ПОЕТА -

REKVIJEM

Mamu su odveli juce. Tata je vec odavno otisao, njega ustvari nikad nisam ni video. Uvek je na sluzbenom putu. Ima neko cudno zanimanje. Vodaju ga po celoj zemlji , od sela do salasa , pokazuju ga na kojekakvim sajmovima…a izmedju dva pojavljivljima na tim skupovima, iznajmljuju ga odgajivacima. Placaju ga da se pari! Ne bas njega, novac dobija Pietrov gazda, ali ipak…ponosan sam da je moj tata toliko cenjen. Ja licno sam stidljiv, ne volim guzve, jos manje zatvorene prostore , a o tucanju , u mojim godinama nema govora… Kasnije kad porastem ne bih zeleo da me pokazuju kao neku cudnu zverku. Ali onaj drugi deo tatinog zanata bi me zanimao. Znam o cemu pricam. Vise puta sam prisustvovao tim sablaznim radnjama. Pietro je dovodio u moju stalu, prvo Emu, posle Suzanu, posle jednu trecu koju nisam znao...obarao ih je u slamu, te zene su se kikotale, zatim on je legao na njih, koprcao se kao da ga je spopala ona bolest ludih krava, to je trajalo neko vreme sa uzdasima, cak i vristanjem i onda, odjednom smireni, veoma umorni, bi ostali lezeci i buljeci u plafon. Pitam se kako moj tata radi te stvari. Ne mogu da zamislim njegove ljubavnice u polozajima koje je zauzimala Ema ili Suzana, ili ona treca...I opet sam ponosan na mog tatu. Nijedna od tih dvonoznih krava nikada nije dala Pietru nijedan gros. A bas je obavljao, i savesno, obavljao svoj posao. A za to vreme , moj tata je zaradio milione..
Ovih zadnjih dana, se ne osecam u sigurnosti. Pietro, kao od uvek, me poji i hrani svako jutro, pere me, miluje, ali sto mi se ne svidja prekjuce je poceo da mi prica, da mi tepa , da mi pipa vrat , slabine i , krajnji bezobrazluk, butine. Djubre pedofilsko !
Nadam se da ste razumeli, ja nisam vase vrste. I uobrazeni mesozderi dvonosci vi ne mozete da shvatite da ja , sin Atile i Sarke, praunuk cuvene „Krilate“, ja mladunac koga na vasem jeziku zovete „tele“, vi nikad ne cete moci da razumete da ja znam vase reci, da su mi one potrebne kao trava pasnjaka , kao rosa koju ujutro lizem na pragu stale, kao moja drugarica Belka , sa kojom se igram na livadi, kojoj grickam usi, sa kojom cu kasnije, kad porastem, raditi iste cudesne stvari kao Pietro sa one tri dvonozne krave , ili moj tata sa pravim pravcatim kravama. I ja za to necu traziti ni dinar. Ni dolar, ni marku, ni liru , sarenu hartiju koja je u vrednosti u ovoj zemlji.
Rekoh “cuvena Krilata”...mama mi je pricala nasu porodicnu legendu…Da, da, da…i mi imamo legende, price, junacke pesme…Niste znali ? Naravno. Nase price i pesme se ne citaju u dnu vasih tanjira…Posle obroka ostaju samo masne mrlje, malo sosa kog se vi bojite, i nekoliko crvenih kapljica nase krvi…Dobro…rekoh « Krilata »…moja prababa…Pre mnogo punih meseci, je stigla ovde na obalu ostrva. Pricali su mi da je izasla iz mora , njena dlaka je blistala , iz gubice su izlazili pramenovi pattnje, usi su joj se zasiljili, i iznurena, zedna i gladna, mrsava, je pala na pesak. Na njenom, na nasem jeziku , molila je pomoc…Adam, Pietrov otac je nasao, pomilao, podigao, utesio, poveo na imanje na kome je radio. I usput, da je razonodi, je razgovarao sa njom. Adam je bio covek od starih, prastarih vrsta ljudi, od onih koji su znali da razgovaraju sa biljkama, sa zivotanjama, koji su razumevali recnik brze vode i prepoznavali sve migove neba, svako mrscenje stena.
Krilata, ( Adam je tako odmah nazvao zbog njenih plecki koje zbog mrsavosti su se probijale kroz kozu kao da hoce da izadju iz tog nezahvalnog tela, zbog tih lopatica koja su licila na dva pupoljka andjeoskih krila) polako se penjuci prema vrhu brda mu je ispricala svoju dogodovstinu. Zivela je sa druge strane mora…Bejase pasnjaka, seljaka, sunca i slane tople vode u kojoj je volela da se brcka, bejase devojcica koje su se igrale sa njom, bio je i jedan bik…I jednog dana, ljudi koji su se brinuli o njoj , i decaci koji su je timarli i hranili, i nebo koje je mazilo, i slana voda koja joj je prijala,,,svi kao po jednoj nebeskoj naredbi su poludeli,,,Ljudi su umesto alatki, motika, asova, budaka, uzeli neke neobicne bucne sprave koje su pljuvale plamen i smrt,devojcice , do tada bezbrizne, su pocele da se kriju u najmracnijim kutkovima, a decaci umesto da se loptaju pocese da se igraju ubilackih igara,,, cak i ona topla , slana, plava voda je ohladnela, posedela, ostarila,,, »Voda koja matori,,,umire,,,sedi,,,selo na brdu koje gori,,,razumes li ,,,morala sam da bezim iz te lude zemlje,,,usla sam u more i krenula,,, »
Adam joj nije poverovao,,,Krava koja je preplivala more ! Nemoguce. Pesnik na svoj nacin, izmislio je, sanjao , kravu letilicu, kravu begunicu od ludih ljudi , leteci preko mora, do ovog mirnog kalabrijskog sela,

Krilata je dobila politicki azil. Bar ja to tako prevodim i objasnjavam zasto bas njoj nisu nikad stavili omcu na vrat i nisu je poveli puteljakom koji vodi prema onoj supi iz cijeg odjaka se danu i noci dize jedan beli dim.
To je bila moja prababa , i ja sam ponosan. Hvala joj, tako sam saznao da pre ludih krava bese i ludih ljudi...I nesto mi kaze da ce se to uvek i vecno ponavljati,,,,red ludih krava, red blesavih ljudi,,,Do kraja sveta,,,a svet je za mene moje parce livade ,,,i Belka,,,
Pietro je dosao...sam, bez svojih kravica,,,,ne smesi se...i u ruci nosi jedan debeo , veoma debeo konopac,,,bojim se,,,strah me je,,,

COVEK PLACE NAD TELECOM GLAVOM

Nica, leto, avgust mozda, datum nije vazan…U tom gradu leto je uvek verna sezona, Nekiput, kao ovog dana,ona je topla, cak isuvise topla.Ipak, niko se ne zali. Zimi i leti nebo lize i mazi krovove ovog grada…na crvenim crepovima sise uspomene kratkih , prolaznih mrazova…uziva u lilihipu samo njemu pristupnom, slatkisu poprskanom polenom platana,,,Iznad grada blista nebo , korito plavog broda izgubljenih jedra . Izgubljenuih ? Ne uvek. Dolazeci sa zapada , od Antiba , dignu se nekiput beli, mutni plastovi, mali oblaci , perje rascupane guske . I onda, brod digne ponovo jedra i krene…Nebo pocne da se ljulja, krece na put, plovi niko ne zna gde,,,Ka Zapadu ? Nije logicno…Istoku ,,,Mozda …A jug nije uopste u pitanju. Samo pijanci i mornari to znaju : divlji vetar mistral dolazi, tu je, samo sto nije usao u ulicu…Uskoro, sat , dva kasnije, platani trga Garibaldi ce se ponovo pokloniti , lisce ce leteti , i leprsave suknje devojaka ce obradovati ostarele ljubavnike na terasama restorana,,,Tamo na obali, more ce se namrstiti, pobeliti, pobesniti…More nece vise biti uspavana, topla, slana voda. Postace hrpava povrsina gde se azur i nepostojeci sneg mesaju u neverovatnu kompoziciju , u bolnu sliku De Stala …A neupuceni u tajne neba , na trotoaru pogrbljeni pesaci, stare dame koje se zure sa punim zembiljima, i Marija, najstarija prostitutka grada, niko od njih ne zna da cita znake neba,,,,Svako ide svojim poslom,,,ljudi sa tasnama punim novca ili projektima o stvaranju para, gospodje sa prazilukom i krabama, ili Marija sa tasnicom gde izmedju prezervativa i kojekakvih krema spava jedna medalja svetog Kristobala , svi oni zure svom cilju,,,Poslovni ljudi na kratak, trezven rucak kod Vendome, domacice kucama , a Marija takodje kod Vendome, gde je kuhinja dobra, jeftina…i nikad se ne zna,,,Neko od ovih brzih , uglancanih, kao vezanih za te cudne kufercice, udavljenih masnama sa crtezima cveca, pejzaza Tahitija ili New Yorka, , bi mozda mogao da zapazi njeno telo tako lepo ocuvano posle cetrdeset godina sluzbe na trotoarima Nice.

Covek je zaustavio motocikl pred Vendomom. Naslonio ga je na banderu, skinuo kacigu, pogledao nebo…i jednu devojku koja mu se u prolazu osmehnula,,,On se zapita zasto…Pitanje setno , blesavo ustvari. Setno i gorko ? Pitao se da li ga je devojka zapazila pre nego sto je skinuo kacigu...Kosa mu je bela kao decembarski sneg. A mlade zene , zna se, nisu privucene sedim glavama. Curke. Blesavo pitanje ?U tom trenutku on se vise brinuo o odsustvu osmeha tog namrgodjenog neba, nego li o iznenadjujucem , stvarno neocekivanom pogledu te lepuskaste plavuse .
Zedan , gladan usao je u Vendome. Kao uvek, sala prepuna, bucna, zadimljena. Kelner ga odvede do stola gde je odavno imao svoje mesto,,”Hvala Pierre”, rece i zamoli da mu donese neke novine,,,
“Nema, u strajku su”,,,Jedan viski kao po obicaju?
“Vazi, ne treba gubiti obicaje”
Nema novina. Morace da slusa razgovore, pokusace da se iskljuci iz tog njemu nerazumljivom zargona kojim se sluze ljudi sa tahicanskim masnama, sa kufercicima koji kao pospani kucici dremaju pored njih. Zamisljace na sta lice njihove zene, Trpece te ljude koji umesto reci izgovaraju cifre, gledace ih kao sto se sa radoznaloscu posmatraju neke cudne , egzoticne zivotinje u zoloskom vrtu …I , kao utehu, pijuckajuci svoj mali viski, zahvalice bogu sto im nije brat. Sto nema nista zajednicko sa njima.
Ipak, treba se paziti,,Nikad se ne zna,,,,Pohlepa, zelja za novcem i uspehom su zarazni kao sifilis. A brat se moze naci i za susednim kafanskim stolom,,,Mozda pravi brat,,,Nas covek, onaj sa belom kosom, u nedostatku novina i sasvim iskljucen iz razgovora suseda koji umesto reci izgovaraju marke, dolare i evroe, poce da posmatra svoju blizu okolinu…Marija ( ridja ofarbana kosa, modra sminka oko buljavih ociju, cicana haljina svih mogucih boja) je narucila i sa dobrim apetitom nacela jednu paelu,,,Izmedju dve viljuske, bacala je zavodnicke poglede na mlade Tahicane…bez uspeha…Izmedju njihovih kancelarija , gde ih cekaju verne i za takve usluge besplatne sekretarice, i stanova, gde su supruge vec davno kupljene, konkurencija je nemoguca…Jadna Marija.

Brat je bio pred njim…Na dva metra,,,Sto do stola…Pedeseta godina, ista bela kosa, lice mlitavo…Oko usana , grimasa bola…Na celu, dve dugacke bore , tu kao oduvek urezane,,,Narucio je telecu glavu « sos gribis »…A kod Vendoma, vrhunski specijaltet, to je kao da narucis , ne znam, nisam znalac , sta ja znam , kao da narucis precd ulazak u raj u kantini Svetog Petra Neronova jajca na zaru,,,
Nas covek , lisen novina, oguglao, iskljucen iz razgovora poslovnih mladunaca, vec zasicen predjelom, je gledao svog suseda , svog brata mozda, kako je calabrcnuo dve kasike telece glave. Zatim je odgurnuo tanjir. Bacio salfetu na pod. I poceo da place,,,Strasna neka bolest ? Cir? Rak? Ljubavna patnja ? Ko zna sta. Marija je bila bolji posmatrac. U svakom slucaju bolji doktor dusa...Sve je videla. I suze na telecoj glavi, i nedostatak novina,,,Digla se, donela nasem junaku jedan prekjucerasnji broj Nice-Matin gde bese intervju sa njom, najstarijom prostitutkom grada. Zatim, zagrli, poljubi u vrat coveka koji se usudio da place nad telecom glavom i izvede ga napolje.
Mistral se smirio. Odleteo je u zemlju gde nikad nema suza, u zemlju gde se i nesrecnici, i bolesni smese telecim glavama...Mozda je tamo i Mariju i njenog pratioca odneo na tepihu satkanom od platanovih lisca..

Прсти се помичу као у грчу, као да нису део њеног тела... Повлачи врхом једне јагодице по усни... Осећа нервозу под кожом, али... не зна како да је смири као ни милион пута до тада... Жели да побегне, далеко од тренутка у ком' се налази. Грозничаво баца поглед на зидове који је стискају... Као да се приближавају да је затворе и поклопе – сасвим. И свест јој нестаје... у једном трену је све што зна да је сама у овоме и да ако врисне нико неће чути осим ако саму себе удостоји гласног крика који би распарао њене сопствене ушне шкољке...
Устаје спустивши сву тежину на стопала која више немају снаге да направе нови корак... али мисао да остане ту подиже бол од неког места изнад пупка до груди, стиска грло и усне се болно отварају да упију мало ваздуха, али око ње ни тога нема.
Да ли би ико приметио да је нема.......... СТРАХ... који би одговор желела на то питање... и као да се одједном буди схвативши да је није брига... Отвара врата, испод стопала осећа тло које је заборавила... Затвара врата за собом, ни превише бучно нити заверенички тихо, онако како врата затвара човек који о томе не размишља, ни да ли ће то некоме значити, или пак не.
Креће напред не знајући тачно ни сама куда али осећа ваздух у венама, свеж као ни један до сада; ваздух који не носи нити једну причу у себи – tabula rasa. Тако су се понашале и њене мисли, којих бар у том трену уопште и није било.... Ходала је ка нечему новом са све већом снагом, бол у грудима је полако престајао, ноге су све стабилније ишле напред....
Ништа није знала ни како и зашто баш у том тренутку, али се више није окренула...
Кроз године је отварала још много врата, али никада више није наишла ни на једна налик великим савршено углачаним, али тако тешким вратима, зидови никада више нису тако претеће гледали...
И вртлози разних боја су пролазили крај ње и кроз њу, али никада више није склупчала своје тело и препустила га сили земљине теже... Могло се видети како кроз живот клизи једно тело са вечитим ожиљком једног давног умора...

Na Kosovu ravnom ko na belom platnu, prelomi se carstvo ko nejaka trska, za krst časni i slobodu zlatnu, ispisa se krvlju istorija srpska. Osta zemlja pusta u čemeru, jadu, udovice srpske i njihova nejač; nesta cveta, dike srpskome stadu, Srbiju ispuni vapaj, tuga i plač. Al, iz krvi palih vitezova srpskih, izniknu nam novo muceničko seme, da krvlju stizemo do kapija rajskih, sudbina je opet i za ovo vreme. Oj, Kosovo naše ti očinji vide, da nam tebe uzmu, otmu il ukradu, šta bi Srbi mogli, no dovek da se stide, jer nemati tebe znači nemati nadu. Kosovo je srce srpskoga naroda, što ko lik Hristosa u nama se blista, Kosovo je vazda sanjana sloboda, sto samo kroz Boga može da se gleda. I makar milion bombi da nas tuče, pa makar i s' mržnjom ceo svet nas gleda, ko se mlekom majčinim Kosovom podoji, tome Kosovo kuca na umesto srca.
Poštovana braćo i sestre. U ovaj tužni i mučenički dan, kada svetske sile hoće da isčupaju iz srca Srbinovog sveto Kosovo i Metohiju, moram zbog propusta roditelja gospođice Milice da je upišen na sat veronauke za polaznike. Na žalost, ta mlada dama sa stečenim svetskim znanjem zbog ne interesovanja roditeljskog, dobi obrazovanje zapada a sede za katedru Srpsku.. Ne malo sam se iznenadio kada sam na sajmu knjiga u Beogradu prošle godine video štand Ministrastva za dijasporu. Na vratima dve svetske kvazimode propagiraju umesto kulture pisane reči, srpsku banku kao istaknutu destinaciju najviše Srpske kulturne i moralne svesti Srba iz DIJASPORE. Svakako da bi na dobrodošlicu došla stečena svetska mudrost pomenute gospođice da ju je avion u kojega je pogrešno sela, ovezao u neku drugu zemlju. Ali u Srbiji ne prolazi to znanje što ste u torbi od lakirane kože doneli ne znajući da ju je neko napakovao znanjem kao ''trojanskog konja''. Iznenadilo me je i to što je ta mlada i mudra dama izbacila iz Ministarstva i sva obiležja Srpska. Dugo sam razmišljao da li da kažem ili napišem reč? Pisao-odustajao.. I onda dođoše ovi dani Kosovske tragedije.. Srpsko stado u Dijaspori uplašeno gleda u daljinu..Gleda sa bojazni i mukom u Domaju i čeka poziv Ministarstva da se uključi u tu borbu sa kolosom najraspoloživijim medijskim i demokratskim mirnim i Hristomislenim sretstvima…Ministarstvo ćuti. Srbi se sami organizuju, pišu, objavljuju proglase, dižu glas… Ministarstvo za dijasporu nemo.. Poštovana gospođo ministarko. Vi morate pitati nekoga gde ste to došlji. Neko Van mora objasniti da Srbija nije banka. Da Srpska vrednost nije novac, Dior i letovanje na Madagaskaru… Srbija je svetoličje pravoslavnog puta čoveka u Carstvo Gospodnje. Neko Vam sestro i Srpkinjo, mora objasniti da se Srbi ne raduju dukatima i tosterima. Da naš smisao nije zemljano bogatstvo nego Carstvo nebesko. Neko Vam mora reći da gde god stali u Beogradu ili Srbiji stali ste na kost nekoga pravednika mučki ubijenog samo zato što je sledio Boga i bio Pravoslavac. Neko vam mora objasniti da je u prvom svetskom ratu za krst časni i slobodu zlatnu poginulo dva miliona Srba a do danas više nego što Srbija ima stanovnika i da je nebeska Srbija nekoliko puta veća od ove zemljane. Neko vam mora reći da Srbin ne veruje u majmuna nego u BogoOca. Neko Vas mora uhvatiti za ruku i izvesti vas iz Vašeg šarenog sveta svetske slave i glamura. Ja znam da su Vas u tim velikim svetskim školama učili i velike mudrosti zapada, ali ispod hrasta još niko nije presadio koren gloga. Pa kako onda mislite da se ispod stabla srpskoga roda može presaditi koren neke druge vere ili naroda? Koliko god bila mudra ta nauka sa kojom ste došli u dobrim namerama da pomognete zemlju svojih praotaca, Vi morate znati da ne možete učiti naukom čoveka one koje uče Sveti. Ne možete učenike Svetoga Save učiti drangulijama svetske ekonomije.…I napokon neko Vam mora reći da iza ovoga propadljivog i mučnog života dolazi večnožitije u Gospodu. I ja Vas u ime Dijaspore i svakolikog naroda SERPSKOG pozivam da se okadite molitvom i ljubavi Hristosovom i da zajedno sa nama pređete preko ovih zemljanih muka,a da Ministarstvo dijaspore srpske vodite kao takvo a ne kao biro za ekonomska pitanja i zajedno sa nama podelite najveći hleb a to je HRISTOS i Ljubav Njegova.
Ovo nisam satavio s' toga da gospodjicu ministarku omalovažim ili nedaj Bože uvredim. Nego da je pozovem u ime Boga i Kosova i svih mučenika srpskih da nas iz DIJASPORE vodi onako kako to zahteva Božiji zakon i zemlja velikih mudraca i SVETACA.
Na kraju bih zamolio cenjenu Ministarku gospođicu Milicu da pročita šta znači Njeno ime i koje korene ima pa da skrene pažnju da je to napisala jedna mlada Srpkinja koja ima svega 13. godina.
KNJEGINJA MILICA
Knjeginja Milica ili kako je narodna pesma naziva, carica Milica, rodjena je oko 1335. godine, a udata oko 1353. godine za kneza Lazara Hrebeljanoviča.
Knjeginja Milica se istorijski pojavila u najstrašnijem trenutku srpske istorije - posle Kosovskog boja, kada je umesto njenih maloletnih sinova Stefana i Vuka, uspešno i mudro vodila drzavne poslove.
Ona pripada svetorodnoj lozi Nemanjica, potomak je Nemanjinog najstarijeg sina Vukana a praunuka je Vukanovog sina Dimitrija. Za nju je u Pohvalnom slovu knezu Lazaru zapisano da "nicim nije zaostala u dobroti iza svog supruga". Posle knezeve smrti se zamonasila i dobila ime Jevgenija, a pred kraj zivota primila je veliku shimu i dobila ime Jefrosinija. Knjeginja Milica ostavila je trag i u srpskoj knjizevnosti.
Upokojila se u Gospodu 11. novembra po starom kalendaru 1405. godine. Sahranjena je u svojoj zadužbini, manastiru Ljubostinji.
Ova divna zena, majka i vladar u najtezim danima srpske istorije, primer je i uzor svim srpskim majkama i zenama, kako se ženski cuva ugled, porodica i čast, a muski brani presto, zemlja i sloboda.
(Natalija Mihajlovic, 13 godina)

Danas je srušen poslednji bastion duhovne odbrane između carstvo Božijeg i hada. Danas je ukinuta dekretom AM-ERIKE jedina brana između onoga mračnog, bezbožničnog i smrtnog i onoga živototvornog Hristospasiteljskog.. Danas je sveto dato na uživanje nesvetom. Svetlost je dana mraku… Otvorene su žvale adske u koje će se u buduće vreme zaglaviti mnogi narodi i biti proždrti od nemani i zla..Danas je reka Leta prenešena na Evropske granice a Srpski narod se okrenuo jedinom smislu Isusu Hristosu kao Svespasitelju sveta.

Raduje li se Evropa na današnji dan kada je svojoj deci ukinula pravo na mir, na život na budućnost? Raduje li se kada je srušila Časne dveri ispred oltara Isusovog i pustila proroka da prođe u svome nastojanju da džih-adom uništi sve ono što je u duhu i po Duhu Hrišćanstva načinjeno? Raduju li se oni koji će umesto pesme slavlja slušati plač i zavirivati u svakog prolaznika da vide nije li opasan eksplozivom ili se sprema na otmicu i razaranje?…

Gospodo Evropljani. Doneli ste dekret da se vaš čovek bog uroti sa bogom čovekom .. Kako vi pretstaviste da je čovek toliko postao napredan u umnosti i tehnologiji, da je postao bog, tako oni istočnjaci uspostavite da je čovek bog, a i jedni i drugi zaboraviste da je Bog Isus Hristos i da je blizu čas Njegovog dolaska i da ga najavljuje ne svaki istiniti hrišćanin nego i svakolika priroda, glečeri , sunce, orkani i vulkani…

Danas jeca Ravanica klepalima razmičući nebo i molitvama monaha u metanijama moli za spas čovečanstva koji se poklonilo zlu. Danas se Srbija spustila na kolena ali ne nemani no Bogu. Vi mislite dali ste arnautima njihovo? Šta ste im dali? Srpske Bogomolje, Srpsku svetu zemlju: Pećku patrijaršiju, Manastire: Dečane, Sopočane, Crnu reku, Sv. Arhangele, Draganac, Gračanicu, Devič, Sokolicu, Gorič, Markov manastir, Duboki potok, Đurđeve Stupove, rane žive srušene: Svetu Trojicu i Svete Vračeve.. To ste im mislite dali? Niste. To su naše stepenice u nebo. I da ih srušite i spalite i raspete im pepeo one će nas duhovno u nebo odneti, jer smo od pepela Svetog Save, kao i naša crkva, svi načinjeni. Naša duša je strela koja je već odapeta u Carstvo Božije gde nas čeka blagi Hristos da nam ljubavi Svojom izvida rane. Naše Bogomolje nisu građene blatom, no krvi i kostima predaka koji verovaše u Razapetog Sina Božijeg na brdu zvano Lobanja kojega izmuči i pogubi sud naroda i fariseja, a pusti lopova i zlo njegovo. Sud koji i nama vekovima sudi. Uz Hristosa smo se razapeli na krstu, verom svojom i ljubavi i nema tiranina koji nam može nauditi. Ali nema ni naroda koji može izdržati koliko mi i na svako zlo odgovoriti sa ljubavi i blagoslovom.

Nas će ovaj puta neman zaobići jer nam obeća Gospod da nam ni dlaka neće na glavi faliti u sudnji čas. Vi ste im meta puta, pa iziđite i dočekajte dragoga gosta. Izvedite pred njega svoje najlepše devojke i sestre i dajte im ih na žrtvu. Eto ga jaše na kamilama.. No pitanje je čime je to ta na izgled mala Srbija doprinela vekovnoj, svetskoj bitci i ne razumevanju? Zar se toliko razlikujemo od sveta da nas treba uništiti, satrati nam seme? Zar zaista previše svetlimo vašoj jeresi i halapljivosti.. Celi svet je u pljački, ubistvima, teroru, gladnim masama, idelopoklonstvu, slavljenju satane… A samo Srbiju i sve što je srpsko treba ukinuti… Zašto? Odgovor je jasan. Mi smo jedni od malih koji ne veruju u materiju nego u duhovno bogatstvo čovečanstva. Retki smo od onih koji ne veruju u smrt, nego u život večni u Gospodu.. Mali smo od onih koji se ne raduju zemlji no nebu. Ne verujemo u čoveka nego u Boga, i ne slavimo Monoma i zlatno tele nego Ljubav našu Isusa Hristosa…

Danas se molimo za vas i vašu decu. Mi smo naviknuti na stalna progonstva i tiranije. Naviknuti smo da nam na ljubav zlom odgovaraju.. Mi znamo da kroz rane, bol i patnju Ljubavi svojoj idemo.. I mi se svojevoljno uz Hristosa i patnje Njegove na krst vezujemo. Ne lažima i izmišljotinjama nego verom u kojoj se rađamo, patimo i mremo da bi dostojno stali ispred Sina Božijeg i odgovor dali na Strašnom sudu Hristovom koji i VAS čeka. Za vas se molimo. Onoga dana kada kamila zaroni glavom u Rajnu shvatićete kuda ste zabrazdili. Rajna će postati Leta a vi oni u zbegovima i strahu.

Tako je govorio prorok Nostradamus. Kada ne verujete u Boga, poslušajte šta vam poručuje prorok. No mi ćemo se i onda moliti za vas. Jer eto sa Gore na koju ste nas prognali, bolje se vidi put čovečanstva.

Slava neka je Gospodu na visinama što i kroz ovaj strah i bol narod srpski vodi u Ljubavi Svojoj ka Carstvu nebeskom i svetožitiju i ne daje mu u grudi pune bola druge reči do molitve, blagoslova i ljubavi.

Свако има понеку жељу коју скрива од очију осталога света. Руке се склопе, прсти преплету, дланови приљубе - између њих се настани жеља. Ту остане задуго. Ретки су они који се одваже те је шаљу далеко од себе. Пренесу је на папирић предајући га дну тек испијене боце. Запечаћену баце у море и жеља доспе до некога ко се настави бринути о њој.
Георг је сувоњав, ужегао и опор као бакалар. Нос му баца сенку покривајући стопало дуго као осредњи поскок; лице избораније од било које рељефне карте.
У младости је гњечио змију рашљама поврх врата. Њено тело се претварало у невидљиво око фијукавог бича. Изненада би стала, почела да бљује и у локви отрова би се умирила.
Георг и данас воли трешње. За мање од седмице обрсти трешњино дрво. Једе плодове са коштицама.
У ушима му расту толике длачице да је због њихове густине помало наглув. Сваки сан слатко одсања. Локвица пљувачке се искраде преко ноћи и осване на јастуку: стиди се због тога у себи.
"Пловио сам бројним морима, на многим бродовима, под разним заставама. Знао сам данима зурити по површини воде док би се море уливало у моје срце. Свака вода има своју боју и нема боје која није у води.
Са дугих путовања донео сам ових двадесет боца. Већ се прашина по њима ухватила, паучина испреплетала; у њима су жеље. Неки су их бацали из радозналости, а неки из нужде; плутале су грлићем изнад воде." Погледом је миловао стакло. "За њих је доцкан. Ниједну нисам до сада отворио, а и не бих. Оне ме не занимају. Доста ми је мојих жеља. Надам се да ће се неко појавити и рећи: Ово је моја боца. Вратите ми је назад, господине. Радо бих то учинио."
Глас пустолова је замицао у дубину ноћи. Питао сам се шта би било да зна да сам јуче боце отворио. Биле су све до једне његове. Препознао сам му рукопис.
Остало је обојици да се надамо да највеће извињење није потрошено. Упутићемо га један другом већ у берби соли. Ја - јер сам завиривао у његове боце, а он - јер је лагао.
Нешто ми говори да ће изврдати одговор као и увек. Покушаће, отприлике:
"Једном сам бацио боцу са поруком у море да бих спасио наш брод из невоље. Нико то није видео. И помисли, решио сам тада: ако се сада извучемо, никада нећу послати ниједну поруку, ниједну боцу. Сам Бог нам је помогао."
Направићу кисело лице и знаће да нисам поверовао.

Бајка за Божић

Стара легенда каже да је, некада давно, у једној земљи, коју данас зовемо Аустрија, живела породица Буцкхард коју сачињаваху човек, жена и дечак. Били су забављачи и нарочито су имали посла о Божићу: говорили су поезију, певали баладе старих трубадура, жонглирали да развеселе окупљени народ...
Али авај, никада им не би претекло новца за поклон њиховом малишану. Отац је, стога, тешио сина речима: - « Знаш ли зашто се торба Божић Бате никада није испразнила, а толико има деце на свету? Зато, сине мој, што је од торбе пуне играчака много драгоценија торба пуна « невидљивих дарова».
И тако, те ноћи, те радосне Божићне ноћи, када Деда Мраз доноси слогу, срећу, спокој... када покушава да размрси замршено, када тамо где недостаје љубави, посејава наду... када тамо где будућност изгледа мрачна, он доноси светлост..., а у свако дечије срце, лагано спушта семење вере... у тој ноћи, настављао је отац своју беседу док га је син нетремице слушао, - не заборави никада, никада, да када год мине Божић, треба да смо срећни што смо живи, што је прошао још један који смо прославили... што је минуо још један Божић поводом којег смо и ми људима даривали радост, нашом игром и нашом песмом. Радост јеу давању, сине мој.»
Време је пролазило. Једнога дана, као већ поодрастао дечак, пролазио је са оцем и мајком поред велелепног самостана Мелк коју су вредни неимари тек градили.
- « Оче, да ли се сећате, - питао је дечак који је постајао младић, - да ли се сећате када сте ми као малом причали причу о Деда Мразу и његовим најдрагоценијим невидљивим даровима ? Мислим да сам управо сада и ја добио један такав поклон. Како другачије да објасним да се у мени пробудила жеља да постанем свештеник, да мој позив буде позив Божијег слуге. Да ли бисте ми замерили да, ево сада, управо сада, начиним први корак ка мојој намери ?
Отац је само климнуо главом. Мајка такође. Породица је поштовала синовљеву жељу. Већ наредног секунда, заједно покуцаше на двери самостана и калуђери љубазно и са много љубави примише младог Буцкхарда на почетничко тиховање. Случајно или не, беше то баш вече уочи Божића. И баш тада, те Бадње вечери, догодило се чудо у самостану Мелк. Марија, која носаше детешце Исуса на рукама, реши да те ноћи посети самостан.
Понети оволиким чудом и чашћу, сви калуђери стадоше у ред, дуги ред, и један по један поклонише се испред Богородице да одају почаст Марији и детету. Ничице падоше на колена у дугој колони.
Један по један би устајали и показивали Богородици лепоте самостана и вештине свога умећа. Први је показиво фреске које су украшавале то свето место, други донесе Свето Писмо, писано и насликано рукама калуђера, трећи исприча… сва имена светаца.
На крају реда, млади Буцкхард чекао је узнемирно. Његови родитељи су били скромни, беху тако једноставна породица, и једино што су га научили, било је да жонглира, да баца по неколико лоптица у вис, да их премеће из једне у другу руку, да гледа у ону која је највиша тачка ка небу и да пази да му ни једна не испадне. Извињавао се и извињавао сироти Буцкхард. Погнуте главе и румених образа, објашњавао је да је син старог жонглера и да га је срам што ће окаљати углед самостана и калуђера.
У дубини срца, он је осећао да би и он... можда... могао... нешто посебно да дарује Богородици и Исусу. Отуда није издржао. Победио је стид и осећујући прекорне погледе своје самостанске сабраће, он је лагано извадио четири наранџе из џепа и почео да их баца и прихвата, једну, другу, трећу, четврту... наранџе су формирале лепи полукруг у ваздуху, попут ореола... Буцкхард готово да није дисао стрепећи да не испусти неку наранџу, плашећи се да би нечим могао да поквари овај савршени склад јаве и сна. У том трену, дете Исус поче радосно да пљешће ручицама... Богородица пође према Буцкхарду и пружи му детешце из свог наручја. Дете се и даље непрестано осмехивало. И овде се негде завршава легенда. Каже само да од тада, од тог чуда, сваких две стотине година, поново један нови Буцкхард покуца на врата самостана. И ноћ уочи Божића, Богородици и маленом Исусу у част, покаже чему га је породица научила. И кажу да је то увек некакво чудо, које личи на ореол... за неког новог свеца који је за живота умео да цени невидљиве али највредније Божије дарове.

Шта се то збива, неверни брате мој да јефтино продајеш највреднији део себе, за шаку крвавог сјаја паганске награде, злата? Шта се то збива да дајеш ћоравом да те води, мутавом да те заступа, глувом да слуша за тебе и преноси ти поруке које немају логос речи већ блејење како већ бива код оних без слуха духовног?
Шта се са тобом догађа Србине да остављаш мајку и оца и земљу и икону, и веру и цркву и себе и идеш у свет да просиш не би ли постао богат?
Све оно што је Свети кнез Лазар Хребељановић подигао и поставио у Небеску Србију, ти сада скидаш и ломиш побеснео од бесомучеништва веселећи се златном телету запада. Ко си ти? Ко те је учио да је тело претежније од душе? Ко те је учио да је смрт крајњи циљ живота? Да су сатанске песме излаз у свет богатства. Ко, ако не змије адске које се веселе твоме доласку на колодвор Зо са којега ћеш поћи у своју пропаст. Данас су велике сеобе народа серпског. Сва врата света су широм отворена и хрупи Србин без водства великог Арсенија Чарнојевића и вере Православне но вођен на улару као звер не знајући за крст часни и слободу златну. Села остадоше пуста, једино мајке још увек стоје крај плотова и чекају своју децу која су их заборавила.
Сутра се издаје Метохија. Сутра се издаје и срце твоје Србине пред Господом Исусом Христосом. Сутра судите да нам не треба Небеска Србија. Сутра та иста Небеска Србија суди ТЕБИ. Теби којем је ово можда задњи час живота и можда већ сутра станеш пред суд Христосов. Шта ћеш рећи? Како ћеш се одбранит? Хоће ли те на суду Христовом заступати Хартмунд или Алија. Можда коју реч каже Анте или Јуре? Неће. Неће те заступати него ти се смејати као што ти се и данас смеју у лице.Водиш свој народ у катаклизму не знајући ништа сем блебетања: „Ја, ја, ја.“ Цело свемудреније света си сатворио у љубљење себе. Јеси ли чуо за Инке? Знаш ли како су нестали? Престали су да верују и више нису имали смисао живљења. Јеси ли чуо за Астеке? И они су исто тако нестали. И многи пре њих и многи после њих. Па што не би и ТИ. ТИ Србине који јуриш да туђу веру примиш како би у сласти проживео трен живота на земљи не хајући што тако извлачиш столицу испод ногу својој деци и у место да постану светлост вере и духовног преображенија, они ће постати скитнице света, наркомани који у сатанском траже смисао живота. Смисао себе и тебе који си их продао. У крајини нема више људи, но ни птица. 150000 православних Срба је прешло на католичку веру у Хрватској. Како су Срби створили бошњаке у Босни тако сада стварају Хрвате у Хрватској не верујући ни вери Алаховој ни вери Католичкој као ни својој. Пашњаци пусти, села огољена, вера напуштена. Хиљаде избеглица хода по Србији без циља. Хиљаде Срба лута по свету без смисла. Неко је угасио кандило Српско и затамнио видјело вере. Метохија звони. Звони на узбуну молитвама монаха који непрестано јецају Христосу за ТВОЈ спас. Ти се држиш за улар златног телета. Можда си ипак чуо за витештво великана српских. Краљ Вукашин није војевао на Марици за себе, но за Крст и веру и није био сам већ са Христосом. Тако је ратовао и Стеван Синђелић на Чегру и краљ Милутин против Хуна. Данас ти мењаш историју само својим незнањем вере. Хоћеш ли и овај пут напунити вагоне својим телима и ићи да браниш ЗЛАТНО ТЕЛЕ на Галицију? Изгледа да хоћеш.
На Метохији данас одзвањају звона православна. Светли Метохијом глава Светог Лазара као кандило. Не бој се него се бој. Погледај у небо вечерас ако смеш. Погледај очи са небеса које те гледају као звезде. Знаш ли да је Небеска Србија отворила врата небеска. Знаш ли да те гледа и Милутин и Лазар… а богами и твој деда и прадеда и чукундеда и плачу јер те без плача не могу гледати. Отворио је и свет врата и мами ти децу златним телетом да би имао ко да им тамо на западу чисти нужнике и улице. Да им буде смеће и да тргују са њим као робљем. Хоћеш ли се научити памети или ћеш кренути у своју пропаст одлучи сам.
Данас су нахрупили Јањичари Срби из света да спашавају Србију и да је уведу у благостање запада. Питам се знају ли ти несретници колико је тешка та земља натопљена крвљу? Сигурно не знају јер да знају не би поседали у Тројанског коња и догалопирали да јој исчупају срце. МЕТОХИЈУ. И шта ће бити тај нови Србин без срца? Весели западњак? Покажите ми једног који је срећан на западу. Покажите ми и једног који има смисао. Породицу, веру, љубав.
Сутра се издаје Метохија и Твоје срце брате Србине. Али што издаде децу своју и прода као робље да по свету зарађује корицу хлеба просећи? Хоће ли се и твоја Милица сутра звати Франка или Стеван- Јосип одлучи сам.
Ја те пак позивам да окачиш клепало Метохијско око врата и звониш на узбуну срцу своме. Цео се свет уротио против нас. Хоћеш ли се и ти уротити са змијом против себе, не знам. Но једно те молим, клекни са мном и молимо Господа Исуса Христоса да нам опрости и спасе од себе самих. Када изгубимо Метохију изгубили смо и себе и једину везу са Царством Небеским које ће од нас окренути главу. А онда је ту крај једнога народа. Народа Православног Серпског.

Вајар и књижевник
Борис С. Стапарац
www.borissculptures.com