ПОЕТА - Песме о мајци

		ПЕСМЕ О МАЈЦИ АНТОЛОГИЈА
		Лепа Симић ЗАКРПЉЕНЕ МИСЛИ Као камен стојим не могу се маћи замислим се и препустим ветру да ме тресе, ко јесењи дани. А ти мила моја, чекаш ли ме... Крај ватре у тами, насуканих мисли да л' сам одгодила време да ли ћу доћи за празничке дане..? Молим звезде по ноћноме чувару уздах твој у осмех старачке боре да развуку... Да не дремаш на столици сама и не плетеш мисли све до зоре! Дражесна моја мајко - танка је линија живота пази да не озебеш; огрни топла недра твоја не извируј кроз прозор чежњом нестрпљења Mилa моја сакрила бих се у теби као Сунце иза црвеног неба топлином да ме грејеш све док будеш - све док будем жива! Татјана Дебељачки МАЈКО Ако је твој живот био лагано умирање, у том ритму био је мој брзо живљење. Исто је; видим дан, видим велики дан, видим славан дан, моја мајко. Ако нешто моју душу разара, а унела сам пуно оптимизма, веруј ми, мајко. Ти изузетна. У твом је оку моја срећа, због тебе сам ја постојана и позитивна. Долази и одлази зло. Опет смо се нашли и терали, и тако у круг. Туга прави усне неме. Зар немам право гласно да волим? Написаћу велику песму. ЉУБАВИ И ПРОКЛЕТСТВА, МАЈКО Кажу да то није било, ал јесте Кажу нисам добро видела, ал јесам. Страх ме надева са свих страна истина је. Урлам у себи да ли је у реду, ал урлам. Кријем оно што видим, ал морам. Знам боли то моју маму, ал мама, Пробуди ме усред ноћи глад, зашто? Попијем чашу воде, глад је ту, зашто? Ко може разумети готово све, али нико. Не гладује стомак од глади, али зашто? Неко је крив, а ко? По стоти пут голе ноге и груди, али. Сунце се бори да изађе, па и оно у грудима, али чему, коме? И јесте и јесам Истина је истина је. Урлала сам, морала сам И шта сад, МАМА? Веселин Џелетовић Павлов МАЈЦИ Много ми недостају твоје речи чак и заповед да урадим нешто време не може ране да излечи сузе те научи да сакриваш вешто. Твога гласа нема, све остало ту је чак још зором чујем: хајде, узми слатко лагани ти корак кућом одјекује као да си негде изишла на кратко. А можда си отишла звезде да ми скинеш јер све друго ти си мени дала никад ниси престала да стрепиш и бринеш а ја никад нисам рекао ти хвала. Празнина притиска и није ми лако али кад год погледам у небо високо знам да си ту негде, и осетим како на ме будно пази твоје брижно око. Знам да ме гледаш негде из прикрајка а кад навру сећања и тренуци сете слутим да се пита моја стара мајка: „Где ли је, шта ради, њено мало дете“. Одговор ти шаљем, сада ми не смета то питање због кога осећах се јадно: твој син мали од шесдесет лета добро је обучен и није му хладно. *Милисав Ђурић* СЕДАМ СРЦА МАЈКА ИМА Стара лампа догоријева и по зиду шара сјене, забринуто лице мајке прелистава успомене. Како ли су, шта ли раде? да ли неће да озебу, та мајчинска осјећања меку душу, мазе, гребу. Седам срца мајка има седам ноћи неспавани, чак и снове када снива у глави јој малишани. И у зору док се буди обузму је брижне сјете, ,,драги Боже,, прошапута сачувај ми моје дијете. Стара лампа догорела још на зиду стоји сјена, а у мени седам срца на мајку ми успомена... МОЛИТВА МАЈКЕ У кући маленој на крају села стара лампа још увијек гори, старица крхка, сва невесела за сина свога молитву збори. Дигнуте главе у небо гледа а мисли њене ка богу лете, старачке руке као од леда крсте и моле за своје дијете. Старице мила, мајчице драга, шапати твоји стижу до Бога, молитва твоја чини ме сретним иако далеко од ока твога. У старој кући на крају села, мали прозорчић истину крије, старица мајка сва невесела кроз прозор гледа и сузе лије. За сина свога, светиње њене из њених младих дана, проклиње судбу и живот тешки зашто је опет сама. Старице мила, мајчице моја, шапати твоји стижу до Бога, молитва твоја чини ме сретним иако далеко од ока твога... Марко Љ. Ружичић МАЈКО Крхка старице, забринута лица, наборана тужна чела, зашто си тако забринута за сто испред мене сјела? Видим да без апетита ти ручак ручаш свој, зашто ти је поглед тужан пита те син твој? И док ломиш залогаје, дрхте ти руке уморне од рада, зашто си невесела и душа ти пуна јада? Док гледаш моје сиједе косе, гдје те мисли носе, у дане дјетињства твога, дане младости твоје, мислиш ли мајко сада на дјетињство твоје ил' моје? Развесели душу, нека други бригу брину, боље ће сутра бити. Јачи смо од челика, то добро знаш, све ћеш издржати, тугу побиједити, у весељу је спас. МОЈОЈ МАЈЦИ МИЛОСАВИ „Најволим, кад киша пада, спава и у Уџери капи ударају у ситни цријеп, „Бибер“ а вјетар пири кроз, „Баџу“, на крову. Еее, Боже милине, причала си ми мајко. Волила си кишне ноћи и сунчана јутра Живот на селу, жубор наше ријеке Игру јагањаца. Волила си мене и моја три брата Ђурђевданске уранке Мирис јоргована, а ми смо волили Тебе и Тату. Вама поклањам јутарњу росу поред наше Широке ријеке и сунце на уранку. Теби поклањам пјесму ову и себе мајко. Зорица Сентић Да тебе није, не би ни мене било да тебе није не бих видела Небо да тебе није да ли би сунца било? да ли би било песме? Цвећа? да ли бих волела сиво? да ли би моје срце откуцавало? да ли би сијала месечина? да ли бих се родила да тебе није? за радост, за опроштај, за милост и за све што живот ми је дао то што јесам дугујем теби хвала, хвала, хвала да тебе није да тебе није било не би опстојала када те не буде више да ли ће ико ваздух да дише да ли ће се све осушити да ли ће ми се липа разлистати хоћу ли икада више удахнути дугујем ти све хвала волим те Мама. Драгана Рајак МАЈКА... Доводи се у везу са... Љубављу... Разумевањем, (највећим на свету). Осећањем сигурности. Речима утехе. Мајка, па то је наше... Детињство. Безбрижан сан. Наша Топлина. Нераскидива веза... Када кажем мајка, Заправо мислим на... Светлост, Пролеће, Небо плаво, Бескрајно И, Сунце на њему. Мајка, то је наше... Огромно поље, И, дрво на њему, , Дрво под које можемо стати А да нас ветрови неће одувати. Кажем, Мајка као... Стрепња. Слутња. Радост, Срећа. Мајка, Прва, Последња, Једина, Моја. Вида Ненадић МАЈЦИ МИЛИЦИ Да ли си то ти у нежној трави, што ми стопала босонога милује? Да ли ми то сад твојим топлим гласом говоре други? Да ли то у лицима драгих видим твоје лице? Да ли ми то на сваком путу којим идем још маше твоја рука? Да ли ми то ти шаљеш све ове лепе лептире и лептирице? Да ли ме то кад дођем одасвуда још твоја доброта дочекује? Да ли ме твоје драго срце и тамо где си жељно ишчекује? Да ли то ти одозго мене гледаш стално или ја гледам твојим очима? Дуле Р. Пауновић НА ОДРУ Сонет посвећујем мајци Катарини Није сан а не желим ни да је јава: Она на одру лежи, као да мирно спава. Лице јој је од пламена свећа бело лепо, ни у судњем часу није свело. Обучена је, као да на далеки пут иде, свечано, да је достојанствену виде. Али са тог пута повратка нема, гледам: мајка као да спокојно дрема. Срце би хтело да Она са одра устане, ум ми говори да то не може бити... суза је застала, душа јој не да да ка’не. Сутра ће се у вечну кућу преселити: ја ћу први бацити грумен на сандук - проломиће се јаук а полећи ће мук. МАЈКА Када на починак кренем и опхрва ме сан, снове снивам као да се вратио срећни дан: долази одмах, тиха и бледа али весела МАЈКА, и у њеним рукама видим да је плела плетиво јарких боја, шаре су пољског цвећа, а поред Ње и даље титра воштана свећа, коју запалих Њој за душу, и мислим грешан: сину за пут Себи плете да не буде неутешан. И пружам руку да помилујем Њено лице драго од среће, што се надах да ћу са Њом поћи а Она, одједном смркнута, одгурну је благо... Огласи се и први петао, обећа да ће опет доћи и сагоре у светлу зоре. Ја чекам да утрне дан, чекам ноћ да оживи, да опет дође мени у сан. Милко Грбовић Г У Р А Б И Ј А Од тетки, ујни, до кума, на бабине и славе у обравнице се увјек спремали исти дари: Сапун, ратлокум, пешкир и десет дека каве и гурабија жута, мирисни колач стари с локумом на средини, попут некакве круне и када идемо неђе и кад чекамо госте мијесиле их увјек тежачке руке просте ал' поштене, вриједне, искрене љубави пуне. Коме да дочарам сада шта су значиле за нас? - Ма какве данашње торте; мани ме фила и стила! Осјећам ево и овдје, миришу и дан-данас полице креденца старог ђе их је мати крила. Живот нас расуо свуда, она нас брижна чека од свега највише брине шта ће да спреми ђеци, - не брини, имамо свега, ако је фајда нека ал' дах дјетињства врати, гурабије нам пеци... * ... У крошњи ребара мојих све јаче пупи сјета и расцвјетава нагло пред свако празнично вече затворим очи и видим шпорет који пуцкета и лице мајке се зари док ђеци колач пече... Мјесецу довикнем некад, када уздрхтим јаче: - Гурабијо небеска, ко ли те кришом наче?! Љубиша Рајковић Кожељац МАЈКА У опорој земљи понад наше куће Багрем један танки пружа ретке гране Сећа ме на младост, на дечачке дане: Засадих га тамо у једно свануће Једна стара жена често туда мине И забринут поглед баца на то дрво Све невоље своје њему каже прво Дуго му се јада и зове га сине Кад за летњих суша лишће жуто бива Старица се моли и скрушено крсти И док смежурани тресу јој се прсти Багремово стабло сузама залива. Кад су циче зиме очима га греје И с пролећа гледа да л' ће да пролиста А кад багрем белне душа јој се смеје И срце подмлади и лице заблиста Добра стара жено ја се ево стидим Што сам тако дуго био на крај света Твојом душом мири мој багрем кад цвета: Шири руке мајко хрлим да те видим. Ивана Зајић САМО ЗА ТЕБЕ, МАЈКО Само за тебе нек цвеће цвета, Нека ти живот постане бајка, Осети у наручју додир свог детета – Данас си и ти постала мајка. Чувај своју ћеркицу к’о највеће благо, Подари јој љубав срцем својим целим, Она је твоје највеће богатство – Све најлепше ти у животу желим. Милан Живановић МОЛИТВА У смирају Спасовдана 98. испратио сам душу моје покојне мати. Држао сам је на рукама до одласка по свећу. После седам дана коме прогледала је. Сви присутни су видели да ме је пратила погледом. Моја мати, којој сам необуздан толико боли доносио. Отац је те ноћи уснио чудан сан. Плашљив, као и обично, ми је испричао: Мати је устала тихо, без гласа. Неки људи су сликали по зидовима. Угледавши оца рекоше му да се не палаши; да мајка није умрлa, и да су они Миланови пријатељи. Од тад се милујем са завесама на отвореним прозорима. Друге зиме родила ми се кћер. Дар који мајци никад нисам поклонио. Није чак ни сазнала да ће унуку добити. Колико мало поклањамо онима који нас највише воле. Боже! Научи нас да волимо. Зорка Чордашевић РУКЕ МОЈЕ МАЈКЕ О, колико сада мени недостају Руке моје мајке, сличне анђелима. И радост и срећа и љепота свијета И богатство цијело нестало је с њима. Од ђурђевског јутра драже су ми биле, Имале су више радости и миља, Те блажене руке што их скрива тама Мирисаху љепше од роснога смиља. О, колико пута чекале су само Препуне топлине, увијек раширене, О, те топле руке којих више нема О, колико срећном чиниле су мене. Кол´ко сам се само радовала њима! Више него ласта Сунцу и прољећу, О, те топле руке што их скрива тама Однијеле ми радост и наду и срећу. О, како су само руке моје мајке Свијале се брижно мени око врата. О, те драге руке сличне анђелима, Вриједније су биле од сухога злата. Колико су пута руке моје мајке Са погачом врућом мене дочекале! О, те вриједне руке што их скрива тама Никада се нису уморити знале. Никад више неће њене топле руке Угријати моје смрзле од хладноће И никад ми више даривати неће Рођендански поклон, нити зрело воће. Колико су пута руке моје мајке Пред иконом Светом молиле се Богу, О, те миле руке милије од свега Ни с чим се на свијету замјенит´ не могу. Никад више неће руке моје мајке Загрљајем топлим мене загрлити, О, те драге руке, једине на свијету, Без њих никад више нећу срећна бити. И топлота Сунца и љепота дуге И звијездано небо у њима се крије! О, колико сада мени недостају Руке моје мајке што их више није... Знамо да имате песму о мајци. Пошаљите је...