logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

 

  logo poeta
   

ВОЈВОДА ЦРЕП ВУКОСЛАВИЋ

           Борба за самосталност Србије:  У борбама Немање, који је наставио и даље да ратује нападајући  византијске територије, како на својим источним границама тако и на другим правцима. Од највећег значаја био је продор у Дукљу, коју је у то доба силом „држао грчки народ“. Освајање Дукље било је тим значајније што се ова земља сматрала Немањиним „отачаством“ и правом  „дедовином“. Приликом освајања Дукље разорени су и освојени следећи градови: Дањ, Сард, Скадар, Свач, Улцињ, Бар и Котор. Град Котор био је поштеђен раза-рања па је Немања пренео овде и „свој двор“, тачније једну од сво-јих резиденција. Сви су ови градови заузети до 1186. године. Изгледа да се једино Бар држао нешто дуже, или је пак сачувао своју самоста-лност. То се закључује на основу чињенице што се кнегиња Десисла-ва, супруга великог кнеза Михаила, последњег владара из старе дукљанске династије, склонила у Дубровник 20.августа 1189. године. У њеној пратњи налазио се барски надбискуп Гргур, жупан Чрнеха и жупан Црепун (предак војводе Црепа), затим казнац Грдомил и друга влстела.
Нове области и нови обласни господари: У централним деловима Срског Царства постепено се стварала посебна област на челу са кнезом Лазаром. Баштински поседи кнеза Лазара налазили су се око Новог Брда, али судећи по свему он је од цара Уроша добио посебно подручје на управу, са центом у Крушевцу. Са тог подру-чја ширио се његов утицај на суседне крајеве. Још као „ставилац“ на двору цара Уроша успоставио је непријатељске и родбинске односе са челником Мусом, који је 1363. године добио од цара  Уроша на управу град Брвеник на Ибру са „жупом“.
Изгледа да су у то доба успостављени слични односи са Алтоманом, сином деспота Иваниша, који је имао поседе у Топлици. Сада се већ назире језгро будуће државе кнеза Лазара, којим је некада госпо-дарио као удеони кнез Стефан Немања. Биле су то добро познате жупе: Ибар, Расина и Топлица. Уз кнеза Лазара пристао је и крајишки властелин Цреп Вукославић, којег кнез Лазар назива „братом“  и чије је упориште био град Петрус у Лештију источно од Параћина. На тај начин утицај кнеза Лазара простире се и у долину Велике Мораве. Нека властела је била приморана на послушност, међу њима Никола Зојић са поседима око Рудника и Новак Белоцрквић са поседима у Топлици, као и друга властела.Област коју је створио кнез Лазар није пртрпела никакве губитке после маричке битке.
Држава кнеза Лазара: На рушевинама Српског Царства кнез Лазар је смишљеном и упорном политиком успео да створи нову срп-ску државу. Из малог језгра око Ибра, Расине и Топлице проширио је свој утицај и своју власт на све четири стране. После освајања земаља Николе Алтомановића границе његове државе излазе на Дрину и пре-лазе долину Увца према западу. На југу је држао Ново Брдо и Липљан, тако да је био господар најважнијег рударског центра на Косову и у Србији уопште. У правцу истока државне границе захватају долину Јужне Мораве, град Лесковац, Ниш, Бован код Алексинца, град Петрус источно од Параћина. Северна граница Лазареве државе избила је на Дунав 1379. године, када је освојио област Растислалића и постао господар Браничева и Подунавља. После смрти угарског краља Лудовика I (1382), кнез Лазар раскида вазалне односе према угарском краљу и напада Голубац, Београд и друга места, а његове чете прелазе  и преко Саве. Тада Сава и Дунав постају сверне границе његове државе.

          Отвореном борбом за моћ силом ратника: хрисовуљом цара Уроша од 15. октобра 1360. године, дошавши по његовом сопст-веном наређењу , из околине Травунија (1)подно планине Бабе из Херцеговине у једној од четири мале српске Свете Горе (2) на планини Баба у Лештију  (преневши називе места на локацији „монашког центра“ Симеуна Немање светилишта у белегу њихове територије настањене у деветом веку) . У време Сименуна Немање овај крај обилује значајним историјским догађајима и трајно се везује за земље Немањића, као крајиште „граница отачаства“. То је уједно и једина територија на источној обали Велике Мораве која поуздано у припад-ности српске средњевековне државе , са повременим проширењима у време Милутина, Душана и Лазара датира. Од пре 1355. године, када Пустош, (Пустињу над пустињама (3) , војно утврђење Петрус на платоу планине Бабе, цар Душан даровао је свом властелину жупану Влукославу (4) у баштину, па све до почетка 19 века, када се помиње као нахија Петрус или Петрос(5), ова област, назначена прво као властелинство па преко области у деспотовини и Турске нахије, привремено као истоимени дистрикт, егзистира чак и у административним поделама у непромењеном облику све до данашњих дана, сада је то територија општине Параћин.
Српска цивилизација сатрвена је у освајањима Османлија. Поред губитака  људи, уништења су однела градове и насеља, дворове и властеоске замкове, готово све ризнице и библиотеке, беспоштедно и војно утврђење – град Петрус. Муса је напао петрушку област и запалио град Петрус 1413 године.

(1)Травунија - Требиње

(2) Остале три Мале Српске Свете Горе налазе се: поред Овчарско Кабларских манастира, Мојсинска која је добила назив по истоименој планини југоисточно од Крушевца и света гора на Скадарском језеру.

(3) Пустиња – називана су пустињом ненастањене области

(4) Влукослав – Вукослав

(5) Петрос – прев. С Грчког Камен

          Двоструки престо жупана Влукослава:  је поделио синовима Држману и Црепу (Чрепку по неким наводима). Његов старији син Држман је богослужбено размештен у иноке (6) . Сава Немањић је довео у Србију учене монахе из Хиландара, које је хиронтонисао и поставио на новонастале епархије. У тој новостеченој области Црквом спроводи оргнаизацију државе. По постригу Држман добија име Дионисије, и бива постављен за игумана манастира Матере Божије коју његов отац жупан Влукослав подиже на првобитним темељима Немањића. Цар Урош том својом повељом потврђује Хиландару црвкву Матере Божије под Петрусом коју је сазидао
„верни и многољубими влстелин царства“ му „жупан Влкослав“,и  заједно са свима даровним селима и имањем приложио Хиландару. 
Под кругом године: 6889 који је тада текао забележено је: Сије лето бист Црепов бој на Дубравнице“. Тако је (без прве две речи) забележено, а у летописима треће групе: „Уби (разби) Цреп и Витомир Турке на Дубравнице“. Додато је још дек. 25 дан“
О томе боју или победи Цреповој 1380 године  (на сам дан Божића), нема нигде више помена. Нема помена ни о Витомиру. У боју на Дубравници Цреп је први потукао Турке после изгубјеног боја на Черномену 26 септембра 1371 године крај реке Марице . Од тог дана постао је страх и трепет за Турке и у периоду своје владавине
петрушког крајишта бива проглашеним једним од истакнутих војсковођа Балкана.
Кнез Лазар купио је виноград и приложио својој задужбини Раваници. Тај  се Црепов виноградпомиње и у потврди имања ман. Раванице коју је издао патријарх Арсеније III. 
Пред кнеза Лазара: дошао је игуман хиландарски Сава са старцима и позвао на суд Црепа за цркву коју је његов отац Влкослав сазидао у својој батини у Петусу у месту званом Лештије, и приложио Хилндару.
Iза речи војводе ЦрепаДеца нису вољна земље“....
Отргнут је лист, али остала је записана клетва:
      „Ко се усуди отети из руку (манастира Св. Пантелејмона) или преиначити нешто од овога вишеписанога а што сам ја записао, такога да уништи Господ Бог и Пречиста Његова Мати и да га убије силачасног и животног крста. И да је прокет од Свих 12 врховних апостола и од триста и осамнаест Светих Отаца Никејских и од Свих Светих који су одувек угодни Богу. И да је заједно са Јудом и Аријом и да је са онима који рекоше: „Крв његова (Христова) на нас (нека падне) и нашу децу! „И уместо да му Помогне, нека му је Великомученик Христов Пантелемон противник, и овде, у његовом земаљском, као и у његовом животу после смрти. Амин“.


(6) Инок - монах

       Пред кнеза Лазара дошао је игуман хиландарски Сава  са старцима и позвао на суд Црепа за цркву коју је његов отац Влкослав сазидао у својој баштини у Петусу у месту званом Лештије, и приложио Хиландару. Он им не хтеде судити, већ их посла на суд патријарху Јеврему. На суд код патријарха изишли су од стране Хиландара монах Ђерасим „брат Влков“ (Бранковића) са старцима и Цреп. Калуђери су изнели повељу цара Уроша којом потврђује Влкослављев дар Хиландару (то је она горе поменута). Цреп је пак изнео четири повеље: прво, повељу цара Стефана којом потврђује цркви у Лештију села и имања која јој је Влкослав као својој задужбини приложио; друго, повељу цара Уроша којом потврђује повељу очеву (обе сад изгубљене) ; треће, повељу Урошеву (исту горњу) којом је потврдио Хиландару приожену цркву Влкослављеву у Лештију коју је сазидао са својим синовима Држманом и Црепом. Али, додао је, калуђери хиландарски који су руковали црквом и имањем нехатом својим упропастили су је и довели „до последњег запустења“. Видећи то старац Дионисије (јамачно покалуђерени Држман) с братом својим Црепом обрати се молбом цару Урошу да им врати цркву с имањем под њихову управу, да сасвим не пропадне, и овај им то својом повељом и учини.Патријарх Јеврем, видевши све повеље, пресуди да остане онако како је цар Урош својом последњом повељом утврдио, и изда Црепу своју повељу. Ту повељу Јевремову потврдио је Црепу и наследник његов патријарх Спиридон. С тим повељама после смрти Дионисијеве (1379 године)  изашао је Цреп пред кнеза Лазара молећи га да и он то поврди, што је Лазар овом својом повељом (у којој назива Црепа „властелин I брат мој“) и учинио. – Повеља је недатирана, али како је издана за време паријарха Спиридона, јамачно је око 1380 године.
Овом повељом постаје нам јаснија је дано врло оштећена Лазарева повеља од 14 септембра 1884 (1375) лави св. Атанасија у којој се вели: дођоше „пред господство ми „игуман Лавре Кирил „и брат господства ми Цреп“ и молише да им потврди што је од Своје баштине приложио Лаври инок Дионисије за своју и свога брата Црепа душу, што им он овом повељом и учини.
Без сумње Црепов је син Венедикт Цреповић, кога помиње деспот Стефан у својој повељи Хиландару, од 8 јуна 6919 (1411) у Јагодној, којом је приложио Хиландару нека села за Лештије јегда вратих Лештије хтитору попу Венедикту Цреповићу“
ВенедиктЦреповић:  (Венедикт монашко име(7) , огледа се у превасходно на пољу књижевности  оставивши видан траг на том делатном пољу. Његов животни пут до 1411 године, засад је недокучив, али је претпоставити да се пре те године замонашио. Повељом од 8. јуна 1411 године, као што је познато деспот Стефан Хиландару дарује села са засеоцима у околини Новог Брда и два села, у ондашњем Левчу, а данас у Темнићу, Бачину и Церницу, која се налазе у близини Крушевца.  Ови поседи били су даривани Хиландару као замена за властелинство цкве Матере Божије у селу Лештију које је враћено ктитору поп Венедикту Цреповићу , Деспот Стефан је заузврат добио право на шест аделфата  поред ћелије пок.Герасима Бранковића, вртове, винограде I остала права. Ово је одлучено на сабору који је одржан у Јагодној  (данашњој Јагодини) уз присуство свештеника и властеле.  Овим чином, може се тако рећи, решен је вишедеценијски спор између породице Вукославић и угледног српског манастира око ове цркве и њеног властелинства. (Ово властелинство је својевремено жупан Вукослав поклонио Хиландару чији дар је цар Урош потврдио (1360). Због лошег газдовања Хиландараца, Вукосављеви синови Цреп и Држман су покренули спор око враћања овог поседа. Спор добијају о чему нам сведочи потврдна повеља кнеза Лазара из 1379/80. године. По свему судећи Хиландарци не одустају од овог поседа и свакако у периоду између 1389 и 1411 године, под непознатим околностима долазе у посед овог властелинства, који им је по свему судећи даровао сам Стефан Лазаревић. Након погибије брата Вука 1410 године I тиме победе у братском сукобу, деспот Стефан креће у сређивање нарушених односа између њега и властеле која је добрим делом, у сукобу браће 1409 године, стала на страну млађег Вука.  У таквим условима настаје поменута повеља деспота Стефана. Ситуацију сликовито описује Константин Филозов: “Ако је ко због невере своје (што) изгубио или (због) лошег служења или којим другим начином постаде сиромах њих (деспот) остављаше на прво достојанство и поштовање, па макар да су били у бедним приликамада сене лише места отачаскога и дедовскога и прадедовскога”. Сматра се да се ова последња реченица у потпуности односи на Венедикта Цреповића. Након овог догађаја, деспот Стефан свакако у циљу даљег побољшања односа,издаје заповест да се у овом манастиру, вероватно за његову личну библиотеку, препише Панагирик зборник слова црквених отаца и великих беседника о важнијим празни-цима. Препис је урадио јеромонах Јован 1412 године.  Ова књига је писана на пергаменту, док други сматрају да је била писана на хартији, према шкртим подацима зна се да на почетку пише: “Панагирик светаго Павла, 7. начело, мученије светагоПрокопија . Преписивач је на крају књиге оставио следећи запис: У дане правоверног и христољубивог деспота Стефана свих српских и подунавских и посавских земаља (господара), двадесетчетвртегодине његове владавине, писа се књига ова руком грешног јеромонаха Јована уЛештијанској пустињи, пошто је сам Господар деспот наложио. Круг године је тада текао 6920 , индикт 5.” Ова се књига касније нашла у светогорском манастиру Светог Павла. За претпоставити је да је поседник ове породичне баштинске цркве, Венедикт Цреповић, имао утицаја на овај чин имајући у виду његову каснију делатност.

(7) Венедикт – Благословен

           Као и раније и у периоду владавине деспота Стефана Лазаревића нема оригиналних богославских дела, али има доста Преведених и у већем броју оних која су поново преписана што указује на њихову траженост и читаност. У ту групу се сврстава и “Шестоднев Јована Златоустог” преведен 1426. године. О томе нам сведоче два запи-са. У првом се каже да је инок Јаков за попа Венедикта превео са грчког (еладског) на “наш словенски”  “Шестоднев Јована Златоустог”. Јаков је био познати хиландарски монах, преводилац и преписивач богославних дела чија делатност сеже у крај XIВ века. На двору кнегиње Милице и њених синова Стефана I Вука био је 1390. године. У другом запису се каже да је у време деспота Стефана поп Венедикт (Цреповић) у Светој Гори са грчког на српски превео “шестодневник светаго Јована Златоуста”, а у славу божију и  “пречисте матере Божије Лештијанске”. Ови записи нам говоре о реализовању заједничке замисли инока Јакова и Венедикта Цреповића да се преведе Беседа Јована Златоустог на књигу постања као заједнички рад.  Они говоре да је Јаков превео Прву књигу, а Венедикт Цреповић другу. Они сведоче и о духовној (књижевној) делатности Лештијанског игумана и његовом боравку на Светог Гори, због рада на овом делу. Овај рукопис се данас налази у Државном Iсторијском музеју у Москви (Русија).
Углед и поштовање које је уживао код десота Стефана задржао је, ако не и увећао, и код његовог наследника, Ђурђа Бранковића. О томе нам сведочи и један догађај из 1412 године чији је актер био Венедикт Цреповић.
У средњем веку се велики значај придавао моштима светаца. Сматало се да оне чине чуда, да имају моћ исцељења, да могу спасити град I државу. По схватањима богословским Светитељске реликвије су сматране за најубедљивији доказ обоготворења материје. Налажење I пренос моштију значајних светаца (апостола Андрије, Луке, св.Стефана) имало је снажан одјек у тадашњем свету. За проучавање овог питања значајни су списи Јована Златоустог који поред богословских тумачења прецизно одређује појам моштију.
Приликом ратовања у Босни, код града Теочака, непознати старац обавестио је деспота Ђурђа да се у Епиру у граду Рогосу налазе мошти апостола Луке. Деспот прихвати његов предлог  да их откупи. Разлози су били вишеструки. Мошти су биле преко потребне српској деспотовини тог доба због ситуације у којој се налазила.  Поред тога Ђурађ Бранковић је желео да прибави углед Смедереву I цркви веро-ватно уз помоћ бивше султаније Маре, успева да од султана Мех-меда издејствује дозволу за куповину моштију. Након детаљне провере моштију, деспот је за њих платио 30.000 дуката. Након дуготрајних припрема, у Рогос је послата делегација коју су чинили, призренски митрополит Михаило, Лештијански игуман Венедикт Цреповић и властелин Стефан. Изасланство је преузело тело поневши га на његово реће путовање. У Смедерево су доспели 12. јануара 1453 године где је приређен свечан дочек. Мошти су положене у нову митрополитску цркву посвећеној Св.Богородици. Султанија Мара је за свеца израдила одежду од сиријских златних тканина. Пренос моштију је био празник у коме је учешће узело целокупно српско средњевековно друштво.
Поводом овог догађаја два непозната књижевника саставила су дела “Опис преноса моштију еванђелисте Луке из Рогоса у Грчкој у Смедерево” Високих уметничких и литерарних вредности која се датирају у период од 1453 – 1456 године. Један опис се данас налази у Патријашијској библиотеци у Београду, док се други налази у Нацио-налној библиотеци у Паризу. За нашу тему интересантано је оно дело које се чува у Патријашијској библиотеци, мада се у Париском рукопису налази помен игумана Лештијанског кир Венедикта као члана делегације која је ишла за Мошти, док се у рукопису у Патријашијској библиотеци не помиње.

          У библиотеци Паријашије налази се Зборник, настао поводом преноса моштију светог Луке у Смедерево. Он садржи: житије, Службу (збир песама) о преносу моштију апостола Луке, похвално слово, параклис (молебан) поменутом светитељу. Писан је на папиру српскословенским језиком, има 271 лист  и укоричен је. Величина књиге је 210 x 140 мм. док је размер текста 140 x 90 мм. Текст је исписан бледоцрвеним и црним мастилом. Да се са преписивањем журило говори нам недостатак вињета и заставица. Једна рука је писала ово дело. Сам опис налази се од листа 142 до 169 б.  Ауторов опис песама, као и преписивач нису утврђени. Један од претпостављених аутора је и Венедикт Цреповић. У прилог те претпоставке наведена је песма из Мале Вечерње, прве стихире, глас четврти која се налази на страни 70 б I која преведена на савремени језик гласи:

         “По достојанству те слави, песмама духовним
Српска црква свечасна, блажени
          и учињена славно мраком моштију твојих
Луко, благовесничеХристов,
коју просветио јеси сијањем чудеса
твојих.”

          На крају Зборника заведним под бројем 165. налазе се три записа који нам говоре о занимљивом путешествију овог рукописа. На листи 271 б. налазе се два записа. Први потиче из 1512 године и сачинио га је јеромонах Михаило. Он каже да се у Раваници (манастиру) налази књига о преносу моштију светога Луке у Смедерево. Други запис сачинио је патријарх Пајсије 1641. године. Трећи запис налази се на другој непагинираној страни и ту пише да је Житије светога Луке пренето из монастери Врдника (на Фрушкој Гори) у манастир Раваницу 28. августа 1729. године.
Дакле, рукопис је након пада Смедрева доспео у манатир Раваницу, где се највероватније налазио до сеобе 1690. године када је пренет у манастир Врдник на Фрушкој гори. У Раваницу је враћен 1729 године да би касније опет доспео у манстир Врдник где га је пронашао и делимично пубиковао (само Опис преноса моштију) Iларион Руварц 1868. године.
За Венедикта Цреповића се такође претпоставља да би могао бити Смедеревски беседник који је држао посмртни говор деспоту Ђурђу. Претпостављени је аутор за “Молитву молбнују Богородици” (31. март 1458 – 21. март 1459).
У погледу даљег животног пута Венедиктовог издвојићу део који сам добила у библиотеци Патријашије града Београда. Iз књиге Српски јераси од IX-XIX века;
Венедикт пре 1455  Митрополит грачанички I новобрдски. Не зна се тачно када је Венедикт постао Митрополит грачанички и новобрдски. То је морало бити пре 1455 г. јер је тада већ морао напустити своју епархију коју су Турци те године већ сасвим освојили.
Даровницом Деспота Ђурђа и његовог сина деспота Лазара Бранковића од 06.IX 1465 године, митрополит Венедикт је добио лично доживотно властилинство. “Наиме 01. јуна 1455 године, Турци су дефинитивно заузели Ново Брдо, а ускоро и цело Косово поље и сву област старе липљанске или грачаничке епархије Митрополит Венедикт , који је по свој прилици био уклонио се је тада пред Турцима у остатак државе деспота Ђурђа и тамо потражио привремено уточиште. Али, када је прошла година дана и све мање било изгледа на могућност старог повратка изгубљених земаља деспотовини, митрополит је, оставши без, средстава за живот, замолио старога деспота, да му осигура егзистенцију каквим личним доживотним властелиством. И стари Деспот Ђурађ , са сином деспотом Лазаром, учинили су то горе поменутом повељом.  Према тој даровници митрополит Венедикт је добио на доживотно уживање властелинство манастира Св.Ђорђа  на реци Враћешници, југоисточно испод рудника. То је властелинство основано око 1429 г. Радич Поступовић, велики челник деспота Ђурђа.  Даровница је предвидела и могућност, да се митрополит Венедикт врати у своју Грачаничку епархију или да добије на управу какву другу митрополију, па је  одредила да он у тим случајевима задржи ово властелинство, јер му је оно дато на лично уживање до смрти I стога су, у сваком случају дужни били; “да слушају и покоје митрополита до смрти; јер јер је милост господствани (нашег) дасиовуцркву и селамитрополит Венедикт др’жи до свога живота, па су стога сва села и људи овог његовог властелинства ослобођени били од свих великих и малих работа у корист владреву.“

Митрополит  Венедикт се није користио овим властелинством ни три године. Наиме, Турци су већ 20 јуна 1459 године завладали целом Србијом те је митрополит „напустио Србију и са деспотовом даровницом повукао се у тадашњи врло угледни манастир Св. Павлана Светој Гори где је и умро и где се и данас чува поменута даровница деспота Ђурђа Лазара“.
           Његове мошти налазе се при манастру Свето Павла у години 1459 успокојио се, на Светој Гори у Грчкој. У тај манастир  доспела је и повеља од 06. септембра 1456. године. Можда у прилог тези да је Лештијански игуман био митрополит и да податак да се у овом манастиру налази Панагирик из 1412 године. Можда је заједно са Венедиктом Цреповићем доспео на Свету Гору. (Панагирик који је превео с Грчког Јеромонах Јован, подвизник у манастиру у Лештију, који бива погубљен при манастиру Стјеник подно планине Јелице. Његов дан слави се 07. јула (Iвандан) од народа је проглашен за Светог Јована.
              Iз изложеног проистиче закључак да је Венедикт Цреповић био један од значајнијих духовника у Деспотовини, исто тако и уважена и поштована личност. Својим деловањем оставио је вечан траг у културној историји средњевековне Србије, наравно и средњег Поморавља на том делатном пољу.
           Монахиња Анисија(8) , кћерка војводе Црепа сахрањена је при манастиру свете Атанасије при лаврама Атоским у Светој Гори у Грчкој. С претпоставком да је дане монаштва провела при манастиру светог Пантелејмона.  Једини податак до сада пронађен.
            
   Поговор аутора:             

                  У чарапама од беле боце, кренула сам у Стари град(9) без путева кроз баштину петрушку да из источника(10) Петруше(11) исцедим кап историје која је саму себе усукла у поникву(12). Али нисам желела да се играм историјом. Историчари не воле да буду ухваћени у ономе што није. Мост са тим делом наше прошлости могла сам успоставити само на основу многобројних истрага извора аналогија и хипотеза. Педатно сам се послужила из великих пројеката објављених дела научника. С мобом за допуну нових сазнања овог заборављеног средњег века. Рођена у баштини петрушкој, где и сада живим подно манастира
Покрова Пресвете Богородице који је обновљен 2004 године, забележила сам легенду која се вековима простирала овим кошавом
опасаним пределима од уста до уста;  Војвода Цреп кренуо је из града Орловића Павла  који је био лоциран подно Петрушког војног утврђења града Петруса, на Видовдан 08 јуна 1389 године, Са својим велможама, плаћеницима, власима и Сербима на Косово Поље. Када је при смотри војне вршена прозивка. Из села Златнице, нису се одазвали. Питао је шта је са њима? Муте се. У одговору муте се прокле их: „Дабогда се занавек мутили“ и село доби име Мутница до данашњих дана. После Косовске битке не помиње се ни у народу. Запис о његовом боју на Косову до данас није пронађен.
Гробна места жупана Вукослава, игумана Дионисија и Црепа Вукославића такође по памћењу народа, претпоставља се да су се налазила непосредно поред Цркве.

(8) Анисија – успех

(9) Петрус – Стари град, Градац назив који је још остао у народу овог краја

(10) Источник – извор

(11) Петруша – река која је текла испод града Петруса

(12) Пониква – река понорница, река која је пресушила

          Дакле, скинула сам катапетазму(13) с мог прозора високе собе и отворила прозор у видике који су били усучени у поникву, с великом чашћу и задовољством да представим заборављене кроз списе историје личности уз писање мог дужног поштовања према њима, уз опрез да не повредим њихово постојање, као ни читаоца, посебно не, историчаре. И уједно с дубоким болом у грудима скрна-вљења гробова мојих предака ковнице огњишта Српског. У кругу године 7516  који сада тече, овог XXI века 2007. године, најавим необјављено дело историјског романа о монахињи: "Ја, Анисија" који желим да представим читаоцима почетком наредне године.
Ипак. Амин.

Славица Анисија Благојевић

                                                          

(13) Катапетазма – завеса