КРАТКЕ ПРИЧЕ
* * *
Из слатког саћа кошнице своје мајке, изашла сам у живот са понетим мислима из свог ембриона да ме у њему чека сласт остварења.
Босе и меке стопице спустили су ми на балканску земљу. Тврдоћа оштре и болне историје запарала је боре на меким табанима почетог хода. Рој крила које мед у себи носе, никада одмор на цвету моје душе тражили нису. Сви ти тихи звуци смирења и среће, своје бело перије су спуштали на димњак нечијег тудјег дома. Ватра у пећи моје душе увек је била гушена неким новим ветровима.
Као срна, која кроз тудји рај лута, лутала сам и сама. И звук трубе и пуцањ метка, били су звуци стварности или сенка моје уплашене сете. И сваки божур, и сваки љиљан, додиривала сам меким јагодицама својих промрзлих прстију. Само ти цветови, нежни и мирисни, смешили су се мојој усамљености.
Самоћа је зауставила своје врме. Зрак сунца, сласт меда и роса моје жеље, из тихог мермера моје утробе расцветала је два бића...мирисни меки божур и љиљан...
Заливала сам та два цвета капљицама свог вида, соковима својих вена. Сласт живота од горчине одвајала и само слашћу пунила њихове кљунове. Јачали су тићи у гњезду мог постојања. И као што је меку постељу свијала Марија свом Сину, тако сам и сама у плахте свог постјања увијала своје изданке.
Изданци у јаблане израстоше и крошње своје ка слободи подигоше. Раширила сам своје руке и пустила их да листају без стабла у мом крилу.
Испративши их на пут самосталности, поглед сам подигла ка икони и пламичку кандила. У том светом огледалу угледала сам свој лик. Гледајући у ситне боре и сетни сјај усамљених очију, питала сам се где је биће из ембриона закорачено у сласт живота? Где су се изгубили путељци одрастања и борба тражења?
Полако да срна не побегне, дотакла сам сопствено лице. Не да бих се упознала са њим, већ да у порама његовим пронађем жену која је говорила „сутра ћу о томе зрамишљати“... То сутра је било у њој и око ње, и сада као данас стоји пред њом. „Где си нестала, и да ли си као жена или човек остала“, питали су прсти ту меку, усамљену кожу.
Тишина без звука, све јачом немом музиком обавијала је моје биће и зидове мог дома. Све странице тог геометријског простора биле су „ЈА“, само сам ја била странац за себе.
Трзај ока, прикованог за икону, зауставио је звук телефона.
Чуо се твој глас. Глас без познавања лика. Глас који сам до сада само кроз читање познавала, онда када смо једно другом одговарали електронском поштом.
„У Србији сам, волео бих да се сретнемо и званично упознамо“, биле су речи знаног незнанца.
Кренула сам ка том вековном здању и свом вековном чекању.
У раму слике зебње и сусрета, место позанства са тобом, упознала сам љубав са собом. И као мед када са прста меко и слатко низ грло клизи, тако си ти својим бићем клизио у моју душу. Причао си о Србији, о носталгији, о морању да за свој напаћен народ учиниш више, и најлепши вез љубави према својој породици везао си пред очима мојим.
Отворио си брану своје реке и рекао да су те писма самном навела да ме не гледаш као жену, већ као „људину“, човека поносног српског корена. Као и увек захвална на пажњи, даровима и милосрдју, примила сам дар твојих речи и иза те „људине“ сакрила жену и њено рођање кроз додир руке у руци твојој.
Мед склизну са мог прста. Паде на под мог хода и оста на стопи растајања. И као увек, та мека бела перија слетеше на димњак, али не мог дома...Зорица Драговић
„Тата, зашто смо данас гладни? Зашто смо свако јутро гладни“...завијен у испрано ћебе, гурајући босе ногице под његову топлину, малени дечак се обратио свом оцу.
„Сине, данас није срамота бити гладан. Данас је 16. октобар, Светски дан хране. Немој мислити на глад, мисли како ће данас много „племенитих“ људи бити гладни заједно са нама, са тобом и са још много, много, гладне деце у Србији“, маскиране туге са осмехом на уснама, одговорио је отац сину.
„Тата, зашто онда мама није срећна што смо данас гладни? Пржи нам уштипке за доручак и брише сузе. Ја сам видео да брише сузе. Хоће та глад код „племенитих“ људи бити само за доручак, па мама зато плаче? Хоће ли и они јести уштипке као и ми? Хоће они и сутра јести уштипке као и ми? А тата, хоће и њихова деца јести само уштипке као и ми? Је л' сад ни та деца неће гледати у продавницу играчака, као што ти мени кажеш када пролазимо поред продавнице играчака да погледам ка небу и да пре тебе избројим више птица које небом лете? - запиткивао је дрхтавим усницама од хладноће, дечкић умотан у ћебе.
„Сине, не плаче мама. Она се само мало зноји од напора да добро замеси тесто. Није мами тешко да нам сваки дан меси уштипке. Срећна је што се „племенити“ људи данас одлучују да не једу као што не једе већина сиромашног народа“, и даље лажно симирен отац одговара сину.
„Тата, а зашто ми једемо само уштипке, чорбице, и зашто ми увек кажеш да ћу сутра имати нешто друго? Зашто ми више не идемо на излете, на море? А ти тата, зашто само читаш огласе за посао и зашто твој посао више не ради? Мамина кутијица са златом је празна. Све је продала. Каже да више није модерно носити злато, а Соњина мама има пуно злата на себи. Соња каже да злато показује да је човек богат. И Соња каже да сам ја сиромашан, да не можемо више да се дружимо сваки дан. Ти си продао ауто, а мама је продала мој спортски бицикл, продала је и моје ролере“, сада већ плачним гласом малени дечак поставља оцу питања.
Сенка савијених ледја, пред теретом истине седела је у фотељи. Отац је размишљао о питањима сина. И сам је себе питао куда иде живот његове породице и где су нестали дани сигурности и среће? Сетио се колико је труда уложио у своје школовање. Колико је изазова младалачких заобишао да би савесно одрадио оно што се од младост тражи док се одраслости приближавао.
Сетио се тренутка када је са својом Аном започео заједнички живот. Колико су били срећни када им се син родио. Није им тешко падала истина да су подстанари. Сматрали су да то неће бити за дуго, да ће својим радом створити свој властити дом.
Брижљиво је планирао сваки дан за своју породицу. Где год да се нашао са мислима је увек био уз своју породицу и уз то да посао што савесније заврши и да се њима врати. Једино што није могао да испланира опстанак Србије и права на нормалан живот у њој. Они који су све испланирано и планирано газили пред градјанима Србије, били су јачи у плановима од српског народа. Тако је и његово радно место закачено зубом планова који уништавају опстанак јединке, и опстанак јединки у маси незапослености.
Није знао како сину да објасни да немање посла није због његовог нерада, лењости, већ од силе која ти не дозвољава да до посла додјеш. Много је данас људи у кориту реке незапослености. Неплаћене и нечасне послове он не жели да прихвати. Танана душа његове Ане је ослабила када су обоје остали без посла. Ана из ноћи у ноћ тихо плаче јер не сме да испуни жељу свом срцу да роди још једно дете. Истина да ни ово не може лако да прехрани, да се селе из мемљивог стана у мемљивији, црпи све сокове некад једре девојке, савесне мајке, супруге и запослене жене. Њене крупне плаве очи, све више су црвене од суза и модре од туге. Корачајући тихо и тромо кроз своје мисли, не може да заобиће истину да се не прихвата бесплатних послова, послова од којих ће моћи само мемљиву кирију да плати, а да Ану оставља саму са дететом и истином немаштине. Зна да по сунчаним данима може „мирно“ да одради дан сезонских послова, док једино то сунце чува Ану од депресије, и да том зарадом покрива дане сивила, хладноће и хладне истине да је зима на прагу, а лето далеко.
Понос му трза тело, као што и уловљена риба трза најлон на штапу улова, од помисли да је измишљен Светски дан хране, и том изуму додат дан штрајка гладју против глади. И управо тај „хумани“ изум су нехумано осмислили они који нису спречили стварање гладног човечанства. „Да ли је и човек као и биљна култура која се преноси са континента на континент, па и њега преносе кроз светску глобализацију од изума до изума“, покушавао је да не осети мисао која му је надимала плућа и апел побуне.
„Шта ће још измислити да погазе радно способне људе, домаћине?“, текло је питање кроз његову душу, лагано и лепљиво као што и крв из ране тече низ руку.
„Данас и богати гладују, какво смејање у истински гладна лица“, размишљао је увлачећи бол дубље у савијена рамена.
„Колико је фабрика и предузећа уништено, јефтином продајом опљачкано? Колико се на семинарима хране потроши и рачун скине са народних ледја? Највише министара имамо. Најнеспособније посланике. Коцку СМС порука у свакој емисији. Колико гала пријема у част безчашћу и колико се ту поједе и попије?
И како у својим размишљањима да се не сетим емисије коју недељом води Леа Киш? Најлепши кулинарски изуми пред очима гледалаца, а никад у студију није било гладно дете, сиромашан човек, обичан градјнин Србије, онај од кога они још увек гуле са огуљених костију, већ су гости увек по „чувењу“ бирани људи. Колико би хуманости било у тој емисији, када би сва та храна сваке недеље била послужена пред десеторо гладних људи, оних који стојећи у реду пред народном кухињом, остану без оброка, јер је недовољно хране за сву колону која пред казаном чека.
Како да се не сетим Саше Поповића и његових изума како лако до великог богадства доћи? Ево и сада, мами нас са врећама новца са малих екрана. Само „једна“ СМС порука и новац „може“ бити твој. Или је вешт коцкар, или вешто купује коцкарски занат, то није битно, како год да је вешт је, али не схватам како онда обичну ствар не зна, најобичнији изум да отвори народну кухињу где ће од сувишка своје зараде свакодневно нахранити много гладних уста.
Не, не могу у овом правцу да размишљам. Разум ми решење проблема неће донети, а видим да ми бол подиже притисак и да ми врућина гуши наду, и опет, ако не станем са овим мислима, чекаћу у апотеци да се људи разидју, па да лажним гласом мирноће купим само једну таблу лекова за срце, јер за целу кутију немам средстава“, скупио је снагу и одлучно устао из фотеље.
Подигао је „весечп“ сина на своја рамена. Окретао га као авион изнад своје главе и „летео“ са њим до груди своје Ане. Ту је спустио раздраганог сина, на сигурну писту мајчиних груди и гледао како и она почиње да се смеје док је прстићи сина по ледјима голицају, као и точкови на авиону што „голицају“ писту док се окретање не умири.
Брзином из своје душе је извлрачио нову шалу, и када је чуо свог сина и своју Ану да тону у заборав брига кроз звонке звуке смејања, погледао је ка икони Св.Николе. Само светитељ познаје место скривене туге у његовом оку, и само светитељ познаје речи које се преливају преко немих уста и наду која иза молитве остаје „помози милосрдниче гладних, да глад из домова недужних нестане“...Зорица Драговић
Пола мере проје, са пуном мером кима је рецепт за самце, разведене и усамљене у савременој породици. А таквих данас има све више. И уместо да се препустимо сликама тв-а и таласима депресије, отворимо кувар са провереним породичним рецептима и не одустајемо од себе правећи, рецимо, проју. За пола нас, пола мере:
два јаја,
две шољице пројиног брашна,
једна пшеничног,
две шољице млека,
шака уситњеног сира,
пола шољице уља,
пола прашка за пециво,
пола кашичице соли,
пола кашичице путера за подмазивање плеха и
пола кашичице брашна.
Мутим миксером пола мере проје, да победим празнину у мени због погрешног осећања да пола живота протиче као маса под метлицама миксера. У круг, у истом смеру, полако, па све брже и брже. Посипам ким, још мало, па још мало више. Ким једини не иде на пола мере. Кажу да је добар за стомак, можда помогне стомаку који се грчи од недостатка друге половине живота потребне за пуну меру проје. Ким ствара гасове па можда у пуној мери, на пола мере проје, издува сву ону напетост која се из ноћи у ноћ таложи у стомаку.
Некада смо овај рецепт драге тетке множили са два. То је мера за обичну породицу. А памтим времена када је тај рецепт, са препоруком да проја остаје и за доручак, множен са четири. И то се такође звало породица, и не сећам се да је њених чланова било више од оних у обичној мери од четири јаја, али су врата и душе биле отвореније, па је и мера дизана на квадрат. Кроз врата је мирисала проја и увлачила мамину комшиницу, дечје другове и другарице који су били нераздвојни, „К’о везана цревца“ - како су говориле маме, док су се поред деце увлачиле и тетке, стрине, ујне и остале шурњаје коју су, чешће него данас, навраћале носећи своје проблеме и осмехе фамилији.
Шта се десило са мером за проју и породицу? Немам појма. Прошло је чак и време суза, усамљености, туге и бола. Време када су два јаја била благо остало је испред тога, а после времена када је свака честита Васина торта дисала од бар двадесет свежих, пенасто умућених јаја, у неколико филова. Али Васина торта је тек за разраду тезе о свакидашњици. Проја је испечена и ред је да јој дам још мало простора.
Памтим приче о проји без јаја и сира, али не и о проји од пола мере.
− Па можеш и ти да позовеш комшинице, пријатеље,..... па опет комшинице.........
Да можда једно вече, друго, па и треће. Али већ четврто ће бити превише. И када дођем до четвртог сетићу се мере од четири јаја, велике породице, бучних разговора, шала, свађа које из данашњег угла и нису биле свађе. Данас више боли цивилизована тишина, од тих некадашњих свађа, јер свађа је била доказ да нам је стало. Данас је лакше и лепше ћутати. Док сам возиш свој аутомобил, сам бираш намирнице по мегамаркету, сам спремаш пола проје за живот у коме недостаје неко да се посвађаш. Макар око тога да ли је довољно слана, печена, тврда или мека, како су нам већ нарави у причи око стола укрстиле копља.
Шта има много да се прича када свако вози свој живот у круг са самим собом, као миксер оно пола мере проје? Шта има да се тражи више од живота осим да те неко остави на миру? Мир му дође као циљ, који наравно постижеш само са самим собом, јер још два јаја која додајеш за пуну меру проје носе ризик да је једно од њих мућак, да све због њега може да пропадне и поново мора да се мути.
Колико ли је пута мами пропала проја? Ко би то могао да зна? Када то не запамтиш приче почињу да личе на Васину торту. Све је некада било лепше, веће, боље, и проја, наравно.
Зашто је свако за својим рачунаром и парчетом проје на тањиру лепша слика од плеха проје на столу између четири особе?
Нисам толико жељна проје колико потребе да цивилизација поставља и егу границе једноставно, лако и брзо као што уводи нове моделе мобилних телефона, компјутера и микроталасних пећница, и да ту негде остане места да заједно поједемо плех проје причајући о њима.
Давим и смарам, као што кажу клинци, са овом причом о проји. Звучи депресивно, али је ипак истинито, као што је депресија истина овог века са причом у којој је, све чешће, муж на путу, жена на фитнесу, а деца за компјутером или на неком тренингу, проја је још једино топла. Проверени теткин рецепт пробио се кроз его свакидашњице до пола породице, чак и кроз понуду мегамаркета до дубоко замрзнутих производа који се на брзину испеку, као што се на брзину отворе и затворе слике и приче онога што је било, или личило на праве ствари у животу.
Пријатно уз проју, вама што је купујете у мегамаркету, а још више вама који је пробате верујући старом теткином рецепту за проју и живот који гласи: „У животу два и два, као у математици, нису четири“. Права мера за породицу и проју крије се у осећају, а не у броју.Мирјана Лукић мирХАНА
ОНА
Сваког јутра када пођем на посао, а то није баш тако рано, она ме већ чека у ходнику, помало нестрпљива због мог кашњења. Ја увек отворим врата хаустора како бисмо нас двоје ишетали на трем и три степеника што повезују нашу оронулу двоспратницу са одскора асфалтираном улицом. Кренем надесно, поново испуњен надом да ће и она учинити исто. И поново само моји кораци одзвањају у смеру ружичастог паноа на коме, разливајуће зеленом бојом, нечија рука исписује: ЉУБАВ ЉУБАВ ЉУБАВ.
Мада сам себи чврсто обећао да то не чиним, не могу а да се не осврнем и погледам шта је с њом. А она блиста на јутарњем сунцу, у лакој свиленкастој тканини, засењујући нашу двоспратницу, чинећи је трошнијом него што је одиста била.
Гледа ме право у очи - радознало и дрско у исто време. У дну зеленкастих језера њених очију трепти и светлуца прастарим зовом за блискошћу. И хиљаду пута да осетим такав поглед, сигуран сам да би ме и хиљаду-и-први сусрет с њим, једнако збунио као и онај први.Махнем јој молећиво да ипак крене са мном. "Не!" рече она покретом главе, али не сувише одречно, што ми ули нову наду да ће она сутра, можда сутра, ипак попустити. Нагло се усправи, осмехну се, или ми се то само учинило, и журно, готово трком, оде супротним смером и ускоро нестаде иза угла. У мени се задржа само слика њене грациозности, лаког хода и речитог ћутања.
Сваког јутра када пођем на посао, а то није баш тако рано, она ме већ чека у ходнику, помало нестрпљива због мог кашњења. Овог јутра је нисам затекао. Журио сам на час, како студентима не бих пружио још једну прилику за оговарање, али сам се непрестано освртао, не бих ли је негде, под неким дрветом, пред неком продавницом, угледао. Бринуло ме шта је с њом. Њене невелике године будиле су зебњу. Одржао сам час, а боље би било да нисам, и тако ипак пружио прилику студентима да ме оговарају, и одмах, не свраћајући у бифе да се видим са колегама, одјурио кући. Устрчао сам на други спрат и зазвонио код старе госпође Вукобрат. Несигурним покретима руку, старица најпре откључа а потом отвори врата. Са лица јој се читала неизмерна туга. То ме још више онеспокоји.
"Госпођо, шта је са вашом мацом Саки?" упитах, готово без даха.
"Ноћас су је појели пацови."Лука Јоксимовић Барбат
КУПАРИ 1978.
Освануло је дивно јулско јутро. Устао сам из постеље и кренуо према отвореној тераси наше собе, одакле је допирао жагор и смех уранилих шетача. Изишао сам на терасу и погледао према мору, призор је био велићанствен. Море се блистало и изгледало као огледало у коме се огледало небо.
„Добро јутро! Колико је сати?“
Изненада сам чуо поздрав и питање добивши пољубац. Тргао сам се, а она се детиње насмејала.
„Сада је девет“, одговорио сам гледајући је похотно. Одмах је приметила и
рекла:
„Није ти доста, па због тога смо остали без доручка.“
„Мани маслац и чај“, узвратио сам и даље је гледајући пожудно. Она се
окренула, прешла преко собе и дошла до плакара у малом предсобљу. Са себе је свукла како сам ја то називао – комарник спаваћицу и безазлено рекла:
„Када се истуширам и спремим, водиш ме негде на доручак. Чуј, знаш ли где има млека? Пријала би ми бар једна шоља.“
„Знам“, рекао сам хватајући је обема шакама за голе груди које су немирно
поигравале као два прелепа бела јагњета која скакућући задиркују једно друго.
„Хеј! Остави то. Када ћу ја доручковати?“
Рекла ми је, смејући се на сав глас.
„Чим ја попијем своје млеко“, одговорио сам дрхтавим гласом пуним
узбуђења носећи је према лежају у соби. Спуштајући је на лежај, пољубих јој врхове брадавица које су већ биле чврсте. Као да је до тада нисам има у постељи, свом жестином сам се бацио на њено наго, млечно бело тело, сејући пољупце по њему.
„Мили мој“, шапутала је док сам превлачио језик преко очврслих, тамносмеђих брадавица. Знао сам да сада могу даље, сасвим се опустила. Као никад до тада, ни мало нежно, уђох у њу ропћући као самртник. Она ме опаса ногама, засу пољупцима гласно уздишући. Своје дивно извајано тело је подизала од постеље, као да испод ње гори ватра. Да, ватра је заиста горела, али у нашим срцима, телима и душама пружајући нам све оно што младост и љубав могу да пруже искрено заљубљенима. По завршетку љубавне забаве, она устаде и пође према купатилу, ја сам гледао за њом, дивећи јој се. Неочекивано је застала, окренула се према мени и кроз смех који неодољиво привлачи и плени, рече:
„Би ли могао још?“
Истог тренутка као газела, ускочи у купатило и за собом закључа врата. Остао сам на лежају, слушао шуштање воде и замишљао те сићушне капи како милују њено тело, осећајући неку љубомору према њима.
Шуштање воде престаде, чуло се само њено тихо, умилно певушење. Убрзо
затим је изишла из купатила и пришла плакару у предсобљу кои беше наспрам собних врата.
Поново сам видео њено наго тело, била ми је окренута леђима. Крв у мени поче
поново да кључа.
Из преграде плакара испадоше њене сунчане наочаре и падоше на под поред
њених ногу. Сагла се да их дохвати. У том положају између њених дивно као руком
вајаних бутина, испод величанствено обликоване задњице, указале су се стиднице
обрасле густом, црном длаком. Изгледала је као каква вучица полуотворених чељусти која извирује између белих, мермерних стена ишчекујући плен. Крв ми јурну у главу, а у ушима ми почеше одзвањати њене речи: „Би ли могао још?“
Хитро као тигар што из заседе скаче на жртву, дивље је дочепах у наручје и бацих на лежај.
„Шалиш се, зар не?“, рекла ми је гледајући ме право у очи.
„Не, малена“, рекох и дивљачки насрнух на њу. Није се опирала, предала ми се.
У том љубавном заносу или лудилу, не знам, љубио сам сваки део њеног предивно
обликованог тела, па тек тада уђох у њу.
Колико смо остали на лежају, не знам, али после излива страсти, први устадох и пођох према купатилу. Изиђох у предсобље и видех да су врата на њему напола отворена. Брзо сам их затворио, вратио се у собу рекавши:
„Имали смо посету, малена.“
„Како? када?“ промуцала је гледајући ме зачуђено.
„Ништа страшно, вероватно је собарица хтела да поспреми собу, па када нас је видела у акцији, оде заборавивши да затвори врата. Устајући са лежаја она каза:
„Ех, да се бар јавила, какав си био, могао си и њу усрећити.“
На ту њену опаску смо се обоје дуго и гласно смејали. Пошто смо се
истуширали, облачећи се она добаци:
„Овога јутра си прошао много боље од мене. Ја остадох гладна, а ти си своје
млеко попио и то пред публиком. Остала сам без доручка, без ручка нећу.“
У шали се спремисмо и загрљени пођосмо према сали за ручавање.
*
Иако народ тврди да је време најбољи брисач свега што остаје далеко иза нас, код мене није. Од тог дивног, непоновљивог јулског јутра прође заиста много
времена, а оно још увек живи дубоко у мојој души.