ПОЕТА -

Шта се то збива, неверни брате мој да јефтино продајеш највреднији део себе, за шаку крвавог сјаја паганске награде, злата? Шта се то збива да дајеш ћоравом да те води, мутавом да те заступа, глувом да слуша за тебе и преноси ти поруке које немају логос речи већ блејење како већ бива код оних без слуха духовног?
Шта се са тобом догађа Србине да остављаш мајку и оца и земљу и икону, и веру и цркву и себе и идеш у свет да просиш не би ли постао богат?
Све оно што је Свети кнез Лазар Хребељановић подигао и поставио у Небеску Србију, ти сада скидаш и ломиш побеснео од бесомучеништва веселећи се златном телету запада. Ко си ти? Ко те је учио да је тело претежније од душе? Ко те је учио да је смрт крајњи циљ живота? Да су сатанске песме излаз у свет богатства. Ко, ако не змије адске које се веселе твоме доласку на колодвор Зо са којега ћеш поћи у своју пропаст. Данас су велике сеобе народа серпског. Сва врата света су широм отворена и хрупи Србин без водства великог Арсенија Чарнојевића и вере Православне но вођен на улару као звер не знајући за крст часни и слободу златну. Села остадоше пуста, једино мајке још увек стоје крај плотова и чекају своју децу која су их заборавила.
Сутра се издаје Метохија. Сутра се издаје и срце твоје Србине пред Господом Исусом Христосом. Сутра судите да нам не треба Небеска Србија. Сутра та иста Небеска Србија суди ТЕБИ. Теби којем је ово можда задњи час живота и можда већ сутра станеш пред суд Христосов. Шта ћеш рећи? Како ћеш се одбранит? Хоће ли те на суду Христовом заступати Хартмунд или Алија. Можда коју реч каже Анте или Јуре? Неће. Неће те заступати него ти се смејати као што ти се и данас смеју у лице.Водиш свој народ у катаклизму не знајући ништа сем блебетања: „Ја, ја, ја.“ Цело свемудреније света си сатворио у љубљење себе. Јеси ли чуо за Инке? Знаш ли како су нестали? Престали су да верују и више нису имали смисао живљења. Јеси ли чуо за Астеке? И они су исто тако нестали. И многи пре њих и многи после њих. Па што не би и ТИ. ТИ Србине који јуриш да туђу веру примиш како би у сласти проживео трен живота на земљи не хајући што тако извлачиш столицу испод ногу својој деци и у место да постану светлост вере и духовног преображенија, они ће постати скитнице света, наркомани који у сатанском траже смисао живота. Смисао себе и тебе који си их продао. У крајини нема више људи, но ни птица. 150000 православних Срба је прешло на католичку веру у Хрватској. Како су Срби створили бошњаке у Босни тако сада стварају Хрвате у Хрватској не верујући ни вери Алаховој ни вери Католичкој као ни својој. Пашњаци пусти, села огољена, вера напуштена. Хиљаде избеглица хода по Србији без циља. Хиљаде Срба лута по свету без смисла. Неко је угасио кандило Српско и затамнио видјело вере. Метохија звони. Звони на узбуну молитвама монаха који непрестано јецају Христосу за ТВОЈ спас. Ти се држиш за улар златног телета. Можда си ипак чуо за витештво великана српских. Краљ Вукашин није војевао на Марици за себе, но за Крст и веру и није био сам већ са Христосом. Тако је ратовао и Стеван Синђелић на Чегру и краљ Милутин против Хуна. Данас ти мењаш историју само својим незнањем вере. Хоћеш ли и овај пут напунити вагоне својим телима и ићи да браниш ЗЛАТНО ТЕЛЕ на Галицију? Изгледа да хоћеш.
На Метохији данас одзвањају звона православна. Светли Метохијом глава Светог Лазара као кандило. Не бој се него се бој. Погледај у небо вечерас ако смеш. Погледај очи са небеса које те гледају као звезде. Знаш ли да је Небеска Србија отворила врата небеска. Знаш ли да те гледа и Милутин и Лазар… а богами и твој деда и прадеда и чукундеда и плачу јер те без плача не могу гледати. Отворио је и свет врата и мами ти децу златним телетом да би имао ко да им тамо на западу чисти нужнике и улице. Да им буде смеће и да тргују са њим као робљем. Хоћеш ли се научити памети или ћеш кренути у своју пропаст одлучи сам.
Данас су нахрупили Јањичари Срби из света да спашавају Србију и да је уведу у благостање запада. Питам се знају ли ти несретници колико је тешка та земља натопљена крвљу? Сигурно не знају јер да знају не би поседали у Тројанског коња и догалопирали да јој исчупају срце. МЕТОХИЈУ. И шта ће бити тај нови Србин без срца? Весели западњак? Покажите ми једног који је срећан на западу. Покажите ми и једног који има смисао. Породицу, веру, љубав.
Сутра се издаје Метохија и Твоје срце брате Србине. Али што издаде децу своју и прода као робље да по свету зарађује корицу хлеба просећи? Хоће ли се и твоја Милица сутра звати Франка или Стеван- Јосип одлучи сам.
Ја те пак позивам да окачиш клепало Метохијско око врата и звониш на узбуну срцу своме. Цео се свет уротио против нас. Хоћеш ли се и ти уротити са змијом против себе, не знам. Но једно те молим, клекни са мном и молимо Господа Исуса Христоса да нам опрости и спасе од себе самих. Када изгубимо Метохију изгубили смо и себе и једину везу са Царством Небеским које ће од нас окренути главу. А онда је ту крај једнога народа. Народа Православног Серпског.

Вајар и књижевник
Борис С. Стапарац
www.borissculptures.com

Зорица Сентић
РАСТРКАНЕ ДУШЕ

То је било 1998. године.
Те године умро је мој отац.
Он је свет прошао: Из села Левосоја близу Врање, преко Скопља , Београда , Немачке до Париза, и цак до Америке. Вратила сам му корење у Левосоје до своје мајке.Те године, остала сам два месеца у Скопљу код ујне Марге и ујка Благоја. Тада сам написала збирку песама "Април на Балкану“. Инспирација је дошла сама ... "Лепо Пријатељство у Скопљу " би био један од наслова за тај период. Љубав сам срела, али нисмо досле на састанак у исто време. Упознала сам лепо друштво са сестром Сузаном. У том друштву били су Марјана, Мики, Славица и остали ...Било је лепо и јако . Вардар је био прелеп. Боза, тулумбе, то нисам ни један дан промашила. Ћевапи , музика, песме свако вече. Вратила сам се са 5 килограма више. Мој отац је волео певати, и лепо певао , знам да не би волео да не слушам песме....зато сам слушала и више него што треба. Утопила сам своју тугу у музику - балканску .Марјана је била мени драга, дружиле смо се као сестре.

Сецам се једне вецери код Марјане.Било је Ускрс ( велигден). Биле смо у кухињи, Марјана, две девојке, врло симпатицне и пријатне, и ја. Салиле смо се, прицале о свему...наравно и о љубави. Цитале смо будуцност у талогу кафе . Да, ! да , !!! и ја сам гледала у сољу ! Било је лепо и весело. То веце ми је посебно драго. А сецам се исто једне вецере у једном ресторану. Ту је било исто пуно друства, на залост нисам сва имена запамтила. Меморија је селективна. Била сам тузна јер крај мог боравка се приблизавао. А све је било лепо: мускарци културни и пазљиви, девојке пријатне. Певале су се песме- веселе и тузне. А код нас и весело је тузно. Свега тога се радо сецам.

Просле су дуге године. Ветар нас је расејао. Ја сам се вратила у Париз, Мики је отисао у Београд, Маријана је остала у Скопљу, Славица јос увек има свој фризерски салон, моја ујна је и даље у Скопљу.

Дописивали смо се мало, али даљине су нас раздвојиле, а заборав досао. О осталима ниста нисам знала, ни где су оне две девојке .То се никада нисам ни питала. Ветрови зивота нас носе свуда ... мене, без да питају довели су у Кан. Када би мене ветар питао, не бих овде досла ...али то је друга прица.А цесто сам пријатељима прицала како сам те вецери успела погодити (видети у дну соље -;) ) замислите ја гледарица... видовита ... и то погодила несто вазно једној девојци . Та девојка је имала лепу дусу, кратку косу тада, лепе оци. Диван утисак ми је остао. Памтим је по дуси... а јесте, не бих је препознала...

Просло је 6 дугих година.

Августа 2004. године због једне моје греске, на којој сам захвална једном пријатељу ( сада висе није мој пријатељ…ех , време мења зива бица …) дакле једном цовеку из Београда, ја сам ипак захвална , и пронасла сам једно радио на интернету.

Слусала сам тај радио . Цитала сам неке своје песме. Леп број дуса сам срела , виртуално захваљуцуци радио.Једну сам видела у оци ...За то цу другу прицу писати. За њу треба цео роман... она се зове WИНКА ...бице мозда хероина једног мог романа WИНКА ВИНЦАРЕ ... Она се не мозе исмислити, она постоји ! ја сам сада гост, сваке годину У Београду ...код ње ... код WИНКЕ је ...то це бити друга прица...

Цитала сам своје песме, цула лепе реци од других ... и тако време пролазило...писала песме за збирке УГАСИ ТИСИНУ…Кад...једне вецери процитала сам једну песму на македонском језику: "Застана времето на пет и седумнаесет".
Примила сам доста похвала, лепих реци: из Аустрије, Аустралије, Немацке, Француске, Холандије, Свајцарске, Сингапура,Америке. Сведске...из целе “Моје Југославије”
И добила сам један е-маил из Канаде, од Инес и Самира.

Инес и ја смо поцеле да се дописујемо.

Спојили су нас Македонија, Скопље, даљине, музика, македонски, српски.То је трајало висе од месец дана. Прицале смо о свему и свацему.

Једне вецери, 1. децембра 2004, Самир се јавио на радио . Слусала сам га. Тог дана сам била тузна. Један од разлога је било и сецање на ту лепу и тузну 1998. годину , зато сто сам неке слике гледала и сетила се те лепе вецери, тог лепог друства, ....Вардара и свог родног краја.
Цула сам да Самир спомиње једно место у Скопљу. Увеце сам написала једно писмо за Инес.
Писмо се зове '' ми текна несто " ( сетих се несто)

Питала сам Инес да ли познаје Маријану, Микија, Славицу...

Погодите ста ми је Инес одговорила !

- Да ! Познајем и Микија и Маријану. Маријана је Симина сестра, а Симо је нас кум. ....

Ок ! То је то, знаци зномо исте људе ...Радовала сам се.
А онда је она мене, у петом или сестом мејлу упитала да ли сам ја гледала некој девојци у сољу , код Маријане, и све јој погодила. Да це једнога дана да оде ...далеко ... далеко , далеко ...

Једна од две девојке која је била код Маријане то веце , једна , та о којој ја цесто прицам , цесто је спомињем, а да не знам ни њено име ових 6 година је - Инес из Ванкувера.

А са Самиром сам вецерала у једном ресторану са тим лепим друством... те 1998 године.
( тога се и Самир сада сетио )

Хвала сто неко дозвољава дусама растрканим по свету да се пронадју...
...то мора бити ...
не знам ко ...али
ХВАЛА БОГУ

Александар Принцип
КАКО ЈЕ ГАВРИЛО ИВАНОВИЋ ЗАВРШИО СВОЈ ЖИВОТ

Гаврило Ивановић је још од јуче у тешкој свађи са госпођом Марковић. Додуше, она то не зна. Зна само да је њен подстарнар јуче, за време доручка нешто викао на њу. Викао је из своје собе, тако да га је слабо чула; уосталом, он често и виче, љути се, тако да није било потребно слушати га и схватити то његово за озбиљно.
Тај случај се збио јуче око десет ујутру када је болесник чекао свој доручак у кревету. Гаврило Ивановић се разболео још пре недељу дана. Њега је ухватио грип и висока температура га не пушташе четири вечери за редом. Преко дана температура му је била нижа, око тридесет седам, а ноћу га је редовно будила страшна дрхтавица, грозница и температура преко тридест девет. Дању би спавао уморен и изнурен од предходне ноћи, а следећа би поново била врућа. Био је слаб, малаксао, уморан, лице му је било бледо као крпа са крупним подочњацима, усне модре као после дугог боравка у води, његове црне очи - упале, напола спуштени капци. Громко је кашљао, често, избацивао шлајм, испињао се, хватао се својим полумртвим рукама за груди, онда би, као пред самрт легао на постељу и празно гледао у бели зид.
Ето, тако некао су изгледали дани овог болесника. За све то време га је дворила госпођа Марковић. Она беше јако задовољна, чак срећна што, ето, има прилику да проводи доста времена са својим омиљеним јој подстанаром, што може по цели дан боравити код њега у соби, па, кад он заспи претурати по његовим стварима и тако га 'боље упознати' - тако да она свој посао медицинске сестре прихвати са великим ентузијазмом. И она му беше неговатељица у правом смислу речи: кувала му је чајеве, будила га да попије лекове, скидала му температуру, брисала га од зноја, тешила да неће умрети, да нико од грипа није умро, неколико пута, можда чак без потребе звала хитну помоћ, водила га код лекаре, и тако даље и тако даље. И беше јако задовљна. По цео дан, целу ноћ она је проводила код њега, све док једнога дана болеснику не би боље. Од тада, а то беху последња два дана, госпођа Марковић једва је улазила, и то само да му даје оброке, који необично нису били богати као до сада. Гаврило Ивановић је живео као подстанар код г-ђе Марковић већ осам месеци и оброци су били изузетно богати; она га је хранила боље него да је боравио у хотелима. То беху три главна оброка, сваки дан увек друга, и нешто као ужина између њих. Гаврило Ивановић се лако навикао на такав луксуз, чак се и угојио, а посебно му је бивало драго то што је он једини од петоро подстанара у кући који је тиме повлашћен и привилегован и то што га је редовно у својој соби добивао пре свих. Али, ето, јуче му је био готово бедан, онакав какав су и остали добијали, и, по први пут он је каснио чак пола сата. Гаврило Ивановић је ослабио после болести и добра храна му је преко потребна и то госпођа Марковић савршено зна, а она, ето, донела му чорбу неслану, хладну, од јуче и парче бајатог белог хлеба, а добро зна да он једе само црни, и још, поред свега осталог, закаснила је читавих тридесет минута. То је било јако чудно. У почетку је помислио да је нешто погрешила и да ће се грешка брзо исправити, после је хтео да приговара, али она уопште није улазила у собу, а он је био и даље слаб да устаје из кревета, а и да није слаб, зар је он требало да њу тражи. Касније је покушао је да је дозове дерући се, али она се није одазивала. После неког времена исцрпног дозивања на врата се појавио Александар Стојаковски, студент, такође подстанар. 'Да ли вам је добро? Чуо сам да сте болесни. Требали вам шта?' - 'Да. Треба ми Јелисавета Марковић. Где је она? Зовем је скоро сат времена, а ње нема. Где је? Зар је заборавила да сам болестан, да сам слаб? Ја болестан а она бог-зна где зврлда. Знате ли где је она?' - 'Не бих знао. Тек сам се стиго. Чуо сам у ходнику како вичете. Пронаћићу је ако вам хитно треба.' - 'Треба ми хитно.'– 'Тренутак.' После неких десетак минута у собу се вратио студент. 'Госпођа Марковић је заузета. Каже, да ако вам нешто треба да се стрпите па ће вас вечерас посетити' – 'Да се стрпим?! Та шта је тој жени? Каква будала. Чиме је то тако заузета?' – 'Долази јој нови подстанар уместо господина Аруновића. Данас треба да се усели.' – 'Подстанар? Нови? А, када се одселио Аруновић? За то нисам знао.' – 'Вероватно сте тада били болестни.'
'Нови подстанар? Па, шта. И пре су долазили нови, па никада није било овако. Зар ја због новог подстанара да једем ове сплачине. То тако не може. Видеће она. Само да устанем. И ко ја тај нови подстанар? Можда је подстанарка? Не мора бити подстанар. У сваком случају ја треба да на време добијам свој ручак.'
Да ли га је госпођа Марковић посетила то вече, није знао. Преспавао је целу ноћ и устао тек јутрос, око девет. Мора да га није посетила, јер га је пре увек будила када би се тако успавао, да вечера. Па, зашто га онда синоћ није пробудила? Где је синоћна вечера? Зар он синоћ уопште није вечерао? Па, он је болестан, он мора вечерати. 'Шта мисли та лудача? Зар без вечере да ме остави. Јер то. Ја сам болестан. Још синоћ није ни дошла када сам је звао. Будала! Шта она замишља?' Прошло је већ десет, а доручка ни госпође Марковић још није било. Гаврило Ивановић је цео сат прележао мислећи, једећи се и мрштећи због таквог јучерашњег поступка који му је приређен баш тада када је он 'и даље болестан, када му је потребна посебна и нарочита пажња'. На крају је цео 'догађај' оценио као чист безобразлук, па чак и 'може се рећи, у неку руку, злочин. Да, да злочин болестан човек без хране може и умрети, а онда је то убиство.' То што је та проста жена урадила је нехумано и безобразно, али видеће она. То се некако мора казнити. Сада је већ десет и тридесте а ње са доручком и даље нема. 'Па шта мисли та жена? Па, она је начисто полудела. То је једино објашњење: она ја од јуче скроз луда. Она је увек била луда, а јуче је скроз полудела. О, боже мој. О, боже спаси ме луда жене!' Тек негде око једанаест сати на вратима се појавила, са обичним пластичним послужовником у рукама, жена средње висине, црне косе подигнуте у пунђу, обучена у дугу плишану, плаву хаљину. То је била госпођа Марковић. Она је необично јако лупала ногама о под сваки пут кад би држала послужовник у рукама. Полако спусти послужовник на мали сточић до болесниковог кревета. На њему је био тањир са хладним пиреом и грашком, шоља хладнога чаја од камилице, окрајак хлеба, со и бибер и то је било све. Гаврило Ивановић се запрепасти, па се намршти. 'Ево' рече госпођа Марковић кад је већ спустила послужавник на сто и већ хтеде да крене. ''Ево!' Шта 'Ево'. Шта је ово? Каве су вам ово сплачина? Чиме сте ви ово почели да ме храните? Зар се ово служи за доручак? Па, ово се ни за ручак не може служити. Погледај! Све хладно. Чај, пире, грашак – све. И ви добро знате да ја грашак не волим. Ни боранију, ни грашак. И где сте до сада? Сад је једанаест и пет, а доручак је требао да стигне пре сат времена. Шта је с вама Јелисавета Марковић? Јесте ли ви од јуче полудели?... И јуче сте ми слично смеће донели, а после, кад сам вам рекао да дођете вас није било. Ви сте сигурно луди. Не постоји друго објашњење него да сте - луди.' – 'Господине Ивановићу' поче госпођа Марковић јако озбиљна и као увређена зато што је овај назвао лудом 'то што вам синоћ нисам дошла је зато што сам имала других посла. Нови станар, господин Танасић, ми је дошао и замолио да му помогнем око сређивања. А то што касним са доручком је зато што, ви би то требало наручито знати господине Ивановићу, да ја имам и друге станаре сем вас и све њих ја морам послужити. Неки су исто тако добили касно доручак па се не буне, а не буне се ни храном. Само се ви буните. Увек ви. Ако хоћете једите ако нећете не морате. Само не мојте ме, молим вас, умарати.' Гаврило Ивановић побледе. 'Шта? Па, ви сте сто посто луди. Какав нови станар? Па, шта иако јесте нови станар. Зар ја да због некаве будале да не добијем вечеру?' – 'Прво: не мојте господина Танасића називати будалом. Он је веома фин господин. А, што се тиче вечере, она вам је била послата по студенту Александру Стојаковском, али сте ви спавали и ја сам му рекла да вас не буди. Ја вас лично нисам могла послужити јер сам имала посла. Господин Танасић ме ја лично позвао да му помогнем...' – 'Ма не мојте ми рећи. Лично! Зар баш лично. Јер вас је позвао исто онако 'лично' како сам вас и ја звао да ми помогнете када сам се усељавао. А ово овде слободно носите јер ја ове трице и сплачине сигурно нећу јести и донесите ми нешто што човек може појести у овом вашем свињцу.' – 'Ни не морате јести. А другога, вала нема, па ви останите гладни ако вам је воља' она узе послужовник и мирно изађе. 'Па, ви сте скроз луди! Скроз... О, боже луде жене. Каква будала. О, боже убиј будалу. Па, она је памећу скренула. Јесте ли чули? Ви сте памећу скренули! Полудели сте. Ви сте луди! Луди! Који идиот. Тај ваш свињац ни нећу да једем. Носите га. Ниједан ваш свињац нећу више да једем. Јесте ли ме чули? Ниједан. Не мојте ми га уопште доносити. Нећу ништа јести. Ништа. Не треба ми...'
Тако некако се збио тај јучерашњи случај.
Гаврило Ивановић је јуче одбио свој ручак и своју вечеру која му је била послата по студенту Александру Стојаковском, јер је госпођа Марковић поново била заузета помагањем око селидбе, нарвно на 'молбу' господина Танасића, па није стигла да то сама уради. Јутрос, поново, Гаврило је одбио и свој доручак, иако му је то јако тешко пало. Био је страшно гладан, али му 'понос то није дозвољавао' и све ће тако и бити док му се не извини за безобразлук који је доживео. Храна је идаље, то је посебно и нарочито приметио, била грозна. Тако нешто он неће јести. Макар умро.
Целу ноћ није спавао. Тумарао је по соби, шетао тамо-вамо, сав блед, знојав, нешто говорио, мрштио се, претио, кршио руке, и на крају је пао на кревет мртав уморан. Али није дуго спавао. Устао је око десет. Био је преко мере љут и разјарен. Чак је јако грубим речима избацио Александра из собе када му је овај донео доручак. После се и због тога љутио, хтео је да иде да моли за опроштај, али је после пљунуо и на то, већма љући и тако стао и као замислио се. Био је блед. Блеђи него у време болести. Капци су му пали до пола. Пали би они скроз, али их је нешто држало, неки гнев, гнев озлојеђеног, пониженог и увређеног човека, који је спреман да сваки час скочи и да се освети своме (својим) злотворима макар му то било последње што је учинио. Помодреле усне су му подрхтавале. Благо се тресао.
Овде вам сад нећу наводити читав ток његових мисли, већ само његове делове за које сматрам да су важни за ову приповетку.
'Зар ја да се извињавам? А што да не. Зар се ја као никада у животу нисам извињавао па нећу ни сада. Јесам. Како нисам. Извињавао сам се ја и понизније. Падао на колена свакојаким будалама молећи их за опроштај. Ја сам их молио, а они се смејали. А, што сам их молио? Шта мислите? Мислите ли ишта? И не морате да мислите. Рећићу вам: Па да будем још више понижен, ето зашто. Зар ви мислите да ја у таквим тренуцима нисам знао да се понижавам још више. Да нисам био свестан тога. Е па, грешите. Знао сам ја. Врло добро сам то знао. Знао сам, а ипак сам то радио. Понижаво сам се редом пред свима. А, шта, опет, мислите, што сам ја радио то тако? Што сам хтео да будем понижен? Било је времена када сам ја био итекако поносан. Чак, можда поноснији од половине њих заједно. Тада сам био арогантан и город и то је било, најискреније тврдим, најлепше доба у мом животу. Изгледа вам чудно, вама 'праведницима и хуманистима'. Чудно вам је када кажем да сам уживао у том периоду док сам газио по људима и исмевао их. Е, па рећи ћу вам: газити људе даје исто такво уживање као и мачки која кад ухвати миша прво се игра њиме, окреће га, баца, претура по поду, увек га држећи за реп, па кад је миш измучен, онда га она убије и поједе и после се шепури пред газдама (који је за то награђују). Сада вам, осећам, није чудно. Сада сте се, ви 'праведници и хуманисти', намрштили и прозвали ме неким злим човеком, без, цитирам вас: 'срца и душе' (тачно знам да сте тако рекли, јер ви који себе сматрате праведницима и хуманистима сте способни само на патетику и глупост). То је можда и тачно. Могуће да је тачно. Можда сам ја тада и стварно био без 'срца и душе'... О, како сте ви глупи. Ха, ха, ха... Глупи сте до бола и сада ћу вам то и показати, и не само вама него и другима ћу то показати: Ви сте ме тада сматрали за човека без 'срца и душе', тада док сам ја газио по другима, а после, док су други газили по мени, а ја их на коленима молио за милост и опроштај, е тада сте праведници и хуманисти моји њих сматрали за људе без 'срца и душе', а мене, зато што сам их плачући молио, из сажаљења сте прозвали за сентименталну особу, јер тако, 'са срцем и душом'. Тако је. А будите уверени, моји хуманисти и праведници, да ја ни тада, као ни пре, нисам имао ни срца, ни душе. Збуњени сте? Јесте, нормално да сте збуњени, али ипак исмејани. Знам ја. Смеју вам се људи. А ја боље знам од вас своје тадашње душевно стање и увек сам га се био свестан. Увек, верујте на реч човеку који се, као пред смрт, исповеда, говорећи сушту истину коју никада није говорио ни признавао, никоме, па ни самоме себи, а тада, кад је на самрти нема шта да изгуби, па признаје и олакшава себи оно што га је годинама, деценијама мучило и ломило. Знам ја врло добро да ни тада нисам имао 'срца и душе', као ни сада кад, сам ја гажен. 'А, што је прихвато гажење када је могао, као и пре, да он гази, јер је и тада и после, како је сам рекао, био без 'срца и душе'?' – питају се сада људи (људи, јер су 'праведници и хуманисти' отишли увређени већ карактешући моје мисли као глупе и празне). Па, зато што сам, да будем згажен био способнији него да газим. Јер док сам газио, и поред моје најискреније жеље, то ми није полазило за руком, то није личило на право гажење. Не. Ја сам газио, а људи су једва били гажени. Једва. Једва се то игде осећало. Немојте мислити да ја за гажење нисам био образован, интелигентан (јер, да би сте газили некога морате бити нарочито интелигентни и образовани). Не. Био сам ја, а и сад сам итекао образован и интелигентан. Чак и превише. Е, то и јесте проблем: то што сам превише био образован и интелигентан да би људски газио. Ја сам се намерно образовао да би био изврстан 'газилац', намерно, али сам, ето, претерао у томе. Моја интелигенција се превише распламсала и дозволила да се образујем преко мере. До те мере да сам ја сада способан једино да будем гажен. Извуците тезу из овога: бити умерено образован и интелигентан значи бити изврстан 'газилац', а бити преко мере образован и интелигентан значи бити изврстан 'гажени'. Немојте да вам ово изгледа чудно. Само размислите и видећете да сам у праву. Ја вам сигурно нећу поједностављати. И, реците ми онда: шта сам ја друго могао него да дозволим да будем понижаван од стране свију? Да, да, функционализам. Свако има своју улогу у друштву и ја сам се своје прихватио. Јесте нерадо, али ипак прихватио. И одрађивао сам је, могу да се похвалим, на највишем нивоу. Када би за то постојало одликовање, титула, ја бих био, на пример, генерал. Да, да, био бих генерал. И, одаћу вам тајну, иако сам у почетку негодовао, касније ми се свидело. Не онолико колико кад сам ја сам газио, али толико да бих могао да преживим све ове године. Пронашао сам некакву сатисфакцију у томе. Додуше, она је долазила из некаквих дубоких, трулих корена у мени, и ја за њих и нисам знао. И мени је наравно чудно, сада, како сам могао, и како могу, да доживљавам такав ужитак у томе. Вама је, надам се, јасно да ја такву сатисфакцију и ужитак могу да добијем само у таквим и таквим тренуцима нискости и док окрутан понижавајући чин траје, а после, када се засладим њиме, кад се све то сврши, мене обузме бљутав стид и срамота од које не могу после ноћима да спавам, од које се данима кидам, од које падам болестам у кревет. Онда, наједном, поново настају тренуци узвишене гордости. Тада себе још више мучим и прекоравам због чина. А, при том сам увек знао да оно што је учињено је учињено, у тренутку слабости, и да нема повратка. Због тога сам често и напуштао људе и места где се десио чин понижења. А, када нисам напуштао, онда сам горео за осветом. Хтео сам да се светим и уживао сам смишљајући пакостне и одвратне смицалице. А, моје смицалице могу бити само такве: пакостне, одвратне, бљутаве и ниске. Да, ниске. Ниске од бола и очаја. Наравно, оне су се увек завршале несрећно по моју гордост.
Догађај који ћу вам сада испричати десио се непосредно пред моју болест. У ствар, он је и узрок моје болести, а не грип. Ја вама нећу причати понижење које је условило моје касније понашање, јер, искрено да вам кажем... ма дођавола, немам ја вама шта да се правдам, једноставно га нећете чути и тачка; али ћу вам зато причати о времену пред освету и саму освету коју сам учинио. О, неочекујте ништа спектакуларно, никакву велику освету вредну препричавања, јер за тако нешто, понављам, нисам био способан. Моја освета је глупа, пакостна, или је бар долазила из пакости, и, подвлачим, ниска.
Пошто сам после понижења упао у слатко осећање гордости и притајне меланхолије некада познатог ми реваншизма, срце ми се ледило при свакој помисли на догађај и на сличне, предходне, бројне догађаје. У таквим тренуцима сам схватао да сам ја, уствари савршени романтик, али проклет личном сујетом и претераним поносом, тако да од романтичарског и сањарског живота није било ни говора. Таква запажања су била само успутна, тек да још више разбукте и помешају моја ионако растрзана осећања. У свом том бунилу и магновењу, занесен питањем шта сам све могао да будем и да постанем да нисам такав и такав, у мојој гневној души се јављао револт и презир према свима, према целом свету или само оном делу који је имао директан или индиректан, такав или било какав утицај на мене. У таквим тренуцима сам горео од љубоморе и уједно био згрожен личном сујетом. И из једног и другог разлога пљувао сам на себе, ударао главом о зид, прекоравао се (иако сам био уроњен у густу ароганцију), а када би се уморио од тога, стао сам и почео да мислим. И увек сам на крају долазио до истог закључка: да повратка нема, да времена за преображај, чак и кад би искључио проклетство - нема, да су љубомора и презир (у толкој мери) апсурдни, да они не могу бити од користи у постизању једног или другог циља (а циљ је увек постојао). А, да једноставно оставим све, да пустим, да пљунем – за то нисам био способан. Некаква сатисфакција ми је била преко потребна, а то је била освета, ма каква она била. Тако би данима, ноћима, смишљао какву год пакост коју могу да учиним, а да после останем задовољан и миран, бар на неко време. Ја сам вам већ рекао да за велику пакост нисам био способан, али не зато што (опет се понављам) за њу нисам био интелектуално и образовно зрео, него зато што, и кад би је смислио, и кад би уредио у глави сваки њен и најмањи детаљ, да је извршим нисам никако могао – за то нисам способан. Да би сте то схватили морам вам дигресијом, али врло важном дигресијом, испричати неколико реченица о себи, о свом карактеру. Али, пре тога, још само желим да кажем да сам ја те велике пакости ипак смишљао, иако их никада нисам спроводио, ипак сам их смишљао за себе, па сам их у заносу, све онако како сам смислио, у детаље, проживљавао уз одређени ужитак.
Ову веома важну дигресију почећу признањем: Ја сам велика кукавица (ово сада први пут у свом животу признајем, иако сам то одувек знао; зашто баш сада - не знам, али осећам да неизоставно то морам да учиним). Поред тога, ја сам још и горд и арогантан и самољубив до крајности. Сад се ви питате како је могуће да се све такве особине могу наћи у једном човеку, у једној души. Ни сам то не знам, али знам засигурно да је то могуће и да је то тако. Често сам се крио и бежао од света. Седео сам затворен међу четири зида и потајно, кукавички, пљувао на њих. Гнушао сам се људи и њихове неизмерне глупости и способности да се радују купајући се у сопственој жабокречини. Називао их малограђанштвином, простацима, бубашвабама вискоко европске културе и цивилизације и тиме, знајући да сам завидан део ових других, смејао се, ругао, падао у еуфорију... Онда, после свог тог заноса, обливале би ме хладне самољубиве мисли и питање: зашто се онда, дођавола, кријем овде? И на ужасавајући одговор сам падао у беснило, у јарост, па у хистерију, и на крају се све увек завршавало грозницом и високом температуром, после чега бих дуго спавао. Таквим начином живота нисам био поносан, али зато никад нисам лагао кад би ме питали о њему. Додуше, мало ко ме је и питао.
Знам, рецимо, да сам, вероватно из личног самољубља, био спреман на било какве опаске са стране да скочим и браним свој понос, да се тучем, извадим нож, пиштољ, макар ме то коштало живота. И верујте ми на реч да, у тренуцима када се на мој понос гађало блатненим грудвама, ја сам смишљао како ћу га очистити, како ћу се на крв посвађати, потући, и кренем да спроводим план, и таман кад треба да мимиком дам први знак своје одлучности, ја просто станем. Укочим се. Не могу даље. Тако се самном увек дешавало. Због тога на велике подухвате и велике походе нисам могао ићи. Због мог урођеног ми кукавичлука, за нешто велико нисам могао рачунати на себе. ...
Човек кога из дна душе проклињем и коме сам се светио био је неки Марко Николић. Уствари, он није био 'неки', врло сам га добро познавао, али сам га намерно тако представио да би му умањио значај и да би га још више унизио. То је био један саможиви балавац, умишљен и одважан, невероватно глуп, глуп до крајности, уосталом какви су и сви наши балавци, којег је наша фирма запослила још пре годину дана, са још гомилом њему сличних балавца, неискусних са тек свршеним школама. Одмах је постао омиљен, а нарочито у друштву дама, са коијма се у паузама, а и мимо њих, разметао причајући којекакве наивне приче, лажи, управо баш онакве за какве су наши балавци једино и способни, а ове, глупе и несрећне, све их наивно у заносу упијале, као сунђер, па би те исте лажи после цедиле свима. Био је омиљен код свих и то сам му највише замерао. Био ми је од почетка мрзак и антипатичан и сваки пут када би ми се обратио, а то је увек бивало само пословно, намерно сам шкргутао зубима и гледао га са неким презиром да би му показао место које му припада и кога мора да се држи. Наравно, никада ми није допуштао победу, јер је био одважан и саможив, тако да се борба између нас двојице водила скоро пола године. Али, последњих шест месеци, он је једноставно престао да се надмеће са мном, да се инати, тек тако, одједном, не рекавши ми никаквих речи поводом тога, не честитајући ми на победи. Ја сам се после инатио још неких месец – два, али он пет пара није давао за то. Једноставно, игнорисао је мене и мој презир према њему и мој инат. То никако нисам могао да му опростим. То што ме је игнорисао, што није марио за мене. И од тог времена сам га страховито замрзео. Често сам се због њега ноћу будио, сав знојав, опијен мржњом; прогонили су ме свакави кошмари где ја на њега митраљезом пуцам, секиром скачем, давим га, и ништа му не могу, он стоји миран, не обраћа пажњу на мене, прича са неким нитковима, цери се са дамама.
После увреде којом ме је погодио, одлучио сам да му се осветим за све, за игнорисање, за кошмаре, за даме... Горд, арогантан, сујетан, јачи него икада, стао сам да га посматрам и полако смишљам подлост којом ћу га оборити. Размишљао сам да му сместим нешто велико, нешто крупно што ће га коштати посла, каријере. Онда сам размишљао да то буде нешто ситније, што ће га, ето, коштати, смањеном му платом, или нешто, неком суспензијом или слично. Свуда сам налазио прилике да му вратим. На улици, по ходницима, у канцеларији... Често сам га посматрао. Стално сам о освети мислио. Био сам опседнут. Излуђивао сам себе. Падао сам у хистерију, јарост, еуфорију... Ноћу сам му долазио до стана, на четврти спрат, звонио му на врата и бежао као суманут, па све тако, све поново. Често сам га и телефоном звао, а кад би се јавио, ја бих онда само ћутао, смејао се у себи, док би он љут дивљао, беснио, једио се. Ха, ха, ха...
Уствари, ја сам слагао. Слагао сам да је дивљао, беснио и једио се. Ја сам тај који је то радио, а не он. Ја сам беснио, ја сам дивљао, ја сам се једио. Он је и то игнорисао. На моје ћутање је мирно спуштао слушалицу, без нервирања, а после трећег пут би искључивао телефон, док сам ја са друге стране линије дивљао, беснио, једио се...
На крају сам одлучио да се супроставим с њим. Лицем у лице. Пред публиком. Да, да. Да га пред публиком увредим. Много горе и много јаче него што је он мене, али са стилом, лежерно. Без грубих речи. Једноставно: да га понизим, исмејем, да покажем свима како је он глуп а ја паметан, и да се, поново са стилом, лежерно, повучем и оставим га публици да пљују на њега, на милост и не милост тој малограђанштвини. 'Тако ће и бити' – одлучио сам.
За то се указала прилика одмах, сутрадан, за време паузе, у кафитерији, где су сви ручали, пили кафу, где је било пуно света – пуно публике. Дошао сам у кафитерију досата раније, пре свих у двадесет до три, а пауза је почињала тачно у три. Оставио сам посао да би заузео што бољу позицију одакле ћу да нападам. Сео сам у средину, за столом, за столом који је он са својим пријатељима увек седео. Већ сам испланирао како ће се ситуација одвијати, већ сам саставио сценарио: тачно сам знао да ће једноставно бити тако, јер тако мора, тако и никако друкчије: он ће са својим пријатељима доћи у кафитерију у три и десет, кад све буде препуно, мислећи да ће их тамо чекати њихов празан сто. Е, сад, ствар се може одвијати у два правца. Први: сви ће заједно прићи столу и тражити од мене да се удаљим. Пошто ја и Марко Николић одавно имамо својих размирица, он ће први тражити да се удаљим и ту ће почети спектакл (ето, и ја сам ипак за спектал способан). Други: сешће сви поред мене и ја ћу га нечим увредити, вероватно ћу га исправити у нечему, што он никако неће дозволити, јер је одважан, и кренуће спектакл. Углавном биће прави спектакл у коме ћу коначну победу однети ја. А, ствари ће се тако сигурно одвијати, јер су сви они, као што већ рекох, умишљени и одважни, па ми неће дозволити да седим за њиховом и само њиховом столом, то ће их понизити. То неће дозволити.
Већ је било три и пет. Кафитерија беше пуна. Сјајно. Само су требала господа да се појаве на сцену и завеса се подиже. Седео сам сам. Наручио сам кафу, иако ми се није пила, али морало се, због генералног утиска, и мирно чекао да дођу. Кафу намерно нисам почео да пијем одмах, него сам сачекао. Три и десет и... ево их. Тачно на време. Било их је четворица. Први је ушао он, а остали за њим. Био је обучен у смешно бело одело са црвеном кошуљом (1)*, веома кичерајски. Одмах су узели кафе и наручили ручак. Успут су поразговарали са келнерицом, помазили је по образу. Упутили су се према свом столу. Представа почиње. Погледали су према мени. Сто беше заузет. Погледали су и у мене и почели се нешто домунђавати. 'Сад почиње. Спреман.' – помислих. Марко Николић погледа поново у мене, па у своје пријатеље и рече: 'Овај је зузет. Неко седи. Ајдемо тамо, онај је слободан. Лепо сам рекао да данас дођемо раније...' Сав претрнух. Зар је то то? Зар нема представе? Зар ће све пропасти? И шта ова гњида мисли, 'неко', зар сам ја 'неко'. Зар ме поново игнорише? 'Е, па нећеш' – помислих и јурнух. За тили час се нађох пред њим. Лицем у лице. Погледах у ону кафу му у руци, па у његово бело оделце и насмејах се. Намерно кренух ка вратима и успута га из све снаге ћушнух, тако да се сва кафа просула по оделу његовом. Остаде гадна мрља. Он повика: 'Јеси ли ти нормалан, будало. Па, зар не видиш да је ово одело бело? Никад се неће опрати. И зар цео дан да седим овако? Ах, будало...!' На тренутак му погледах у лице. Беше озбиљно, црвено од беса. Страшно сам се збунио. Овако није требало да ипспадне. Сви повикаше на мене. Он, пријатељи му, публика – сви. Тресао сам се. Колена ми почеше клецати. Наједанпут падох. Падох на колена пред њим и горко заплаках. 'Опрости. Случајно је било. О, опрости ми молим те. Глуп сам опрости ми.' - повиках кроз сузе. Он ме чудновато погледа, па погледа у пријатеље и публику и стаде се громко смејати. Сви се стадоше смејати. 'Ајде, ајде, опраштам ти. Само ме немој још и сузицама флекати.'
Отрчах плачући кући, у своју јазбину, рупу, и стадох се главом ударати у зид. Касније то вече добио сам високу температуру и пао у постељу. ...

(1)* Овим описом можемо уочити да је Марко Николић човек безукусан и да се с тиме слаже и Гаврило Ивановић. Пошто му је овај противник и човек кога презире, овакав накарадан опис не мора се подударати са реалношћу, него са уобразиљом самога Гаврила Ивановића који чини све да би га у својој свести унизио
..................................................

Јесте ли видели, јесте ли видели? Јесте ли видели шта се са мном дешава у једном чину, јесте ли видели какав се са мном обрт дешава у једној епизоди. Запазили сте амплитуду. Запазили сте из каквих висина до каквих дубина може човек пасти. А, ја сам увек такав и био. Или први или последњи. Ништа између. Само црно или бело. Да будем други, трећи, четврти – то нисам прихватао. Ако не могу бити први, онда ћу, за инат, бити последњи. Јер, у супротном не би се могао разметати. Ако си и други, могао би се разметати према трећем, четвртом и тако даље, али не и према првом. ...
Увек сам био или мачка или миш (додуше, миш чешће), или сам желео да то будем. Моја природа је сама то захтевала. Зато су покушаји да водим друкчији живот увек депресивно падали у воду и увек бездушно испливавали на површину, због чега ми је било тешко, бар у младости, да их заувек оставим за собобм. А, пошто нисам успео да будем мачка, онда сам био миш. Прави мали похлепни мишић, који при свакој невољи бежи у своју мишију рупу. (И сам се себи чудим одакле ми оволико храбрости да толке ствари, које сам од себе параноично крио сада пред свима признајем.) А, мишијих рупа сам и сам доста променио. Не зна им се већ ни број. И све су увек биле мале, мрачне, са дебелим завесама на прозорима, оронуле, са бубашвабама које су вириле из пукотина зидова, неке су чак и прокишњавале. Сада сам се задесио у овој, додуше ова не прокишњава, али зато на бубашвабама не штеди. ...
А, онда ви вичете :'То је данас неподесно. То је некада било. Данас је демократија. Демократија. Демократија и јединство. Сви смо једнаки.' Ево, ја сам вас уверио да је могуће. Ви можете, а и не морате да ми верујете. Како вам воља. Па шта иако јесте демократија и јединство? Зар ако је 'пресвета демократија' на власти, ако је друштво 'пресвето демократско', 'једнако у свему' онда то значи да нема свађа, да нема мржње, нема презира, сви се воле, уважавају; 'волети ближњега свога' – зар мислите да је то начело 'пресвете демократије' и 'блаженог јединства': е, па, грешите. Грдно грешите. Ако збиља верујете у то, а ви сте онда романтичари, сањари. А, романтичарима и сањарима никада не треба веровати, њих треба волети, јер они воле све, али им никада не треба веровати, јер такав свет је постојан само у њиховим фантазијама и сновима. Реалност је гадна, бедна, тешка, болсна јер је и сачињавају управо такви људи. Ех, кад би сви били романтичари и сањалице, па где би човечанству био крај. Ја волим романтичаре и сањалице (поред осталог и из разлога јер сам им и ја некада стремио), и свет је много лепши и лакши са њима, и зато саветујем оним правим романтичарима да сада затворе уши да не би чули следеће речи које ће их, може се десиети, пробудити, а ви остали слушајте, ви збуњени, неодлучни, незналице, будале, сада ћу вам рећи зашто ни демократија и једнакост нису 'пресвети': Свуда у модерном нам свету влада демократија: демократско уређење, демократско друштво итд. Тако? Тако је. То стоји. Људи боље живе (пазите, тек боље) него у ранијим времнима. И то стоји. Сви имају иста права, сви могу гласно да изговарају своје мисли, да се заједно боре против онога или овога и тако даље и тако даље. Савршено. Баш како су и сањали идеолози (ето, и идеолози су сањалице и то је могућно само у њиховом свету). Е, па није све тако савршено у пракси. Ајдемо да завиримо мало дубље: сви имају иста права; на пример, матуранти се пријављују за жељени и дуго сањани факултет, њих има хиљаду на сто места, свако, наравно, жели да баш он буде међу тих сто него овај други. Велика је то конкуренција и биће тешко, и они пажљиво посматрају своју конкуренцију, мрште се на њих, јер знају да су им они непријатељи које треба победити на путу будуће безусловне среће. Два најбоља пријатеља се, рецимо, пријављују за исти посао. У соби је двадесет кандидата, а места пет. Обојица виде да ће бити тешко да заједно уђу међу 'петорицу срећнних', како су некада заједно маштали, па се договарју како ће бити супер да бар један уђе, свеједно ко то од њих двоје био, али сваки се потајно нада да ће то бити баш он. И шта се дешава: изаберу четворицу, и двоуме се између још два кандидта, која могу случајно бити баш њих двојица. И шта онда? Обојица силно желе посао и они су сада, у том тренутку, један против другог, дакле непријатељи. Ко ће победити? Трка почиње. Сваки навија за себе, сваки говори да је управо он бољи избор него овај други. Јер видите, јер видите? Мислите да је и ово неподесно. Па, ви не знате шта све мука може учинити човеку, у какво га чудовиште може направити. Демократија, где свако има иста права, где су сви једнаки, отвара једно велико поље конкуренције које се брзо претвара у бојно поље где је свако сам против свих, и кад пада у њему, кад гине, он мрзи убицу свог, а њгов убица је, уствари, сви учесници похода. Да ли сада видите да је то итекако подесно. Подесно је. Не причам вам ја глупости. Демократија не може помирити мачку и миша. ...
Сада, предпостављам да ми се опет чудите и питате се због чега сам ја у оваквом раздражљивом стању. Због чега сам љут, због чега сам зајпурен, због чега бесним када сам и сам навикнут на понижења и вређања и када доживљавам одређену, болесну насладу у њима. 'Шта му онда није по вољи? Због чега је тако љут на Јелисавету Марковић кад се њена увреда не може мерити са увредама које је трпео? О, њена увреда је мања. О, њена се увреда чак не да ни осетити, имајући у виду пређашње.' Е, па, варате се. Грдно се варате. И знате шта, почећу да се вређам на такве ваше опаске. Јесте, тачно је, сам сам рекао да се наслађујем увредама и понижењима, али од кога?, од кога? – од 'газилаца', средње образованих, који такву улогу заслужју, а не као што је ова..., не од ове... овог... Ах, дођавола. Не дам. Не. Не може. Нећу дозволити. Никако нећу дозволити... Никако. Никако...'
Поново се разбесни и сав узруја. Био је у грозници, али то није осећао. Није осећао ни зној који му је обливао цело лице. Очи му плануше. Бледуњаво лице се искриви.
'Ко је она? Нико и ништа. Зар она сме тако са мном? А, било је времена када је стално трчкала за мном. Када ме је на вратима дочекивала. Када ми је доносила поклоне, тобоже, мислила да ми је рођендан, преварила се, а онда ме наговарала да их ипак задржим. Знао сам је све те њене смицалице. Све сам знао. Знао и ћутао и смешкао се. Тако је. Јер ми је пријало. Старшно ми је пријало да је гледам такву, глупу, ниску, како облиће око мене, како се мучи, како ми у 'љубавном заносу' пада на колена. А, ја сам је мучио... Намерно сам то радио. Ех, љубавни занос... Подла жено! Ето вам га 'љубавни занос', сада за другим трчи, скакуће... И ко је тај Танасић? Ма, нек их ђаво обоје носи. Гладан сам. Много сам гладан.'
Он је заиста био много гладан. Није јео ништа већ два дана. Стомак га је болео. Неко време се одлично држао; мржња, гнев, пакост коју је осећао су му одвраћали пажњу, давали му снагу, али ни то више није помагало. Осећао је да ће се онесвестити ако нешто одмах не поједе. Није навикао да оволико дуго не једе. Да трпи оволику глад никада није морао, а поготову сада када га је госпођа Марковић размазила са својим богатим и честим оброцима. Вртило му се у глави.
'Ах, дођавола, зар никога не занима што ја овде скапам од глади. Она жена је монструм. Само монструм може тако нешто да уради. Оставити болесног човека и јурити за другим. Ах, проклетнице! Обоје су проклетници. Пацови. Обичне бубашвабе. Да бубашвабе... ха, ха, ха. Ето. Тако је. Тако је. Јелисавета је права бубашваба, иста као и оне што их гаји овде по кући од које човек не можа да се ослободи. Сада исте те бубашвабе ни Танасић, господин, неће моћи да се ослободи. Ја сам је се ослободио. А њега тек чека пакао. Све док бубашваба не прелати код другог домаћина. Дођавола, па бубашвабе не лете... ха, ха, ха. Каква глупост. Ни за летење нису способне. О, глупе бубе. А свет их је пун. Пун тих проклетих одвратних створења. Треба их све истребити. Побити. Тако је. Газити. Газити и смејати се. Пазите ово... пазите... ха, ха, ха... пазите: како су проклета и ниска бића бубашвабе: јесте ли пробали некада да их ухватите, згазите (о, ја јесам; па, имам колонију овде у соби и стално се вежбам, све их јурим и газим), јесте ли то пробали? Јесте? Тешко, а? Само беже. Не дају се ухватити. Развиле су брзо кретање да би их теже ухватили. И дању их нема, скоро нема, само ноћу. Тада је мрак и нема опасности. А, када наједном упалите светло, оне напросто стану; глупа створења, мисле да их тада не можете видети. Ха, ха, ха. Ноћу то често радим, кад не могу да заспим тако се занимам, чекам, чекам, па наједном упалим светло, а оне стану. Па ја полако, тихо да нечују прилазим им и почнем да их газим, а оне се одма разбеже. Ха, ха, ха... видите ли каква су она јадна, ниска бића. Беже. Ха, ха, ха. Јесте ли чули? Јесте ли чули шта сам мало пре рекао 'мисле да их тада не можете видети', ха, ха, ха... зар су оне способне да мисле... ха, ха, ха... Па бубашвабе не могу ништа паметно смислити. Они су само конзументи, паразити, неспособни да ишта створе сем те исте бубашвабе. Ха, ха, ха... Боже, зар ја ово лудим? Јесте лудим. Лудим, од глади лудим. Гладан сам. Ааах, стомак. Морам нешто појести. Можда се треба извинити? Можда замолити за храну? Морам... Марш!... Злотворе... Зар се хоћеш и пред њима понижавати? Није ти био довољан цео живот, него још? Ах, проклетници! Нећу вам дозволити. Нећу. И да ми сами донесу нећу узети. Тачка. За инат. Видећете ви. Видећете. Осветићу вам се за бол. За цео свој бол. За глад ћу... Шта? Гле ово. Пази ово, ево је. Гле ко нам то долази. Бубашваба. Три их је. Проклетнице. Гледајте их само како иду полако. Шуњају се. Гледајте изрода. Мисле да их не видим. Треба их све згазити... Ух, како сам гладан. Пре бих и бубашвабу појео нега да једем њену храну. Гарантујем да су оне укусније. Сада ћу их све погазити.'
И Гаврило Ивановић скочи и јурну. Оне се брзо разбежаше на три стране. Он се стаде смејати. Трчао је као без главе. Некако инстиктивно, можда у лудости, он је избезумљено правио смешне фаце, кривио је и увијао уста, као неко хиперактивно дете кад се занесе у игри. Јурио их је по целој соби. Најзад му умакоше. Једна се сакрила под креветом, друга испод ормара, а трећа није имала куд те се задеси у неком углу. 'А-ха. Ту си.' Пакосно се нацери, али одмах, механички повуче кез и уозбији се. Пажљиво дохвати покривач са кревета па се полако, на прстима примакао углу. Јадна буба мироваше. Он наједном из свег гласа врисну и баци прекривач преко ње и сам се баци на покривач. Ту мало причека. Десну руку пажљиво протури испод покривача и стаде опипавати тражећи бубу. Наједном нешто га заголица по длану. Он брзо стеже руку и скочи сав озарен. Ухватио је. Јадна буба се и даље мигољила покушавајући да се спасе, али Гаврило Ивановић беше одлучан. 'Е, нећеш.' Његов поглед се устреми ка руци у којој је држао и даље живу бубу. Очи му севаху најгорим осветничким пламеном. Његове зенице се раширишре. Бледо лице обли румен. 'Е, нећеш. Видећеш ти ко је Гаврило Ивановић. Тако се са мном не може.' И најденом стегну шаку свом својом снагом. Као у својим сновима, као у халуцинацијама, као у својој слаткој суманутости које је имао док је у грозници лежао у својој постељи, једном руком, само једном држао је цео свет у руци, мрвио га, док су његовој глави одзвањали гласови који су га молили, цвили, преклињали, али он је знао, то су били они исти гласови, исти они који... Држао је тако неколико тренутака. Рука стаде црвенити. Вене искочише. Помисли да је било довољно, и опусти руку. На длану је лежала згњечена буба. Он је пажљиво погледа. Наједном прасну у смех. 'Мртва је' - ускликну победнички - 'Сад је мртва. Један злотвор мање на планети. Ја сам је убио - истребио.' - изговори са неким поносом. Онда је стаде посматрати неким искривљеним омехом. 'Гладан сам.' проструји му кроз главу и стаде се сам себи чудити због те мисли. Лице му се наједном поново озари. Он погледа у длан, па га полако, са неком несигурношћу и даље чудећи се себи, примаче устима и ... цап... прогута мртву бубу.
Неколико тренутака касније лице му се страховито искриви. Било страшно. Поново бледо, усне модре, уста отворена, очи тешке, зенице упале. Изгледао је као да га је неко убио. Нејдном као да се освести. Осети да му се у глави нешто разбистрило и постало кристално јасно.
'Шта сам то урадио? О, боже, па, шта то урадих? Па, ја сам... О, несретниче. Ђаволу.' Поче се из све снаге ударати по грудима. 'Па, зар... тако? Зар то? Па, ја сам се убио... Ја сам... И то све због... због... оних проклетника. Ах, ђаво их однео. Гле, гле шта су ми урадили. Докле су ме довели, да... да... Поцркали обоје! Видеће! Тако је. Тако ће и бити.' Наједном му сину нешто у глави. 'Тако је. Видеће. Неће се они мени више смејати. Сад ћу се ја смејати. Освети ћу им се за њихово зло.'
У том моменту зачу се јак шкрипај. Гаврило га је врло добро познавао. То су била стара улазна врата, одмах до собе Гаврила Ивановића, са зарђалим шаркама која су при померању правила велику буку. Сви станари су се жалили на њих, али ипак, госпођа Марковић није налазила за сходно да их промени. Станари су их често сами подмазивали, али већ после неколико недеља она би поново почела да шкрипе. У овом моменту неко је пролазио кроз њих. Гаврило брзо скочи са пода са неком надом у души и дотрчи до врата своје собе и постави уво на њих и стаде ослушкивати. Чуо се некакав непознати мушки глас, а за њим неартикулисан смех. То беше смех госпође Марковић који је Гаврило Ивановић презирао из дна душе. 'Ха, ха, хаа. О, ви сте тако забавни господине Танасићу...' Гаврило задрхта. Одшкрину полако врата и опрезно провири. У ходну беше неки господин у тамно плавом оделу, проћелав, а под руку му се оклембесила госпођа Марковић. Били су леђима окренути, тако да му лице не ухвати. 'То је сигурно он. Господин Танасић. Велики господин. Гле како га је ова свиња стегла. Не пушта га. Нећеш је се моћи откачити још дуго, мој господине. А, можда, ипак не тако дуго. Прекратићу ти муке. Требаш ми се захвалити. Хоћу написмено.' Гаврило још малко одшкрину врата. 'У дневну собу иду. Гамад. А, тамо их чека три врсте чаја: од камилице, нане и хибискуса, који се, ето, задесише топли тамо, па, кад су већ ту, па, да их попију, да се још мало разговарају уз чајчић, заједно са бисквитима, који се, такође, сасвим случајно, нађоше отворени, у кристалној чинијици на столу. Тачно знам да је тако. Врата од кухиње су по обичају остала отворена, да се госпођа похвали као изварендна домаћица. Е, будало, мислиш ли заиста да је овај тај детаљ приметио.' Гаврило широм отвори врата и на прстима пође ка кухињи. При том завири кроз одшкринута врата дневне собе, али ту се не задржа. Видео је само госпођу Марковић у, познатој му белој, свиленој, младалачкој хаљини, јако популарног кроја кој се некада носио, која уопште није приличила садашњим њеним годинима и због које је он некада својим ироничним опаскама стављао на муку. Она се нешто нагињала ка столу. Лице господина Танасића поново није видео. Кад стиже у кухињу он се збуни. Никада пре није био у њој, из ината, јер је госпођа Марковић то силно желела, да га тамо намами, док она нешто спрема, па да види како је вредна и пожртвована домаћица. 'Где ли је? Где? Где може бити? Где их ова протува држи? А-ха, фијоке. Сигурно су тамо.' Он отвори прву. У њој су се налазиле кашике и виљушке поређане по величини и по томе из ког су есцајга припадале. 'Глупа жено. Зар си мислила да ће и у фијоке да ти завирује.' Гаврило се тихо закикота. Отвори другу, а у њој ножеви, такође поређени по величини и једна оштра сатара. 'Шта је боље: нож или сатара? И ножеви су наравно свеже оштри. Е, будало, то ти није требало. Није требало да их оштриш. Хтела да њен господин види како су оштри. Не брини се. Ја ћу се лично постарати да то сазна. Рећи ће: 'О како је ова Јелисавета добра домаћица, па и ножеве сама оштри. Ала су јој оштри ножеви.'' Изабравши највећи, а најоштрији нож, он, поново на прстима, уђе у своју собу.
'Кад? Сад, сад, овог тренутка. Неизоставно истог тренутка. Како? Па, лако, ући и ножем на обоје. Прво на њу, па онда на њега. Или не. Боље прво на њега, па пустити ову да се испрепада и да исплаче 'свога господина', па онда на њу. Њега ножем под врат, а њу, директно у срце. У срце. Видеће тек она како ћу јој срце сломити. Хи, хи ,хи. Или... да за њега узмем сатару, па по глави, а за њу, посебно да оставим нож. Тако је. Ма не. То је глупо. Зашто би се због ње мучио. А и морам му ножић показати. На то сам заборавио. Него онако. Баш онако. Тако је најбоље. А, после? Шта после? Па, после њихова мртва тела спаковати, па у Дунав. Или можда Саву. Не, не Дунав. Ноћу. Кад падне ноћ. Она ће пасти за неких пет сати. Па, нека. Онда за пет. Али боље је ипак сачекати после поноћи, око два, три ујутру. Дотле ће се тела усмрдети. Станари ће осетити. Онда треба тела бацити у подрум, а крв лепо почистити. А, да не чују станари? Да ли су сада ту. Ма, не. Студенти су на факултету, а остали на послу. Радни је дан. Додуше први ће се ускоро вратити. Онда треба пожурити. Одмах обавити. Неизоставно одмах.'
Био је знојав. Тресао се. Ухвати га нека еуфорична хистерија. Покушавао је да је обузда. Лице му се стално мењало. Час је било румено, час бледо.
Врата се полако одшкринуше. Гаврило својим ужареним очицама провири у ходних. Било је пусто. Он отвори врата још више и на прстима, необично тихо, крену низ ходник и заустави се испред идаље одшкринутих врата дневне собе. У десној руци му је веома добро лежао нож, окренут на доле, спреман. Он чучну пред врата, тихо, и широм отвори очи. Нису га приметили. У узаној собици, као и мало пре, мало шта је могао опазити. Сада је госпођа Марковић седела на столици уз сто, погрбљена и руком подупирала образ и са полу отвореним устима слушала сувопаран говор господина Танасића. Чуо је о чему прича али није разумео ни речи. Њу, то се лако могло запазити, тај говор никако није занимао, чак је збуњивао и био јој је досадан, али дубок и мужеван глас господина Танасића јој је био јако пријатан. Лице и труп господина Танасића поново не беху доступни. Само се видела десна нога, која била прекрштена преко леве и на њој црне лаковане ципеле.
Гаврило је био узбуђен. Румен обли његово лице, а усне му се одвратно развукоше у пакостан осмех. Топла крв му је струјала венама. Спреман је. 'Сад, сад треба скочити и убити још две бубашвабе. Истребити их. Извршити божију вољу.' Он некако и сам примети да је померио памећу кад је изговорио ове речи, и поче се присећати да он себе никада није сматрао никаквим божијим изаслаником, шта више ни у бога није веровао, али, ипак, ове речи му прођоше кроз главу. Оне га збунише, али не дозволи да га ометају.
'Сад, сад. Не сме се чекати, иначе ће приметити.'
Он учини мали корак напред на коленима и стаде. Зачу се притајно кркљање. Поче као да се гуши. 'Диши, диши' понављао је у себи. Лице му поново побледе. 'Сад ћу. Сада. Зар не? Зар не?' Пново провири. Обоје беху јако занети и могло се лако ући и скочити и ... 'Сад ћу. Још само мало. Још им мало времена дати. Можда је сада неповољно. Али ускоро, ускоро ће бити повољно. Ускоро. Видећете ви. Видеће те ко је Гаврило Ивановић. Показаћу вам ја. Са мном се не може онако. Платићете ми због онога. Видећете...' Поново га обузе грозница. Срце лупаше јаче и јаче. Осетио је овај тренутак. Кроз кожу је осетио, кроз крв, преко вена му је текао до срца и ту се гомилаиао и лупао и лупао... Овај узвишени тренутак, тако магичан и тако велики, већи од њега самога и осетио је са страхом да ће га његова величина појести, да неће остати ништа од њега. Мора опстати, мора победити. Поче му се вртити у глави. Осети да ће се онесвестити. Призор у соби му се окреташе, приказиваше дупли, најзад све му се замути пред очима. Брзо заврте главом и слика се поново врати. Дисао је све теже и теже. 'Сада, сад. Сад пре него што скроз померим памећу. Сад треба скочити, сад или никад. Ах, дођавола, сада!' Полако се придиже. Нешто му проструји кроз кичму. Уши зујаше. У глави му нешто поче пулсирати све гласније и гласније. Стаде право према вратима. Црна сенка се просу по поду ходника. Лице му се страховито унакази. Свака линија на њему се јасно видела, свака цртица подрхтаваше, вришташе. Призор је био стравичан. Грозан. Очи гораху. Испод њих се појави некаква црна мрља. Она као да поче да клизи по образима и да се слива низ лице. Подиже полако руку са ножем и усправи је изнад главе. Оштрица бљесну. 'Сада!' Начини први корак левом ногом и ципела прекораичи праг и стаде баш у простор одшкринутих врата. Маличице их помери. Подиже десну ногу да начини други корак и одгурне врата, али... наједном га ухвати грч. Ноге му скроз утрнуле. Није могао даље, као кип скроз се укочио. 'Ајде, ајде несретниче... па, ово је твоја шанса... дођавола...' Поче поновно гушење и несвестица. Вилица му цвокоташе.
'Ма, ко је то тамо? Ко је то? Шта се то тамо чује? То је неко пред вратима.' – зачу се глас из собе, а за њим и ситни кораци госпође Марковић. Било је крајње време. Сад или никад. Гаврило Ивановић наједном страховито врисну и побеже у собу и закључа се.
'Ааааа... аааа...' из његових уста побегоше тихи дрхтаји. Лице му помало спласну, али не скроз и оно је сада изгледало као отопљено. Зној му обли слепоочнице и стаде капати по раменима. Изгледао је жалосно, лик јадног, бедног човека, сувог, тешко болесног, неизлечиво болесног. 'Ђаволе проклети.' прошкргута кроз зубе, али не неким бесом, у његовом гласу одзвањаваше лака, али, опет, пуна мржње нота, оне отупеле мржње са којом се не може изаћи на крај, него се, са тешком муком мора прихватити. 'Докле ћеш себе мучити? Зар, толико мрзиш себе? Да ли је то могуће? Па, ниси ти крив... Други су криви, злотворе, и против њих и требаш ићи. Други су криви за твој живот. Њих мрзи. Њих. Али, не. Ти ћеш то овако. На себе. Да, да, на себе кад не смеш, кукавичка гњидо, на друге...' Свака реч га је болела. Удараше му по срцу, као бичем и сваким ударцем остављала дубљу и дубју рану. 'Зар никада нећеш себи опростити? Зар никада нећеш себи пасти на колена и себе молити за опроштај, и сам себи, бар са подсмехом, бар на глас се церекајући опростити. Продана душо. А, ако нећеш ти и не мораш. Баш не мораш. Али више никада, сад ти обећавам, нећеш никада више пљунути на себе. Па и ја сам, можда ипак способан на спектакуларно.'
Црне, горке сузе му облише лице. Никада овако није плакао. 'На себе. Неизоставно на себе.' Његов поглед се упре у нож који је лежао на поду. Он га полако дохвати. Био је јако оштар. Загледа се у његово сечиво. На њему угледа своје црне, измучена очи. Приђе поново вратима, одкључа их. Поново их малко одшкрину и провири. Било је и даље пусто. Врата дневне собе сада беху скроз затворена. Широм отвори врата своје собе и загледа се у угао кој су врата правила са рамом. Узе нож и постави га тачно између. Стајао је лабаво. Скиде ципеле са ногу, узе једну и подупре њоме врата. Нож поново постави тачно у висини срца и сад га јако подупре. Сада је стајао мирно, право, под углом од деведесет степени са сечивом окренутим ка горе.
'Треба се залетети, па право на...' Гаврило зађе дубље у ходник, на неких четири корака од врата. Ту стаде и дубоко уздахну. Руке му задрхташе. Лице му још више побледе, постајаше све прозирније. 'Потрчати, па... ка победи...'
Нож је и даље био мирно. Чекао. Спреман. Оштрица на врху бљесну.
'Да, да... спектакуларно... ка победи... последњем... болу... и... крај.'
Свом снагом се одгурнувши од зида, Гаврило Ивановић полете, полете ка последњем болу и на четири корака.... крв се сручи на под.

Како да волим друге кад не волим ни себе самог?

У   СВИТКУ ТРАГОСА, те ноћи, пожурила сам да себи дам пристојан изглед; петљајући се сапуном од маслиновог уља, и премазала тело миомирисним (1) уљем светог Симеуна Мироточивог. Добро сам избелила зубе прахом од испеченог јелењег рога. И чупајући чешљем од рога брава, замршену предугачку косу; слабост ме је чинила неспретном. Иако већ годинама у манастиру, нисам била навикнута да саму себе послужујем. Рекла сам себи да не желим да одем пред Господа као болесна просјакиња и потпуно сама –Ја, потпуни род војводе Црепа Вукославића. А сем тога, један мајушни део мене, дубоко унутра, још увек је гајио наду, упркос гласу мог разума. Колико и сати који су ми преостали - упркос времену које је преостало.
У келији сам била ја и - ништа.
Успела сам да принесем уснама пехар са вином петрушким; ошамутило ме је за тренутак, али после тога осетила сам како ми је нешто снаге ушло у кости. Узела сам и кашику-две зеља (2) и појела мало суражице; било је добро. Поново сам заспала. Кад сам се следећи пут пробудила, било је магловито касно по подне. Питала сам се да ли су ми дали неко опојно средство у вину или чорби? Слабије сам осећала болове. Окренула сам се на одру и угледала једно лице близу мог: Дуга коса свијена преко пола у реп, крупне, помало прекивене спуштеним капцима хризолитне боје очи замућене крвавим беоњачама; за један откуцај срца помислила сам , да гледам војводу Момчила .Седећи на троношцу (3), прилика инока је ћутала, погнувши главу у наклон. Седа брада до пола груди истицала је оно што је одавно забележено у мом летопису.
Оборила сам очи, маскирајући их, и наредила свом телу које се од болова грчило да лежи мирно. Покушала сам да придигнем главу; локне су још биле поштеђене седих власи, избијала је из косе још јача тицијан боја, испод очију плаве кесице са испупченим веницама нисам могла да сакријем сузама. Усахле су дубоко унутра. С главе ми се спустила црна марама. Није то био војвода, али сам познавала лице....
- „Војводо Момчило!- упитала сам несигурно.
Његов осмех изнад црне инокшке ризе је постао мало шири. – Има читав низ зуба... али то је несумњиво неважно. Боја очију какаву ни на коме нисам видела, с дивљим сјајем, руке су му подрхтавале. Крикнула сам тихо и раширила руке. Привио се уз мене, нас двоје добро затворени инокшким ризама.
-„ Љубав у било којој форми је реткост у животу“, због тог чина инок сам.
Испод црне ризе били су сви одговори. Онда смо се погледали у очи, са снебивањем, јер смо у њима читали време скривено иза нас. Упитала сам шапнувши на ухо; „љубав иде упоредо с љубављу“?
Сада је на њега био ред да се дуго загледа у мене, - „ја сам, у животу који иде упоредо с твојим животом. Наши животи су закон за себе“!.
Схватам. Спустила сам главу, осећајући како ме слабост напушта. Пепео је почео да тиња. Петрушка кошава је однекуд у овим даљинама расплињавала давно сагорело ватру.
„Овде имам један свитак за вас, мати Анисија“. Рекао је замахнувши га пажљиво према мени, без сажаљења у очима, с танким осмехом који ме је порезао по срцу.
Упалио је чучу на сандуку који је скривао сву бит мог живота. Није
упалио воштаницу.
- Не сећам се колико дуго сам затворена овде прикована за одар? Скрушено сам га питала.
- Готово три месеца, рекао је он: „Наши животи иду упоредо један за другим“. Била сам запрепашћена интимно, у себи, понављајући те речи. Климнуо је главом. Ухватила сам га за руку, леву руку преко које му је висила инокшка бројаница са крстом од жутог хрисолита – то је моје дело! Обзнанио је да је добио од Адама, сетила сам се садржаја у бошћи коју сам послала. Та веза између нас троје била је јача него што сам мислила. – Али – наставио је он...
Тело запламса жаром жудње, очи би се разлиле љутим сјајем мог недуга, потребе да други брину о мени. Немоћи. Ја, нисам имала намеру да изазовем сажаљење које је неупоредиво висило над мојим одром. Гледала сам га испод ивице пехара с вином; видела сам да му очи плаве, како сам веровала, него дубоке краљевске боје драгог камена хризолита. Није оронуо, осим што је у телу испошћен, од оног           дана под чадором, кад му је тело личило на неког ко нагло израста, више никада није вратио ону мишићаву масу на себи. Нисам имала намеру да изгладњавам, као ни он, али не можемо да будемо издајници Номоканона.
Осврнуо се око себе, тихо је отишао до стола, познатим ми покретима којима је давно пламичак моје младости распаљивано... усправан фитиљ из козјег лоја, глинене светиљке, давао је кружну светлост по мрачној таваници означавајући његову лепоту. Његов поглед је николико тренутака почивао на мени; помислила сам да се пита колико би требало да кађе. Онда је погледао наниже, прочистио грло и рекао:
„Значи, нема збогом“... прогутала сам своје жаљење, жмиркајући очима и чекајући. Мислио сам да си заборавила наш први сусрет давно,   у Петрусу.
- Ја ништа нисам заборавила – одговорила сам. Одувек сам била сурова у погледу према себи у сећању на њега; жалосна мана, и жалосно људска.
- Па – рекао је он ми смо на правом путу ка Господу, то не смемо заборавити. И не рађају се сви да буду слуге његове. Нису сви људи као ми. Осетила сам како ми се од тих речи диже тријумф у грлу, као смех; требало је да то буде довољно за сада, али ја сам се осетила као
било која друга будаласта девојка.
Рекла сам, помало оштро: - Надам се да се твоје мишљење о мени променило од тих дана.
Он ме је погледао изненађено. – Одувек сам мислио да си љупка. Била си заиста љупка... онако млада.
- Када будеш отишао у своју келију, рећи ћеш: Она је кошчата и хладна! – Слегнула сам раменима. – Па, то није ни важно. Моја женска хировитост одавно је сузбијена испод ризе.
- „Нема збогом“. – исувише заузета молитвама захвалила сам се оцу Макарију на посети. Осмехнуо се, пољубио ми је руку и изашао, ....сенка је погурено ишчилела из задахнуте болешћу келије, помешане с мирисом смиљките.
Боја гласа, старца са пригушеним јадом у грлу, мотала ми се по глави као одбегли мишеви после земљотреса у Петрусу...И, као што је рекла лепа Ирина, биће увек уз мене; из свитка трагоса испала је Свјатаја Свјатих у јаспису обрађена и испала су из мојих грешних уста слова која су се одвајала од трагоса као и моја душа од тела....
Преподобна мученице Анисија,    ,
„Наши животи су закон за себе“
Слепа инокиња ме је довела до тебе. Твојим стазама ишао сам,
али су нам се неколико пута путеви замрсивали као свилено клупно. И комад нашег неба остао је отворен. У манастиру светог Павла, кад
за то дође час представићу се Господу.
У лаврама Атоским наша тела успокојена упоредо, једно за другим. Под Господовом вољом уз звона са Атоса. Амин.
Грешни Игуман Макарије
Свежина зеленог мастила мирисала је још на покисли струк овса. И, да сам се сетила, много година раније; теки испресованог цвета мимозе, на површини тучка сузе, миришљави знак одсјаја изласка сунца и јутарње росе.... Где да га тражим? Од кога да га отргнем? Од тих питања језик ми је био сув и дебео.
Слаба у телу и рукама, спустила сам крај себе, свитак у неприродној тишини, није било никога коме бих могла да кажем. Осећала сам се онако како се човек осећа у сну везаних руку и ногу.
Круг године када сам се представила господу 6936
Кад стигоше ме шапутаве речи празном келијом, док се саплитало вече: „Слабост је испредена из снаге, и снага се са слабошћу поиграва“!
Он, игуман Макарије, одлази за мном. Осмехнула сам се и рекла, дакле то је био мој тријумф; нећу бити сама. Нисам уплашена. Мада данас је мој рођендан. Без поверења у смрт... отићу ћу из овог инокшког живота, да га сусретнем у неком будућем постојању. Када се сунце успење на Бабу и јутарња кошава отера маглу. Пробудићу се из новог сна, без жеље да спавам, можда ће написане песме уз вино петрушко, да прочита без бола у грудима. Ништа ме не узнемирује, застор хладноће обави ме. Хладно ми је. Најтеже ми је одморити се.
Пешчани сат је стао.
Записах задњим капима црвеног мастила. И испих из сребрног пехара с печатом „жупан Вукослав“ петрушко вино, хладно хладно, бледа с Господовим прстом упереним у светли пут. (Пун месец мора да опада, нов месец мора да расте)!

(1) Миомирисно уље -. уље које чудесно тече из светих моштију
(2) Зеље- чорба од бундеве
(3) Троножац- ниска столица са три ногара, троугластог седала

Још осећам његову душу која прелети навече преко моје таванице и ја је пуштам јер знам да долази са црних обала. Звао се Јован или Јохан, Јов, Јоханус, Ђовани и имао је малу галерију у зиду старог каменог града. То је био његов стан, градска посуда за смех и певање а за нас госте бајка у каменом зиду. Ми, тако тихи гости старог града, улазили смо у Јованову бајку сваког августа негде око поноћи када се морска страст умири и оде на починак а за њом онда остану боје и златне речи које помало лењо а ипак искуствено претварамо у мелодије. И то све до јутра... Било је то једно од најлепших летовања које сам провела са Биби и Сузаном. Једноставно, то лето је било царско.
Сећам се како смо се сваког поподнева састајале на главном градском тргу од оружја. Баш на овом месту где се подиже Сат кула из 17. века са каменом пирамидом, стубом срама за преступнике. Тај стуб срама је био кључ за сваког од нас. Свако ко би дошао отварао је своју душу и кретао у ноћну авантуру.
Увек смо улазиле у град кроз западна врата, највећа врата од мора. Обучене у ренесансне костиме, са плишаним капицама на главама носиле смо амајлије вешто их скривајући да их неко не украде. Биби је скривала свог лутка Зубадина у врећици за спавање у правој ренесансној торбици бордо боје. Сузана је стидљиво носила на средњем прсту огроман прстен са породичним грбом, сребрни обруч за дуга путовања. Ја сам закачила златно налив перо на капицу као најлепши брош... Певушиле смо тихо мелодију: „Пасамецо лала ла ла“ и скакутале од камена до камена, клизале се као по леду.
- Зар нису чудне ове кривудаве уске улице које се преплићу са градским трговима, пјацетама. У којој улици Јован има галерију?- питала је Биби.
- Он је препознатљив по свом сликању али ипак ћемо га пронаћи по мирису.- одговори јој Сузана.
Слушала сам их како непрекидно преплићу своје мисли о градском сликару и нисам желела да им признам да сам била нестрпљива. Нестрпљива да ухватим његов поглед и боју. Прича о његовом лику била је део каменог града. Где је, како изгледа?! Опет смо певушиле: Играјмо пасамецо, пасамецо!
Једне вечери пронашли смо га код Карампане, најстарије јавне чесме, у костиму пажа. Насмејаних очију и без речи наш паж ухватио нас је за руке и одвео до мора. Као прави несташни дечак скакутао је по обали и отварао нам шарену бајку. И тада нам се учинило као да се са њим дуго познајемо и то из времена неке младалачке смелости и ренесансне фантазије.
- Пре него што одем за Венецију хоћу да вам поклоном моје слике из овог малог каменог атељеа јер осећам да ће вам управо оне отворити душе. Једноставно знам да ћете мојим сликарским платнима бар нешто да промените или допуните, то Нешто велико за чим трагате. Драге девојчице тада вам неће бити потребне ваше амајлије. Довољно је само да заиграте ренесансно коло. Баш овде на овом малом тргу! Онда ће вам се отворити игра речи. Или право путовање.- рече наш паж Јован.
И тада смо заиграле...
Када је прошло годину дана од нашег сусрета са Јованом, Биби је завршила драму коју је критика бурно пропратила, Сузана серију својих слика и маски и врло успешно излагала по свим већим галеријама, да би коначно отишла преко океана. Једино сам ја повремено обилазила камени град и увек када би се у њега враћала писала бих приче о Јовановим платнима и свакој Јовановој речи. Понављала сам тактове оне ренесансне мелодије која се некада давно играла на двору и видела увек исту слику: нас четворо те ноћи и никада више, на некој пјацети у старом граду играмо и плетемо слова и боје. Можда је, помислила сам, тамо далеко у неком другом граду Јован заиграо пасамецо.
Док сам исписивала слово по слово у ону исту бележницу коју ми је Јован поклонио, осећала сам како наше девојачке душе плешу са његовом и претварају се у вилинкоњице који су имали мирис сувог лишћа. Тај чудни мирис који је излазио из вилинкоњица водио ме је у неко друго време, смештено испод мог ока, на брдо на коме је Јован спавао. По мирисима којису ме водили у дубине црвеног брда знала сам да је нашег драгог пажа суво лишће прекрило...

11 децембар 2002. 01h17 Frans Inter. Музика ме леди и језа се шири по мом телу. Један чаробан ветрић као овај удаљени глас који ми је некада давно обећавао лепу судбину. Окрећем број. Тражим податке о CD-у. Један нежни гласић, назван Романа, одговара на моје чекање. Али, на моје изненађење, Романа ме пита да ли бих желела да причам о Божићу, тек тако, на Frans Interu. Збуњена, најпре желим да одбијем… али она инсистира. « Не знам зашто, али сигурна сам да бисте то веома лепо учинили:, каже она. Прихватам. Не умем да кажем не. Иако и суштини чекам на то од… од када, заправо? Један знак са неба или један одговор на питање бачено у очај тишине у којој сам заточена. Зато што је ово што ћу вам сада испричати једна истинита прича.

Један Божић у мом селу, тамо, у Југославији. Сада треба рећи – у Србији. Али не превише гласно. То још увек није најпожељније. Пст! То је јужно од Београда на двадесет километара од македонске границе. Они који су пролазили Југославијом идући у Грчку, такође су прошли кроз моје село. Његово име? Левосоје.

Сваке недеље која претходи Божићу, два путујућа трговца, труцкајући се на леђима магарца на блатњавим путевима, силазила су у село. Настањивали су се код сељака. На свакога је долазио ред. Моја бака је често ту мисију милосрдно прихватала.Ох, у суштини, то није било тако тешко - са оном спонтаношћу својственом женама Медитерана које стављају све фолклоре, све језике и све вере у исти бакрач гостопримства.

Процените сами: наруквица, огрлица, брош, оловке, свеска… Шта још знам? То је био такође њихов начин да плате преноћиште и храну, и једини начин да кажу баки хвала. Звали су је Баба.
Дарежљивост и одлична бабина кухиња били су надалеко познати и признати. Али они су бирали Бабу као гостионичарку која је била најпознатија по причама које је причала увече, пред спавање.Причали су да је била најбоља приповедачица у пречнику од 500 км. Какве су то биле необјављене приче!
Дан уочи Божића, дакле, 6. јануара тамо, деда је ишао да потражи сламу у амбару. Испразнио би кухињу, која је обично била и трпезарија, и сложио би сто и столице у подрум. Остављао би само пећ на дрва. Затим би приуштио себи задовољство да постави простирку од сламе у облику круга, по поду, усред кухиње. Био је поносан на свој тепих и понављао непрекидно « : »Видели сте како је то лепа слама… она која не боде! » После понављања те исте реченице онолико колико је желео, и све гласније да би га бака чула, упутио би јој осмех и враголасто намигнуо. У то време нисам баш најбоље разумела зашто. Сада мислим да знам зашто су толико волели сламу и зашто су истицали да не боде. Моја бака није имала плаве очи, али сам често слушала деду како је говорио: « Имаш лепе очи, знаш ». А моја бака је одговарала: Знам, знам. Али никад се неће довољно знати. » И мој деда се смешкао.
Затим би деда ископао једну рупу од око 15 цм пречника у једном углу кухиње. Под није био поплочан, већ земљани. Рупа је била за Игру ораха, после оброка. Бака је припремала оброк од раног јутра.
Пасуљ, пита, лиснато тесто, јаја, сир и празилук, риба, чоколадни колачи и, најзад, чувени хлеб са новчићем. Ах, тај хлеб !Благословени хлеб који би глава куће ломио пре него што би поделио по једно парче сваком члану породице, присутном или одсутном, после чега би се бака прекрстила и помолила за присутне, одсутне и сиромашне. Она или онај који би пронашао новчић, морао би да купи со, и на тај начин би купио загарантовану срећу за ту годину. Не сећам се да сам добила тај новчић. Али бака ме је уверавала : »Мали Исус има много чаробних начина да би те учинио срећном, и то целе године. Највећа срећа је здравље, осмех, а он ти је то дао. Остало је лако. Довољно је да замислиш. »
Тако је рођен мој пријатељ Амизени, дечачић изашао из моје маште, а затим хероина названа Времиа, и још неки, али све то, ако ћемо искрено, то су лажи које причам сама себи, као што се каже, приче измишљене због дужине дана за тастатуром једног компјутера. Обавезна модернизација.
Постојао је такође и један празан тањир за случај да неко изненада пристигне. Звали смо га « тањир за сиротињу». Усред простирке су била постављена сва јела. После церемоније додељивања хлеба, долазио је тањир за Доброг Бога. Бака би узимала један празан тањир и у њега стављала по мало од свега: од пите, неколико ораха, рибе, пасуља, и парче колача. Напунила би тањир. Слано и слатко помешано, готово нејестиво! Носила би тањир напоље, на терасу. Говорила би: То је за Доброг Бога. »разумела сам много касније да се Добри бог понекад претварао у мачке јер би сутрадан тањир био празан.

После оброка, свако се наоружавао својим пакетом ораха. Битка је могла да почне! Онај који би убацио свој орах у рупу, стављао би у свој џеп остале орахе.То је налик на игру кликерима, код нас. Затим је бака причала приче целе вечери, а дека би бринуо о пећи на дрва.
Бабине приче увек су имале у себи јаку поуку. Прича из 1966 остала је заувек урезана у сећање мале српске имигранткиње, без сумње зато што је то био последњи пут да сам славила Бадње вече 6. јануара, и исто тако последњи пут са својом баком. Јер, наредних година славила сам Бадње вече 24. децембра и 6. јануара. Али нисам примала поклоне два пута. Стигла сам у Француску када сам имала тринаест година. Нисам знала ни реч француског језика...
На крају приче, бака ми је рекла:
Видиш, Зорице, мој поклон није онај који ти сматраш поклоном. То није најлепши. Ципеле ће ускоро бити премалене за тебе, сукњица ће бити попут џепне марамице кад одрастеш, наруквицу можеш да изгубиш, огрлицу ће ти једног дана украсти, а брош ће ти досадити. Приче које сам ти причала биће увек у теби, у твом срцу и твојој глави. Једног дана, кад на тебе дође ред, ти ћеш их причати својој деци и унучићима.
А ако вечерас нешто пожелиш, моћи ћеш да причаш о свом божићу целом свету. Једног дана, неки нежни гласић тражиће да му причаш о овом свом Божићу. »

Реци, Романа, познајеш ли моју баку?
Где си је срела ?

писано једне ноћи 11/12/2002.
за божић на France Inter 24/12/2002. емисија Macha Branger

Срадили се пољски послови и прикупила љетина. Остало да се прибаве дрва, ограде котари, сакупе и прислоне једна уз другу љесе од торова, отјера у млин и самеље жито. У касну јесен треба развући остатак прошлогодишњег ђубрета, да се растури по долинама, да њиве буду спремне на прољеће за орање.
Сјеча и догоњење дрва на воловима и коњима био је тежак посао. Није било моторних тестера. Сјекира и шега кладара су једино коришћени за сјечу, пресијецање и шегање оборених стабала. Радило се од зрака до мрака. Неколико дана се дрва само сијеку и слажу, да би се послије, данима, гонило и вукло кући. Колико дуго, зависило је колико је чија кућа одаљена од шуме.
Дешавало се да се дрвосјеча увече не врати кући. Настане узбуна и потрага кроз шуму, да би тамо, у тихој и мирној шуми, нашли мртва човјека испод букова стабла. Као да се шума осветила дрвосјечи који је сјекао. Сабласна тишина шуме и мир, на трагичном мјесту, у мислима људи подгријавали су разна маштања, а вјероватно, и раније препричавани случајеви. Стабло огромно и није било лако извући тијело испод њега, па су морали сјекиром прво да пресијеку стабло и тек онда да извлаче пострадалог човјека. То су недаће, које само могу задесити сиромашно сеоско домаћинство. Изгубити домаћина, мушку главу, за свако домаћинство је велика несрећа. Остати без дрва, па молити и плаћати другима да припомогну или ураде није неки велики проблем. Али је проблем, што се у почетку породица не сналази. До сада је неко водио о томе рачуна, а сад треба они да се снађу око свих послова.
Погибије у шуми нијесу биле ријетке. Дешавало се да су људи гинули у сјечи дрва, али врло често и бавећи се ловом. „Берући“ дрва најчешће настрадају када им се заустави стабло на стаблу које није одсјечено. Онда човјек покуша да на неки начин скреше гране и ослободи одсјечено дрво, а већ уморном попусти му пажња и – деси се најгоре.
У лову, опет, дешавала су се случајна самоубиства и убиства ловаца међусобно. Ако ловци иду један иза другог, довољно је да грана закачи обарач и да се деси најгоре. Пуно случајева је било, када ловац носи пушку у руци и креће се влажном травом, сам кроз шуму, оклизне се и ђаво му га донесе, по сред срца или главе. Старије жене су увијек савјетовале ловце:
- Не идите за зечијом памети. То доноси несрећу. Убијање сироте дивљачи је грехота и кад-тад они који их убијају, биће кажњени, од Бога.
Знали су то неки и да послушају и да одбаце пушку, да је оставе, да је користе само у кућари, код тора, ако би се појавио вук.
Кад се, ипак, одраде сви најважнији послови и припреми домаћинство за зиму, која у овим крајевима траје и по шест мјесеци, остаје само брига о стоци. Сви укућани су били задужени за неки од послова. Жене су у том периоду радиле кућне послове, кувале, прале веш и вуну, плеле, ткале и много тога радиле по кући. Одрасли мушкарци су једни метали говедима док су други само бринули о чепању торина и метању овцама. Цијепање дрва је такође био мушки посао. Дјеца су увијек уносила дрва и љуске и слагали их испод шпорета, да се упирјане за ложење. Ђаци, зна се, иду редовно у школу, раде домаће, науче, па и они понешто припомогну. Женска дјеца су помагала мајци, а мушка оцу или, ако није било послова, вазда је било игре. Док људи обављају сеоске послове имају времена да размишљају и снују разне приче. Чување стоке је као измишљено за то. Цио дан је препуштен чобану да покреће машту и да уклапа догађаје из села. Да додаје и одузима. Врло често се у селу нешто деси, око чега се испредају разне приче, свака на свој начин.

Застудила јесен. Савили се буљуци око кућа, траже се заклони. Сјео Аврам под једно велико стабло, ослонио се леђима о доњи дио стабла, ноге испружио. Испред њега се раскротиле овце, по долини. Бије чактар на мркаљу, збраја стадо, као да их броји својим откуцајима. Како мркаљ пасе, предњим ногама удара у чактар и помјера га, па све као по такту, равномјерно одзвања. Аврам, висок и снажан, никад одређена погледа, проницљиве очи, са благим нагласком радозналости и жудње за разговором и сазнањем. У свему је налазио тајновитости и вјеровања. Чини се да је више о томе причао, него што је и сам вјеровао. Једна прича вукла га је у другу, давала наговјештај трећој и све тако до у бесконачност. Можда му је и то бескрајно слободно вријеме код оваца будило машту и жељу за исказивањем пред другима, нарочито пред женама.
Бирао је жртве, познавајући људе у селу и знајући тачно о чему са ким може да прича.
Смислио је причу за жене, нероткиње, како да им помогне да роде дијете, и то мушко. Знао је њихову слабу тачку. Грубанова жена, Магуда, била је нероткиња, пријетила јој је опасност да је Грубан отјера. Млада, лијепа, стасита и пожудна, све је чинила да се удвори Грубану и да му роди сина. Није било цијене коју не би платила само да јој се остваре жеље. Грубаново велико имање, велика породична заједница, а ето већ неколико година Магуда му јалова. Када се женио, сви су прогнозирали и говорили да се добро оженио и од добре породице. Рачунали су да ће родити деветоро дјеце, као и мајка јој, а оно никако да остане у другом стању. Нагађали су у селу да је Магуда носећа, у блаженом стању, крију, неће да причају, да их не урекну. Прича за причом се испредала и кружила по селу.
Схватио Аврам да му је ово прилика да опроба своју машту и покуша да дође до Магуде. Једне прилике, више случајно, тучише се на путу у селу и тада Аврам наговијести Магуди да јој он можда може помоћи у њеним проблемима.
- Сањао сам, као да сам био код Бога, у небеском рају. Од свјетлости, тешко сам ишта могао видјети, само сам слушао његове ријечи изговаране божанским гласом. Ја такав глас још нијесам чуо. Скаменио се ја пред Богом па не знам шта да кажем, нити умијем шта да питам, но само зинуо и забленуо, опчињен чудним призором. Тада ми Бог рече да од сада само слиједим његове знакове и да ћу ја бити на земљи анђел који ће моћи да чини чуда, све сама добра дјела. Учиним ли било шта неваљало нећу имати ту моћ. Строго ми је рекао да ме случајно нешта не наведе да украдем или слажем или било какво дрго ружно дјело да урадим: “Авраме, поштен си човјек, у кога и Бог може имати повјерења да људима који су као ти, на земљи, можеш учињети бар мало задовољства и среће“.
Избечила Магуда у Аврама, отворених очију и уста, упија сваку ријеч и одма конта би ли њој хтио помоћи. Већ је чула да је Аврам помогао Милуши, која је више од седам година удата за Тадију, а тек му је јесенас родила сина. Прочуло се да је све то угато Аврам. Жене су међусобно причале и додавале оно што би њима одговарало и тако се испрела прича о Авраму, његовим моћима и божијим предсказањима. Рачунао је Аврам и на то да жене врло често, између себе, причају о мушкарцима.
Аврам је заиста био оличење поштена и тиха човјека или је то само било привидно. Можда до сада није долазио у било каква искушења. Живио је скромно, од свог имања, и са својом породицом. Дружио се са свима и био у добрим односима. Био је ожењен и имао је пуну кућу дјеце. Последњих година ријетко је дирао женоу, из њој чудних разлога. Нешто је била обољела. Ту своју тајну су сакривали од других, па и од укућана. Аврам, у снази и животу, често је желио као и сваки други одрастао човјек, оно што му је бог подарио, да буде са женом. Ако не са својом, оно са неком другом. Ето, овај пут се намерачио на Магуду. Размишљао је на више начина, из којих би разлога она могла пристати. Није Аврам галатан, нити ружан. Магуда јес` лијепа, али не може да има са мужем дјеце; Аврам са својом има петоро. Можда му помогне и сан који јој је испричао. У све је вјеровао, али се и плашио. Знао је да не смије да пропусти прилику. Кад год је чуо да је нека жена тешком муком занијела и донијела на овај свијет дијете, нарочито мушко дијете, протурао је гласове како је он седевник. Као, сањао је он и знао да ће та бременитост донијети жељено дијете. Некад људи повјерују у те приче. Не само што повјерују, него их препричавају као истините и чуду се чуде како све то Авраму успијева.
Чула и Магуда за Аврамову моћ и умијеће да неким чудима угата да се роди мушко дијете. Чврсто ријеши да ступи у контакт са Аврамом и да покуша да обрадује Грубана, да задржи мјесто домаћице која ће продужити Грубанову лозу. Од Грубана мора сакрити тајну и тек кад остане бременита, има да га обрадује и изненади. Би јој мило кад јој се сам Аврам обрати, није жељела да испадне да је она та која је прва кренула.
- Журим се, Авраме, али ћемо попричати други дан. Куда сјутра гониш овце, можда ћу и ја сјутра чувати овце па да се видимо?
Аврам јој рече да ће сјутра окренути овце уз Каранов до. То би довољно Магуди да и она своје овце дојави у Каранов до. Имала је среће да је Грубан морао да гони жито у млин, како би на свој ред, који се одређивао по породицама, самлио. Ако се изгуби ред, морало се чекати и по мјесец дана. Грубан је натоварио јечма на двоје коња и морао је ноћити у воденици да би самлио. Знала је то Магуда и требало је то вријеме искористити. Тако и би. Сјутри дан Грубан отјера жито у млин, а Магуда спреми ужину и правац с овцама у Каранов до. Аврам је већ био са својим овцама на договореном мјесту, окренуо их преко осоја. Магуда своје обрну преко присоја. Састадоше се њих двоје на једној заравни испод велике клеке.
Почетак разговора свакодневни и уобичајен, да би послије Магуда започела:
- Чуј, Авраме, ово ником другом жива не бих смјела повјерити, а теби ћу све рећи. Нешта ме наводи да ти вјерујем, као да ме сам Бог теби упутио да ми помогнеш. Ово само ја и ти знамо.
Исприча му Магуда сву своју муку и велику жељу за дјететом.
- Све бих учињела што Бог дозвољава, само да родим дијете. Због Грубана бих вољела да буде мушко.
- Магуда, ако ми не вјерујеш, немој да започињемо никакав разговор.
- Ма, не да ти не вјерујем, него те молим да то остане тајна.
- Знам ја шта је мука. Кад она притисне ништа горе. Мораш ми вјеровати. Ако ми не вјерујеш, од посла нема ништа. Не само да ћу да чувам тајну, хоћу да ти помогнем. Не бих се ни упуштао у работу да се не надам да ћу је обавити како треба. Мене да интересује она работа, ја бих ти тражио отворено, а ти ако даш, или не даш, твоја ствар. У овој ситуацији ја треба теби да помогнем и чврсто сам ријешио да то успјешно урадим. Ено, имам у кући доста дјеце па ми је лако. Прве двије године ни она моја није могла да занесе, па сам имао полуђети. Своју бригу сам пребрижио, дај да теби помогнем.
Послушај ме добро. Мене се предсказало да ти могу помоћи. Ти треба само да ме слиједиш и радиш оно шта ти ја кажем. Ево сад, заврни блузу и спусти мало котулу, да ти опипам тијело, да видим какве су шансе за мушко дијете.
Заплами се Магуда у лицу, али скоро као да је сама у планини, разголити стомак. Замириса Авраму женска кожа. Аврам скоро да се не снађе. Крв му јурну у главу и једва се савлада да не направи грешку. Магудина кожа, мекана, као да је његовала свим могућим кремама, пупак мали, учаурио се у меканој заравни стомака. Мали Магудин покрет, а пупак као да намигне, затвори се, да би се за трен скоро изравњао са површином коже. Ставила Магуда руке на траву, испружила се, дјелује као да је заспала. У ствари, препустила се Авраму. Његове руке саме кренуше и почеше лагано стомак препипавати. Протрља је шареним штапом, као оклагиом, по голом стомаку, не баш њежно. Увија се Магуда и забацује главу лијево и десно. Кад заврши Аврам са чаробним штапом, њежно је помилова по стомаку, око пупка и закључи како се у Бога нада.
- Вечерас ћемо се наћи у твојој малој штали, она је изван села, тамо нам је најсигурније, па чим се умрачи, дођи. Понеси, ако имаш, бијело платно и мало тамјана, ја ћу све остало што треба.
Удуљио се дан Авраму, а и Магуди. Једва чека да види хоће ли обрадовати Грубана. Преша и једном и другом да обаве све дневне послове на вријеме. Смишља Аврам цијелу причу и ритуал. Сав устрептао и узнемирио се. Мјесто га не држи. Сама помисао шта га чека, послије толико година, да ће му његове чини помоћи да оствари животну жељу.
Магуда се послије првих Аврамових испитивања охрабри и ријеши да иде до краја. Кад намири овце, даде се на тражење платна и тамјана. Све стави у плетивачу коју је сама ткала. Све послове и обавезе које је имала за тај дан, веома лако и лагано одради и намири кућу. Ништа јој није било тешко. Грубан и онако није код куће, нема коме да се правда.
Стари свекар и свекрва нијесу се мијешали у Грубаново и Магудино домаћинство. Они су имали само задатак да заложе ватру и у току дана да убаце ћепаницу и тарну мало ватру.
Приви ноћ. Сунце се спустило на далеке врхове и подасја црвен. Магуда то протумачи као добар знак.
Аврам на другој страни прича како му се Бог са том црвени јавља и одобрава сва његова добра чињења. Затвори Аврам овце нешто раније него обично и поче се спремати, као за вашар. Све ново облачи. Обува чисте чарапе и нове грађене опанке. Узе сав потребан прибор, а жени рече да иде Богу на служење. Жена мисли да није са њим све у реду, али му препушта да све буде по његовом.
Оде Аврам, укривајући се да се не види куда се упутио. Он зна одредиште и њему је то важно. Штала поред великог гаја, до самог бријега. Радио је Грубан, да одатле лакше јави овце у бријег, зими на испашу. За то вријеме, чим се умрачи, крену са друге стране Магуда. Кад Аврам дође до штале, Магуда је већ чекала, њој је била ближа штала. Одма са вечери огрија мјесец, свом својом свјетлошћу и обасја шталу и околину. Отворише врата од штале, замириса сијено и слама. По поду шушка расута слама и пљева. Објасни Аврам Магуди гдје и како да простре бијело платно и да му дода тамјан. Насу тамјан у малу конзервицу са подигнутим поклопцем и кресивом укреса труд и распири тамјан да гори. Замириса тамјан и са природним мирисом сијена и сламе, осјети се мирис као из забрана смрча и оморика, прошараних боровином. Све заједно доприје до Магудине душе и она се коначно опусти и предаде даљим Аврамовим радњама. Марамом коју је донио завеза јој очи и рече јој да лагано скине одјећу са себе. Магуда као да се снебива, али већ се латила дугмића и раскопчава блузу, везену и украшену, сопственим рукама. Убрзо оста као од мајке рођена. Аврам јој спакова робу и стави преко преграде.
Мјесец својом свјетлошћу протури зраке кроз отворе у шталу, таман толико да прилагоди све овом „мистичном“ чину. Аврам поче да дува у тамјан и да кружи око Магуде и код сваког круга је помилује по стомаку. Успут стално нешто изговара, али за Магуду неразумљиво. Дим тамјана се повија, час на једну, час на другу страну. Магуда се не помјера, само на додир Аврамове руке, увуче мало стомак и мрдне куковима, стопала не одваја од земље. Мирис тамјана јој годи, заноси је.
Кад Аврам заврши стојећу магију, ухвати Магуду око појаса и положи је на већ припремљену тканину. Додиром Магудина тијела, сав уздрхта, провре му крв у жилама. Суздржава се колико може. За све то вријеме нешто баје и прави разне покрете рукама. Кад је положи на платно, обиђе је три пута са тамјаном у руци и јасно проговори:
- Боже, са твојим благословом и твојом вољом, дозволи ми да све радим и чиним како си ме упутио у добра дјела, за нашу добру Магуду, која се жртвује да свом мужу подари пород. Боже, учини све што је до тебе, а јеси свемоћни, ја ћу порадити све што је у мојој моћи.
Спусти се уз саму Магуду која је лежала опружена и поче да је милује, најприје по стомаку и боковима, а онда по бутинама и грудима. Намаза је неким миришљавим мазама, па прислони своје тијело уз Магудино. Жар два тијела прерасте у праву тјелесну ватру. Рашири јој ноге, протрља је и тамо гдје се није надала. Изненади се Магуда, но рачуна да је то саставни дио ритуала и мађија. Обухвати је Аврам својим снажним рукама и препусти се даље људској природи и жудњи. Магуда се не одуприје, него прихвати игру до краја, приви се уз Аврама и прими га свесрдно у своју утробу, са страшћу у којој поче да јеца и потпуно да ужива. Почеше се увијати и таласати, стезати једно друго и испуштати гласове уживања и дахтања, показујући обострану жудњу. Згрчише се тијела и са наизмјеничним трзајима умирише. Магуда је, негдје у сред ове игре, смакла мараму са очију, прихватајући свјесно овај чин, као добру вољу и велику жељу.
- Шта мислиш, хоће ли ми се жеља испунити? Осјетила сам као никад до сада да ми је нешто у стомаку прорадило, као да си ми ватру убацио у утробу. Некако сам се охрабрила и ојачала. Држи ме нада. Сва горим од силне топлине и жара у души.
- Бог је одобрио шта можемо да чинимо и на који начин. Наше је да га слушамо и пратимо његова наређења. Ако би се којим случајем десило и да не успије, поновићемо. Божија се слуша. Више није до нас. Ми смо урадили што је до нас, па се ја у Бога уздам и надам свему најбољем. Добро би било да се чешће виђамо, само опрезно да ко шта не примијети – одговори Аврам.
Растадоше се скоро службено. Свако на свој крај. И једно и друго задовољни. Магуда уз пуно надања и очекивања. А ко зна, може јој га срећа и донијети. Кад се Грубан врати из воденице, Магуда ће и са њим да понови работу, да би се поклопило са датумом, ако јој се посрећи.
Аврам сав задовољан, испунила му се дугогодишња жеља и пожуда задовољена. Осоколи се Аврам обављеним послом, рачуна и он сем враџбина, можда баш са њим утруни и остане бременита. Поче истим методама по селу да гата и мађија. Прошири посао и на друга села и засеоке. Жене једна другој преносе: „Чудо од човјека“. „Ма, к`о руком да га прави“. „Само сам једном са њим била и уватик из прве“. „Нек му је алал!“
Лијежу под њега распуштенице, удовице, нероткиње. Просто се утркују. Поче он и друге жеље да испуњава, да предвиђа хоће ли суша или киша. Каква ће година бити. Хоће ли љетина бити берићетна. Хоће ли болесни пребољети. Некад се поклопе његове тврдње, себе охрабри, друге убиједи да је свемогућ. Користи то Аврам, не пропушта ни једну прилику. Почео је и да наплаћује услуге. За учињено доброчинство, поору му долину, покосе ливаду, озидају зид од штале, усијеку дрва, стрпају сијено. Загосподи се Аврам. Шета по селу, не одваја се од шареног штапа, попије кафу и ракију, сазна каква је коме мука и шта му треба, даље је његова брига. Послије прикупљених података, смишљао је разне сеансе и радње, да су се сви чудили: „Немогуће је да то он све сам измишља“. Мисле и убијеђени су да допиру неки гласови до њега, одозго.
Прочу се Аврам изван села у којима се опробао као видовњак и дође вијест до Општинског комитета. Уплашили се они да ће Аврам да им поквари тврдње како нема Бога. А сад Аврам уз помоћ Бога испуњава све жеље људима. Ако се овако настави, Аврам би могао ускоро имати више присталица него они. Мораће нешто учињети.
Сазваше затворен партијски сатанак у Аврамовом селу и то на Божић. Тај дан су намјерно изабрали да неко не остане код куће да слави Божић. Ко узгред, међусобно разговарају и питају шта је ко данас кувао и ручао. Они најоданији пожурише да кажу да су данас јели масоницу, други кртолушу. Само се један осоколи и рече да је јео меса и купуса, к`о на Божић како се накува. Расправљаше боговетну ноћ о Аврамовим мариветлуцима и лажном представљању, како то они назваше. Нико нема добар предлог како да ово ријеше. Неки се и плаше Аврамове освете.
- Ви укинули Бога, па сад и мене хоћете да смакнете. Ништа ја неваљало нијесам радио против људи, ни против државе. Људи уздигли причу и што јес` и што није па ти Авраме сад одговарај за нечија нагађања. Има ли то иђе сем у нашој партији. Шта брига партију с ким сам био и шта сам причао. Јесам ли ја шта украо, убио некога? Па онај секретар Комитета се три пута женио па не сазвасте састанак због њега, но јадног Аврама нашли па на њему истресате гаће. Ја имам своју породицу, жену, дјецу. Затворите ме. Убијте. Доста сте их побили, на правди бога. Један мање или више – брани се Аврам.
- Доста, Авраме, нијесмо ми дошли овдје да ти нама држиш говор, но да станемо твојим дјелима, боље рећи недјелима, на крај. Партију си поч`о да нам рушиш. Причају да си свемогућ. Да можеш све што пожелиш да промијениш и урадиш. Као, Бог ти помаже. Да, нашао Бог баш тебе, не мога паметнијег, ни ученијег, но тебе сељака. Нијеси ни она четири разреда завршио, побјего си из школе. Ти хоћеш да докажеш како има Бога.
- Па људи, нијесам ја Бога измислио, шта вам је. Па ви сте га више измислили него ја. Ви сте забранили да га помињемо и да га славимо, значи плашите га се. Чим га забрањујете, значи има га. Ја вјерујем да има нека сила. Ето и ви се правите нека сила па не дате људима да сами размишљају и вјерују – не да се Аврам.
- Ко си ти па да размишљаш? Мислиш да си најпаметнији. Најбоље би било да све признаш, па да све ово брзо завршимо.
- Ево признајем, има Бога.
- Ово је превршило сваку мјеру. Прећеро си га, Авраме. Него признај, с којом си спав`о?
- Спавао сам са оном мојом. Ено петоро ђеце у кући. Куд ће бољи доказ да говорим истину. Нијесам ни ја вас пит`о. На крају, шта вас брига?!
- Како шта нас брига, наша дужност је да све знамо. Не смије се ништа десити а да ми не знамо. Без нашег одобрења не може ништа да се ради.
- Прољетос ми Шаруља водила под Зекоњом. Кобила се опасла под Матијевим пастувом. Јесенас се овце мркале под овновима. Шта оћете још?
- Чис` безобразлук! Ти све радиш да растуриш нашу партију! Треба да се стидиш!
- Богами се и стидим коме сам до сада вјеровао. Питам се шта ми је било. Нашли се ви да ме питате над којом сам гаће раскопчав`о. Баш сте нашли ко ће вам то рећи. Прије ће те виђети Бога но што ћете мене чути да вам то кажем. Ако знате које су то жене, питајте њих, па нек вам оне причају с којом сам био и колико пута. Ниједну нијесам силовао, нити причам да сам са неком био, то је моја лична ствар.
- Нема овдје личније ствари, то је све наше. Све се мора знати. Мора се Партија поштовати. Онај ко је не поштује, мора да одговара.
- Ево вам одговарам колико могу. Знам ја да сам најебо од вас. Али догорело брате. Не може више да се трпи. Бог се из мене буни. Не да ми да ућутим. У њега се једино и надам да ће ми помоћи. Зна Бог да сам ја исправан! Невина човјека нападате! Много сте се осоколили! Бог вам смета?! Маните се људи луда посла! Бавите се ви другијем пословима, а да ли има или нема Бога, препустите сваком од нас да сами одлучимо. Ја сам размишљао и одлучио и мислим да има Бога.
- Овај га је баш прећерао. За вечерас завршавамо овај састанак, а ти, Авраме, сјутра да се јавиш судији за прекршаје. У осам да си код њега.
- Шта да му понесем?
- Понијећеш ти најмање шест мјесеци у Бундосу. Ето, можеш понијети сјекиру, требаће ти.
- Је ли и лимицу да понесем?
- Бубаћеш ти и тупом ако треба.
Заврши се овај чудни састанак на којем су причали само секретар комитета и Аврам. Сви остали су ћутали и контали да је стварно Аврам био у праву, али из себи познатих разлога нијесу смјели да стану на његову страну. И овако, биће онако како комитетлије одлуче.
Оде сјутри дан Аврам код судије. Ништа га није ни питао, чак ни за име оца, пошто га је познавао, одреза му баш колико је рекао секретар Комитета – шест мјесеци принудног рада у Бундосу. Сјеча дрва за општинске службенике. Лакну Авраму. Лакше му је и шест мјесеци да сијече дрва, него да прича шта је све било.
Послије истека шест мјесеци, врати се Аврам кући. Магуда роди мушко дијете. Силно се обрадова Грубан. Пуцало се, пило и пјевало, у његовој кући данима. Чак је и Аврам ишао на честитку.
Послије тога роди Магуда још троје дјеце; лијепа дјеца ко златне јабуке.

На јужној страни Постола спушта се огромна литица испод које се настављају велика точила. У наставку точила, стрмина прелази и спушта се у долину звану Плитки до у којој се налазе катуни Кецојевића. При дну једне од стијена зјапи отвор пећине у облику троугла, зване Гротна пећина. Ништа необично за Дурмитор и његове планине да има пећина, али ова је по много чему интересантна. Са свих путева који воде преко Плитког дола улазни отвор пећине се види док су отвори скоро свих других склоњени и сакривени. Постоје и многе легенде и приче о пећини; од склањања оваца у току зиме, закопавању злата у одступницама, скривања оружја и много других прича.
Планинар из Ваљева, који је са још десетак планинара испитивао и истраживао ову пећину и њен отвор, настрадао је оклизнувши се изнад саме пећине и његово тело се зауставило испод ње. Планинарско друштво из Ваљева сваке године долази и посјећује мјесто погибије њиховог друга. Положе цвијеће и сјете се свог доброг друга. За овај случај везана је једна занимљива прича.
Када се десио овај немили догађај, пењање и пентрање по литицама изнад Гротне пећине погледом је пратила Ружица, домаћица, испред своје колибе. Било јој је зачудо шта ти момци траже по литицама и гредама. Сјетила се легенде да је у пећини закопано злато па је помислила да се, ето, неко досјетио и кренуо да истражује. Што момци нијесу само улазили у пећину, већ су се били раштркали по цијелој стрмини, није јој било јасно. Тек касније је сазнала да су они планинари и да су испитивали пећине и њихове отворе, ако су постојали. Један од планинара се, непажњом или неком игром судбине, оклизнуо и стропоштао са литице, високе преко сто метара и скрхано тијело се нашло испод пећине, заустављено близу једног вала. Ружица је закукала и почела дозивати остале планинаре да им саопшти шта се десило. Брзо су се окупили сви планинари око свог друга, али пошто у њиховом окружењу није било ништа од чега би направили носила, нису знали шта да раде, а неко правило каже да се изломљен човек треба преносити у положају у којем се нађе. Збунили су се и нијесу могли да се снађу. Видјевши у чему је проблем, Ружица, старица која је сваког дана сједјела испред своје колибе и чувала мљекаре и тако пратила шта се све дешава у тој околини, позва планинаре да дођу до ње и да из дрвљаника изаберу дрвета згодна за носила да би настрадалог пренијели до пута или до Ружичине колибе. Тада је дотрчао један младић и из дрвљаника почео да извлачи погодна дрвета за носила, али сва су била кратка и нијесу била погодна за носила. Видјевши то, Ружица устаде и маши се притискова са своје колибе, која је баш тога љета покривана сламом и притиснута буковим дугачким притисковима. Момак се снебива како сад да открива колибу, кућу, али га Ружица осоколи.
-Узми колико год треба, изабери, ено ти сјекира на ћепалу па их скрати. Затеши мало за руке, али пожури.
Младић све уради како му је Ружица рекла и колико је брже могао, а затим отрча са носилима према Гротној пећини. Пострадалог младића су пренијели на носилима до Ружичине колибе али није помогло. Младић је издахнуо и свој млади живот оставио ту испод пећине. Овај догађај није први који је ову пећину довео у везу са чудним, тајанственим и необјашњивим збивањима записаним у њеном имену. Грота је појам и назив за нешто што треба жалити. Сам назив везује се за помисао да се у овој пећини десио неки гријех, нешто што ће многи касније испаштати и ту грехоту плаћати.
На годину дана од погибије младића из Ваљева, породица и планинари су дошли аутобусом и, послије обиласка мјеста погибије, са ракијом и поклонима свратили су до Ружице и захвалили се за њену свесрдност и пажњу коју им је приликом ове несреће указала. Посебно их је дирнуло што је, у несрећи која се десила, била спремна и да открива своју кућу да би другом помогла, а зна се да Дурмитор могу сваког часа захватити јаки вјетрови и цијелу колибу открити, а то не би било добро за њихово домаћинство. Но Ружица је тада размишљала да треба у невољи помоћи.
Од тада и много година касније, када је Ружица умрла, планинари су посјећивали њене потомке и заједно се сјећали тих догађаја.
За ову пећину везане су и друге приче у којима су судионици били мјештани. У касне јесење дане, дане почетка зиме, а овдје није нека граница утврђена, јер мирни јесењи дан може да се претвори у прави пакао и мећаву, сељаци би догонили у присоје испод пећине овце да копкају по снијегу и траже бусику, како би уштедјели сијено које је у овим крајевима цијењено као злато. Ако нема сијена, нема стоке. Ако нема стоке, нема од чега да се живи. Сијено је значило опстанак. Ту, у великом присоју, испод пећине, иза Стружног камена, ако је у току дана имало било сунца, снијег омечи и овце су могле да дођу до зелене бусике, копајући предњим ногама. Како овце разгрну снијег, појави се зелена бусика, окићена бисерима снијега. Снијег рано западне и прекрије огромне количине хране, бусике, па су се сељаци довијали и користили то што им је природа пружала.
Чобанин Аћим, смјестио се испод једног вала, испод себе ставио сукнену кабаницу и, окренут према сунцу, ужива гледајући како су му се овце раскротиле по присоју и како пасу зелену бусику. Радостан је – данас ће ''укосити'' товар сијена. Умјесто да из котара износи сијено и чепа торину, он данас сједи и ужива како му стадо једе свјежу храну, а у котару остаје товар сијена.
Раширило се стадо, бирајући најпогодније ластве да дођу до траве, па ово пасиште које, кад се у њега ујаве овце, у почетку дјелује као пространа бјелина. Када га овце прошарају, добије сасвим нови изглед, шаренила – бјелине и зелене бусике. Аћим се наслонио леђима на вал и осматра да случајно не налети гладан чопор вукова или неки вук усамљеник који би направио штету, и неку од изабраних оваца за `рану – заклао. Домаћинима је увијек жао када им се начне стадао остављено за `рану. И кад стадо исхране и изађе из зиме, вајкају се ако им било каква штета окрњи стадо, како, ето, исхрањену овцу изгуби, а уложи човјек рад и храну, сијено. Повремено блејање оваца и копкање снијега се некако уклопило у ову бескрајну тишину. У одређеном моменту стадо се умири и овце изгледају као непомичне грудве снијега, а онда се, као по команди, покрену и тако из тренутка у тренутак смјењују се ови призори, уклопљени у чаробну бјелину.
Сједећи на једном мјесту, на зимској пригревици, онако умирен и осамљен, Аћим замало да утоне у сан. Тргну се и устаде да му се сан разбије и да исправи ноге. Обучен је у сукнено, сингаво одијело. На ногама двоје бијелих чарапа и опанци преплеташи. Испод сукненог капута вањела, бојена јасеновим листом. На глави капа која је због ношења шала и дуге употребе изгубила почетни изглед и облик, већ се обликовала према глави и усијала се по ободу. Испод капе вири масна коса прионула уз чело, што од прљавштине и зноја то и од капе и шала које већи дио дана Аћим не скида са главе, или боље речено само када спава. Глава широког лица, упалих малих очију. Јагодице румене, обрасле длакама. Нос развучен са израженим ноздрвама, које као да су кренуле да се одвоје према ушима. Усне дебеле, прелазе у наиван осмјех. Из ушију вире чуперци длака. На рукама рукавице, плетене од вуне, можда баш од ових оваца. Крај савијене кабанице, на којој је до мало прије сједио, шарена торба, смрскача, кроз коју се оцртава велико дебе са ужином и рука хљеба.
Разгледа Аћим околину и размишља о животу у овом беспућу и планини, о зими и условима у којима се живи. Зима се захуктала. Јутра бијела и хладна. Никад се не зна какав ће дан донијети које јутро. На Дурмитору и његовом окружењу никад се не може предвидјети шта могу донијети вјетрови са врхова Дурмитора: само вјетар или можда силне падавине и мећаву. Учини се Аћиму да се у овој бијелој пустињи почеше помјерати и растезати околне планине са својим бијелим капама. На моменат се удаље, скупе, или приближе. Чини му се се да се мрке стијене испод бјелине помјерају, стењу. И онда одједном бистар и чист дан зимског јутра са чудном мирноћом поново врати мир и тишину планине која као да је уснула. Навикао је Аћим на овај доживљај, и тек неки блек овце врати га у стварност и разлог зашто је сада овдје. Треба доживјети овај призор, тај склоп чаробне природе. Громаде и литице ишаране и прекривене снијегом, са ту и тамо неком клеком која се инати и вири из снијега својим бодљикавим гранама, уклапају се у општу слику природе овог краја. Ова суровост некако прелази у бајковитост и скоро у нестварност. Предио осликан само за један трен, чаробан у својој љепоти. Изнад бескрајно небо које се насадило на планинске врхове и попунило својим плаветнилом удолине и превоје. Сунце се истурило високо и својим зрацима прави сребрнасту скраму на искрама снијега.
Врати се Аћим из заноса и сједе задовољан на кабаницу, скиде рукавице – прсти кратки, дебели, нокти неуредни. Извади ужину и стави на кољена. Из џепа извади бритву кошчених корица, пређе с њом преко снијега и овлаш руком обриса оштрицу. Откиде добар комад хљеба. Отвори дебе и бритвом поче да наноси мрс преко хљеба. Загрижљаји обилати, прелазе у халапљиво гутање. Потраја то неко вријеме, а потом Аћим дохвати снијега цијелца и напуни уста. Послије масног скорупа и сланог сира прља није ни чудо што једе снијег. Иде му на руку да је снијег влажан и добро му толи жеђ. Послије обилног јела врати остатак ужине у торбу, смрсну је, мало се устури и стави руке испод главе.
Приви сунце иза западних планина и поче бивати стуткије. Устаде Аћим, крену према пећини и поче да ваби овце. Овце се ушириле и најеле, лењо се крећу према свом чобану и већ угаженим пртинама кренуше за Аћимом према пећини. Дође Аћим до улаза пећине из које се осјећало устајало ђубре од оваца. Овце које су биле у близини улаза, ујавише у пећину, стресајући се од прионулог снијега на вуни. Аћим не престаје да ваби овце и успут их броји, како која улази у пећину. Неколике овце заскочиле у једну ластву и, као да покушавају да нађу најсигурнији излаз, блеје и јављају се Аћиму да су ту. Звижди Аћим и тако им ставља до знања гдје је стадо, да треба и оне да дођу. Убрзо једна од оваца овариса како да сиђе до стазе која води до отвора пећине, а да се не поломи. Остале овце кренуше за њом и безбједно ујавише у пећину. Наброји Аћим цијело стадо, потјера овце мало према унутрашњости пећине и сам се одмаче од улаза. Аћим је, још док није био пао снијег, знао да ће за вријеме зиме догонити овце у ово присоје и у ову пећину их склањати, па донио дрва да увече може наложити ватру и огријати се и мало сламе да може да прилегне. Чим је ушао, укреса кресивом труд и распири ватру помоћу сувих дрва, уз шаку сламе. Напочетку задими ватра, али убрзо засијаше пламенови, који као да се откидају и одлазе негдје у отворе пећине и таму претварају у тренутно освијетљене дијелове удубљења и шкрипова пећине. Очи оваца окренутих према ватри, свијетле као парне светиљке. Покрећу се живи жмигавци, трепћући с времена на вријеме, бљесну па нестану. Размјестиле се овце по већ угаженом и сувом ђубрету. Неке су већ легле и са подвијеним ногама се умјестиле. Сите преживају. Привуче Аћим торбу, отвори је и вечера, уживајући, крај ватре, задовољан што је овај дан успјешно привео крају. Кад заврши вечеру, одмаче мало торбу од ватре, додаде још неко дрво на ватру и залегну на припремљену сламу поред ватре. Покри се сукненом кабаницом и гледајући у ватру размишља.
Сјети се Аћим приче о пећини коју су често у селу препричавали. Када би чобани чували јањце по Постолу често је нестајало понеко јање. Баш на самом врху Постола постојао је један мали шкрип, обрастао питомом травом, за разлику од околине гдје је расла бусика. Чобани у току дана не примијете вукове нити се јањци плаше, а увече нема једног јањета. То је свима било чудно, док један од чобана није примијетио како му једно јање пасе баш ту, око шкрипа, и одједном нестаде. Потрчи он да га извуче из шкрипа, али врага, од јањета ни трага, једино се осјећа нека продува и избијање ваздуха из оног шкрипа. Вјероватно је због тога топлијег ваздуха, који је излазио из шкрипа, и расла дјетелина и питома трава, па су јањци баш због тога најрадије ту око шкрипа долазили да пасу. Касније су чобани набацали клеке у шкрип и камењем затрпали овај отвор. Није се више дешавало да нестају јањци, али на том дијелу Постола није више расла питома трава, него и око тог шкрипа расла је бусика као по цијелој планини.
Подсјети Аћима ова прича и на она препричавања за неког човјека који је починио силне гријехе и поганлуке и не могавши више да трпи презире, побјеже у ову пећину, од срамоте и стида. Дуго су се из пећине чули гласови, јауци и запомагања. У то вријеме сви су избјегавали и да приђу пећини, а камоли да уђу. Временом гласови су били све слабији, док нијесу сасвим утихнули и нестали. Сељаци су често везибали тај догађај са нестанком јањади, као: још је он жив па му за његово самовање и покајање духови прилажу жртве. Други су причали како је због недостатка хране постао биљојед и да ноћу излази из пећине, вади коријење од биљака и бере биље и тако се одржава у животу. Причали су да, наводно, у пећини пчеле имају своја медишта, па да користи нектар и мед.
Све ово подсјети Аћима и на причу о сакривеном благу у овој пећини. Међу мјештанима и та се прича препричава и стално подгријава жељу да се копа и тражи то благо. Наводно, један од богатих и имућних људи, који је зулумћарио и отимао од сељака, осјетивши да му се спрема завјера, тајно са својом свитом крену да бјежи преко планине. Кад је видио да са толиким благом не може брзо да се креће, ријеши да га негдје закопа. Сјети се Гротне пећине, а знајући да људи у њу залазе само кад морају, ријеши да баш у тој пећини закопа своје благо. Тако и учини, а послије закопавања поби сву своју свиту, како не би могли никоме да кажу гдје је остављено благо. Сам побјеже у друго племе, гдје су га чекали, јер им је јављено да је кренуо према њиховом крају. Кад га убише, код њега нијесу нашли ништа од блага, што је још више подгријало сумњу да је негдје закопао и склонио благао. Кад би се неко у крају нагло обогатио, испредале би се приче како је тај нашао благо у Гротној пећини...
Задовољство дневног учинка и тренутна топлина ватре допринијеше да Аћим утону у сан.
Струји ваздух кроз пећину. Неки чудни, тихи звуци чују се у дубини пећине. У крајевима чује се капање капи у одређеним размацима. Пуцкета ватра и смирује се, скоро без дима. Све овце полијегале и преживајући понека застење, накашље се, али у пећини влада прави пећински мир. У пећини ближе вратима хладно, што се дубље иде све умјеренија температура.
Свјетлост дана освијетли улаз пећине и проби се према унутрашњости. Пробуди се Аћим. Помјери кабаницу, устаде. Оде до излаза и истрља руке чистим снијегом. Онако мокрим рукама протрља лице, истрља мало очи. Разгледа околину. У даљини се гомилају облаци и као да се међусобно гурају који ће прије и више заузети небеске површине. Већ се не виде планински висови. Наговјештава се промјена времена. Аћим је и онако ријешио да се увече са стадом врати у село. Село Пишче је удаљено око сат и по од Гротне пећине. Није то велика раздаљина када је лијепо вријеме, а посебно за људе који су навикли на такав живот. Зими је то мало другачије. Због снијега и сметова овце јаве једна иза друге пртином, па се много спорије иде. Зими много раније сунце залази, због кратког дана, па Аћим мора са овцама кренути много раније. Покрену он овце из пећине и изјави их у плесмо испод саме пећине. Овце се раширише, свака заузе своју територију и почеше да копкају ногама и да траже бусику. Аћим осматра и пази да га каква дивљач не изненади. Крећући се испред пећине, наиђе на вучије трагове. Осјетили вуци да у близини има стоке, али се нијесу усудили ударити на врата. Вјероватно мирис дима и упочетку ватра, су спријечиле њихове намјере. Испрати Аћим вучије трагове и схвати да су вуци отишли према селу. Знао је, из искуства, када се вуци спуштају у села да ће се погоршати вријеме. Аћимова породица зна да ће се он данас вратити са стадом у село. Од хране још има да доручкује, а у рано послије подне треба да буде већ код куће. За овце је планирано да се добро напасу, тако да ни данас неће морати да им се износи сијено из котара. Довољно је само их дојавити и ујавити у шталу, у сигурно. Креће се Аћим између оваца и стално погледује према небу и облацима. Примјећује да је све више облака, а нарочито стуштило од Тодорова дола. Хладније него јуче, али још пристојно за услове планине.
Размишља Аћим о породици, имању. Сваке године од прољећа па све до зиме, људи у овим крајевима раде од зрака до мрака. Раде се најтежи послови, а у најтеже послове спада кошевина и скупљање сијена, пиће за стоку. Врло често су, када покосе своје ливаде у селу, због недостатка сијена, косили бусику по планини, Тодорову долу, Замрштену и трпали га у камене ограде како га не би стока појела. У јесен, кад се заврше важнији послови, везали би сијено у крље и на коњима догонили у село. Сво укошено сијено у селу и планини, преко зиме се истроши, а понекад и усфали, па се заима од имућнијих сељака који су имали више ливаде. Због тога су сељаци сијено штеђели, па је и Аћим, који је држао преко сто оваца, чувајући овако овце управо штедио. Овцу треба добро изранити да би добро задојиле јањад и да опуште руно. На сваку овцу, ако хоћеш да је добро исхрањена, домаћин треба да припреми по два товара сијена. Ако то нема, мора да искористи сваки дан када може да их истјера негдје у пашу.
Око поднева дуну сјевер. Натмури се одједном вријеме. Наоблачи и стиште са свих страна. Груну мећава са врх Постола. Поче да сипа сув снијег и да га витла у таласима. И не падне до земље, вјетар га врати у висине и мијеша са новопадајућим, па не знаш да ли пада или само носи оно што је нападало. Овце се груписале, смотало их, не знају на коју страну да крену. Аћим их ваби, али и он неодлучан шта да ради. По договору морао би да крене према селу, али како сад по овој мећави. Неће жив извући главу, а и све ће овце изгубити. Звижди Аћим и буљече, плашећи се од дивљачи. Одлучи да стадо врати у пећину и ту сачека да се вријеме смири, па тек онда да крене према селу. Прогази снијег од оваца до пећине и поче да их ваби. Навикнуте овце на свог чобана, једна по једна све ујавише у пећину. Руна пуна снијега. Како која улази стреса снијег са себе и заузима, према навици, мјесто на којем је синоћ ноћила. Стресе и Аћим снијег с кабанице и објеси је на избочину стијене од пећине. Нађе се Аћим у невољи. Породица ће се забринути. Не знају они да ли је кренуо или није. Да знају да је остао са овцама у пећини сачекали би јутро. Аћим мора остати ту гдје је. Не смије оставити овце, све би их поклали вуци. Ријеши он, нема друге, мора заноћити у пећини. Мало касније ће наложити ватру, огријати се, а колико-толико овце су се напасле. Јест да у торби нема хране, али ће се издржати. Старије је јутро од вечери, па ће сјутра морати да се донесе права одлука. Истог момента, сјети се Аћим свих прича и догађаја. Све му је ово правило још већи мит и спајао је у неку заједничку причу о овој пећини. Знао је Аћим све те приче и негдје у његовој подсвијести, повезао је и овај свој случај са овцама и принудним ноћењем, са неким гријехом који је учињен према људском бићу. Зна Аћим да он и његова породица нијесу, ама баш нимало, судионици тих збивања и лоших чињења, али остаје стална непознаница – зашто се онда дешавају чудни догађаји. Памти Аћим и друга нагађања, која нијесу везана за Гротну пећину: кад оде неко у лов пушка случајно опали и погине ловац, сломи се човјек низ греде, а толико пута је био у гредама па ништа; дављење у ријеци, а вода до кољена, оде да посијече дрво, оно га убије, падне са коња, на мјесту мртав и сијасет баш чудних погибија. Све су то мјештани повезивали са нечим што су или они или њихови преци некоме почињели неку неправду, неко људско зло. Породице тих људи су послије тих опомена одлазиле у цркву и палиле свијеће – за опрост и кајање. Говорило се: ето сада испаштају и плаћају недужни и тако ће бити све док се не измире гријеси.
У селу се Аћимови укућани већ забринули. Смрачило, а Аћима и оваца још нема. Излазе на главицу да ослушну и виде да случајно не иду, али мећава и вјетар фијучу и звижде, да су на пет метара не би их видјели. Сукће прави каламет. Праве се пречице и намети. Прст пред оком се не види. Упалише фењере и поче дозивање. Комшије су знале да је Аћим отјерао овце у планину и да треба данас да се врати, па дозивају да провјере је ли стигао. Почеше се скупљати комшије и рођаци и савјетовати се шта да чине – да ли да крену у сусрет Аћиму или да чекају. Илија помену да је Аћим искусан и вичан чобанин, да је заноћио у пећини, па сјутра ће с помоћ Бога да дојави. И други на то рачунају, али свеједно, постоји сумња, шта ако је кренуо? Изађе Стојан и испуца неколико метака из пушке. Због мећаве и великог вјетра, скоро се и не чуше пуцњи, већ као да неко лупи даском о даску. Превлада мишљење да је Аћим ипак заноћио у пећини и да вечерас не крећу у овај кијамет, јер је пријетила опасност да се и они изгубе и посмрзавају. Породица Аћимова је забринута, кураже их комшије и рођаци – није Аћим први пут у оваквој прилици, има он искуство са планином. Нема довољно хране, али ипак је дан за кретање у планину. По ноћи се може ићи само до комшије. Послије дужег времена, разиђоше се комшије и рођаци, али сви са потајном сумњом и страхом за исход ове вечери. Ту и тамо провејава нада у Аћимово искуство.
По договору, јутро сви дочекаше код Аћимове куће. За сваки случај треба понијети неку лопату, хране за Аћима и мало сијена за оваца. Ако десет људи понесе по пет кила сијена, ето овцама педесет кила сијена, да се окријепе да могу доћи до села. Брзо се спремише, повезаше сијено у мале завежљаје, добро се обукоше и кренуше пут планине.
Споро се крећу људи. Нападао снијег до изнад кољена. На појединим мјестима има га до паса. Људи, вични снијегу и планини, бирају да иду косама које је вјетар омео, тим дијелом се лакше крећу. Чим наиђу на пречицу – успоре. Држе одстојање између себе и често се гласкају. Мећава и даље дивља и урла, права зимска непогода. Удуљио се ход уз Пишчанско поље, па никад да се пређе. Ту, преко Поља, мећава брише као у пустињи. Нема никаквих заклона, него као да је заинатило сјеверу, пружило се од Превије до Околишта као мећавиште. Није ни чудо – ту на врху Поља налази се предио који се и зове Мећавник.
Не смију да крену уз Мургуле, већ окренуше уз Брвна, како би право избили у Локвицу. Иду доста споро. Гуши их мећава, али, добро обучени и умотани шаловима, сигурно савладавају овај велики успон и простор прекривен снијегом. Видљивост веома слаба. Помијешала се мећава са облацима, па се не види ни три корака испред себе. Срећа је што су ови људи искусни и вјешти. Користе сазнање да им све вријеме мора сјевер дувати са лијеве стране, а када се буду враћали са десне стране. То је један од оријентира. Користили су и друге; прођу поред неког дрвета, које знају гдје се налази, па поред цркве, чатрње, бунара и тако све један другом довикују гдје су. Понијели су пушке, али их не користе. Када се буду враћали са стадом, добро је имати оружје са собом.
Са великим напором стигоше у Локвицу и уграбише у Вучи до. Као, ушли су у неки природни заклон, а у ствари, уђоше у казан у којем ковитла и ври мећава, па се губи осјећај са које стране дува. Боље речено, дува са свих страна. Трагове куда су се кретали, мећава одмах замете и уравни па као да нико није ни прошао. Не праве више тако велике размаке између себе, но чим онај први извади ногу из снијега онај иза њега ставља своју ногу. Ушемили ход, па, као у војсци, ускладили корак као један. То им мало олакшава кретање, али и даље се споро крећу. Одмакао дан.
Аћим, у пећини са овцама, не усуђује се да сам крене, боји се изгубиће стадо. Потајно се нада кад су видјели да га нема са стадом да ће му кренути у сусрет да му спасу стадо и живот.
Кад спасиоци дођоше до испод пећине почеше дозивати Аћима. Фијук вјетра и ука, која одлијеже по гредама, сузбија гласове и ковитла их тако да се нијесу могли чути у пећини. У присоју испод пећине, вјетар нанио доста снијега, тешко се пењати према пећини, одозго је сигурно лакше сићи. Запуца Антоније из пушке. Одјекну у гредама, па као да се све греде сасуше. Чу се звижук Аћимов из пећине. Почеше се дозивати, рекоше Аћиму да крене са овцама, да га они чекају доље на путу.
Поче Аћим да прави пртину низ присоје и да ваби овце да крену за њим. Не излази се овцама из топле пећине, али огладњеле кренуше за Аћимом и направише праву ниску низ присоје. Спуштају се вунене кудјеље. Засу их снијег и прекри им руна. Јави први ован са чактаром, за њим, све једна уз другу овцу, цијело стадо. Спустише се до спасилаца. Разгазише мало снијег и ставише крљице сијена, које су донијели са собом, на довољном размаку, како би све овце могле да приђу и да презалогаје. Аћим сав срећан. Стигла помоћ коју је очекивао. И он је другима помагао кад је затребало, па нека му се бар некад врати. Нуде га храном коју су донијели, али он одби, каже сад му је лако, па кад дође кући јешће. Важно му је да успију, да спасе овце, лако ће за се. Сачекаше да овце поједу сијено и одмах кренуше да се враћају истим путем, трагова и онако већ није било.
Направише план: петорица да иду напријед и прогажавају снијег а да одмах иза њих крену овце. Остали да иду између оваца, а двојица позади, да не би остала која овца или, случајно, да вуци не ударе. По договору, крену колона. У почетку овце неће баш да иду за људима, али се Милош досјетио и оставио мало сијена у завежљају па ваби овце и показује им сијено и оне предње кренуше; остале за њима; успостави се ланац људи и оваца. По већ угаженој пртини, јаве овце и саме правећи пртину, тако да је онима од пола стада било много лакше. И поред свега, споро се креће колона, али ипак напредује. Савиле овце главе и, скоро по инстикту, иду једна за другом угаженом пртином. Дозивају се људи и звижде да би се држали на окупу. Дохватише се Локвице и Брвана, терена који је најопаснији.
Дува и мете, мало се овце примјећују од силне мећаве, али се ипак напредује. На Катуништу се измијенише: људи који су били позади, пређоше напријед да смијене и мало одморе људе који су ишли напријед. До села су се чешће мијењали. Већ су били уморни. Држе добар правац. Знају по оријентирима. Марко се сјетио; кад је пошао од куће, понио је десетак притки и успут побијао у снијег и сада с времена на вријеме наиђу на те притке, што је био добар доказ да су на правом путу. Сјавише овце у Поље. Дочека их јак вјетар и мећава. Ускомешаше се овце, али искусни људи их брзо умирише и настави овчја ниска да се креће низ Поље. Кад су стигли у Поторке, као да су дошли до куће, охрабрише се. Дошли су на домак кући, сада је већ лакше. Лакну и Аћиму. Дан привио. Први људи са овцама се појавише испред Аћимове куће. Обрадоваше се сви који су се ту затекли, а било их је пуно. Пристигоше и остали, који су пазили позадину оваца, и ујавише стадо у шталу. Унијеше овце на рунима доста снијега у таван, али то је сада мањи проблем.
Уђоше сви код Аћима у кућу да се огрију и попију по ракију, да се мало окријепе. Отресају снијег са сукнених одијела, одмотавају шалове, тресу опанцима да отпадне снијег. Обућа замрзла, тек кад се мало открави изаћи ће да поново отресу. Образи им румени. Не примичу се ватри. Сјели у врх собе за округлу синију. Домаћица изнесе из магазе, из великог дрвеног бадња, двије главице жутог кисјелог купуса, исјече га на кокоте и посу мало папром, насијече уђенице, пун пљат сира и скорупа и стави на синију пред госте, доброчинитеље. Изгладњели људи, а нарочито Аћим. Скуваше жене кафу и послужише спасиоце. Сви задовољни, највише Аћим. Куд би да је изгубио стадо? Радује га што су му прискочили у помоћ комшије и рођаци. Да њих не би, тешко би сам успио у опакој и злој зими.

Вријеме безакоња и владавина неких нових вриједности урушавало је и онако ратом исцрпљене становнике Пиве. Таман народ прогледао испод кишобрана рата и свих невоља и недаћа које су га пратиле, стигоше нова зла.
Исцрпио рат и искупио и црно испод нокта па уједначио и вратио живот уназад. И оно мало што се имало – нестало. Куће и друге зграде погореле, имања растурена. Сточни фонд уништен. Скривали и засијецали стоку у бреговима и по шумама, једва нешто спасили. То што су спасили сад им одузимају, односе. Гледају на сваки начин да у људима униште све домаћинско и самостално. Морали су да мисле њиховом, колективном главом. А то колективно је било како Он, Секретар, каже. Он је представљао систем, власт, силу и зато су сви морали да му се диве. Да причају да је то што се ради најбоље, да боље не постоји. Сви су морали носити исте капе. Какав шешир? То је господски. Црногорска капа је националистичко обиљежје. Једино ако је масна и никаква и ако се не види је ли капа или нека преврнута чарапа, можда изврнути, мастан од ужине џеп, могла је стајати на глави.
Јадовало се и страховало не само од Секретара него и од његових доушника. Стално причају да су нам сви непријатељи. Не само они споља, већ и они изнутра: четници, петоколонаши, издајници, одметници и сви други на кога они упру прст и посумњају. Увргло се неко чудо. Логика која никад у Пиви није владала. Пивљани су увијек знали да именују непријатеља и против њега су били сви. Сад се не зна ко је коме непријатељ. Ма, тешко одредити и пријатеља. Ако неком хођеш и да кажеш да си му пријатељ, мораш му то рећи насамо, да други не чују. Што би баш њему неко морао бити пријатељ? Има неки разлог! Били би одмах закључци.
Мало, мало, потегне се питање ко је код кога сједио у кући и ноћ проводио. Зими је снијег коришћен да се порани и по траговима види гдје је ко ишао и код кога. У кућама се тихо причало, свеједно што то није био пивски обичај. Раније се није имало шта крити па су људи гласно причали и разговарали. Сад одједном мук и тајац. Пођеш код неког у кућу, чађа чкиљи. Нико се не гласка. Нијесу поспали, него ћуте или тихо причају да их нико не чује. Није се смјело много звецкати ни кашикама. Ко зна, одмах се може посумњати: шта ли једу? Можда нешто што су склонили од власти, од Секретара. Како то да неко једе, а да други гладује? Није важно ко колико ради и ствара. Важно је ко је колико пријавио жита, оваца и теглеће стоке. На овце и теглећу стоку се плаћао порез. Знају добро да то што су опорезовали сељак мора да држи. Како ће узорати, вући и гонити ако нема волове и коња?
Порези велики. Одрезују по својој вољи. Хоће ли неко моћи да плати или не о томе не размишљају нити брину. Порез се морао платити по цијену живота. Ако не плати, на вријеме, одмах на присилни рад и опет мора да плати. Пријаве сељаци коње и волове и они разрежу порез. За њих није било важно и кад се сигура неки во или поломи у планини, свеједно до краја године се мора платити порез на њега.
Почеше се људи довијати и избјегавати да пријаве право стање. Није било могуће. Жбиреви иду кроз село и контролишу и провјеравају преко комшија и њихових веза.
Дошли порезници код Лала да попишу стоку која се опорезује.
- Реци, Лале, колика имаш коња?
- Дората!
- А имаш ли кобилу?
- Окле би био дорат да није било кобиле? Оћераше је партизани.
Оста мало ждребе и ево порасте у дората!
- Колико волова имаш, Лале?
- Немам ниједног, имам два вочића. Нијесу они још волови.
Нећете ваљда и на њих порез?
- Радиш ли са њима, Лале? Вуку ли?
- `Ватам их понекад и учим. Нијесу још уки. Мало плашће, па јопе`
нијесу кадри. Подупирем и теглим, ето како ти вуку.
- Значи пишем два вола!
- Ви можете писати шта оћете. Ја их немам. Ја имам само два
вочића. Кад порасту нек им порасте и порез. Грота је и срамота
да плаћам исти порез на ову јунад као Машо на његове рањенике.
Уђоше порезници у кућу код Лала, а да их није ни позвао, оће и чашу ракије. Сједоше на клупу до зида. Право гледају према прозору. Сјео и Лале поред њих. Лалове овце се раскротиле по осоју, пасу. Док савија шкију из дрвене кутије и трпа резани дуван испод прста у картицу, један од порезника приупита Лала и не гледајући га:
- Колико оваца држиш?
Узео и Лале да савије цигар и, гледајући у кутију и картицу, исправи се да олиже картицу како би прионула и увила дуван, доста тихо започе одговор:
- Десетак, дваест – погледа пут прозора, па кад виђе да се овце могу
скоро избројити, додаде – тријес, четерес... пиши педесет брава.
Лакну Лалу, сад више нема шта да скрива, уписали су све. Неће морати да скрива стоку по шталама. Но и поред свега није сигурно да они неће при одласку завирити у магазу од штале да није шта од стоке склоњено. Накарикаше они Лалу дората, два вола и педесет брава. Порез разрезаше велики. Да је Лалу њихова плата, једва би могао измирити порез. Овако, у јесен је морао продати једног вочића и платити порез. Другог вочића је сватио са Милосавовим волом да би могли и један и други узорати, привући плашће и довући воз дрва.
Заређали порезници све од куће до куће. Дошли код Трифка, али не вјерују да нема волове и коња. Убјеђује их Трифко да само држи краву. Одоше код Василија да провјере. Тек кад им Василије рече да Трифко прича истину оставише га на миру и одоше даље. Трифко задовољан запјева:
„Играј Трифко крива ного
пореза ти није много,
да сам имо шта пријавит
не би вам га мого платит“!
Наставише они да пописују, а Трифко да понавља пјесму. Они други, којима разрезују велике порезе, коментаришу, кад чуше Трифкову пјесму, да је изгледа данас боље кад немаш него кад имаш.
Некако Пива прегура Турке, Аустроугарску, задњи рат и све друге недаће, а сад стење више него икад. Теже народу што није свој на својем, што и оно што има не може засигурно рачунати да је његово.
Убило их по глави и само што не питају Секретара кад ће и шта орати, копати или косити. Не прође много, а дође тако вријеме. Упријеше агитације и рекламирање задруга. Све што имаш даш и радиш у задрузи. Своје не можеш да радиш, а и да можеш немаш шта. Онда лијепо идеш на дневницу у задругу и за њихове потребе обрађујеш до јуче своју земљу. Дневница се рачуна путем трудодана који се тек на крају године обрачунавају.
Колико јуче своје овце, сад чуваш као да су туђе, а и јесу. Други од њих срка млијеко, једе скоруп, преде вуну. Теби ако шта устуре, зависно од трудодана. Надничи се са породицом, а они колико признају. Бригадир измјери неком шквадром и утефтери по својој вољи, колико је покошено, поплашћено. Богме, од бригадира зависи хоће ли се цијеле зиме тући сир прљо или ће можда бити и засмоке.
Бригадир, сав одважан, носи шквадру испод руке. Утего се преко паса, а на глави кожни качкет. Кажу, моро је ићи на школовање у Словенију да га науче сабирати и одузимати. Изгледа је боље ово друго схватио. Носио је нотес и мастиљаву оловку, па кад је хтио да неком утврди број трудодана, опљуне „срце“ од оловке и тако онемогући било кога да можда покуша да исправи његов обрачун.
Хвале се они који су се већ уписали у задругу да добро живе:
- Сваки дан имамо да једемо мармеладе колико год можемо!
Стеван, који је живио и радио у Америци и који је био велики противник Русије, па онда и задруга, прокоментариса:
- Види ти се, бога ми! Ето, сав си се умазо мармеладом па око тебе
зундају муве ко` да си се уцрво!
Присутни не смједоше да се насмију него се окренули и пукћу у шаке. Оде фалџија без иједне и више се није зорио како једе мармеладу.
Не престају убјеђивања и притисци на сељаке. Из дана у дан - опште конференције. Зборови домаћина. Из сваке куће је морао неко доћи да се изјасни и упише у задругу. Доста сељака дође на конференције, као што су Машо, Ђорђије, Стеван, Зеко, Милан и многи други, и одбијају сваку могућност и помисао да уђу у задругу. Кад је хтио да одговори онима који су се хвалили како се добро живи и једе у задрузи, Милан је одговарао да је то „ђавоља вечера“. Већина се уписала у задруге. Наређено им: кад се иде на рад да се пјева. Највише пјевају они који нијесу ништа уложили, сем гладну душу и жељу да се наједу туђег. Кад наиђу испред кућа оних који нијесу хтјели у задругу онда нарочито започну пјесму:
„Запјевајмо из свег гласа
радничка је ово класа.
У задругу ко не уђе
то је нешто понајлуђе.
У задругу ко не стио
никад среће не видио.
За задругом моје срце шуди
у задрузи најбољи су људи.
У Дурмитор овце пасу
познајем их ја по гласу.
Нит су моје ни драгога
већ сектора задружнога.
Ој, задруго сунце јарко
у теби је радит лако.
У Брвнима са свих страна
одлијеже пјесма задругара.“
На конференцијама питају шта ко улаже. Дошао ред на удовицу Обренију. Пита је пописник шта има да упише од стоке у задругу?
- Спале, пиши два вола, двије краве и тријес брава. Земља се и зна.
Али имам коња и кобилу па се размишљам шта да упишем. Ма
пиши кобилу. Коња ћу задржати. Шта ће ми кобилчина?
- Добро, Обренија, пишем како си рекла.
Послије краће паузе, опет ће Обренија:
- Ма знаш шта, Спале, размишљам нешто, можда ми је боље да
оставим кобилу, а да упишем коња. Кобила ће се ождријебити
па ћу имати коња.
- Па шта да пишем, Обренија?
- Пиши коња!
Прецрта Спале кобилу и уписа коња у задругу. Настави даље да пита сељаке и да уписује. Не прође много времена тек ће Обренија:
- Спале, ја још размишљам, па вељу можда ми је ипак љепше да
оставим коња. Шта ће ми кобила, јачи је коњ?
Поново Спале прекрижи коња и уписа кобилу. Дошао на ред Тимотије. Излаже Спалу свој улог, скоро срећан што у селу има највећи улог, преко сто оваца, десетеро велике говеди, два коња, грдну шуму и велику земљу. Осоколио се Спале, подиго обрве, `оће да му оду пр`о чела, како су затегле, кад Обренија:
- Спале, болан, ја никако да се одлучим шта да радим. Кад све
сконтам, ипак ми је боље да оставим кобилу, а да упишем
коња.
Изнервира се Спале, па онако скопусан скочи као прч и поче да виче и псује:
- Јебем ти кобилу и коња и сто богова! Оћеш ли ноћас већ једном одлучити. Нећу цијелу ноћ крижати и писати: коњ, кобила, кобила коњ. Дај се жено у памет. Није задруга зајебанција. То је озбиљна ствар.
Насмијаше се присутни, нијесу могли да се суздрже. Из једног ћошка неко прокоментариса:
- Боље би ти било, Обренија, да оставиш кобилу, ождријебиће се и
биће среско ждребе.
Напусти Спале конференцију сав изнервиран и оде са списком. Сјутри дан позваше у Срез Арсенија због тога што је рекао да ће кобила окотити среско ждребе. „Заради“ принудни рад и злогласни Бундос. Шест мјесеци принудног рада, о својој `рани и са својом сјекиром и кладаром. Бунио се Арсеније. Није било друге, у вријеме орања и косидбе - правац Бундос. Нађе Арсеније у Бундосу и све оне друге који нијесу хтјели у задругу и који су се усудили да гласно ишта ружно кажу о задругама.
Логор Бундос, пивски Гулаг, пун људи, домаћина који су ријетко кад ишли код другог на дневницу. Нијесу имали потребе радити код другог када су имали довољно земље и стоке да пристојно живе од свог рада. Услови за рад и живот никакви. Бундос је осојни дио села Бајова поља, под густим шумама. У селу Бајово поље, Бајо Пивљанин је, према предању, убио првог Турчина и по њему је село и добило име. Бундос је огромно пространство пивских шума са стаблима од сто и више година, пречника по метар и више. Ваљало је сјећи и обарати огромна стабла и утоварати их на камионе, без дизалица, голим рукама, служећи се само полугама. Извлачила се грађа и квалитетно дрво за пилане у Брезнима и у Никшићу. Остатак огревног дрвета ваљало је искратити и сложити у дрвљанике, како би их могли премјетрити и оћерати општинским и партијским службеницима.
Разграната стабла када су обарана, својим огранцима често би притиснула или ударила дрвосјече. Многи су остали животни инвалиди, без права не само на инвалиду или одштету него и на доктора, преглед и контролу. Неколико људи је погинуло радећи, а много њих је отишло са оштећеним кичмама, повријеђене главе, ногу и руку. Последице су наступале касније, а људи нијесу имали могућности да кажу да је то све због пивског Гулага.
Људи су спавали у неким склепаним баракама, с набацаном сламом на платутине, умјесто кревета. Воду за пиће су им догонили у бременицама. За умивање и купање сналазили су се сами. Од стабала правили су велика корита и постављали их испод стреја да се у њих начека вода када пада киша. Ту воду су користили за умивање, а врло често и за пиће. У Братувљеву долу, ту у Бундосу, била је једна велика локва на којој су сељаци појили стоку. Ту су се морали и могли једино окупати. Угазе у блато и говеђу балегу до кољена, па онда као умивају се и перу знојаво тијело без сапуна. Брисали су се оним истим знојавим кошуљама; кад се мало просуше поново их обуку. Било је најтеже послије опрати ноге до кољена. Носили би неке старе ламе, захвате воде из локве, па пошто су биле шупље пола воде источи док дођу до чисте траве да сперу глиб са ногу. Користили су и буково лишће да обришу ноге, а највише их је радовала киша да босијем ногама ходају по трави и на тај начин их оперу.
Роба и обућа коју су носили брзо се поцијепала и подерала. Вире прсти из опанака. Људи гладни и уморни. Храну им дотуре и донесу породице. Кад стигне једна торба дијели се свима. Дувана су слабо имали. Кад би неком донијели шкатулу од сто цигарета „ибра“ или „драве“ било је право славље. Сви су пушили. Није било свима до пушења, али је било правило да они који пуше имају малу паузу; онда су се пријавили да сви пуше.
Погибе Мијат. Јавише укућанима да је био неопрезан те да је настрадао. Средоје изгуби ногу. Лазар поломи руку. Вајкају се кажњени домаћини да им оста некосина, да неће имати чиме мал изранити. Што се више буне продужава се присилни рад. Дешавало се да некима истекне казна и оду кући; не прође ни недјељу дана врате их назад. Можда су причали о условима у пивском Гулагу па је најсигурније да што више проведу времена у самом казненом логору.
Причало се како је Секретар ашиков`о са згодном женом од једног сељака, а он да му не би сметао пошаље њеног мужа у Гулаг шест мјесеци тако да су они на миру могли да се виђају.
Они који су били на присилном раду у овом тешком логору, по узору на руске логоре које је Стаљин организовао, радили су најтеже послове које је човјек могао да ради. Ручно обарање стогодишњих стабала, без иједне машине, прешегавање на камионске дужине, извлачење и утоварање на камионе. Оставише ти људи сву своју снагу и живот у Бундосу – пивском Гулагу. Кад су долазили на присилни рад донијели би своју нову сјекиру и лимицу и од дуге и свакодневне употребе и оштрења сведе се сјекира на сјекирицу која касније може да служи само за цијепање луча за потпалу. Остану од сјекире само велике уши.
Кад би дрвосјече у шуми наишле на малине или јагоде и покушали да се засладе и освјеже, бригадири би им бранили и враћали су их послу. Кажњеницима је било забрањено да их супруге посјећују док су на присилном раду. Ваљда да не губе снагу и енергију која им је пријеко потребна за ове тешке послове. Храну и некад пресвлаку доносиле су ћерке или синови и није им било дозвољено да се дуже задржавају и много врзмају по једином првом и последњем принудном логору у Пиви.
Бундос је био заиста прави Гулаг, па су њиме партијски активисти пријетили непослушним сељацима, да ће, уколико се не придржавају њихових наредби и упутстава, морати у Бундос. Знало се шта то значи. Онај ко заради ту казну – три, шест или више мјесеци неће моћи да ради своје имање, а мораће да ради најтеже послове уз ризик и опасност по живот.
Причао је Мирко да је преживио и прошао многе муке у животу, али оно што је пропатио у Бундосу, никад неће заборавити. Миладин не воли ни сада да помиње овај логор. Милан је због пивског Гулага и у гроб отишао прије времена. Радосава кошта живота, обори га да није могао на своје ноге, а имао је живота као нико до тада, био је јачи него друга двојица. Марко је причао да је био присутан кад је његов човјек из групе погинуо. Убило га дрво. Размрскало му главу. Мозак се просуо по лишћу. Закачи тада и Марка; срећом се на вријеме измакао и избјегао судбину Гвозденову. Гаврила шину преко леђа. Никад више није могао да ради, скоро ни да хода. Доживотни вакетник.
Свима руке одрвениле, нема ни жуљева. Отврдли дланови и усијали се од држалица и шега кладара. На кољенима подеране сукнене гаће, глибава кољена вире кроз рупе; сукнени џемпери подерани на лактовима.
Безнађе и несигурност уцртани су у забринутим и одсутним лицима. Угрушале се боре. Зарасли у косу и необријани изгледају као шумски људи, а и јесу. Очи још свијетле и показују да се мора издржати и вратити породици.
По унутрашњости бараке бритвулином стављају рецке, као прави робијаши. Немају оловке ни папира. Нема календара. Рецке су им једини оријентир броја дана проведених у логору. Како се не би замјерили бригадирима, чуварима, качили су своју робу преко рецки да их не примијете. Уствари, кажњеници нијесу имали шта да брину, дан изласка одређивао је Секретар, а бригадири су само извршиоци.
Власт и партија на све начине је покушавала, по руском систему, да преваспита пивске сељаке. Морали су бити послушнији и спремни на сарадњу са партијом и њеним руководством. Уђу ли кад се врате кући у задругу, неће више гледати пивски Гулаг. То је резервисано само за бунтовнике и непослушне и оне који њихову идеју о колективном раду и задругама багателишу.
Има их који у задругу иду добровољно и радо. Кад се Чедо уписивао, Мијо га савјетовао да он не мора у задругу. Мајка стара, нема ко да је пази, а и требало је сачувати добру шуму. Ако уђе у задругу, послије ће слободно моћи у Оштриковицама умјесто шуме да сије раж. Испоставило се тачно. Кад се расформирала задруга, Чедове Оштриковице су биле све исјечене и уништене.
Било је и оних других који су улазили у задругу због дјеце, ђака, студената. Плаше се да им неће дозволити школовање. Онима који нијесу у задрузи није дозвољавано да купују у задружним продавницама. Ко је у задрузи, добијао је тачкице за текстил, а по списковима су се куповале основне намирнице: со, шећер (пола килограма по члану породице), помало гаса. Ко није био у списку и није имао тачкице, џаба паре, није могао да купује. Продавнице су биле у Плужинама, Брезнима, на Трси и Шћепан пољу.
Потрајаше задруге и пивски Гулаг неко вријеме. Сем казнене улоге, Гулаг је доносио бесплатну радну снагу и потребно људство. У Пиви није било села из којег бар десет људи није било на присилном раду.
Велико олакшање и камен са срца спао је свима кад се једног дана укинуше задруге. Престаде потреба и за казненим логором. Вратише се преживјели људи својим кућама и породицама, исцрпљени и уморни. Бундос и Гулаг је оставио неизбрисиве трагове и сјећања и заиста доста тешких и мучних дана у животу. Дуго је у људима владао страх од неких нових присилних радова, нових логора.
Срећом, у Пиви се више нијесу организовали ови логори принуде и тешког рада.

Невен Миланов Милаковић - Ликота
ДАР МАЈКЕ БОЖИЈЕ

Киша је монотоно добовала по лименом испусту, на прозору наше спаваће собе. Волио сам тај звук. Одвлачио ме у благословени спокој дјетињства. Ова иста соба... њежни, заштитнички осмјех мајке... безгранична ширина, племенитост и љубав оца, којег све муке неправде и разочарења учињеше још праведнијим и човјечнијим. Како сам му се често захваљивао на безграничном богатству које ми је оставио.

Само они који су провели своје сиромашне животе у безличним и хладним палатама, могу наслутити каквом ме топлином и благодашћу гријала ова скромна собица од најранијег дјетињства. Колику су неслућену вриједност имали предмети из којих је у сваком трену зрачила љубав, мир, нека слатка сјета, али и достојанствени понос при помисли на давно минуле дане проведене у њој. Кад би знали људи како је немјерљива радост, како се надимају груди, када се честите старине устану плачући, при помињању вашег родитеља, посветили би своје животе гомилању овог непролазног блага.

Сви су били ту ове ноћи... и мој отац са својим драгим осмјехом пуним човјечности, и мајка са својим брижним очима... и моји другари из дјетињства онако чисти, неукаљени како их и данас памтим, и она давна јесења киша која се сливала низ овај исти прозор... Ипак, вечерас сам био још богатији, срећнији... била је ту и моја жена која је у наручју држала нашег малог сина Милана, дединог имењака. Имао је тек неколико мјесеци, али су већ многи говорили:„исти дјед”. Одувијек је то тако, наша су дјеца иста као њихови најбољи и најузвишенији преци, фукару нико не жели ни да помене, да зло не чује ваљда.

Истини за вољу, има Мићо оне топле људске очи, које се само са небом поредити могу. Има оно племенито држање, онај хумани осмјех.

Дај Боже да буде макар мало налик дједу, и да га чувају његове молитве које су га, убијеђен сам, и досад чувале. А убиједих се баш те ноћи прије десетак година, када су се у трену спојили прошлост, садашњост и будућност.

Милан је све чешће затварао очи, опијен топлином и њежношћу мајчиног загрљаја. Љиља га је управо пресвукла и подојила, и он се онако сит и ушушкан задовољно смјешкао тонући у сан. Соба је утонула у спокојни починак једне срећне породице. Ситне кишне капи, које су суморно ромињале само су допуњавале амбијент те мирне јесење ноћи.

У неко доба, чу се кашаљ, испрва пригушен, једва чујан. Пробудисмо се и ја и жена, али се не узнемирисмо превише, и раније се мали знао накашљати повремено. Кашаљ је међутим бивао све јачи и јачи. Лице нашег дјетета очас се претвори у болну гримасу.

Није отварао очи, али је кашаљ постао толико снажан, да се дијете очајнички борило да удахне ваздух. „Што да радимо” рекох Љиљи престрашено. Увијек сам био паничар када су дјеца у питању. У тренутку, као да постадох други човјек, добих неку снагу, присебност, попут оне због које сам се одувијек дивио свом оцу.

„Мајко Божија” рекох мирно - „сачувај нам ноћас нашег сина. На Тебе се ноћас ослањам, и Теби га препуштам”. Узех иконицу коју ми је оставила покојна баба. На њој је била осликана Мајка Божија, била је урамљена и устакљена, а на полеђини је писало: „Ово је чудотворна Икона”. Прекрстих се, осјених Крсним знаком дијете, и ставих Икону испод дебелог слоја јастука, ћебади, постељине и најлона, јер сам се плашио да се не посјече. Сједох поред креветића, прекрстих се још једном и наставих да узносим Молитве Богородици.

У таквим ситуацијама вријеме протиче неподношљиво споро, али зачуђујуће брзо кашаљ се утиша, а затим и потпуно умири. Дјетету се врати боја у лице, а са њом и осмјех, само што је сада тај осмјех био некако нестваран, божанствен.

Наставио је да спава као да се ништа није десило.

Оно што је услиједило наредног јутра, памтићу док сам жив. Стајао сам изнад колијевке, дијете је показивало прве знаке буђења, мешкољило се и протезало, али није отварало очи. У једном тренутку, још снено и затворених очију, посегну рукицама ка оном мјесту гдје је испод слојева постељина лежала Икона. Извади је, пригрли обијема ручицама и поче да је љуби.

„Мака Бодија... Мака Бодија...”понављаше непрестано, не престајући да је цјелива.

БИЛЕ СУ ТО ЊЕГОВЕ ПРВЕ РИЈЕЧИ.

ПИСМО СА РУМИЈЕ

Цик зоре. Звијезде се полако повлаче са неба, узмичући пред врелим јулским даном. Само једна свијетли истим сјајем. Узалуд зачуђени рибари пребирају по непроспаваним ноћима на мору излоканом сјећању, питајући се како то да досад нијесу виђали ову величанствену звијезду са истока. Није замјерити искусним морским вуцима, што не знају да је она одувијек ту, да има људи којима је њен, за остале невидљиви сјај, служио као светионик вјековима. Попеше се неки од њих ове ноћи на свету Румију, вођени љубављу својом, како би омогућили и нашим грешним очима да се насладе божанственим призором. Запалише лучу, и показаће нам куда треба ове зоре да се запутимо, ако хоћемо свој образ и душе своје да спашавамо.

Народ пред парохијским домом је очито свјестан огромне Благодати Господње која му се указала. Нестварно дјелује смирење и господственост ових људи, који се спремају да крену у походе мјесту које је ближе Богу него свијету. Спознасмо напокон опамећени Вјером прађедовском, да су једино право племство и господа Хришћани,они који се рађају, живе и умиру загледани у Господа нашега, трудећи се да буду што достојнији својега Оца. Ево крећемо јутрос у сусрет вјековима, захвални и поносни што нам припаде да остваримо Аманет Предачки, али и смирени и ријешени да не направимо ни најмању грешку свјесни ванвременског значаја овог тренутка.

Десетине паркираних камиона полако се пуне људима. Попех се и ја на један. Међу свој народ! Одувијек сам умио да одаберем најбоље друштво! Сједох на металну страницу. Никада у животу нијесан путовао удобније, опијен мекотом и топлином чисте Православне душе. Несагледиво је задовољство и част сједјети међу овим људима који својим држањем, бесједом, пјесмом, пошалицама...тако неодољиво подсјећају на претке на које се позивамо. Важније је ово мјесто на страници камиона, од најпрестижније фотеље. Овдје сједе прваци, ово је темељ, и стуб и потпорни зид. Ово је судница.Нема теже пресуде од оне коју ови људи изрећу. "Бог и Правда на нашој су страни, а на другој Мило и дукљани."

У тренутку изречена и кривица и пресуда и казна! Све је то овај мудри народ сажео у један стих, баш као што је и наше вјековно битисање сажето у ову благословљену колону која полако напредује стрмим странама Свете Планине, загледана у звијезду источницу.

Из села Микулићи мора се наставити пјешице. Лијепо је то Господ уредио. Не може се пред Свету Тројицу сједећи. Мора се и повити, и кољенима и главом земљу додирнуту, и Господу молити, баш као што је то Мојсије чинио пењући се на Синај. Планина се радује, свака травка, сваки живи створ...Већ данима нико на Румији није угледао змију. Замислите! Ова кршевита планина која иначе обилује змијама, нарочито у ово доба године, повукла их је у своја њедра како не би реметиле поклонички пут Светој Тројици. Знамења Господња на све стране.

Изнемогли старци, жене у папучама, дјечица...просто лете ка врху. Чују се весели поклици, пјесма. Негдје на пола пута застадох постиђено. Не могу више, морам да предахнем. Покрај мене пролазе старци који се градом не могу кретати без помоћи штапа! Каква је то Вјера која их носи? У каквом сам то данас друштву?

Помолих се Богу свјестан своје недостојности и продужих даље. На врху нестваран призор. Још пар корака и додирнућу звијезду. Господу је све могуће! Одавде се види и море и језеро, и села и градови, али нико не гледа доље. Све су очи упрте у звијезду, у Цркву Свете Тројице, у нашега Митрополита, у Владику Захумско Херцеговацког Григорија, Свештенство... Виоре се србске тробојке. И оне додирују небо као некада. Са прса стамене србске младости осмјехују се Витезови србски Ратко Младић и Радован Караџић. Не мора Рашо да силази са планине. Ево стигли његови хајдуци да покажу да није умро витешки, слободарски дух овага народа.

Порад Свете Цркве још једно знамење. Млади Француз, којега Владика Амфилохије почасти епитетом Боготражитеља, обилазећи свијет стиже у цетињски Манастир, а одатле на ово Свето мјесто. Обрео се овај мудри Француз, запрепашћујућом прецизношћу на најзначајније и у овом тренутку Богу најближе мјесто на кугли земаљској. Обрео и примио најдрагоцјенији дар Свете Тајне Крстења. Сада се зове Јован Владимир. Разлеже се веселих пој Православних звона Светом Планином позивајући на Свету Литургију. Сабра се Вјерни народ око своје Цркве, ишчекујући милозвучни и љековити глас Владичин. Све очи бијаху упрте у Њега. Само мој поглед, из мени незнаног разлога одлута према небу изнад Цркве. У том тренутку појавише се ниоткуда два голуба. Кружили су око Цркве правећи правилне кругове. Затим се појавише још два и тада угледах призор који ћу памтити док сам жив благодарећи Господу што ме удостојио овог дивног знамења. Птице изнад Цркве у неколико наврата, својим летом направише крсни знамен, а онда нестадоше изненада као што су се и појавиле.

Након силаска са Румије, народ расположен, ведар, нико не показује знаке умора. Трудим се да прикријем своју исцрпљеност. Моја се сестра попела и сишла са планине у сандалама. На њеним ногама ни огреботине, а моје препуне жуљева. Како је силна Вјера у Господа! На једној чистини, поред водопада припремљени столови препуни хране и пића. Одбијам понуђену флаширану воду. Хоћу да се напијем воде са извора. Не питам је ли добра за пиће, данас смо у Божијим рукама. Данас нам се ништа не може десити. Па и дјечак чији су пад државни медији дочекали на начин примјерен својем образу, је добро. Знали смо то. Нико није посумњао ни за тренутак у Господа нашега.

Вратих се у град како сам и дошао. На металној страници камиона. Овога пута око мене само млади. Расијана србска младост широм кугле земаљске окупила се данас око своје Светиње. Један младић и његова сестра живе у Бечу, заљубљени пар је из Београда, симпатична и духовита дјевојка из Сарајева. И ово је знамење. Растјерали су душмани Србе далеко од своје отаџбине, али отјерати их не могу и неће. Сабраће се србска младост опет јер је много моћнија Светиња која их призива, него ништавна и пролазна моћ овога свијета.

ПИСМО ИЗ ПАШТРОВИЋА

„Хоћемо ли ићи горе?” упита НеШо, добро познатим тоном који није дозвољавао одбијање.„Али брате,па знаш да сам јуче на Румији зарадио теШку упалу мишића” проговорих несигурним гласом, свјестан да ће бити по његовом. „Ајде,ајде, обецао сам Оцу Бенедикту да ћу те довести, долазим по тебе у четири сата ујутру. ”Поучен искуством,не рекох ништа.

Пробудио сам се много раније. Ноћ је била исувише врела, па је и оно мало сна било на ивици јаве. Сањао сам голубове који су изнад Румије својим летом формирали крсно знамење,убјеђујући сво вријеме себе да ово није сан, да се ово заиста догодило. Одједном однекуд долетје гавран.

Уплаших се. Ово је рђав знак. Али не...па он у кљуну носи храну. Ово је гавран који је хранио Светога Илију. Боже, дивнога ли знамења у освит Празника. Не знам да ли ме звоно телефона пробудило, или прекинуло у размишљању. „Хајде излази” рече Нешо „чекам те испред куће".

Очас стигосмо до манастира Рустово. Одавде морамо пјешице. Нисам се баш радовао пјешачењу с обиром на жестоке болове које сам осјећао, али сусрет са монахињама из Манастира Војнић учини намах да се осјетим много боље. Мати Ана као и увијек својим ведрим духом учини да се наша срца испуне благошћу и топлином, па нам ових сат времена пјешачења по стрмим обронцима планине изнад Светог Стефана, од којих сам толико зазирао прођоше као трен. Испод нас се пружао предиван поглед на монденско острво окружено најљепшим морем на свијету, али нико се није ни осврнуо. А и како би кад нас само пар корака дијели од Скита Светог Спиридона, непресушног изворишта духовности и Благодати Господње.

На домак Цркве Светог Спиридона, јавише ми се драге слике, неповратно урезане у моје памћење и моју душу приликом првог сусрета са Светињом која исијава неописивом љепотом, и Благодаћу Господњом.

Радост покајања

У маленој келији радује се свјетлост
пред пресветим ликом Светог Спиридона,
радује се душа ненаданој срећи
са оближње Цркве радују се звона.

Опрости ми Свети због дрскости моје
што на такву милост ја положих права,
Игуман и грешник пред Тобом да стоје
Он достојан Тебе,а ја заборава.

Опрости ми Оче невјешто се молим
кидао сам душу гријехом као мачем,
зато свако слово морам да одболим
зато ноћас кришом под кандилом плачем.

Опрости што душа радује се грешна
овом Светом мјесту, силној Благодати,
и што вапи ноћас, досад неутјешна
да је овај призор довијека прати.

Поздравих се са драгим људима који имају срећу да живе на овом Светом пропланку,далеко од помамне људске трке за ништавилом. Свјестан сам да их подсјећам на дављеника, који је изронио из мутне воде очајнички се борећи да удахне мало ваздуха. И заиста,осјећам као да сам након дугог и мучног роњења угледао копно. Огромни црни снауцер застрашујућег изгледа, приђе и леже поред мојих ногу попут умиљатог мачета. Као да је хтио да ми показе да ни он не припада оном обезбоженом, распомамљеном свијету у коме људи стрепе и зазиру и од својих најближих, а камо ли од бесловесних животиња. Убрзо на његове испружене шапе, лезе бијела мачка необичне љепоте. Како је дивна творевина Господња. Како опија и лијечи душу Благодат Духа Светога, призван непорочним и богоугодним животом слугу Његових. Како је Милостив Господ у Љубави својој. Ево и мене недостојног доведе поново у Еден, да укријепим и насладим душу савршеношћу творевине Његове.

Отац Бенедикт није ту. Већ је отисао у Цркву Светог Илије, гдје ће служити Свету Литургију. ”Колико је то далеко?„ упитах. „Око пола сата хода”, рекоше, а ја се постидјех свог наивног вјеровања да је ово крај свијета, да даље нема ништа осим неба. Пронашао је Отац Бенедикт, попут вриједне пчеле и најудаљеније Светиње. Пронашао и обновио. Отео их од заборава, удахнуо им својом Молитвом Благодат Духа Светога и приближио Свету Паштровачку земљу Господу, свјестан да је то једини начин и једини пут Спасења стада које му је повјерено. Није се онда чудити што је тих пола сата хода, у жељи да што прије видимо нашег Духовног Оца и осјетимо силну радост којом нас просто омамљује сваки трен проведен поред њега, трајало за нас неподношљиво дуго.

На домак Цркве застадох задивљен. У ували, са свих страна окружена стрмим планинским обронцима прекривеним честером,сијала је под врелим августовским сунцем Црква Светог Илије. Путописац који није имао среће да сагледа величину у љепоту Православља, описао би је као малену грађевину, која заузима тек неколико метара квадратних. Ја угледах, захвалан Богу што ми даде очи да видим, а душу Православну да осјетим, величанствено здање чију је висину немогуће измјерити, баш као што је немогуће измјерити удаљеност земље од неба. Ја чак нисам био сигуран да ли се ова љепотица налази на небу или на земљи. Котлина бијаше премала да обухвати камене зидове њене. Све стијене којима се испуњавао хоризонт, као да су зудјеле да се уграде у ово Свето здање. Немаше зато тог метра којим би се измјериле димензије зидова њених. Звоно бијаше тако велико да се радосни пој његов чуо све до Москве. Доказ за то је и ова предивна руска породица која као да је изашла са неке илустрације из руских бајки. Доказ је и професор теолошког факултета из Москве, који је онако раздраган свиме што га је окруживало изгледао као дијете које се изненада обрело у продавници препуној слаткиша.

Поређење се само наметало. Ово Свето мјесто подсјећа на бисер, који се Божијом промишљу, вијековима стварао под заштитничким окриљем шкољке.

Отац Бенедикт, окружен монахињама, стајао је пред Олтаром припремајући се за Свету Литургију. Ми остали окуписмо се пред вратима Црквеним, погнувши своје главе попут дјетета које чека да га помилује топла, заштитничка родитељска рука. Чак је и огромни црни снаучер који је дошао за нама, заузе своје мјесто у хладу испред Цркве не реметивши ни једним јединим покретом, Благословени мир овог тренутка. Лежао је мирно до тренутка када се завршила Литургија, а онда се споро премјестио у оближњи шумарак,тражећи већи хлад.

Исувише су скромне моје литералне способности да бих описао Литургију. Не може се описат вјечност, не може се описати љепота и узвишеност Духа Светога, а Његово присуство се осјећало у свему што нас је окрузивало.

У тренуцима када су Отац Бенедикт и Монахиње изговарали Оченаш и Символ Вјере, као да сам чуо анђеле. Никада нисам волио показивати пред другима своја осјећања, па још више приклоних главу како бих сакрио сузе које су саме навирале. Зачас, опет постадох свјестан своје наивности. Па ко обраћа пажњу на мене у овом божанственом тренутку.

По заврсетку Литургије монахиње послужише кафом и соковима. Људи су тихо разговарали, очито свјесни светости мјеста на коме се налазе.

„Доћи ће”, чух један глас. „Сваке године дође, и јутрос сам га чуо” рече човјек, а ја се радознало приближих помало постиђен собом јер никада нијесам прислушкивао туђе разговоре. Сваке године се појави на овај дан, и то увијек изнад Илијиног брда, и показа на врх који се издизао десно од Цркве. У тренутку кад Отац Бенедикт позва да приђемо Часној трпези, зачу се продоран звук. Окрених се у правцу одакле је долазио и застадох запањено не могавши да вјерујем својим очима. Огромни гавран кружио је изнад Илијиног брда, у једном тренутку полетио према Цркви застао мало изнад ње, а онда одлетио. „Ево дошао је да нас нахрани”, рече осмјехујући се Отац Бенедикт, као да се десило нешто свакидашње. Па наравно помислих, силна Благодат коју је примио својим Богоугодним животом, учинила је да је ово за њега сасвим обичан догађај. „Како је све лако и једноставно у друштву ових људи”. Како су ситни и безначајни проблеми који нас притискају у оном развратном свијету„ помислих.

Дошло је вријеме повратка. Сунце је већ немилосрдно пржило.Па наравно, што друго и очекивати на Илиндан. Монахиње и искушенице нијесу много причале, али се са њихових лица огледала радост. Било ми је драго што им својим присуством, нијесмо изгледа покварили овај незаборавни дан.

Нешо по обичају потрча уз стрмину мимо стазе, са лакоћом прескачући стијене. ”Гдје ти је смирење брате, зашто нас не сачекаш?„ добацих му ја у шали, а мати Ана ,Игуманија Манастира Војнић ,додаде:”хајде брате,врати се доле„. Он се без ријечи окрену,и приђе нам постиђено. На трен осјетих задовољство што сам му вратио за ову тешку упалу мишића коју сам добио највећим дијелом, захваљујући његовом форсирању, али зачас тај осјећај замијени дивљење према овом младићу, и његовој побожности и кроткости.

Ваљда одатле и толика љубав Оца Бенедикта, мати Ане и свих који су дошли у контакт са њим.

Негдје на пола пута до скита, професор из Москве ,који је иначе докторирао на сектама застаде. Очито ненавикнут на врелину црногорског поднебља, тражио је да поједе нешто слано јер је претпостављао да му је пао притисак. Задивљујуће је са колико су љубави и пожртвовања, сапутници указали помоћ овом човјеку. Ведри Православславни дух ипак није изостао ни у овом непријатног тренутку. ”Иди питај га какве стипендије добијају новопридошли секташи„, рече један младић свом пријатељу,”то ће му најбоље подићи притисак„.

Након кратког предаха на Скиту, гдје се окријеписмо хладном лубеницом, а ја Богами и часом хладне воде коју ми просу за врат, ко би друго него горе помињани Нешо, настависмо да се спустамо према Будви. Уском стазом,поплочаном клесаним каменом из доба аустроугарске окупације ходао сам ,гледајући задивљено монахиње испред себе.По жестокој припеци ,ишле су лагано, онако забрађене, носећи у рукама дрвене штапове направљене од грања. На ногама вунене чарапе. Онако задихан,док се зној сливао с мене, схватих, задивљен по ко зна који пут овог дана, да на њиховим лицима нема ни грашке зноја. Њихов је ход био нестваран, као да нису додиривале земљу, од дивоте призора, изгубих осјећај за вријеме и простор. Завртје ми се у глави. ”Како је Господ милостив, кад мени недостојном открива оволику љепоту, како је силна Благодат Духа Светога која на дохват леглу свих порока, створи овакве Свете оазе, пруживши свима шансу да укријепе своје душе чистотом Православне Вјере.

Вратисмо се у град препорођени, спремни да се рвемо са искушењима до новог сусрета са Светињама које је Бог нештедимице посијао по овој дивљој и напаћеној, али Светој земљи.