ИЗАШЛО ИЗ ШТАМПЕ
Наталија Јаковљевић
АНТИКВАРНИЦА ДУШЕ
Осврт на циклус песама Наталије Јаковљевић
Наталија Јаковљевић, лекарка по занимању, поетеса по вокацији има изузетну срећу да се бави двема најплеменитијим делатностима: медицином и поезијом. И једну и другу делатност заволела је како се то обично каже од средњошколских дана. Као ученица гимназије почела је да пише песме и убрзо се нашла у Удружењу песника аматера. Уредници алманаха и зборника овог Удружења радо су прихватили и објављивали њене младалачке песме.
Свој раскошни, природни, списатељски таленат ова песникиња развила је до перфекције. Оно што прво пада у очи јесте чињеница да су њене песме, иако многобројне, веома уједначене и по снази порука и по транспарентности језика и по вешто и срећно смишљеном организацијом сваке појединачне песме сврстане у одређени циклус. Нема изразито високих узлета ни падова ни у једном циклусу, ни у једној песми. Све је у поезији Наталије Јаковљевић, што би рекао наш врсни теоретичар књижевности Богдан Поповић, расно, јасно и красно, а ми додајемо још: и модерно, интегрисано у савремени ток српске поетике.
Десетак песама сврстаних у циклус "Откровења" могу се сврстати у родољубиве, духовно-рефлексивне песме. Свака од ових песама је оригинална, неуобичајена, метафора. Наталија Јаковљевић, висока интелектуалка, незаведена флоскулама назови "Европејца" јасно види политички, друштвено-економски и културни амбис, ропство, јад и беду у који је сурван њен народ и сву беспомоћност, тихо привикавање масе на ропство.Зато пише песме о величанственим личностима, родоначелницима вечне Србије: Немањи, Растку-Светом Сави, Краљу Милутину, Цару Лазару оним великим творцима наше културе, државности, настављачима цивилизацијских вредности започетих на стаништима Сораба, Венда, Етрураца који су у предантичко време заједно са Грцима и Римљанима поставили прве темеље европске цивилизације, писмености. У том контексту уз чињеницу да смо изопштени из заједнице европских народа она метафорички апострофира Немањину лозу /Симеонова лоза/ као симбол нашег постојања и опстајања на овом Балканском простору на којем смо од почетка, од искона:"Хиландарци
Очекују чудо
Не надају се смакнућу.
Још увек башта рађа
И Симеонова лоза род даје
Благе вести шаље.
Свако је пуца нада
Да бог још увек крепи
И влада."И кад се ми Хиландарци бојимо смакнућа, не само наговештеног, већ јасно видљивог, виспрена песникиња се не боји јер осећа снагу наше историјске потраге за Истином, Правдом и Слободом, и уз Растка позива /у песми "Растко"/
„Огњу
Поклонићу
Храст-ово
Слово
Бојно!"Дакле, храст свето дрво Сораба, Словена, Срба и слово корен нашег имена, поетеса поклања огњу непомирљивој борби за опстанак. Како лепо речено-непорециви таленат на делу! Оваквим бисерима обилују и остале песме овог циклуса. Из песме "Откровење"
"Краљ Милутин
Данас у мене гледа
Са фреске на зидуПоред њега исти путир
Осмех у вину
И неко дете у крилу."
Песникиња препознаје себе као бебу /духовно дете/ у крилу родитеља нашег најуспешнијег средњовековног краља Милутина када је Србија цветала у политичком, привредном, културном и сваком другом погледу. Овде песничка имагинација има циљ да нас упути у далеку прошлост када смо много значили Европи, када су њихови гастарбајтери зарађивали кору хлеба у косовским рудницима, а краљ, градитељ величанствене Грачанице уз смешак и вино сањао будућност свог народа. Цитирани стихови у овој последњој строфи "Откровења"откривају велику наду песникиње да све људско, лепо и величанствено још увек није нестало у неповрат.
У Историјској песми, Наталија Јаковљевић понире у нашу дубоку историјску прошлост, тражи корене Расена, људи Сенке Сунца, како су себе називали стари Словени расути од Владивостока па све до Пелопонеза, на просторима Тракије, по целом Балкану и целој Панонији. Зашто су Аристотела немири свили-вероватно што умног Хелена његов најбољи ученик, Александар Македонски, чист Сораб није хтео да слуша, што није призивао само хеленске богове већ и своје соларне. И наша умна песникиња сумња у археоисторијске германско-нордијске школе које су зарад сопствених интереса искључиле сорабски етнос са простора Балкана. Ангажованост у поезији Наталије Јаковљевић нимало не шкоди општем квалитету, понајмање уметничкој вредности њених песама.
Дубоко одана својим песничким преокупацијама, песникиња спонтано и без позе каже "Удаде ме реч за песму". Тако је и насловљен циклус песама рефлексивних и љубавно-рефлексивних између којих бих истакао три изузетно лепе песме посвећене трагичним судбинама песникиње Марине Цветајеве, великом, нежном и трагичном Јесењину као и тајанственој и не мало трагичној Силвији Плат.
Из опуса рефлексивне поезије наше песникиње на располагању имамо песму „Адам“ у којој она размишља о јединству женског и мушког рода чији резултат једино могућ интегралан потпун човек. У прожимању мушког и женског принципа песникиња види и једино могуће решење за два наизглед супротстављена пола.
Сваки љубитељ поезије, па и они случајни читаоци, на први поглед могу уочити да су песме Наталије Јаковљевић заиста праве песме, високог квалитета и књижевне вредности. Песме које плене својим порукама, чаробним речима, врсним стилом.Београд, март 2008. год.
Миљојко Милојевић, песник
Поезији је духовност циљ.
Савршенство је предуслов Вечности.Песничко надахнуће је Божији дар, као и људски живот, а све што је од Бога мора да живи и остави траг који се еволутивно препознаје, осветљава и испољава једино захваљујући неуништивости и вечности душе, као Божанске искре Светог Духа.
Песме наше песникиње Наталије Јаковљевић су чудесан спој искрености порива трагања и гордости због елитираности тема и мотива, али и огромног свестраног и свеобухватног знања, који заокупља пажњу душе, на путу духовног зрења.
Сам наслов књиге"Антикварница душе"упућује на ризницу старих, вредних ствари које у рукама добијају нови живот и чија се историја осветљава новим светлом. У души сијају такве "стварчице"предмети из архетипског живота предака знања и сазнања, драгоцености у полумраку тајне. Песме обухватају период од 1984. године па све до данас, као да је песникиња желела да нам каже да оно што је "старо" у својој бити лако кореспондира са овим садашњим, а ово садашње може се подвести под оно прошло. У том конгломерату протиче живот и добија онај квалитет, које наша спознаја зове вечност.
Осећај блискости са изузетним песничким естаблишментом, попут аутентично екстравагантне Силвије Плат /1932-1963/, која је проглашена за америчку Марину Цветајеву, или Сергеја Јесењина /1985-1925/ и саме Марине Цветајеве /1892-1941/, као представницима најплодотворнијег периода руске књижевности, базираног на истинској мистици и мистици истине је покушај уверљивог истицања постигнућа праве вредности, која у себи обавезно мора да садржи честицу вечне душе.Песникиња врло уверљиво стаје у одбрану аутентичности њиховог живота и песничког деловања, бранећи их пред људима и Богом једино могуће речју, римом. У песми о Јесењину она као последњи аргумент песникове невиности потеже, зачудне, плашљиве очи срне која као гласник из неког другог света немо доноси једини могући одговор: „Не, песник није крив.“ Још таласају ражана поља, песник и песникова реч још живе у рими неког другог, оног будућег којег је сам песник досегнуо. И Марина Цветајева у свом очајању подиже руку на себе, али она још увек ходи у речима наше песникиње између бреза голих и без речи се споразумева са њом. Чак и ту смрт песникиња покушава да ублажи и њену неминовност поништи "Један младић црнооки, дошао ми из њене смрти".
Занимљиве су и песме "олиричене историје" града у коме је песникиња рођена. Песникиња се обраћа истинским градитељима и неимарима и сведочанствима историјске прошлости Београда и на свој особен начин оживљава прошлост и спаја је са садашњим па и будућим градом. То су песме посвећене Николи Доксату де Морезу, градитељу Калемегдана, Емилијану Јосимовићу, првом српском архитекти, Деспоту Стефану Лазаревићу. Олиричене историјске личности постају нам блиске, стварне и вечно уткане у титраје овог, рекла бих, вечног града. Прошлост је за песникињу велика инспирација."О, граде што те саздах
Не знадох ко сам
Да ли зрак
Или
Вихор моћан.."
/из песме "Калемегданска тврђава"/Живост и снага изражавања осећају се и код доживљаја предмета, због пластичности описа, која изазива једну моћну слику истине једног минулог доба:
„Самовари
стоје на полици
неизвесне судбине
војници!“
Тако самовари са полице у старој антикварници постају симболом људске патње, избеглиштва, непојамне туге за домовином. Постају то и остају као неми сведоци-војници окрутне судбуне.
У својој антикварници душе песникиња стаје пред још један изазов пред планину богова - Меру. У том сусрету песникиња показује неустрашивост у сусрету и живљењу са самом собом, због свести потврђене осећањем постојања тачке ослонца и сигурности макар и као бајковите стварности у којој на крају свако на поклон добије звезду. Сличну поруку има и песма Храст, као симбол вишевековног трајања али и српског /словенског/ знамења, будући да је храст чувар записа чија светост вуче корене још из доба словенског Пантеона. Песникиња жели само храст и мир са сопственом душом:
"На знамењу
У миру са кором
Са собом
Са хлебом
И родом".Засигурно несвесно, али врло моћно из подсвести, као из кладенца избијају наталожене архетипске слике значаја Рода, који је у време словенског многобоштва био доминантна категорија /прародитељ Богова/ и који постаје песничко надахнуће у име спознаје у оквиру вечности преко искона и прапочетка.
Песникиња из блиставе ризнице подсвести извлачи вредна знања, која подсећају на пробуђене успомене и давно прошла времена, у којима као да је и лично учествовала, јер се потпуно равноправно супротставља чаробници Кирки, знајући да је победа над сваким лукавством могућа, само ако постоје мудрост и стрпљење. Знање, Мудрост, Истина и Стрпљење побеђују страх и спасавају душу. У својој малој ризници-антикварници песникиња нам несебино поклање такве дарове спознаје сопствене душе. И то све кроз песму!
Славећи недодирљиво звездано небо ка коме јој је поглед окренут да би открила и досегла само своју звезду, песникиња постављајући питање истовремено даје одговор:
"Звезде у мраку
Сијају
С вечерњег неба
Знак,
Да ли је и удах
Наш
Значајан
За њихов сјај?Сећам се једне врло честе и поучне изреке, која ми се допада и коју ћу покушати да искажем, да бих развила причу о звезданом запису-белегу, у астролошкој наталној карти."Праве речи као звезде падну саме, сви тражимо поенту на крају драме, али поенту крије први чин".
На асценденту у И пољу песникињине наталне карте налази се ретроградни Нептун. Личност поетесе је тешко разумљива другима. Wено биће вибрира у складу са неком вишом музиком коју само она може да чује... музиком Небеских сфера.
У митологији је Нептун /или Посејдон/ бог мора и бог воде, елемента који чини основу живота, а генерално је симбол урођене склоности ка поезији, музици, уметности, контактима са другим димензијама, интровертности, тајни, мистериозних страсти и узвишене љубави. Нептунови људи су медијуми, пророци, окренути религији, воле све оно што "плови"по беспућу у висинама као и у сну. Па јој можда због тога Кирка и Одисеј нису страни!
У астролошкој терминологији када је већина планета испод хоризонта то појачава наговештену Нептунову "неухватљивост" и обитавање у свом идеалном далеком свету чији је садржај јасан поетеси и њој сличнима, јер снови у боји су царство за изузетне - елиту Духа у коју се улази једино после превазилажења себичности и одбацивања материјалне стварности, рекла бих после пењања на планину Меру!
Нептун као владар личности је значајан за пружену могућност "хватања суптилних, савршених емоција и највиших космичких вибрација, јер пружа спознају душе у постојање и моћ Творца, духовност, идеализам, интуицију и истинско милосрђе. Поетеса има јак Нептун, који је планета владар личности и проводник порука виших сила, јер њена реч продире у висине, зато што и сама долази са висина.
Северни месечев чвор у знаку Девице, даје путоказ живљењу и има основни задатак -служење. Служење захтева интелектуални приступ /ред, рад, дисциплина/ бригу о људима па је пред нама поетеса кристално чистих речи као израза субјективно-објективне стварности, и одговоран лекар.
Пошто ми је основни циљ у овој анализи да пластично дочарам миље, базу и основну покретачку снагу душе која стихове ствара погледаћу где се налази Сунце, моћна звезда давалац живота на планети Земљи. У наталној карти песникиње Сунце је положено у ВИ пољу а у секстилу са Месецом /подсвест/ па је тај аспект подстрекач већини лекара који овај аспецт имају, /плус деловање енергије Северног месечевог чвора/ за заузимање одговарајућег - племенитог приступа према сваком пацијенту.
А зашто лекар пише песме?
Зато што му се врх В поља налази у знаку Риба /владар Нептун/ и зато што у В пољу има Венеру /владар личности/ и Меркура - гласника богова/ владар ИX поља. Наравно ово је поједностављен приступ таленту-Божијем дару бићу које се професионално бави лечењем, људског тела и људске душе.
Но, то није тема ове поезије, која је саздана од савршених речи која поетеса преноси свима који желе да је чују.
Уживајте у песмама, у нади која ће постати стварност, јер ће савршено победити несавршену пролазност и изборити се за вечност Духа!У Београду, децембар, 2007.
Јасмина Костић, публициста, астролог
Над рукописом Антикварница душе
Наслов овог рукописа ме упозорио да застанем, и да са пажњом погледам шта се то „унутра“ налази. Претпоставио сам да је „Антикварница“, како само име каже, место где ћу се сусрести са сведоцима прошлости, нежним успоменама и сјајем доба негдашњег. Међутим, чим одшкринух врата нађох се у својеврсном вртлогу времена и простора, на граници где можда и ишчезавају, али и пред јасном назнаком поетесе да не жели да преузме улогу глосатора, да жели да покаже душу али не и да је оголи. И ту рукавицу, бачену читаоцу у лице, схватих како и треба „певам, а чуће ме онај ко жели“. Без жеље за додворавањем, хипокризије и лицемерства нижу се стихови, откривају „тајне, замотане у сопствено знање“ и, можда, провејава страх сваког песника који је спознао истину, намењену и својствену изгледа само њима, да ће проговорити некада после, кад тело клоне а стихови васкрсну: „на камену / проговорићу / љутим пламеном“. Поетеса широког образовања, интелектуалне лирике, тка пред нашим очима стихове памучне мекоте, прометејског бола, увијене слојевима знања, увек са дозом аристократске дистанце. Као што орах крије своје језгро тврдом љуском, и не да лако до њега, тако и Наталија иште од читаоца, да уложи напор да допре до сласти. А једном када то уради, и када исту окуси, остаје му само да ужива у оном што је, можда, само наслућивао. И да често обилази „антикварнице“ у потрази за сопством.
Веселин Џелетовић Павлов, књижевник
Сузана Дојчиновић
КАД СРЦЕ ДИКТИРА
О рукопису “Кад срце диктира” и “Папирни змај”
Сузане ДојчиновићУ свету песника, сањара и сањоходача, кроз стихове дароване из душе препознаћете једног од ретких песника који реално корача путевима маште. Свесна истине да постоје песници и људи који пишу песме, она додаје и своју истину, која се можда доводи у сумњу оним чувеним "али":
Ја дрво нисам, ал' корење пуштам / И својим гранама спонтано њишем / Ја звезда нисам, ал' очи ми сјаје / Ја песник нисам, ал' песме пишем.Загледана у звезде ипак примећује и живот, сагледава без имало улепшаница и ублаженица, стварност око себе, али не само као посматрач и хроничар сурове и прагматичне данашњице, већ као борац који нема намеру да се склони са пута на коме се налази. Свесна збиље и чињенице да све лежи у човеку, и да је он и узрок и последица свих збивања, позива читаоце ове збирке да у себи пронађу снагу за благоделовање:
Не чекај шансу / Већ сам је себи пружи, / Не чекај у нади
Ако ниси научио да верујеш / У себе, не у чуда.
Пркос и бунт ове песникиње уперен је против устаљених правила, традиционалних апсурда и неприлаго-ђавања човека времену садашњем, против врачара и политичара који јој нуде исто:
Лажите и мажите кога хоћете / Ја на лепе речи не падам / Не тражим ништа и не желим / Зато се ничему и не надам.
Не нада се ничему - али од горепоменутих. У њих нема поверења, у лажна обећања која нуде. У својим песмама, у речима које нам приноси она отвара душу. Показује колико је мало потребно да јој се понуди да би постала срећна. Само један осмех:
И зато те сада искрено молим / Поклони ми само осмех један, ето. / Можеш и остало што си ми нудио / Али без осмеха, то није то.
Свесна чињенице да је и лепо и ружно саставни део живота:
Али не бисмо спознали чари лепог / Да није свега тога ружног / Не бисмо знали шта је срећа / Да није било нечег тужног.
сувише немирна да ужива у спокоју
Лепо је имати свој мир, / али, мир је монотонија.
превише заљубљена да би прећутала
Кад срце диктира прво изговори твоје име.
довољно искрена да каже
не бери руже / док се сваки пупољак не отвори
ипак се често повлачи у себе:
Тишина најбоље савете даје / Пажљиво слуша док желим траје / Кад нема никога тишина ту је / У миру причам, она ме чује.
тражећи одговоре на многа питања. Њене песме нам и дају те одговоре, искуство и живот су је научили да препозна ствари које могу да претрају мутна времена:
Не кради моју младост! / Хвалиш се искуством? / Искуство стечено грехом?
и таман кад нас задиви чињеницом са колико реалности прилази животу и људима:
Поносна, / не на своје савршенство, / поносна на своју природу, / поносна на своју нарав, / поносна на себе, / овакву каква јесам.
из ње проговори песник:
Зар у овом јадном свету / Баш свему дође крај? / Овде ћеш увек некоме да сметаш / чак и да си папирнати змај.
Да ли је песникиња заборавила оно људско у човеку, да ли је за трен помислила да неко може да досегне висине а да неком другом не засмета? Није, њен змај се повија ношен налетима ветра на све стране, али је ипак у песничким висинама. Ова збирка песама ће нас уверити да је животу потребна машта или можда да је машта живот. Зато је вреди прочитати.Веселин Џелетовић Павлов
Сања Петровић
ДЕЦО, ШТА МИСЛИТЕ О...
За родитеље
Док расте и сазрева, дете сазнаје много о себи и о свету који га окружује. Почиње да испитује границе до којих може ићи у својим захтевима и жељама, трага за начинима како да постигне свој циљ. Понекад буде бесно, агресивно, љубоморно... или оде у другу крајност па се повуче и пати у себи. Ми смо ту да га усмеримо, саслушамо и пре свега разговарамо са њим. На тај начин упознајемо своје дете, делимо његове проблеме, недоумице, страхове, али и успех и радост. Пружамо му подршку, сигурност и тако крчимо пут његовом самопоуздању.
Разговарати са дететом није увек лако. То се учи и то учење траје цео живот, али је предуслов за прави и истински добар однос са дететом. Деца често нису у стању да своја осећања, доживљавања, жеље објасне речима. Веома често су им потребна објашњења и за оно што се нама чини логичним и једноставним. Наша објашњења ће имати смисла ако буду примерена деци, њиховом узрасту и способности да схвате поуку. Без етикетирања, вређања, омаловажавања, исмевања да би дете и други пут желело да разговара са нама. Важно је да родитељи дају јасне поруке уз уважавање детета чиме покрећу дететово осећање сопствене вредности.
Да ли вас некада изненади поступак вашег детета? Запитате ли се шта сада није у реду, да ли оно својим понашањем нама нешто поручује? Шта сада да урадимо, како да се поставимо, да ли да се правимо да не примећујемо шта се дешава или да га грдимо? Или се љутимо не објашњавајући шта нам се није допало у дететовом понашању?
Qубав, стрпљење, уважавање детета, разу-мевање, усмеравање и позитиван пример ће бити најефикаснији лек против дететовог „лошег“ понашања, несигурности и потребе за сталним скретањем пажње на себе. Својим примером утичемо, уграђујемо себе у дете и учимо га. А дете ће још више научити ако самостално, уз наше ненаметљиво усмеравање, открије који је прави и исправан пут. На том путу је ваш родитељски ауторитет неопходан. Не плашите се да ћете њиме нашкодити свом детету. Wему су потребне јасне границе у васпитавању да би се осећало сигурно у окружењу и да би се градило самопоуздање. Све више се сусрећемо са „проблематичним“ васпита-њем где су деца презасићена, без јасних граница, изгубљена у вишку слободе коју не траже и не требају.
И не заборавите да питате дете „Шта ти о томе мислиш?“. Тиме га уважавамо, охрабрујемо и подстичемо да гради своје мишљење.
Зато, разговарајте, слушајте, ослушкујте, водите своје дете и не плашите се, нећете погрешити!Татјана Крстић, психолог
ПОЖЕЛЕО САМ ДА БУДЕМ ДЕТЕ
Листајући рукопис игроказа „Децо, шта мислите о...“ од Сање Петровић на први поглед ме је изненадио. Познајући Сању Петровић која је словила за врло успешног песника после објављене три збирке поезије да се она упусти у нешто ново. То је и била моја обавеза да много озбиљније приђем на исчитавање овог рукописа.
То говорим због тога што сам предходне године био на промоцији њене књиге „Бисери за моју маму“ која је саткана са дечијим несташлуцима и сладуњаво наговестила да се Сања Петровић смело упушта у нови вид мултимедијалног приступа за децу.
Зато сам полако читао сваки игроказ да бих могао досегнути за лепотом коју је Сања Петровић испољавала. На то ме је навео и стручни приступ овом рукопису психолога Татјане Крстић.
Сама психологија детета мора бити добро упозната да би се могло смело упустити у сам свет овог недокученог богатства које се истражује и увек је неистражено. Нескривена знатижеља обогаћује сваки приступ који никад нема жељени исход већ само наговештај да смо близу наших жеља да то упознамо. Сам тај осећај даје нам снагу да истрајемо у нашим хтењима да на свој начин допринесемо да свет деце остане чист и бајковит како би могли они заједно са нама да остваре своје жеље и улепшају наш живот.
Те обостране жеље су често из разноразних разлога неостварљиве и постају тешке због незнања или немогућности да се схвати нешто што до тад нисмо били у могућности или нисмо хтели да о томе размишљамо. Због својих којекаквих неписаних правила и како та правила која немају никакву перспективу морају се остварити само да би пред децом имали неку лажну доминацију без успешне перспективе.
Све то говорим пошто сам у више наврата приметио код неких родитеља, који су тако поступали. постепено су губили доминацију да могу да утичу на поступке своје деце.
Деца са својим поступцима дочаравају поступке својих родитеља. Што значи да са својом агресивношћу стављају нам до знања да ти родитељи нису способни да изнађу право решење за дотичну проблематику.
У данашње време кад смо окружени свим и свачим. Хоћу да кажем кад су деци пружене којекакве могућности без дозе умерености ка осећајности и искрености већ дозом присилног наметања својих идеја. Све су то могућности да нам дете застрани због лажне лепоте која је краткотрајна.
У тим тренуцима је неопходно присуство родитеља као и стручних педагога и психолога да изнађу за дотично дете исправан пут на којем би оно пронашло себе и остварило своје жеље због којих и постојимо.
Сам осврт психолога Татјане Крстић, као и игрокази у овој књизи су права ризница и то неисцрпна како за родитеље тако и за децу.
Сваки игроказ је засебан психолошки приступ како се, и то исправно, може прићи самом детету као и проблему који га у дотичном тренутку притиска. Не само да је поучан за саму децу већ и опомена за преморене родитеље који би морали изнаћи време за своје дете које му је битније од било којих других привидних неопходних проблема.
Проблем и то непревазиђен може постати баш дете кад у том тренутку нисмо њему посветили пажњу и дали му снагу да превазиђе тренутне проблеме који се после могу претворити у пут са којег нема повратка.
У свету и времену кад смо окружени са којекаквим глупостима и насилним предлозима кад најмање имамо времена за себе и породицу појављује се књига која је била неопходна да бар на тренутак док се листа скрене пажњу на оне који су нам потребни.
Књига „Децо, шта мислите о...“ јасно говори шта је неопходно за родитеље како би своје дете упознало као и могућност да постану истински ослонац за његов будући живот.
Ова књига не само да је вредна пажње већ је Уxбеник како се детету мора прићи.
Због свих вредности која ова књига има надам се да ће врло брзо постати саставни део библиотеке многих младих родитеља као и дечијих васпитних установа.
Овом приликом желим дати подршку Сањи Петровић да истраје на овом мукотрпном раду и стварању књига које морају бити опомена ако желимо здраво детињство и успешно човечанство.Боро Латиновић
ПОГЛЕД ТЕАТРОЛОГА
Постмодернизам и његова ударна песница постструктурализам својом критиком „мета-физике присуства“ прокламовали су „нестанак аутора“ указујући на тај начин на самосталност текста. Истовремено, открили су и да текст као „отворено дело“ даје могућност исчитавања неограниченог броја кодова којима се један текст може тумачити. На тај начин некако је дошло и до својевременог нестанка читаоца. Текст је сведен на материјално постојање готово без икакавог значења и значаја.
Наравно да овакво уопштавање и свођење теорија културне иницијативе постмодернизма садржи велики број мањкавости, ипак критика коју је Умерто Еко упутио овим теоријама позивајући се на динамички објекат који негде јесте био, као својеврсну имитацију непосредног објекта о којем говори, даје нам још једну шансу да сваки текст посматрамо у контексту практичке применљивости али и његове формално-структуралистичке изведбе.
Текст Сање Петровић „Децо, шта мислите о...“ тако се може тумачити било као психолошко-педагошка студија ауторке у схватању деце, њихове игре, њихове жеље за брзим одрастањем, њиховим спотицањима, вазда симпатично-наивним лажима, извољевањима, сузама, било као при-ручник или боље речено упутство родитељима за својеврсну „употребу“ сопствене деце, било као подсетник свима онима који су решили да одрасту на исте ове дечије марифетлуке које су и сами као деца правили.
Ипак, оно на шта треба указати посебну пажњу јесте драмска форма коју Сања Петровић користи као средство израза. Највиши степен имитативног начела коју драма пружа, више него све друге уметности заједно, да се окористимо Аристо-теловом дефиницијом, ауторки отвара могућности да, спајајући праве мале драмске етиде у јединствену целину, покаже сву своју списатељску раскош.
Мотиви и поступци реалистичке идеологије и натуралистичког репортажног понирања у свет дечијих инстинкта и навика обогаћени су управо оном врстом практичке применљивости коју Сања Петровић, и као мајка три кћери и као песникиња, која је своју љубав спремна да обелодани и изван стварности сопствених осећања и надања, сама по себи носи.Спасоје Ж. Миловановић, театролог
