јој тако благ!
А коса јој мека, густа,
У њедрима руже двије,
Под ружама срце бије,
Дивно срце - алем драг!

Пустите ме! Тамо, тамо,
Гдје 'но слатки слушам пој,
Гдје ме радост срета само
И гдје љепше сунце грије,
Тамо ми је, тамо ми је,
Небо моје, живот мој!

ХИМНА 
Српског Црквеног Пјевачког Друштва у Д. Тузли 

Боже силни
Наших дједâ,
Ти, у ком је моћ и влас',
Данас братство
У те гледа -
Благослови, Боже, нас!

Благослови
Срцâ ови'
Свети пламен силом свом!
Ти нас буди,
Да нам труди
Слави воде мили дом!

Не дај да нам
Силе клону,
Нека буде врагу лом!
Пошљи благу
Милост ону
И помози Србу свом!

Ој, помози,
Да у слози
Дивље чете нађу нас!
Нек се плаше
Силе наше,
Боже силни, чуј нам глас!

СЕОБА 

Пусто ли ћеш бити, Невесиње равно,
Расадниче Српства, колијевко лâвâ!
Пусто, јер се, ето, сели племе славно -
А наша будућност, гдје је она? - Спава...

Вјеровасмо у њу кô у свети ћивот
Василија светог што клонуле снажи;
Вјеровасмо у њу кô у вјечни живот -
Вјерујући у вас, о орлови наши!

А сада вјера наша умире и гасне
Мутно око гледа у небо без зрака...
Пред иконом плачу јавор-гусле јасне,
Јер остаде земља без својих јунака...

Браћо, зар вас душа нимало не боли?
Зар вам није жао ових поља равних
Гдје се једно море наше крви проли
И гдје леже кости отаца нам славних?

Зар вам није жао, на огњишту оном
Гдје вас огањ гријô, што ће туђин бити,
Што ће наше горе погребнијем звоном
Одјекнути тужно, а ми сузе лити?

Ил' не знате да је издајство јунаку
Оставити земљу гдје га мајка роди,
Оставити брата, без снаге, у мраку,
С невољама дугим да сам борбу води?

О, не дајте, Срби, да Вукова љага
Окаља вам образ чист ко сунце с неба!
Не идите, браћо, од роднога прага,
Јер мученој земљи мученика треба...

Треба мушке снаге и витешких рука,
Треба Обилића и слободних лâвâ;
Треба ваше смрти и вашијех мука,
Јер, тамо далеко, наша зора спава...

ЈА НЕ МОГУ ОВДЈЕ... 

Ја не могу овдје; овдје лед ме бије,
Овдје нема сунца што ме тако грије,
Сунца, милог сунца, сунца мога раја -
Мога завичаја.

Ја не могу овдје. Моја душа воли
И лијепу Рону и воду Лимана,
И далеке шуме што се виде доли
У подножју хладном вјечнога Монблана;
Моја душа воли овај крај слободе,
Ову земљу људи, једнакости, права.
Ал' тамо, врх кршâ гдје облаци броде,
Тамо, с голих брда гдје мирише трава,
Тамо, гдје су моји другови и браћа,
Тамо, роду своме душа ми се враћа.

Ја не могу овдје. Тамо гдје увече
Врх далеких брда као ватра плане,
Испод црног Хума гдје Неретва тече;
Тамо гдје ме љубе, тамо гдје ме воле,
Гдје се моја браћа за род Богу моле;
Тамо гдје сам снивô оне златне снове,
Тамо моја душа плачући ме зове.
Ондје нек ме једном и у гроб сахране.

НЕ ЗАСТАНИ... 

Не застани! Све даље и даље,
Тамо гдје те твоја вјера зове!
Бог, који ти своју милост шаље,
Водиће те на подвиге нове.

Не дај срцу да га слутња свлада,
Нити оку да га суза роси;
Тамо куд те зове снага млада
Свој крст тешки на плећима носи!

Благо оном кога провиђење
Под бременом пут Голготе спрема!
На њ свијетло чека васкрсење
И његовој слави конца нема.

Пред њиме ће поникнути злоба,
Што му негдје оштри вијенац сплела,
Кад он силан дигне се из гроба,
А зâр божји загрије му с чела.

Не застани! Кроз маглу дубоко
С крстом ступај уз голетну страну!
Своје чело подигни високо
И радуј се васкрсноме дану!

ВЕЧЕ НА СЕЛУ 
Јанку Веселиновићу 

Ево мога села, ево радовања!
Ево тихог мира гдје ми душа сања,
Гдје се срце снажи па весело бије,
Као да ми нигда заплакало није!

Ево мога села! На зеленом платну
К'о да, пуну душе, гледам слику златну -
Једну слику живу што је Господ ствар'о
Када се на земљи с љубављу одмар'о!

Гле, домови мирни кроз дрвета стара
Како мило руде од вечерњег жара,
А горе високо, при заходном блеску,
Прелијеће ор'о ширину небеску.

А тамо, од села, по стрмêни брдâ,
Ено блâга, ено, пребијелих крдâ!
Ено горе момче на врх ст'јене сједа
И далеко тамо пут запада гледа.

Гле под густим дубом, тамо гробљу ближе,
Гле како се скромно мала црква диже,
И кроз меко лишће, што се над њом сплело,
Како мирно гледа своје мирно село!

Док широким пољем, као сребро чиста,
Лијепа ријека трепери и блиста,
Па жубори, хуји и к'о да ми мрмља
Да обали сађем у сјен густог грмља.

Али ја ћу тамо гдје још ратар браном
Брана плодну њиву, што га храни храном,
И старим рукавом таре знојно чело,
Гледајући вôљан своје драго село.

На груди ћу ове загрлити брата -
Мученика часног, што за руљац хвата,
И крвавим знојем, под пламеним небом,
Клас одгаја плодни, што га храни хљебом.

Он ће мени скромно своју руку дати
И дому ме своме на починак звати,
А ја ћу ижљубит' поштено му чело,
Па ми, онда, збогом, остај, мило село!

ЖИВОТ 
М. М. Ракићу 

Не дај ми, оче, земне прећи путе
Док плод смрти будем и да живим
Да пошље смрти будем и да живим
У другом жићу и вјерујем у те.

Ко никад није горио на огњу
Рођеног срца и гријао друге,
Ко није познô моћ љубави дуге
И чуо како благосиља бог њу;

Ко никада није један живот дао
Извором живим крви богом дане,
Кô здраво стабло плодове и гране, -
Тај је с проклетством из утробе пао.

Он није био сјеме свете њиве,
Ни атом тијела што држи и спаја;
Он је издајник људских нараштаја -
Убица оних што у њему живе.

Сва блага земна милости бескрајне
Презрô је срцем и душом немарном,
Нити се гријô свјетлошћу олтарном
И био жарцем вјечне мисли сјајне.

И кад доконча и, без једне сузе,
Кад заспу земљом врх лешине мртве,
Доли, у мраку, погребне жртве,
Проклеће оца што им душу узе.

Па зато, оче, не дај ми да путе
Довршим земне док плод не одњивим,
Да пошље смрти будем и да живим
У другом жићу и вјерујем у те.

НЕ ВЈЕРУЈ... 

Не вјеруј у моје стихове и риме
Кад ти кажу, драга, да те силно волим,
У тренутку сваком да се за те молим
И да ти у стабла урезујем име-

Не вјеруј! Но касно, кад се мјесец јави
И прелије срмом врх модријех крша,
Тамо гдје у грму прољеће лепрша
И гдје слатко спава наш јоргован плави,

Дођи, чекаћу те! У часима тијем,
Кад на груди моје приљубиш се чвршће,
Осјетиш ли, драга, да ми тијело дршће,
И да силно горим огњевима свијем,

Тада вјеруј мени, и не питај више!
Јер истинска љубав за ријечи не зна;
Она само пламти, силна, неопрезна,
Нити мари, драга, да стихове пише!

НОЋ ПОД ОСТРОГОМ 

Одахните, груди, у овој слободи,
На овој висини гдје сам господ бдије,
А ти, брдска вило, амо к мени ходи
Да пјевамо пјесму која душе грије.

Гле, ноћ тиха броди и одором меком,
Препуном звијезда, крш покрива голи;
И ја чујем како, у царству далеком,
Пред олтаром неба за њ се богу моли.

Ово није вјетар са високих страна
Што полако слази па врх грма тине,
То њезина душа миропомазна
У молитви благој јави се и мине.

Док тамо далеко, за врхове оне
Што се к небу дижу као знамен свети,
Свечано и мирно јасна ужба тоне
И кô златна круна спрам истока трепти.

У мени се рађа једно златно доба,
Једно жарко сунце све веће и веће;
Као да сам владар од свијета оба,
У души ми пуно покоја и среће.

Овдје у слободи близу бога стојим,
А преда мном, доли, слободна и смјела,
Плава Зета тече и хујањем својим
Успављује скромна црногорска села.

Како је лијепа! Како ли је мио
Онај говор вала у дубокој ноћи!
Кô Симзерла добра да се јавља ти'о
Свеваскрсном пјесмом негдје у самоћи.

О ријеко српска, колико је дана
Крв осветна текла у бистрој ти води -
Да сада, под сјенком ловорових грана,
Путницима причаш о вјечној слободи!

Гледајући тебе ја, пун снага нови',
Гледам у будућност домовине моје,
И цјеливам душом тебе и крш ови,
Овај бедем тврди гдје орлови стоје.

Ја знам: једног дана са обала твоји'
Геније ће поћи преко српских страна,
И робље, што сада погружено стоји,
Пропојаће химну васкрснијех дана.

Хоће, ако бог да! И гробови травни
Наших праотаца плинуће у жару:
Да поздраве дјела покољења славни'
И кандило славе на српском олтару.

Одахните, груди, овдје, у слободи,
Овдје близу неба, под кивотом светим!
Гле, небеса трепте, златна ужба броди, -
Вило, дај ми крила, да летим, да летим!

Под Острогом

Спокојно ћути манастир и спава.
Малени торањ стражари и бдије,
И доли мирно тече Зета плава.

Још позни мјесец на видику није,
Одблесак први тек што једва зâри
Врхове кршâ. Тихо. Само вије

Притајен вјетар из грмова стари’.
Но док под храстом од стољетних дана
Преда мном ватра кô јутро се жари

И црвен баца по рачвама грана,
С кивота светог сјај чудесни сину,
И сребрн блесак паде преко страна...

И видјех: уз крш свети отац мину,
На челу носећ једну мутну бору,
И сјајан на врх Острога се вину.

Пјесму звијезде почеше у хору,
И видар бола у одежди стану,
Погледа тамо према Дурмитору.

Клекну и поче да моли, и кану
Суза му једна... Као никад прије,
Небо затрепта, и над врхом плану

Пун крвав мјесец... И са страна свије’
Са грмљем болно јекну голет горња;
И кô срце једно гдје јад љуто бије,

Жалосно звоно зацикта са торња.

Гуслама

Сјајни храме, у ком Србин чува
Своје име, свој аманет свети,
Ој ви гусле од јавора сува,
Вашем звуку моја душа лети!

К'о благослов, што са неба бдије,
Он је сила, што ми срце жари;
С танких струна, кад се небу вије,
Чујем усклик соколова стари'.

Чујем гласе са косовског гробља,
Што их тајно свете сјенке зборе;
Чујем јаук потиштеног робља,
Коме ране све бивају горе...

У њему је све, што Србин жели,
Јер у жељи српској се и заче:
Је л' весео, Србин се весели,
А кад цвили, тад и Србин плаче.

Он је душа, којом Срби дишу
И в'јекови српских покољења;
Он је књига, у којој се пишу
Наши јади, наша искушења...

Он је слово, што лети братимством,
У коме се српски гениј буди;
Он је путир, из ког' се јединством,
Причешћују Србинове груди.

Ој, кад гуслар танано превуче,
Који Србин не осјећа жарко?!
Та гуслама све се силно вуче,
Из њих збори: Лазар, Милош, Марко...

А што гласи бесмртника веле,
То је вјесник, што се вјером куне:
Да ће скоро свјетлост зоре б'јеле
Златит' алем Немањића круне...

Па нек' стиже, нек' се пак'о диже,
Нек' још буде и вишијех зала:
Србин неће поклекнути ниже
Док је Србу српскијех гусала!

Биће дана, већ се зрачак јавља,
"Доће хора, која доћи мора!"
А с гусала хориће се славља
Уз молитву дечанскијех звона!...

СРПСКА ХИМНА 

Боже, на поља
Земље ове
Васкрса златним сунцем сјај!
Победу, венце
Славе нове
Краљу и роду српском дај!

Вером отаца
Што слободу
Прелише крвљу, даруј нас!
Да нам у свету
И у роду
Остане светлих дела глас!

К'о шарна светлост
Дуге пуне
Што с неба гони црни мрак,
Нек' драги камен
Српске круне
Спасења српског буде знак!

Нек' бели ор'о
Прене, сине,
И нове славе да нам плод;
С Авале плаве
Нек' се вине -
Јединством светим спасе род!

ПРОЉЕЋЕ 

Немој, драга, ноћас да те сан обрва
И да склопиш очи на душеку меком!
Када мјесец сине над нашом ријеком
И на земљу пане тиха роса прва,

Родиће се младо прољеће! И свуда
Просуће се мирис плавих јоргована;
И пахуље сњежне падаће са грана
У наш бистри поток што баштом кривуда.

Узвиће се Љељо над нашим Мостаром,
И сваки ће прозор засути бехаром,
Да пробуди срца што љубе и горе...

Зато немој, драга, да те сан обрва!
Дођи, и у башти буди ружа прва,
И на моме срцу мириши до зоре!

БОКА 

Наша мила Боко, невјесто Јадрана,
Покривена небом кô од плаве свиле,
Љепша си од твоје приморкиње виле
И свјетлија си од њеног ђердана.

Никада се тебе нагледао не би'!
Но да ми је једно: да постанем валом
Сињега ти мора, па пред твојим жалом
Да вјечито шумим и да пјевам теби.

И да с тобом гледам на твој Ловћен плави!
Па једнога дана, кад се господ јави,
Кад орлови наши високо заброде

И са твојих рука пану гвожђа тврда,
Да побједну химну слушам с твојих брда,
И да с тобом славим дан златне слободе!

ХЉЕБ 

Пароброд спреман. Море се колеба.
Пошљедњи пламен на западу трне;
Сутон се рађа и с јесењег неба
Полако пада на хридине црне.

Палуба пуна. Руке уздигнуте
Поздраве шаљу и рупцима машу.
У мноштву овом видим чељад нашу,
Наслонили се на перваз па ћуте...

Земљаци моји, докле ћете, докле?
"Тамо далеко! Јер нас усуд прокле
И на нас паде тврда туча с неба..."

А зар вам није завичаја жао?
"Жао је брате... Бог му срећу дао...
Но хљеба неба... Збогом! Хљеба...хљеба..."

НАШ СТАРИ ДОМЕ... 

Наш стари доме, како си оронô!
Капије твоје нико не отвара,
По њима мирно црв дубе и шара -
Гризе, кô чежња једно срце боно.

Ево ми собе! О дувару јоште
Икона виси, прашљива и сама,
И у ме гледа и шапће из рама
О добу среће, дјетињства, милоште.

Овдје сам прве стихове написô,
Овдје је с душом полетила мисô
Високо, тамо гдје се исток жари.

Овдје ми негда бјеше рај... А сада?
На моје срце гробна земља пада,
И ја се рушим кô ти, доме стари...

СЛОБОДА 
Петру Кочићу 

Она ће доћи! Из смрти, из гроба,
Из мука наших васкрснуће небу,
Да збрише сузе остављеног роба,
Што рањен живи о крвавом хљебу...

Она ће доћи! Ја видим: кроз таму
Пробија свјетлост божанскога лика,
Тирани гнусни даве се у сраму -
Док ланци прште силних мученика.

Она ће доћи, свијетла и чиста
К'о суза мајке, као љубав Христа,
Да сужње води из тамничких врата.

Ах, моја душа већ је ћути близу -
Ја видим њену божанствену ризу
И чујем ропац крвавих Пилата...

ХРИСТОС ПЛАЧЕ 

Овдје пуста поља, тамо брда сива,
Гдје жалосно шуми купина и драча;
Ред убогих села сан покојних снива -
Ја не видим нигдје рала и орача...

Под тавним дрветом, уз мирну ријеку,
Не чује се звоно претходника овна;
Свуд гроб и чемер, мрак, магла оловна,
И запјевке тужне што срце сијеку.

Села наша, гдје су ваше руке радне?
Гола, црна њиво, гдје је орач, брана?
Ах, другове ваше, невољне и гладне,
Одвела је судба преко Океана.

У подземљу црном, без сунца и неба,
Сад копају они комад црна хљеба,
Док за вама срце све им цвили јаче.

О, жали ли когод тебе, земљо гола?
Нигдје за те сузе, нигдје једног бола.
Само негдје близу, чујем Христос плаче...

ХРИСТОВ ПУТ 

Овдје нема храма; овдје нигда није
Зазвонило звоно празничкијех дана;
Ал' мени се чини преко ових страна
Да сам господ ступа и благослов лије.

Пољима се овим свето сјеме сије -
Сви су људи браћа, плод са једних грана;
Ту крв пала није са братских мејдана,
Ја чујем гдје свуда једно срце бије.

Овдје нема храма. Ал' света и чедна,
Ту у сваком срцу стоји црква једна,
Гдје се служи служба праведна и чиста...

О ви што се лажно молите у храму,
Не идите амо! Остајте у сраму!
Јер ту гдје вас буде неће бити Христа!