logo poeta  

prva stranao klubu POETAnasa izdanjanove knjigenasi donatoriuspostavite kontakt sa namapisite nam

ИЗАШЛО ИЗ ШТАМПЕ

  logo poeta
   

 

Богдан Тодоров
ИЗА ЗАБОРАВА

ISBN 978-86-86863-24-9

РЕЦЕНЗИЈА

Богдан Тодоров пише метафоре и у његовој поезији је све могуће и све могуће је немогуће. Он види више него што види људско око, осећа више него што људско срце осећа, често зна оно што ћемо тек сазнати.

Његове строфе су читаве приповетке или делови романа. Као главни јунак који је ватрено заљубљен он доживљава и себе и вољену и све што је узвишено око њих двоје, а онда на неумитним раскрсницама одлази сам својим путем.

Стихови којима се завршава овај циклус песама су врста повлачења у келију и припреме за смрт и за разрешење. С обзиром на то да добро познајем овог Лалу, пре ће бити да су то припреме за нова сазнања.

МИЛЕНКО МАНИГОДИЋ, др сц јур
Академик САИН
Писац и песник

 РЕЦЕНЗИЈА

У  трагању за сопственим Егом, на кривудавим и непредвидивим путањама живота, Богдан Тодоров проналази руке на које слећу заљубљени. И када се љубав у душу утка, песник схвата прозрачност и прозаичност сновиђења, јер га уместо руку грле „ прегршти хладне магле“.
Најчешћи мотиви у овој невеликој збирци песама, су посвећени љубави, која је не само сврсисходност човековог бића, него његов Принцип. Жудња и бол, немир и нада,  плету стихове да кроз  смисао трајања, стигну до коначности. И када схвати да је постао жртва  и заробљеник сопствених осећања, песник   иронично казује „Мрзим те, што те волим“.  Кроз стихове тече меланхолија, ћутање, а онда одјекне крик за оним што би могло бити „вечита буктиња узаврелог срца“. Ретко који човек у љубави није егоиста. И као што Милан Ракић у „Искреној песми“ каже да у жени „воли себе сама“, Тодоров указује да „лепом те чине моје очи“.
Песме су без наслова и очигледно су настајале у дужем временском периоду. У њима се запажа поетско сазревање, а Тодоров постепено од љубавних и елегичних мотива, прелази на рефлексивне. Љубав доноси радост и охрабрење, а сваки човек трага за домом „широких прозора“. И док је песник према људима нежан и дели им прегршт стихова, схвата са резигнацијом да Човека нема. Често човек без сопствене кривице испашта и натеран је да можда пуца у оца оне коју воли. У окршају ће пасти један или други. И док се минути у вечност претварају, савест на жици игра, а сабеседник ноћ је  неизвесни судија. И тако се постепено све претвара у слику „задњег згаришта“. Песник је у дилеми: ко смо ми. Зато и каже:

„да ли смо ми психичке убице,
психички убијени, 
или и једно и друго,
или ни једно ни друго“.

Човек читав живот проведе у трагањима, а на многа питања нема одговоре. Тако је и у поезији Тодорова, који од нежности  иде ка апсолутном сазнању да нам читав живот пролази у незнању.
Иако је ово мали број песама, мислим да заслужују да се са њима упозна шири читалачки круг, путем објављивања.

             + песник ИЛИЈА РАСТОВИЋ
Члан Удружења књижевника Србије

Реч уредника

Метафорик, пре(о)поведник, скретничар и раскрстичар живота овог а прохујалог, и лучоноша овог у Њему, колико год да му је времена преостало, одриче се свима нама знане а њему особито мрзне меланхолије.
Его ткач и его-трагалац у недоврсној збирци песама „Иза заборава“ чак и заборав препомиње и као да иска-жене искона са којима би се упустио у још једном обезружавајућу младост.
Ти трзаји иза заборава Богдана Тодорова множе, одузимају, цвиле, душе растачу, али још увек титрају надом.
Поједине песме погађају у танкоћутност струна женских не тарући се о аутора, бар не још увек; но како нада умире последња а за оваквог витеза борити се треба свим борним и срчаним чудаствима, која  у овом „ЛУДОМ ЖИВОТУ“ јесу још увек могућа.
Богдан даје предност достојанству над илузијом и већ заборављена метафизичка господштина готово да иза сваког стиха у овом краћем песмоказу произилази.
Опробао се и у овом књижевном роду, подаривши нам стихове душе а на који ће нови књижевни терен истрчати, то зависи од Њега и оног другог истраживачког и дечијег њега  од којег је, склонивши слабости, престао да бежи...

 08.07.2009. год.
У Београду                                                                                         Дарко Хабазин Дакс

Мишљење о рукописној збирци
„Иза заборава“ господина мр Богдана Тодорова

Био сам затечен позивом господина мр Богдана Тодорова да напишем рецензију на његову рукописну збирку љубавне поезије. Откуд то да човек са толико титула, референци, проналазака и множином објављених, веома озбиљних, научних радова и књига пише љубавну поезију. Некако постиђен због ове личне предрасуде, готово стидљиво, приђох читању разиграних, лепршавих стихова. Као да се окретањем сваке странице скидао по један вео тајне са овог научника, иноватора, новинара, патентног инжењера, ктитора... док преда мном није остао човек који зна да воли и који то искрено и показује. Пријатно изненађен стилским бравурама, поетско-филозофским експресијама и надасве јачином песничког љубавног заноса, препустио сам се бесповратно стиховима.

„... Хоћу напоље из невидљивог затвора, / морам прво убити тамничара у себи.“
„... Време је садржано између две твоје руке, /дозволи да будем велика казаљка часовника...“
„Осуђен сам да те волим, /затворен растојањем,/а кажњен твојим постојањем.“
„Лепом те чине моје очи.“

И када, на моменте, пише о растанку, некада заљубљених, господин Тодоров то ради с топлином и љубављу, али и са оном дозом истраживачког у себи, тако да из тога настане антологијски стих:

„Почетак краја спутава / навиком наше раскинуто сутра. /
Руке нам још везују туђе очи. / Загрљени гледамо различите даљине...“

Понекад, онај научник у господину Тодорову (О)види(је) његову  доживљену истину: Non bene, si tollas proelia, durat amor - Љубав не траје дуго, ако изузмеш свађе - коју заљубљени песници никада неће спознати. Поучен истим аутор емпиријски сигура, можда и саветује: „не чекам више / само под једним дрветом.“

Немојте као ја погрешити, прво прочитајте песме па онда биографију аутора. Можда ћете уочити нешто ново у њој што није записано. Да је то човек који зна да воли и да то искаже стиховима. На дамама је да провере да ли је ово прво тачно, у друго нас је сасвим уверио.

Следећа поглавља књиге приказују оног господина Тодорова кога смо већ упознали. Његове речи боду као жаока, оне су бритке, језгровите и одсечне, њима мисаоно поентира. Иронична провокација приказује немирни темперамент господина Тодорова, заводљивост његовог афоризма узноси нас до опасних висина: „лош, лошији, најлошији... поштовани господин Председник“ (ова градација,  можда, има и  један нижи степен - име и презиме дотичног - прим. а).
Језичко сажимање које је увелико допринело квалитету афоризама овог аутора, уводи га у област хаику поезије, где опет, на само њему својствен начин, бриљира:

„Најкраћа овдашња Хаику песма: Хаикуку, леле!“

Господин Тодоров у поглављу „Сабрана недела“ доказује да припада врху српских сатиричара и афористичара, његово убојито оружје су истина и живот:
„Књижевно вече је изузетно успело. Присутни су  се својски трудили да аутору објасне шта је у својим делима писац хтео да каже.“

Поетски афористичар говори нам да је имао рашта спојити ова тематски различита поглавља у једну целину:
Жели да се убије
свакога јутра,
али,
ако се убије данас,
не може сутра

Топло препоручујем да прочитате ову књигу, јер ћете уживати у љубавним стиховима и од срца се насмејати читајући афоризме. И водите рачуна како се понашате,  господин Тодоров пажљиво прати живот. Немојте да се препознате у некој од следећих књига. Ако се то и деси слатко се насмејте. Добар човек се по томе познаје.

Веселин Џелетовић Павлов

Дарко Хабазин Дакс
АНГЕЛОСНЕ ПРИЧЕ

ISBN 978-86-86863-22-5

О АНГЕЛОСНИМ ПРИЧАМА ИЛИ О ЉУДСКОЈ ДОБРОТИ

Из вечери у вече један тата је својој ћерци, пред спавање, казивао разне приче. Знао их је заиста много. Повремено би, да се подсети, са полице узимао неку књигу бајки Браће Грим или Андерсена, или неку са баснама Езопа, Доситеја Обрадовића ... На ред су долазиле и наше народне приче, као и оне којима су се поносили други народи.
Али, једне вечери, када је започео бајку о Црвенкапи, ћеркица га је прекинула рекавши да јој је то већ причао и да жели нешто ново.
Тата више није знао, нити у књигама пронашао, неку нову причу. Зато је након кратког размишљања одлучио да је сам смисли. Уосталом, и он је писац, али до сада је писао и објављивао песме и афоризме за одрасле, па зашто не би покушао и нешто за децу. Сетио се најпре чика Жељка, њиховог суседа, који је у старом трамвајском вагону направио музеј, где и деца често одлазе. Али, да би то девојчици било занимљиво морао је нешто рећи и о Жељковом детињству. Анђела, како се звала девојчица, била је задовољна, а тата Дарко је добио огроман подстицај да настави са смишљањем, записивањем и казивањем прича за децу.
Једног дана је изабрао једанаест најлепших и одлучио да објави књигу. И добро је што је тако одлучио. Ако су се те приче допале Анђели, сигурно ће их радо слушати, а касније и читати, и нека друга деца.
И мени су се допале. Занимљиве су и поучне. Оне су најчешће метафоре љубави, разумевања, помоћи, толеранције и поштовања различитости. Писац жели да поруке и поуке које шаље преко својих литерарних јунака, стигну и до срца најмлађих читалаца, тек стасалих да прихвате прва сазнања о животу и односима међу људима. Лепо је када одговоре на нека важна питања добију у таквој форми. Ево и примера:
Ако у Дарковој басни и животиње могу бити сложне, припадници различитих животињских врста лепо сарађују и помажу једни другима, зашто то понекад не чине људи?
Зашто и поједини људи, којима је Бог дао већу снагу, или неку другу моћ, као добри џин из бајке О џину који је био другачији, или жабац из бајке Жабац који је умео да пева, не би били од користи онима који нису имали ту срећу?
Наш писац верује, и записује, да људе могу усрећити и разни предмети, или пак измаштани или сањани ликови. Тако је (бар у његовим причама), некоме живот лепши учинио сат који се оглашавао два пута дневно, некоме затурено роман-писмо, а некоме - вештица добрица. Добра дела су могућа чак и када на први поглед изгледају немогућа и равна чуду - баш као у бајци О пећи која је говорила.
То су само неки примери, као препорука за читање целе књиге, која носи наслов Ангелосне приче и седма је у досадашњем опусу Дарка Хабазина Дакса, а прва коју је наменио деци. Од овог свестраног београдског писца очекујемо нове и још боље рукописе, а овај свакако заслужује пут до многобројних читалаца.

Радислав Јовић

  СВЕВРЕМЕНОСТ И БРЕМЕНИТОСТ У
АНГЕЛОСНИМ ПРИЧАМА ДАРКА ХАБАЗИНА

Читалац Ангелосних прича урања у прозни свет ослобођен временских и просторних међа. Свевременост бајке у овом штиву добија израз какав му дарује млади читалац. На том путовању он оплемењује своја чула и ужива у бескрајној слободи. Онда се поучен, бременит новим смислом, враћа стварном свету. У тој спрези између нестварног и свакодневног, како ју је Д. Хабазин испреплео, спознајемо велики таленат писца.
Књига је драгоцена јер детету на зналачки начин открива путоказ да препознаје слојевитост књижевног дела и негује осећај за целовитост. Довршеност и заокруженост сваке приче сведоче да је аутор одабрао форму која теме и мноштво идеја презентује готово на идеалан начин.
Иако препознатљиви мотиви (персонификована пећ, жабац који пева и сл.), пажљиво одабрана форма и одмерени стил, књигу чине занимљивом и особеном. Језик којим се приповеда није архаичан, али је лексички избрушен и богати говорну културу штитећи дете од „савременог“ начина изражавања.
Алегоричне приче у градацијској запитаности о овом и оном свету умеју да заинтересују, забаве и испуне читаоца. Након што склопимо корице, осећамо анђеоско спокојство јер смо, читајући, примили али и даровали.
Пријатно изненађује с каквом мером је писац успео да експлицитне поруке уклопи у свој бајковити свет. Тиме неискусном читаоцу помаже да следећи пут сам открије дубљи смисао казивања.
Другачији у својим претходним књигама, и први пут као дечији писац, Дарко Хабазин инспирише и старије читаоце. Подсећа нас „да се свет заиста покварио“ али да човечност још постоји. Приче нас подстичу да се осмелимо на трагалачки пут да бисмо се, обремењени новим размишљањима, вратили бољи и прочишћенији свету у коме живимо.
Аутор нам поручује да остајемо и када одемо (Жељковац), да другима помажемо како бисмо себе излечили (И животиње могу бити сложне), да можемо бити човек и по без имало гордости (О џину који је био другачији) и да никада не заборавимо да се међу нама крију Вештице добрице, а да је „сам Творац како птичије, тако и људске животе уредио“.
Те поруке искре у сваком од нас, а изнедрило их је небо у које смо загледани. Ова књига ће узвисити поглед и продубити осећај детета. Због тога не би требало да остане Затурено роман-писмо и да чека на објављивање већ да што пре доспе до својих читалаца „јер има несвакидашњу људску, али и литерарну вредност“.

Слађана Хаџић, проф. књижевности

Живојин-Жижа Лабус
МОЈЕ КОСОВО ПОЉЕ

ISBN 978-86-86863-20-1

Извод из рецензије на рукопис „Моје Косово Поље“
аутора Жиже Лабуса

... Рукопис господина Лабуса је једна хронологија која је богата адекватном грађом за коју се наводе и извори података. У прилог овом има и навода неколико аутора који су писали о Косову и Метохији. Стил је врло апликативан свим нивоима образовања читалаца. Садржај рукописа је врло богат у ком поред трагике има и духовитих анегдота. Ту је иронија и сатира која се односи на оне Србе који су на Косову и Метохији били на власти и гледали су само лични интерес а запостављали национални интерес своје земље и народа.
Уз рукопис је приложено и неколико значајних фотоса, као и карта Косова Поља.
Објављивањем овог рукописа биће обогаћена наша историографија и уопште културна ризница.

мр Павле Џелетовић Иванов

Љиљана Булатовић-Медић
РАПОРТ КОМАНДАНТУ

ISBN 978-86-86863-19-5

Енциклопедијска књига истине о генералу Ратку Младићу, у којој је аутор објавио најзначајније говоре и сведочења, најеминентнија имена из Војске Републике Српске, који су на слободи, политичаре и адвокате, научне раднике из Србије и света, борце за истину о настанку рата на Балкану, о ратном путу ослободилачке Војске Републике Српске и њеном ратном команданту...

Књига садржи ауторитативан избор чињеница и записа из живота и ратног пута генерала Младића, његових експозеа, говора и интервјуа.
Међу ауторима прилога или цитираних  текстова су генерали: Пјер-Мари Галоа, Славко Лисица, Манојло Миловановић, Петар Шкрбић, Трипо Вучинић, Радован Радиновић и бројни други блиски саборци Младићеви.
На крају књиге поређано је 40 имена сабеседника о генералу, међу којима су и: Ремзи Кларк, Сергеј Бабурин, Јелена Јурјевна Гускова, Смиља Аврамов, Раде Рајић, Драгомир Пећанац, Неђо Попара, бројни Младићи и Лаловићи из Калиновика.... 
Књига је луксузно опремљена, формат Б5, обима 470 страна, штампана на кунстдруку, 32 стране колор фотографија (неке први пут објављене), тврде корице, показна трака...

Књигу можете наручити на:
Удружење писаца Поета, Радничка 5д-1, 11030 Београд
телефон: 0112545872, 062252598
e-mail: redakcija@poetabg.com

Богдан Тодоров
З е л е н г р а д с к и    Ун ц у т и      Л  а н д а р а л а        Уг у р с у з и       М a н г а ш и

ISBN 978-86-86863-18-8

O ОВОЈ КЊИЗИ И АУТОРУ

      Писац Богдан Тодоров је антиталенат да говори неистину. Зато све оно што је написао треба да буде наук из живота који је приказан Бројгеловски. Није ни чудо, јер је Богдан сведок једног комунистичког, а сада проевропског пута у светлу будућност, све под наводницима. Главни наук из тог овде описаног живота јесте  да човек мора сваки пут да тражи опрост од Бога када мисли да је у праву.

Др сц јур Миленко Манигодић
Академик САИН
Писац и песник

Kao што карикатуриста има серију својих препознатљивих карикатура, тако и наш писац наставља серију духовитих, понекад и саркастичних текстова који се радо читају. Пишчево окружење, препознатљиво кроз његове књиге, не само да је највернија читалачка публика него користи ово штиво за надоградњу и његову уградњу у колективну духовитост, као логични наставак написаног, што је од посебног значаја за ментално здравље. Подстицај читаоцима да текстове усвајају на себи својствен начин и прослеђују варијанте у својим социјалним миљеима, цитирајући писца као заштиту, односно параван, има значајну улогу у разрешењу фрустрација, а то је постала потреба сваког појединца у време садашње. У том смислу се ова књига препоручује као лековита.

Проф др сц мед Душанка Мандић
Потпредседник Руске Академије
за социјално и еколошко збрињавање
жртава катастрофа
Академик САИН

Путовање у Зеленград

Захваљујући указаном гостопримству господина мр Богдана Тодорова, који ми учини част и задовољство поверивши ми на читање овај рукопис, обрех се у Зеленграду (не оном код Обровца), варошици смештеној подно ауторовог срца. Тамо ме је Тода (ни случајно од Тодоров), пажљиво принетим речима, упознао са Зеленграђанима, неке од њих ми је показао а неке богме, и проказао. Елем, сваки од њих је у овој књизи јер то и заслужује. И свако је добио по заслузи. Жаокоречима додирнути не могу се љутити - уколико се не препознају. А ако се и препознају можда то нису они. Неки ће можда и наслов овог дела, који је довољно јасан (Зеленградски Унцути Ландарала Угурсузи Мaнгаши), схватити као Богданов ЗУЛУМ – и опет погрешити. Реч је о делу које на озбиљан начин сагледава неозбиљна времена (читај политичаре и људе – морамо, ипак, одвојити ове две категорије). Јунаци овог дела, смештени негде на пола пута до Европе (или од), немају намеру нигде да иду, али ни да се враћају. Уистину, свесни чињенице да се постављају и путокази за неку нову државу, констатују смерно да им је и ова много (бар што се тиче намета). Тито Гробар је завршио посао али се још увек радо сећа Тугославије. Ипак је у њој мозак достигао цену петоструко нижу од мишића. Због тога га није ни било, али је све друго било на продају. Шта ће ти мозак кад имаш два прста. Међутим, у Зеленграду, где се невиност губи по неколико пута, прсти играју веома важну улогу, бар код "маторих лола" и младих дама. Једино је у Зеленграду могуће да трезвењак победи на такмичењу "шљокатора" (у реалном животу конкурси и такмичења нису намештени), што читаоцу пружа шансу да замисли како би то било живети у корумпираној држави. На срећу довољно смо удаљени од Зеленграда и његових становника. Тек кад нам неко, као господин мр Богдан Тодоров, прикаже у правом светлу измаштани живот, схватимо како нам је лепо. Зато с пажњом прочитајте ову књигу, без обзира на то што знате да се неки догађаји описани у њој никада неће догодити. Да нам се не понови.

Веселин Џелетовић Павлов, књижевник

Мишљење о књизи ЗУЛУМ - господина Богдана Тодорова
Дотични зулум госпар могао би лако бити и сплитски козер, но за сада
због тврдоглавог локал патриотизма до даљег остаје бачки и
београдски. Тодоров је магистар-наврхчник који лепоказом и виспреним
цереком засмејава и замајава све нас до граница суза. Описује живот
зеленграђанског односно сомборског људства што обитава, а где би другде,
како по кафанама а тако и по кафићима и том надасве нормалном и пријатељском окружењу те у часовима доколичарења гроздани просипају све своје и туђе догодовштине, досетке и шеретлуке. На ове испаде духа и тела ни  наш аутор није остао имун, али не лези враже, да се не би заборавили сместио их је у још једну своју књигу. Да не буде да се Богдан доитио само сомборских
лакрдијаша обрачунао се и са пар београдских ситуација, на које
његово перо није остало имуно. Богдан качи и убада са предњом али
без задње намере чак и оне дужнике од којих потражује нешто зрна.
Мирнодопски ратник и Богоборник и даље не мирује. Уместо да ужива у слави и титули академика коју су му донели проналасци и да можда прихвати и
белгијско држављанство, оно мало залиха крцка и тврдоглаво трошкари на
исписе сабраних му недела. До шворцера ипак неће догурати, али и
даље, иако га је живот помало покварио, верује у бајке и свеколика
чудеса која у случајевима и биографијама сличних његовој – јесу могућа.
Отуда и нема бојазни, како за Богдано материјално а тако и за његово
нематеријално стање - јер је далеко одмакао од оваквих вредновања ствари.
Уживајте у богатству духа надасве народског човека, који понекад мало
и гњави са задршком и отисните се на лагану пловидбу - смехом и осврните се
на време прошло где су се најпосле правила игре поштовала а код свих
тадашњих швалера и бохема итекако и подразумевала. Све ово нам нуди
капетан шајке Панонског мора, који се батрга у мртваји, који иако добрано
насукан из пловила, још не излази а ако то и уради први ће му корак
бити да се попне на тикву лудају са које ће имати козеријски поглед
на све и свакога, укључујући ту и мене. Остајем ипак у нади да
нећу још дуго бити стављан ни у једну од наредних Богданових књига.
Уживајте у овој ведрој књизи а и ја ћу је прочитати још једном,
са мераком, чим нађем довољно квалитетног времена.

Уредник песничке едиције
Дарко Хабазин

Svetlana Pollak
Sanja Petrović
EMOCIONALNA DETOKSIKACIJA
ZA SEDAM DANA

ISBN 978-86-86863-16-4

UMESTO UVODA

*U POVERENJU...*

  1. Nemojte se zanositi da nešto možete da promenite na muškarcu, osim ako ne nosi pelene;
  2. Šta uraditi kada vam muškarac zalupi vrata sa spoljašnje strane; pa zaključajte ih dva puta;
  3. Ako su već jednog muškarca poslali na Mesec, morali su do sad već smisliti kako će ih poslati sve;
  4. Ne dopustite da misli vašeg muškarca lutaju - premale su da bi bile same napolju;
  5. Uvek izaberite mlađeg muškarca – i onako nikada ne sazreju dovoljno;
  6. Muškarci su svi isti - imaju različita lica samo da bi ih mogli spolja raspoznavati;
  7. Nije istina da žene prave kretene od muškaraca - većina njih se diči motom ''uradi sam'';
  8. Definicija neženje, jeste - muškarac koji je upropastio priliku da unesreći neku ženu;
  9. Jedini način da muškarca navedete da uradi nešto jeste da mu kažete da ne može ili ne ume;
  10. Ljubav jeste slepa - zauzvrat je brak iskustvo koje otvara oči;
  11. Ako baš želite muškarca koji je vezan za vas - potražite ga u obdaništu;
  12. Sinovi Izraela lutali su 40 godina. Eto, i u drevna vremena muškarcima je bilo ispod časti pitati žene za put;
  13. Želite li oterati muškarca, upriličite razgovor. Ako vas pita: “Voliš li kartanje?” - recite: “Da ali samo sa kreditnim karticama.”;
  14. Zapamtite da smisao za humor ne znači pričati viceve o njemu nego smejati mu se;
  15. Svi su ljudi stvoreni jednaki? NIJE NEGO. To uključuje i muškarce?

DEBIL NA ROŠTILJU

Potrebne namirnice:
1 bivši momak
1/2 šolje ulja
so, biber

Važno upozorenje:
Pre nego što se bacite na pripremanje ovog ukusnog obroka, proverite da li meso bivšeg momka ima žig koji potvrđuje njegovu ispravnost. Ukoliko ne vidite žig, nemojte rizikovati i odustanite od pripreme. Meso možete baciti komšijinim psima!

Način pripreme:
Dobro operite bivšeg momka i prepolovite ga uzduž. Izvadite grudne kosti i izlupajte svaku polovinu. Nemojte štedeti čekić za meso. Meso momka ima finu teksturu, međutim, kada momak postane bivši, neophodno je energičnije i duže udarati čekićem da bi se dobila željena mekoća mesa. Posolite i pobiberite. Tri puta prekrstite. Premažite malo uljem, ali nemojte preterivati jer na meso bivšeg ne treba rasipati namirnice. Stavite na zagrejan roštilj i pecite prvo sa jedne, pa sa druge strane. Koliko ćete peći zavisi od starosti bivšeg momka, dužine veze, načina na koji ste raskinuli i koliko je njegova naredna devojka bila lepa. Prosečno vreme za ovo pečenje je 25 minuta sa svake strane, odnosno ukupno 50 minuta. Međutim, za svaku prevaru, suzu, neprospavanu noć i razočaranje možete dodati po 2 minuta. Poslužite sa dodatkom prženih krompira i salatom.

Uz ovaj ručak, preporučujemo Vam da popijete čašu suvog belog vina iz podruma "Došla sam ti glave". Ne zaboravite, osveta se služi hladna, pa i vino treba da bude na visini zadatka. Takođe, ma koliko da ste vešta kuvarica, meso momka koji je postao bivši izuzetno se teško vari, pa ga ne bi trebalo pripremati za večeru.

Predlog za dezert:
Posle ovako obilnog obroka nagradite sebe čajnim kolačićima i poljupcima poklonjenim sadašnjem momku, sa nadom da se i on jednog dana neće naći kao osnova glavnog jela.
Marijana Đuran

REČ AUTORA

Drage, najfinije i najplemenitije dame, mi, dve cvećke, predstavnice ženskog roda, uz dužno poštovanje potomaka Adama poželele smo  da Vam ovim priručnikom pružimo podršku i  svesrdnu pomoć u krčenju vaših nedoumica i na izgled neprohodnih prolaza.
Iskreno se nadamo da smo u tome makar delimično uspele i olakšale Vam i otvorile vidike. Ako i jedana od Vas – poželjnih, a nesrećnih dama uspešno izvrši emocionalnu detoksikaciju za sedam dana to ćemo smatrati velikom nagradom. Javite nam.

Мирко М. Обрадовић
ЗАБОРАВЉЕН

ISBN 978-86-86863-15-7

Обрадовићев нови рукопис нашој књижевној јавности и читаоцима нуди више од књиге - рукопис плени својом једноставношћу али и сложеношћу слика. Песник пише својим крвотоком. Баш онако како живи у дослуху са својим народом тако и пише... Пева о свом окружењу о стихији своје душе. Пише говором свог најближег суседа са ким дели страх и зебњу - љубав и наду за неко боље сутра и све то заједно овом рукопису даје посебну драж... Љубав у поезији Мирка Обрадовића на тренутак плане, обасја лице а потом затамни. Љубав код песника нема тежиште ослонца, нема основу трајања. Додир страсти у поезији овог сасвим другачијег рукописа од онога што нуди наша књижевна периодика назире се као слутња... - ја се лично надам да ме Мирко Обрадовић у свему што сам овде записао неће демантовати, чак напротив Обрадовић као прави песник и монах у правом смислу те речи наставиће свој ход према звездама.

Радивоје Стојковић

        
Велики бол тече страницама ове рукописне збирке песама. Свака нова песма - ново извориште. Уистину, ако је бол битна константа сваког песника, онда песме господина Мирка М. Обрадовића носе лирику бола, сете и носталгије. Вазносе истину о песницима данашњице. Неразумевање и несхватање бити поезије од стране друштва у коме живимо, деградирање и омаловажавање песника, ерозију вредности и критичке  етике - поносно ћуте ове песме. Неки читаоци ће у појединим стиховима уочити меланхолију, ацедију, опседнутост тугом неки можда и taedium vitae....        Вредност ове интимистичке поезије лежи управо у њеној искрености и једноставности. У неким песмама се туга може додирнути, мириси осетиити....Чистота поетских слика (“огрнута капутом боје јесени“), упућује нас на аутора који не трага за задоводљивошћу стиха већ за спознајом љубави и живота. Иако у овој рукописној збирци нећете угледати ни један осмех (како се смејати “када више ништа стварно и не осећам“) пронађе се међу горким стиховима и Нада (“дизала ме са дна и звала се Нада“) чак и када се “полусагнут приближаваш грумену земље“. Постоји Нада да ћемо се вратити “улицама на којима тоне сјај записан у звездама“.

Веселин Џелетовић Павлов

Сања Петровић и Светлана Цеца Поллак
МУШКАРЦИ ШТА МИСЛИТЕ О...

ПРИРУЧНИК ЗА МУШКАРЦЕ

Едиција "Савета"
ISBN 978-86-86863-17-1
COBISS.SR-ID 154261004
Beograd, 2008.

REČ AUTORA

Dragi, plemeniti i divni muškarci, mi, dve cvećke, predstavnice gospođa/ica "a od lakta sve ad akta" i "hiper-aktovki", uz dužno poštovanje Vas potomaka Adama poželele smo Vam ovim priručnikom pružiti podršku i svesrdnu pomoć u krčenju vaših nedoumica i na izgled neprohodnih prolaza.
Iskreno se nadamo da smo u tome makar delimično uspele i olakšale Vam i otvorile vidike. Ako se i jedan od Vas - poželjnih a zakletih neženja oženi do pedesete to ćemo smatrati velikom nagradom.
Javite nam.

EPILOG

U New Yorku je nedavno otvorena prodavnica u kojoj žene mogu izabrati i kupiti supruga. Na ulazu su izložena "uputstva za upotrebu":
- Možete posetiti prodavnicu SAMO JEDAN PUT;
- Postoji 6 spratova i karakteristike muškaraca se poboljšavaju što se više penjete;
- Možete izabrati bilo kojeg muškarca na spratu na kojem se nalazite ili se popeti na sledeći;
- Ne možete se vratiti na sprat ispod.
Jedna žena odluči da ode posetiti prodavnicu i da nađe partnera. Na vratima prvog sprata piše: Ovi muškarci imaju posao. I žena se odluči popeti na sledeći sprat.
Na vratima drugog sprata piše: Ovi muškarci imaju posao i vole decu. I žena se odluči popeti na sledeći sprat.
Na vratima trećeg sprata piše: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, i neverovatno su zgodni. Wow, pomisli žena, ali oseća da se mora još popeti.
Na vratima četvrtog sprata piše: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni i pomažu u kućnim poslovima. Neverovatno, pomisli žena, teško se mogu odupreti da ne uđem, ali nešto je tera i ode na sledeći sprat. Na vratima petog sprata piše: Ovi muškarci imaju posao, vole decu, neverovatno su zgodni, pomažu u kućnim poslovima i vrlo su romantični.
Žena odluči da uđe, al' je u zadnji čas nešto spreči i na kraju ode ipak na šesti sprat. Na vratima šestog sprata piše: Posetilac ste broj 31.456.012, na ovom spratu nema muškaraca, ovaj sprat postoji da bi se pokazalo koliko je nemoguće zadovoljiti jednu ženu. Hvala vam što ste posetili našu prodavnicu.
Preko puta te prodavnice je otvoren jedna prodavnica u kojoj muškarci mogu naći i kupiti suprugu.
Na prvom su spratu žene koje vole sex. Na drugom su spratu žene koje vole sex i ne gnjave previše. Spratovi od trećeg do šestog JOŠ NIKAD NISU BILI POSEĆENI.
Pa, neka vam je sa srećom...

Neki od odgovora na pitanje koje su autorke postavile dati su pesmom
Koju osobinu kod žene najviše volite?
Odgovorio Zoran Jovanović

 "Pitala me juče mila drugarica
koja mi je ženska osobina draga
rekao sam - volim lepa lica
al mi draže kad je žena naga.

Volim kada  ima grudi čvrste
da je kao osa tanana u struku
kroz dugačku  kosu da upletem prste
i da ljubim nežnu, belu ruku.

Volim razne ženske osobine,
duhovitost, i iskrenost srca
al najviše volim im obline,
i dok hoda da se strasno vrcka.

Volim kad se žensko lepo ljubi
i u srcu da je vatrena od strasti
ko biseri da joj budu zubi
na takvu je ponajlakše pasti.

Volim žensko i kad ima manu
al govornu i na moju  sreću
kad je pitam po noći il danu
da ne ume da mi kaže neću."

Књигу можете наручити на:
Sanja.Petrovic@rns-nis.co.yu
bibi011@EUnet.yu

Борис С. Стапарац
ДЕЦА СВЕТЛОСТИ

Роман који је ушао у ужи избор за награду "Мирослав Дерета"

ISBN 978-86-86863-08-9

РОМАН ЈЕ ПОСВЕЋЕН
ГОСПОДУ БОГУ,
ЧУДОТВОРСТВИМА ЊЕГОВИМ
И
ДЕЦИ СВЕТЛОСТИ

Књигу можете наручити телефонски: 00385 31 590852  и 00381 63 8297270
или е-маилом staparac@yahoo.com

Записано у Даљу
за време великих сеоба народа.

Кроз ствари чиниш чуда, Господе, кад људи изгубе моћ чудотворства.
Воду и огањ узимаш за слуге своје, када се људи одрекну службе Теби.
Дрвету и металу дајеш Своју моћ, када се-презрена од људи-вратила Теби
Кроз земљу и траву додељујеш милост изабраним Твојим, кад људи учине себе нечистим за канале милости.
Кроз тканину и папир зраци Твоје силе, кад телесност људска преовлада духом.
Кости светитеља гласе име Твоје и присуство Твоје,
кад језик људи замукне од неверовања.
Кад генерали забораве побеђивати Ти редове чистиш победницима.
Напунио си огњем мртве ствари, да оне светле кад мрак затвори очи звездама.
Кад нема сунца, папрат и глог преузимају дужност светлења.
Кад слепи постану вође слепима, Ти уступаш вођство коњима и псима.
Када се болесни наметну болеснима за лекаре,
Ти чиниш мртве кости и блато лекарима.
Када Твој лик у души људској исчезне, Ти дајеш силу и моћ Твоме лику на дрвету.
Смеју се они, који ће на крају крајева љуто плакати, и говоре: Како мртве ствари могу стварати чуда, које ми не можемо чинити?
Нису ли ствари живе када их Ти оживиш? И нису ли људи мртви када их Ти напустиш, Господе Страшни?
Ангели Твоји знају, а људи незнају, да су све моћи Твоје, у теби и од Тебе, и да их Ти показујеш свету кроз чисте канале. Шта-ако је камен чист а човек нечист? Неће ли се сила Господња показати пре кроз камен него кроз човека?
Смехом радости смеје се само праведник. Смех неправедника је пакост.
Смеје се неправедник моштима светитеља, а изведесе од смеха пакоснога. О кад би му се дало знати, да мртве мошти светитеља крију више живота
од него његова крв и месо. .
Заиста, пакост је далеко од Господа Свемилостивог, као што је увек пакост далеко од девичанства, словесности и светости.
Гле, словесни Господ увек је готов да људима чини добро кроз људе. Но кад се људи онечисте, обесловесе и обесвете,
Свемилосни хита у помоћ људима кроз мртве ствари.
Господе Свемилосни и Многотрпљиви, не остави свет без Твојих моћи и милости.

СВЕТИ НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

МИРИС МЕТОХИЈСКИХ ПОЉА

"Злочин и казна" - прва помисао која ме заболела када сам почео са читањем романа "Деца светлости". Свестан злочина који као народ починисмо одрекавши се Бога у црвеном периоду, свестан сам и казне која следи за тако нешто. Осећање понизности и кајања појачао је аутор овог романа, Борис Стапарац, кога видех на врху хлма како загледан у небо, у молитвеном тиховању, тражи одговор на питање: докле?
Упркос праску громова и богоугодном тону ујања ветра, упркос сили земље и љубави према њој - која га вуче надоле да га погне - он стоји усправан, дигнуте главе, окружен миром, чекајући знак Господњи. Љубав према Богу, вечнопостојећа и нестрадална, даје му мудрост да разуме страдање рода свога и снагу да поднесе  ново. Свестан чињенице да семе мора да угине да би никла нова биљка, да васкрса не бива без смрти, аутор нуди читаоцу наду, да пронађе спас у вери која кроз љубав дела. И док нам приноси речи  разума, сваком  новом страницом покушава да осветли пут и укаже на невоље које нам тек предстоје. Упозорава да амбис који је испод нас морамо прећи загледани у небо - и у себе. Кроз речи Старца говори нам о шејтану који прети сваком од нас. Многи ће га, међу отвореним страницама овог романа, у књижевном огледалу и видети. Сагледати зло у нама, препознати га - значи и однети победу над њим. Спознати нешто значи моћи и опростити. Па, чак и самом себи. Ако вам се шејтан насмеши из огледала немојте сломити огледало, већ почните борбу са злом. Када борба почне у човеку самом, када молитва заиште дух смиреноумља и трпљења, победа је сигурна. А победити себе значи видети свет новим очима. Одрећи се неважног и плиткоумног, одрећи се материјалног богатства које су многи од нас платити сиромаштвом душе. Време је да српски народ доживи духовну катарзу, да се врати сопству и коренима. Куда ћемо, ако не знамо ко смо и одакле смо. Све су то поруке аутора, раба божјег Бориса, који побуњена поноса и чиста срца тражи да спасимо душу своју. И док нам у роману, али и у животу, шејтан нуди правду коју је из свог царства прогнао, сетимо се речи христоносног и христочежњивог Николаја: "Тако је неодољива сила правде. Утуци правду у ступи, сагори је огњем, развеј је на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг тебе правда узрасла и уздигла се као претећа гора". Управо са врха те горе Борис беседи роду своме, који од немила до недрага трага за сопством. У том трагању терају га са права у нигдину, са земље истапијане крвљу и христољубљем, у неку нову европејску обећану земљу. И то траје вековима. Модерни јањичари и данас одводе српску наду и будућност. Али, шејтан је однео привремену победу. Док су некад мајке у грчу и болу гледале како им децу одводе у непознато, данашње са поносом испраћају децу  у "бољи живот". Заслепљени шејтановим обећањима, тек у позним годинама увиде и постану свесни истине "у расејању имам све, а моје није ништа. И нигде не припадам". Све то сагледава аутор са врха хлма и упозорава оне у подножју брда, зове на Саборовање и повратак.  Његов вапај не сме остати усамљен. Време је да најзад многогласно и сложно, саборовани светосавским лучоношама, станемо у одбрану Српства, српског језика и српских писмена на које бесомучно ударају. И то управо ми, раби божји, прост народ. Јер како рече Свети Николај Девички "... Народ не зна много, али зна главно." Народ је увидео своју грешку. Зато данас у земљи Србији ничу величанстване цркве, нудећи мир и спокој. Окружени ликовима светитеља, у молитвама које узносимо Господу - лакше сагледавамо себе. Светитељи су нам својим примером и мудрољубљем показали како треба победити смртно у човеку, и вредности за које се треба својим благоделовањем изборити и коме се царству приволети. У овом роману, где границе времена и простора ишчезавају, у фином споју прошлости преточене у садашњост, Борис нас упућује на нас саме. И нуди нам избор, наводећи неке примере старих Грка где су само јунаци и хероји одлазили у Јелисејска поља. За одлазак у њих требало се изборити. Аутор романа "Деца светлости" управо то и тражи од нас. Да се изборимо да кренемо пут Метохијских поља. И тамо иду одабрани, зар не?

У Београду, 09.08.2008.
Веселин Џелетовић Павлов

Татјана Дебељачки
АХ-ЕХ-ИХ-ОХ-УХ

Збирка поезије

 

ИСКРЕНИ УЗДАХ И ОБУЗДАН КРИК

 Несумњиво да је за Тању Дебељачки песма најбољи начин за разумевање и описивање света али не било каквог света, односно не само оног што је “даровано погледу”. Помало необичан наслов збирке нема намеру да створи неку нову врсту експлицитности и тумачења, он управо има циљ да се ограничи на тих неколико слова уздаха, последичних манифестацијама узнемирених и устрепталих осећања. На тај начин ова песникиња ствара једну нову врсту редукционизма и сведености (не стиха већ поетског осећања) на примордијални знак, амблем који скоро читав контекст збирке своди на унутрашње пејзаже човекове, многолике и особене међузависности, необична кретања и чудна сновиђења, загонетне искре и преплитање живог и неживог, прошлог и садашњег...
Свет њених медитативноисповедних стихова обасјан је посебном врстом опоре неоромантичарске резигнације проткане сетом, емоцијама и меланхолијом; доминантним осећањем, у коме се стичу и необичним везама повезују и граде алегоријски склопови. Тања Дебељачки не жели да свет учини разумљвијим и бољим, вера у истинску поетску емоцији и човекову немогућност да да коначне одговоре, не дозвољава јој да искорачи из медитативно-елегичних расположења, с мноштвом нијанси резигнације и густом метафориком, она исцртава веома широку и многолику мапу меланхолије и хипокризије савременог света, у коме је највећа жртва управо човек сам; његова чулност и тананост осећања али у оној мери колико и сам на ту врсту хипокризијских законитости и сам пристаје.  
Значајану улогу у песмама Тање Дебељачки има дискретно провучен тон филозофије животног релативизма и једне нарочите врсте нихилизма. Она не пристаје на устаљен ред ствари и појмова, свесна да иза тога постоји једна посебна надстварност, унутар које су односи и хијерархија вредности истинитији и унутар које скептични данашњи човек може наћи праву меру и облик свога постојања, јер у актуелној стварносној датости не пристаје на законе атрофиране моралне и националне апатије уздигнуте на ниво божанског промисла. Притиснут “трагичним осећањем живота” песникиња призива амбијенте, призоре и душевна стања којима би, бар на трен, могла да савлада и превазиђе космичку студен и пустош. У овим песмама на веома оригиналан начин се измирују крајње супротности и померају границе; све има условно и буквално значење. Неисфорсираној интелектуалности посебан значај дају скепса и сумње којима Тања Дебељачки одстрањује патетику, поништава спољашњу меру трагичности и под другачији поглед подводи окамењене фолклорне, националне и животне митове. Певати упркос свему – то је суштина филозофије и поетике Тање Дебељачки која се јасно очитава у овој збирци.

Посебан кутриозитет ове збирке чини поглавље у коме су песме других песника посвећене Тањи Дебељачки што не одудара превише од основне поетске линије ове збирке и што сведочи једну веома јаку линију, поетско братство, у новијој поезији млађих песника.

Петар В. Арбутина

Prodaja knjige:

http://www.poetabg.com/ i http://www.knjizara.com/

Наталија Јаковљевић
АНТИКВАРНИЦА ДУШЕ

ISBN 978-86-86863-04-1

Наручите Ваш примерак књиге

Осврт на циклус песама Наталије Јаковљевић

Наталија Јаковљевић, лекарка по занимању, поетеса по вокацији има изузетну срећу да се бави двема најплеменитијим делатностима: медицином и поезијом. И једну и другу делатност заволела је како се то обично каже од средњошколских дана. Као ученица гимназије почела је да пише песме и убрзо се нашла у Удружењу песника аматера. Уредници алманаха и зборника овог Удружења радо су прихватили и објављивали њене младалачке песме.
Свој раскошни, природни, списатељски таленат ова песникиња развила је до перфекције. Оно што прво пада у очи јесте чињеница  да су њене песме, иако многобројне, веома уједначене и по снази порука и по транспарентности језика и по вешто и срећно смишљеном организацијом сваке појединачне песме сврстане у одређени циклус. Нема изразито високих узлета ни падова ни у једном циклусу, ни у једној песми. Све је у поезији Наталије Јаковљевић, што би рекао наш врсни теоретичар књижевности Богдан Поповић, расно, јасно и красно, а ми додајемо још: и модерно, интегрисано у савремени ток српске поетике.
Десетак песама сврстаних у циклус "Откровења" могу се сврстати у родољубиве, духовно-рефлексивне песме. Свака од ових песама је оригинална, неуобичајена, метафора. Наталија Јаковљевић, висока интелектуалка, незаведена флоскулама назови "Европејца" јасно види политички, друштвено-економски и културни амбис, ропство, јад и беду у који је сурван њен народ и сву беспомоћност, тихо привикавање масе на ропство.Зато пише песме о величанственим личностима, родоначелницима вечне Србије: Немањи, Растку-Светом Сави, Краљу Милутину, Цару Лазару оним великим творцима наше културе, државности, настављачима цивилизацијских вредности започетих на стаништима Сораба, Венда, Етрураца који су у предантичко време заједно са Грцима и Римљанима поставили прве темеље европске цивилизације, писмености. У том контексту уз чињеницу да смо изопштени из заједнице европских народа она метафорички апострофира Немањину лозу /Симеонова лоза/ као симбол нашег постојања и опстајања на овом Балканском простору на којем смо од почетка, од искона:

"Хиландарци
Очекују чудо
Не надају се смакнућу.
Још увек башта рађа
И Симеонова лоза род даје
Благе вести шаље.
Свако је пуца нада
Да бог још увек крепи
И влада."

И кад се ми Хиландарци бојимо смакнућа, не само наговештеног, већ јасно видљивог, виспрена песникиња се не боји јер осећа снагу наше историјске потраге за Истином, Правдом и Слободом, и уз Растка позива /у песми "Растко"/

     „Огњу
Поклонићу
Храст-ово
Слово
Бојно!"

Дакле, храст свето дрво Сораба, Словена, Срба и слово корен нашег имена, поетеса поклања огњу непомирљивој борби за опстанак. Како лепо речено-непорециви таленат на делу! Оваквим бисерима обилују и остале песме овог циклуса. Из песме "Откровење"

"Краљ Милутин
Данас у мене гледа
Са фреске на зиду

Поред њега исти путир
Осмех у вину
И неко дете у крилу."
Песникиња препознаје себе као бебу /духовно дете/ у крилу родитеља нашег најуспешнијег средњовековног краља Милутина када је Србија цветала у политичком, привредном, културном и сваком другом погледу. Овде песничка имагинација има циљ да нас упути у далеку прошлост када смо много значили Европи, када су њихови гастарбајтери зарађивали кору хлеба у косовским рудницима, а краљ, градитељ величанствене Грачанице уз смешак и вино сањао будућност свог народа. Цитирани стихови у овој последњој строфи "Откровења"откривају велику наду песникиње да све људско, лепо и величанствено још увек није нестало у неповрат.
У Историјској песми, Наталија Јаковљевић понире у нашу дубоку историјску прошлост, тражи корене Расена, људи Сенке Сунца, како су себе називали стари  Словени расути од Владивостока па све до Пелопонеза, на просторима Тракије, по целом Балкану и целој Панонији. Зашто су Аристотела немири свили-вероватно што умног Хелена његов најбољи ученик, Александар Македонски, чист Сораб није хтео да слуша, што није призивао само хеленске богове већ и своје соларне. И наша умна песникиња сумња у археоисторијске германско-нордијске школе које су зарад сопствених интереса искључиле сорабски етнос са простора Балкана. Ангажованост у поезији Наталије Јаковљевић нимало не шкоди општем квалитету, понајмање уметничкој вредности њених песама.
Дубоко одана својим песничким преокупацијама, песникиња спонтано и без позе каже "Удаде ме реч за песму". Тако је и насловљен циклус песама рефлексивних и љубавно-рефлексивних између којих бих истакао три изузетно лепе песме посвећене трагичним судбинама песникиње Марине Цветајеве, великом, нежном и трагичном Јесењину као и тајанственој и не мало трагичној Силвији Плат.
Из опуса рефлексивне поезије наше песникиње на располагању имамо песму „Адам“ у којој она размишља о јединству женског и мушког рода чији резултат једино могућ интегралан потпун човек. У прожимању мушког и женског принципа песникиња види и једино могуће решење за два наизглед супротстављена пола.
Сваки љубитељ поезије, па и они случајни читаоци, на први поглед могу уочити да су песме Наталије Јаковљевић заиста праве песме, високог квалитета и књижевне вредности. Песме које плене својим порукама, чаробним речима, врсним стилом.

Београд, март 2008. год.

Миљојко Милојевић, песник

Поезији је духовност циљ.
Савршенство је предуслов Вечности.

Песничко надахнуће је Божији дар, као и људски живот, а све што је од Бога мора да живи и остави траг који се еволутивно препознаје, осветљава и испољава једино захваљујући неуништивости и вечности душе, као Божанске искре Светог Духа.
Песме наше песникиње Наталије Јаковљевић су чудесан спој искрености порива трагања и гордости због елитираности тема и мотива, али и огромног свестраног и свеобухватног знања, који заокупља пажњу душе, на путу духовног зрења.
Сам наслов књиге"Антикварница душе"упућује  на ризницу старих, вредних ствари које у рукама добијају нови живот и чија се историја осветљава новим светлом. У души сијају  такве "стварчице"предмети из архетипског живота предака знања и сазнања, драгоцености у полумраку тајне. Песме обухватају  период од 1984. године па све до данас, као да је песникиња желела да нам каже да оно што је "старо" у својој бити лако кореспондира са овим садашњим, а ово садашње може се подвести под оно прошло. У том конгломерату протиче живот и добија онај квалитет, које наша спознаја зове вечност.
Осећај блискости са изузетним песничким  естаблишментом, попут аутентично екстравагантне Силвије Плат /1932-1963/, која је проглашена за америчку Марину Цветајеву, или Сергеја Јесењина /1985-1925/ и саме  Марине Цветајеве /1892-1941/, као представницима најплодотворнијег периода руске књижевности, базираног на истинској мистици и мистици истине је покушај уверљивог истицања постигнућа праве вредности, која у себи  обавезно мора да садржи честицу вечне душе.Песникиња  врло уверљиво стаје у одбрану аутентичности њиховог живота и песничког деловања, бранећи их пред људима и Богом једино могуће речју, римом. У песми о Јесењину она као последњи аргумент песникове невиности потеже, зачудне, плашљиве очи срне која као гласник из неког другог света  немо  доноси једини могући одговор: „Не, песник није крив.“ Још таласају ражана поља, песник и песникова реч још живе у рими неког другог, оног будућег којег је сам песник досегнуо. И Марина Цветајева у свом очајању подиже руку на себе, али она још увек  ходи у речима наше песникиње између бреза голих и без речи се споразумева са њом. Чак и ту смрт песникиња покушава да ублажи и њену неминовност поништи "Један младић црнооки, дошао ми из њене смрти".
Занимљиве су и песме "олиричене историје" града у коме је песникиња рођена. Песникиња се обраћа истинским градитељима и неимарима и сведочанствима историјске прошлости Београда и на свој особен начин оживљава  прошлост и спаја је са садашњим па и будућим градом. То су песме посвећене Николи Доксату де Морезу, градитељу Калемегдана, Емилијану Јосимовићу, првом  српском архитекти, Деспоту Стефану Лазаревићу. Олиричене историјске личности постају нам блиске, стварне и вечно уткане у титраје овог, рекла бих, вечног града. Прошлост је за песникињу велика инспирација.

"О, граде што те саздах
Не знадох ко сам
Да ли зрак
Или
Вихор моћан.."
/из песме "Калемегданска тврђава"/

Живост и снага изражавања осећају се и код доживљаја предмета, због пластичности описа, која изазива једну моћну слику истине једног минулог доба:

„Самовари
стоје на полици
неизвесне судбине
војници!“
Тако самовари са полице у старој антикварници постају симболом људске патње, избеглиштва, непојамне туге за домовином. Постају то и остају као неми сведоци-војници  окрутне судбуне.
У својој антикварници душе песникиња  стаје пред још један изазов пред планину богова - Меру. У том сусрету песникиња показује неустрашивост  у сусрету и живљењу са самом собом, због свести потврђене осећањем постојања тачке ослонца и сигурности макар и као бајковите стварности у којој на крају  свако на поклон добије звезду. Сличну поруку има и песма Храст, као симбол вишевековног трајања али и српског /словенског/ знамења, будући да је храст чувар записа чија светост вуче корене још из доба словенског Пантеона. Песникиња жели само храст и мир са сопственом душом:
"На знамењу
У миру са кором
Са собом
Са хлебом
И родом".

Засигурно несвесно, али врло моћно из подсвести, као из кладенца избијају наталожене архетипске слике значаја Рода, који је у време словенског многобоштва  био доминантна категорија /прародитељ Богова/ и који постаје песничко надахнуће у име спознаје у оквиру вечности преко искона и прапочетка.
Песникиња из блиставе ризнице подсвести извлачи вредна знања, која подсећају на пробуђене успомене и давно прошла времена, у којима као да је и лично учествовала, јер се потпуно равноправно супротставља чаробници Кирки, знајући да је победа над сваким лукавством могућа, само ако постоје мудрост и стрпљење. Знање, Мудрост, Истина и Стрпљење побеђују страх и спасавају душу. У својој малој ризници-антикварници песникиња нам несебино поклање такве дарове спознаје сопствене душе. И то све кроз песму!
Славећи недодирљиво звездано небо ка коме јој је поглед окренут да би открила и досегла само своју звезду, песникиња постављајући питање истовремено  даје одговор:
"Звезде у мраку
Сијају
С вечерњег неба
Знак,
Да ли је и удах
Наш
Значајан
За њихов сјај?

Сећам се једне врло честе и поучне изреке, која ми се допада и коју ћу покушати да искажем, да бих развила причу о звезданом запису-белегу, у астролошкој наталној карти."Праве речи као звезде падну саме, сви тражимо поенту на крају драме, али поенту крије први чин".

На асценденту у И пољу песникињине наталне карте налази се ретроградни Нептун. Личност поетесе је тешко разумљива другима. Wено биће вибрира у складу са неком вишом музиком коју само она може да чује... музиком Небеских сфера.
У митологији је Нептун /или Посејдон/ бог мора и бог воде, елемента који чини основу живота, а генерално је симбол урођене склоности ка поезији, музици, уметности, контактима са другим димензијама, интровертности, тајни, мистериозних страсти и узвишене љубави. Нептунови људи су медијуми, пророци, окренути религији, воле све оно што "плови"по беспућу у висинама као и у сну. Па јој можда због тога Кирка и Одисеј нису страни!
У астролошкој терминологији када је већина планета испод хоризонта то појачава наговештену Нептунову "неухватљивост" и обитавање у свом идеалном далеком свету чији је садржај јасан поетеси и њој сличнима, јер снови у боји су царство за изузетне - елиту Духа у коју се улази једино после превазилажења себичности и одбацивања материјалне стварности, рекла бих после пењања на планину Меру!
Нептун као владар личности је значајан за пружену могућност "хватања суптилних, савршених емоција и највиших космичких вибрација, јер пружа спознају душе у постојање и моћ Творца, духовност, идеализам, интуицију и истинско милосрђе. Поетеса има јак Нептун, који је планета владар личности и проводник порука виших сила, јер њена реч продире у висине, зато што и сама долази са висина.
Северни месечев чвор у знаку Девице, даје путоказ живљењу и има основни задатак -служење. Служење захтева интелектуални приступ /ред, рад, дисциплина/ бригу о људима па је пред нама поетеса кристално чистих речи као израза субјективно-објективне стварности, и одговоран лекар.
Пошто ми је основни циљ у овој анализи да пластично дочарам миље, базу и основну покретачку снагу душе која стихове ствара погледаћу где се налази Сунце, моћна звезда  давалац живота на планети Земљи. У наталној карти песникиње Сунце је положено у ВИ пољу а у секстилу са Месецом /подсвест/ па је тај аспект подстрекач већини лекара који овај аспецт имају, /плус деловање енергије Северног месечевог чвора/ за заузимање одговарајућег - племенитог приступа према сваком пацијенту.
А зашто лекар пише песме?
Зато што му се врх В поља налази у знаку Риба /владар Нептун/ и зато што у В пољу има Венеру  /владар личности/ и Меркура - гласника богова/ владар ИX поља. Наравно ово је поједностављен приступ таленту-Божијем дару бићу које се професионално бави лечењем, људског тела и људске душе.
Но, то није тема ове поезије, која је саздана од савршених речи која поетеса преноси свима који желе да је чују.
Уживајте у песмама, у нади  која ће постати стварност, јер ће савршено победити несавршену пролазност и изборити се за вечност Духа!

У Београду, децембар, 2007.

Јасмина Костић, публициста, астролог

Над рукописом Антикварница душе

Наслов овог рукописа ме упозорио да застанем, и да са пажњом погледам шта се то „унутра“ налази. Претпоставио сам да је „Антикварница“, како само име каже, место где ћу се сусрести са сведоцима прошлости, нежним успоменама и сјајем доба негдашњег. Међутим, чим одшкринух врата нађох се у својеврсном вртлогу времена и простора, на граници где можда и ишчезавају, али и пред јасном назнаком поетесе да не жели да преузме улогу глосатора, да жели да покаже душу али не и да је оголи. И ту рукавицу, бачену читаоцу у лице, схватих како и треба „певам, а чуће ме онај ко жели“. Без жеље за додворавањем, хипокризије и лицемерства нижу се стихови, откривају „тајне, замотане у сопствено знање“ и, можда, провејава страх сваког песника који је спознао истину, намењену и својствену изгледа само њима, да ће проговорити некада после, кад тело клоне а стихови васкрсну: „на камену / проговорићу / љутим пламеном“. Поетеса широког образовања, интелектуалне лирике, тка пред нашим очима стихове памучне мекоте, прометејског бола, увијене слојевима знања, увек са дозом аристократске дистанце. Као што орах крије своје језгро тврдом љуском, и не да лако до њега, тако и Наталија иште од читаоца, да уложи напор да допре до сласти. А једном када то уради, и када исту окуси, остаје му само да ужива у оном што је, можда, само наслућивао. И да често обилази „антикварнице“ у потрази за сопством.

Веселин Џелетовић Павлов, књижевник

Сузана Дојчиновић
КАД СРЦЕ ДИКТИРА

Наручите Ваш примерак књиге

О рукопису “Кад срце диктира” и “Папирни змај”
Сузане Дојчиновић

У свету песника, сањара и сањоходача, кроз стихове дароване из душе препознаћете једног од ретких песника који реално корача путевима маште. Свесна истине да постоје песници и људи који пишу песме, она додаје и своју истину, која се можда доводи у сумњу оним чувеним "али":
Ја дрво нисам, ал' корење пуштам / И својим гранама спонтано њишем / Ја звезда нисам, ал' очи ми сјаје / Ја песник нисам, ал' песме пишем.

Загледана у звезде ипак примећује и живот, сагледава  без имало улепшаница и ублаженица, стварност око себе, али не само као посматрач и хроничар сурове и прагматичне данашњице, већ као борац који нема намеру да се склони са пута на коме се налази. Свесна збиље и чињенице да све лежи у човеку, и да је он и узрок и последица свих збивања, позива читаоце ове збирке да у себи пронађу снагу за благоделовање:
Не чекај шансу / Већ сам је себи пружи, / Не чекај у нади
Ако ниси научио да верујеш / У себе, не у чуда.
Пркос и бунт ове песникиње уперен је против устаљених правила, традиционалних апсурда и неприлаго-ђавања човека времену садашњем, против врачара и политичара који јој нуде исто:
Лажите и мажите кога хоћете / Ја на лепе речи не падам / Не тражим ништа и не желим / Зато се ничему и не надам.
Не нада се ничему - али од горепоменутих. У њих нема поверења, у лажна обећања која нуде. У својим песмама, у речима које нам приноси она отвара душу. Показује колико је мало потребно да јој се понуди да би постала срећна. Само један осмех:
И зато те сада искрено молим / Поклони ми само осмех један, ето. / Можеш и остало што си ми нудио / Али без осмеха, то није то.
Свесна чињенице да је и лепо и ружно саставни део живота:
Али не бисмо спознали чари лепог / Да није свега тога ружног / Не бисмо знали шта је срећа / Да није било нечег тужног.
сувише немирна да ужива у спокоју
Лепо је имати свој мир, / али, мир је монотонија.
превише заљубљена да би прећутала
Кад срце диктира прво изговори твоје име.
довољно искрена да каже
не бери руже / док се сваки пупољак не отвори
ипак се често повлачи у себе:
Тишина најбоље савете даје / Пажљиво слуша док желим траје / Кад нема никога тишина ту је / У миру причам, она ме чује.
тражећи одговоре на многа питања. Њене песме нам и дају те одговоре, искуство и живот су је научили да препозна ствари које могу да претрају мутна времена:
Не кради моју младост! / Хвалиш се искуством? / Искуство стечено грехом?
и таман кад нас задиви чињеницом са колико реалности прилази животу и људима:
Поносна, / не на своје савршенство, / поносна на своју природу, / поносна на своју нарав, / поносна на себе, / овакву каква јесам.
из ње проговори песник:
Зар у овом јадном свету / Баш свему дође крај? / Овде ћеш увек некоме да сметаш / чак и да си папирнати змај.
Да ли је песникиња заборавила оно људско у човеку, да ли је за трен помислила да неко може да досегне висине а да неком другом не засмета? Није, њен змај се повија ношен налетима ветра на све стране, али је ипак у песничким висинама. Ова збирка песама ће нас уверити да је животу потребна машта или можда да је машта живот. Зато је вреди прочитати.

Веселин Џелетовић Павлов

Сања Петровић
ДЕЦО, ШТА МИСЛИТЕ О...

ISBN 978-86-86863-02-7

Наручите Ваш примерак књиге

За родитеље

Док расте и сазрева, дете сазнаје много о себи и о свету који га окружује. Почиње да испитује границе до којих може ићи у својим захтевима и жељама, трага за начинима како да постигне свој циљ. Понекад буде бесно, агресивно, љубоморно... или оде у другу крајност па се повуче и пати у себи. Ми смо ту да га усмеримо, саслушамо и пре свега разговарамо са њим. На тај начин упознајемо своје дете, делимо његове проблеме, недоумице, страхове, али и успех и радост. Пружамо му подршку, сигурност и тако крчимо пут његовом самопоуздању.
Разговарати са дететом није увек лако. То се учи и то учење траје цео живот, али је предуслов за прави и истински добар однос са дететом. Деца често нису у стању да своја осећања, доживљавања, жеље објасне речима. Веома често су им потребна објашњења и за оно што се нама чини логичним и једноставним. Наша објашњења ће имати смисла ако буду примерена деци, њиховом узрасту и способности да схвате поуку. Без етикетирања, вређања, омаловажавања, исмевања да би дете и други пут желело да разговара са нама. Важно је да родитељи дају јасне поруке уз уважавање детета чиме покрећу дететово осећање сопствене вредности.
Да ли вас некада изненади поступак вашег детета? Запитате ли се шта сада није у реду, да ли оно својим понашањем нама нешто поручује? Шта сада да урадимо, како да се поставимо, да ли да се правимо да не примећујемо шта се дешава или да га грдимо? Или се љутимо не објашњавајући шта нам се није допало у дететовом понашању?
Qубав, стрпљење, уважавање детета, разу-мевање, усмеравање и позитиван пример ће бити најефикаснији лек против дететовог „лошег“ понашања, несигурности и потребе за сталним скретањем пажње на себе. Својим примером утичемо, уграђујемо себе у дете и учимо га. А дете ће још више научити ако самостално, уз наше ненаметљиво усмеравање, открије који је прави и исправан пут. На том путу је ваш родитељски ауторитет неопходан. Не плашите се да ћете њиме нашкодити свом детету. Wему су потребне јасне границе у васпитавању да би се осећало сигурно у окружењу и да би се градило самопоуздање. Све више се сусрећемо са „проблематичним“ васпита-њем где су деца презасићена, без јасних граница, изгубљена у вишку слободе коју не траже и не требају.
И не заборавите да питате дете „Шта ти о томе мислиш?“. Тиме га уважавамо, охрабрујемо и подстичемо да гради своје мишљење.
Зато, разговарајте, слушајте, ослушкујте, водите своје дете и не плашите се, нећете погрешити!

Татјана Крстић, психолог

ПОЖЕЛЕО САМ ДА БУДЕМ ДЕТЕ

            Листајући рукопис игроказа „Децо, шта мислите о...“ од Сање Петровић  на први поглед ме је изненадио. Познајући Сању Петровић која је словила за врло успешног песника после објављене три збирке поезије да се она упусти у нешто ново. То је и била моја обавеза да много озбиљније приђем на исчитавање овог рукописа.
То говорим због тога што сам предходне године био на промоцији њене књиге „Бисери за моју маму“ која је саткана са дечијим несташлуцима и сладуњаво наговестила да се Сања Петровић смело упушта у нови вид мултимедијалног приступа за децу.
Зато сам полако читао сваки игроказ да бих могао досегнути за лепотом коју је Сања Петровић испољавала. На то ме је навео и стручни приступ овом рукопису психолога Татјане Крстић.
Сама психологија детета мора бити добро упозната да би се могло смело упустити у сам свет овог недокученог богатства које се истражује и увек је неистражено. Нескривена знатижеља обогаћује сваки приступ који никад нема жељени исход већ само наговештај да смо близу наших жеља да то упознамо. Сам тај осећај даје нам снагу да истрајемо у нашим хтењима да на свој начин допринесемо да свет деце остане чист и бајковит како би могли они заједно са нама да остваре своје жеље и улепшају наш живот.
Те обостране жеље су често из разноразних разлога неостварљиве и постају тешке због незнања или немогућности да се схвати нешто што до тад нисмо били у могућности или нисмо хтели да о томе размишљамо. Због својих којекаквих неписаних правила и како та правила која немају никакву перспективу морају се остварити само да би пред децом имали неку лажну доминацију без успешне перспективе.
Све то говорим пошто сам у више наврата приметио код неких родитеља, који су тако поступали. постепено су губили доминацију да могу да утичу на поступке своје деце.
Деца са својим поступцима дочаравају поступке својих родитеља. Што значи да са својом агресивношћу стављају нам до знања да ти родитељи нису способни да изнађу право решење за дотичну проблематику.
У данашње време кад смо окружени свим и свачим. Хоћу да кажем кад су деци пружене којекакве могућности без дозе умерености ка осећајности и искрености већ дозом присилног наметања својих идеја. Све су то могућности да нам дете застрани због лажне лепоте која је краткотрајна.
У тим тренуцима је неопходно присуство родитеља као и стручних педагога и психолога да изнађу за дотично дете исправан пут на којем би оно пронашло себе и остварило своје жеље због којих и постојимо.
Сам осврт психолога Татјане Крстић, као и игрокази у овој књизи су права ризница и то неисцрпна како за родитеље тако и за децу.
Сваки игроказ је засебан психолошки приступ како се, и то исправно, може прићи самом детету као и проблему који га у дотичном тренутку притиска. Не само да је поучан за саму децу већ и опомена за преморене родитеље који би морали изнаћи време за своје дете које му је битније од било којих других привидних неопходних проблема.
Проблем и то непревазиђен може постати баш дете кад у том тренутку нисмо њему посветили пажњу и дали му снагу да превазиђе тренутне проблеме који се после могу претворити у пут са којег нема повратка.
У свету и времену кад смо окружени са којекаквим глупостима и насилним предлозима кад најмање имамо времена за себе и породицу појављује се књига која је била неопходна да бар на тренутак док се листа скрене пажњу на оне који су нам потребни.
Књига „Децо, шта мислите о...“ јасно говори шта је неопходно за родитеље како би своје дете упознало као и могућност да постану истински ослонац за његов будући живот.
Ова књига не само да је вредна пажње већ је Уxбеник како се детету мора прићи.
Због свих вредности која ова књига има надам се да ће врло брзо постати саставни део библиотеке многих младих родитеља као и дечијих васпитних установа.
Овом приликом желим дати подршку Сањи Петровић да истраје на овом мукотрпном раду и стварању књига које морају бити опомена ако желимо здраво детињство и успешно човечанство.

Боро Латиновић

ПОГЛЕД ТЕАТРОЛОГА

Постмодернизам и његова ударна песница постструктурализам својом критиком „мета-физике присуства“ прокламовали су „нестанак аутора“ указујући на тај начин на самосталност  текста. Истовремено, открили су и да текст као „отворено дело“ даје могућност исчитавања неограниченог броја кодова којима се један текст може тумачити. На тај начин некако је дошло и до својевременог нестанка читаоца. Текст је сведен на материјално постојање готово без икакавог значења и значаја.
Наравно да овакво уопштавање и свођење теорија културне иницијативе постмодернизма садржи велики број мањкавости, ипак  критика коју је Умерто Еко упутио овим теоријама позивајући се на динамички објекат који негде јесте био, као својеврсну имитацију непосредног објекта о којем говори,  даје нам још једну шансу да сваки текст посматрамо у контексту практичке применљивости али и његове формално-структуралистичке изведбе.
Текст Сање Петровић „Децо, шта мислите о...“ тако се може тумачити било као психолошко-педагошка студија ауторке у схватању деце, њихове игре, њихове жеље за брзим одрастањем, њиховим спотицањима, вазда симпатично-наивним лажима, извољевањима, сузама, било као при-ручник или боље речено упутство родитељима за својеврсну „употребу“ сопствене деце, било као подсетник свима онима који су решили да одрасту на исте ове дечије марифетлуке које су и сами као деца правили.
Ипак, оно на шта треба указати посебну пажњу јесте драмска форма коју Сања Петровић користи као средство израза. Највиши степен имитативног начела коју драма пружа, више него све друге уметности заједно, да се окористимо Аристо-теловом дефиницијом, ауторки отвара могућности да, спајајући праве мале драмске етиде у јединствену целину, покаже сву своју списатељску раскош.
Мотиви и поступци реалистичке идеологије и натуралистичког репортажног понирања у свет дечијих инстинкта и навика обогаћени су управо оном врстом практичке применљивости коју Сања Петровић, и као мајка три кћери и као песникиња, која је своју љубав спремна да обелодани и изван стварности сопствених осећања и надања,  сама по себи носи.

Спасоје Ж. Миловановић, театролог

ДАРКО ХАБАЗИН ДАКС
ОДИСЕЈ КВАРТА

ISBN 978-86-86863-06-5

Наручите Ваш примерак књиге
Књигу можете наручити и на телефон: 011/2549069 и 064/1967813

О ЗБИРЦИ ПЕСАМА
ГОСПОДИНА ДАРКА ХАБАЗИНА
"ОДИСЕЈ КВАРТА"

Да ли случајно или сасвим намерно ова збирка почиње стиховима "Клепало нас старо зове". Свесни чињенице да су клепалом (симандром, билом), позивали на божију службу, у оно време "под Турцима" када су звона замукла по забрани султана, можда ћемо и ове стихове схватити као звоњаву у време свакојаких забрана и притисака на род наш. Можда нас аутор и позива да схватимо озбиљност времена у ком живимо,  да се вратимо коренима и сопству, да одржимо Завет којим је  и насловљена прва песма у књизи. Поред  ћутње звона, аутор ћути (осећа) да су нам замукла села и колевке, и у вери, која кроз љубав дела, ослоњени на традицију, налази начин да то исправимо. Овај духовни циклус, такође изузетно успешно, наставља песмама које прожима истина нашег трајања: "било нас је за јуче, има нас за данас, биће нас и за сутра", али, наговештава и колико нас је све то коштало: "Казујемо овима / којима је жао / биће нас и има / још помало, још помало..." Следећом песмом, о заборављеној недељи у "црвеном периоду" наводи и један од разлога тако високе цене коју смо као народ платили. Зато смо и ходили "ружичњацима трновим", "потрошеног времена / од Господа удаљени". Све нас је то бацило на вртешку живота, на круг и утабану стазу, где полако али сигурно, идући из грешке у грешку "корацима / пужа / доскочисмо / до / бездана..." И док онемоћалим кораком, свесни регула која нас окружују крећемо пут глуве собе ка сутрадан, аутор опет пред нас поставља, овај пут шекспировско питање: "Бездани - о ругања зашто / ретко зовете се женом?" Да ли је немир душе или бол срца можда љубав? Колико је бездана и врхова у једној жени. Колики су понори у које се може падати, и висине до којих се може уздићи, због вољене особе. Где је ту љубав, да ли у падовима, или у лету? Или је и пад нека врста лета? "Слабости, име ти је жена!" - даје нам Шекспир одговор на сва питања. Стихованим завеслајима кроз немирне воде живота, аутор који је окружен својим светионицима, води читаоце - путнике у раскораку - ка угодном догађају, прецизно користећи визуелне симболе и динамизам слике. Немоћ - да се као појединци и мали народи, супротставимо надолазећем таласу глобализма (који нам полако али сигурно прети), и која нас све притиска и боли, јер не видимо начин да се боримо против тога - код овог аутора не постоји: "Западни попуштају корени / доста је било / од сада циганим"... У моменту када помислите да се море смирило, и да ћете уживати у бонаци, аутор заљуља чамац, не дајући вам ни тренутак предаха на путовању кроз стихове: "Просута киша / мој осмех - уми / Сводом наткривен / одбегао Медвед / Доколице мирим / Будилник звони / разум зори / Побегох у дан" (Проглед).

Следеће етапа путовања, насловљена ИЗ ЋОШКА, и даље нас води лавиринтима људске душе. И док нас у УПОРИ-ма песник усмерава да одгонетнемо лепоту, значај и важност прошлости и наслеђа - фолклора, да сачувамо душу своју, овде нас очекују вечите есхатолошке недоумице, самоспознаја сујете као предивне победе човека над човеком, и оно што песника чини песником - РЕЧ: "Лелујаво / заиграше слова / Реч просута / до обале стиже и / куле Сибињанин Јанка / Апостроф / још умањује / Хватана за корен / морала је / до тачке".

Постоји веровање да је, у време Одисеја, присуство жене на броду била најава несреће. Из тог разлога их  није било на бродовима. Међутим, лебделе су жене палубама, мислима морнара, дозивале из дубина мора, мамиле песмом, господариле сновима. Тако је и данас, тако је и у поглављу насловљеном ЕРОС У ПОСЕТИ. Саткане од надања, ишчекивања и стрепњи, господаре заумне, ногама дугим и бедрима лудим, путене и нежне, краљице срца и бордела, очима песника доведене ДО САВРШЕНСТВА: "Недодирљива краљица ноћи / трбушнога плеса, / Будимпештанских бордела / Језерске очи имаш и / кожу пустињскога песка / бедра чвршћа од археолошких Венера / Путена - о часна жено / само реткима открила си тајну / рођена да си - нема".

У ОДБЉЕСЦИМА НА ВОДИ упознаћете (а неки од вас и препознати) личности којима је господин Дарко Хабазин посветио песме. Из овог или  оног разлога, њихови ликови трепере са површине воде којом плови аутор. Мислим да су то и заслужили.

У време транзиција, глобализација и "белих стихова" који нас у црно завише, песме господина Дарка Хабазина дођу као мелем на рану. И као доказ да се Одисејева упорност и храброст исплати. За разлику од њега, који лута ка свом коначном одредишту, Дарко сигурно корача, сваком новом књигом, од "Хипокреновог врела" ка срцу читаоца.  Пожелимо му, као и "Одисеју кварта", пуно среће и успеха на том путу...

И добро море!

У Београду,
12.08.2008.

Веселин Џелетовић Павлов

СВЕТЛАНА ПОЛАК
ДОБРОВОЉНИ ПАКАО

ISBN 978-86-86863-13-3

Деведесете године... доба које никада до краја није разјашњено,
доба када је човек био окренут самом себи без жеље за комуникацијом,
доба у којем су се млади нараштаји обликовали по новим мерилима вредности:
„Криминал постаде пуко помодарство.“
Како се историја понавља, „Добровољни пакао“ се може сматрати као упозорење.

Сања Петровић

Quo vadis, Србијо?

"Покајте се, јер се приближи царство небеско"; Мт.(3,2)

..."Ова прича о греху и покајању, недоказаном времену и ликовима раскућених душа који гравирају својим битисањем моје, помало распојасано штиво, само је плодна грана маште са које сам убирала сочне плодове.
Недвосмислено, ликови нису стварни и свако евентуално препознавање личности или догађаја пука су случајност. Место и време су одабрани само да би читаоцу приближили доживљај измишљених догађаја и персона.
Ако желите, слободно их промените.
Нико кога посредно или пак непосредно познајем и ни један једини стварни догађај нису били узроци настајања
- ДОБРОВОЉНОГ ПАКЛА -
...не, заиста ово никада није било али размислите:
ДА ЛИ ЈЕ МОГЛО ДА БУДЕ?"...

                                                                                                    Светлана-Цеца Полак

Како тематски одредити роман чија радња се није догодила, која чак није ни плод пишчеве маште. Уистину, како? Можда се све то није нама догодило или не желимо да признамо да смо то били ми. Збиља, покушајмо само рећи да је ово синтеза породичног, психолошког, криминалистичког и пикарског романа. Пикарским романима (picaro - лопов, ништарија) увек је заједничко мноштво авантура које доживљава усамљени јунак крећући се од дна ка врху "друштвене лествице", где никада не стигне, али је зарад тога спреман и душу да прода. Можда је Светлана-Цеца Полак цео један народ поставила на дно, наменивши му улогу пикара, или је то урадио неко иза завесе, или можда чак и ми сами, није ни важно, тек заплет је могао да почне. Али, не и да се заврши.
Са дозом аристократске (да не кажем људске) дистанце, без жеље да се огради од онога о чему пише (живота), води нас аутор овог романа кроз наша сећања. На сва наивна питања зашто нам се све ово, од деведесетих година прошлог века до данашњих дана, догодило даје изванредан, сажет и мудар одговор: "Зато"!!!
Можда је овај роман писан за нас који смо ћутали, који смо затварали очи пред фарисејима и лажним пророцима, као опомена да се не дај боже понови??? Да ли је могуће да се српском народу поново и увек изнова, дешавају исте грешке. Могуће, ако се оне прве никада нису догодиле. Зато нас и аутор опомиње, или само оне који су спремни да без икаквих ублаженица и улепшаница чују њено питање: „да ли је могло да буде“, на прави и једини могући начин: „да ли ће поново бити“? Спрега криминала, политике, ситносопственичких интереса и личних војних циљева није присутна у овом роману. Али, могла би да буде. И да се, не дај боже, понови.
Нема у овом делу ништа од аутобиографског Светлане-Цеце Полак. Ово је биографија Србије деведесетих година и свих нас. Неки од нас ће се у овом роману препознати, а неки неће. Можда ће препознати комшију, пријатеља и можда увидети колико су у времену прошлом они грешили. Али, важно је да то нису они. Njихове комшије и пријатеље нећемо ни питати. Можда и они исто мисле.
У сваком случају немојте разбити огледало зато што је нос крив. Али, роман прочитајте, без обзира на то што ће да заболи. Зарад деце.

У Београду, 05.10.2008.           Веселин Џелетовић Павлов

МОМЧИЛО А. ГОЈКОВИЋ
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

ISBN 978-86-86863-11-9

РЕЦЕНЗИЈА
На рукописну збирку песама
Момчила-Мома А. Гојковића

Песме Момчила А. Гојковића су један емотивни, болни и револтни излив осећања који плени пажњу читалаца. Његов песнички ход почиње надахнућем које празни бол и тугу из његове душе.
Његове песме су разноврсних мотива, у њима је римован други и четврти стих. Све песме су ијекавског нагласка, локалитета у ком је аутор рођен. Један број песама је јаког песничког набоја, и третира горуће теме. Посебно оне песме у којима доминира патриотизам и родољубље. У садржају неких песама доминира иронија и сатира са упечатљивим инвективом крунисана посебном жаоком. Његове песме усмеравају ка истини и правдољубљу као нормама људскости. Сликовита дескрипција догађаја дата је у песми „Братство и јединство“, „Америка годину дана после“, „Разбрат“ и друге.
Аутор је посветио неколико песама Америци која у међународним корелацијама не бира средства како би дошла до циља који је зацртала. За њу не постоји морал и правда већ само закон јачег. Под плаштом борбе против тероризма Америка остварује своје циљеве који се очитују ка тежњи доминације у свету. То нам говори у песмама „Светски поредак и Срби“, „Светски силник“ и „Ујка Семова прћија“, у којој аутор каже:
... „Сваки народ који се усуди,
да не подржи његове акције
рескира да му се одмах,
наметне блокада и санкције“...
Аутор јаком осудом наступа према сепаратизму и гнусним лажима које су се укотвиле у неким земљама Запада као и код неких лидера странака у нашој Србији, с посебним освртом на нашу квази елиту. Јаком конотацијом шиба по кукавицама, каријеристима и издајницима.
Аутор не скрива дубоки бол због геноцида који је извршен над Србима у оба светска рата и напад НАТО снага на СР Југославију 1999. године.
Његов зов дошао је до изражаја у песми „Помирење тражим“ у којој каже:
...„Помирење тражим, за име Бога
доста је просуто српске крви
престаните више са препиркама
ко је и зашто крив и ко поче први.“
Аутор овде пледира на српску слогу која је у пресудним догађајима мањкала. А српска слога је једини пут у светлију будућност нашим потомцима.
Пита се он зашто српски људи од пера ћуте о трагедији Срба па за њих каже:
...“Муком ћуте за стратишта српска
широм Босне и поносном Книну
и не виде да џихадске хорде
већ продиру на крваву Дрину.“
За аутора је једно од зала оштро сучељавање трију конфесија: католицизма, ислама и православља. Та оштрина штети свима трима. Посебан осврт аутор нам даје када је у питању језик у Србији и Црној Гори и чему води та баријера и пита Бошњака, Хрвата и Црногорца у песми „Дукљанин“.
Актуелно ангажована поезија господина Гојковића даје нам једну реалност с посебним освртом на период од 1941. до краја 1999. године.
Песме овог аутора нуде нам хумане поруке, истичу етичке вредности и постулате за будућност.

20.09.2008.                                                                     мр Павле Џелетовић Иванов 

НЕВЕН МИЛАКОВИЋ - ЛИКОТА
РАДОСТ ПОКАЈАЊА

ISBN 978-86-86863-09-6

Умјесто увода

Иконопишче, ој мили брате,
Бог нам те посла да свјетлиш свијету...
Ријечима сликаш лик који мири, лик који вечно за добро живи!
Предочен рјечју анђео лети...
ту је, постоји, на радост нама
мелем свих рана, Анђео свети!

Љиљана Јелисавета Пртина

РЕЧ ИЗДАВАЧА

Загледан у рукопис господина Невена Милаковића, уздрман силовитошћу искрености и чојства која варничи из стихова, сетих се речи које ми вратише наду: „Мало нас је, ал’ смо људи“.
Уистину ме овај песник подсети да припада тој групи малобројних, којима је истина и правда важнија од ситносопственичких интереса, и да, хвала Богу, српска елита још постоји. Траје и претрајава све покушаје да нам огњишта упепеле, и таман кад се понадају да су успели, а оно, заискри сред тмине и ништавила - светосавске лучоноше запламене и запевају. Сред стиходушја и молитвеног појања зрачи светло. Нестану они „бели стихови“ који нас у црно завише, надвиси их и ућутка Невенов корифејски глас који громко одјекује, па се чује на све стране, далеко до Америке, или још даље - до Ловћена, песма светосавска, надвремена и наша, иста и једина. Аутор је један од ретких поета који вас и кад пева – гледа у очи. Он пева због истине, а његова, рекао бих и наша, истина је у песми. Не смеју песници заћутати, па ни тада када сви остали погну главу и занеме. Немају на то право. У (не)време поплава, када бујица помути главе, њихов глас мора бити бистрик, а песма њина пријут и прибежиште. Управо то су песме господина Милаковића.
Овај неимар своје стихозиданије твори на темељу памћења и фолклора страдалног рода српског. Опомиње свака реч родоболника, сваки стих указује на погубни заборав који поново прети. Тешкој истини о којој пева пристају речи љутње и беса, међутим, његова вера је толико јака (и права) да у њој не постоји места за то. Православљем су ткани стихови, вером је везена песма. Зато и речи које нам Невен приноси буде наду. Зарад те наде, и каквоће песама овог аутора, Удружење писаца „Поета“, са изузетним задовољством, појављује се у улози Издавача ове књиге. Дабогда се хиљадила.

У Београду, 31.09.2008.                                                                 Председник УО ПОЕТА
Веселин Џелетовић Павлов

ЛИРСКИ МОЛИТВЕНИК  НЕВЕНА МИЛАКОВИЋА

У данашњој духовној лирици пој Невена Милаковића се издваја оригиналношћу, знањем и страшћу вјере у Свеце којима лирски служи, славећи им имена и дјела.
У српској духовној поезији данас, чују се појеви на које се не би намрштили ни Ава Јустин Поповић ни Владика Николај Жички, а пој Невена Милаковића посебно би их ограшио и чак би извабио из њих похвалу: „Добро си, поето, замахнуо главом над танковјерјем својих дана у српском национу”. Тако сам себи рекао кад сам први пут чуо како декламује своје духовне наусте лирске, млади поет Невен Милаковић, чији глас се све гласније чује и све сигурније оглашава.
У поезији рођених поета садржина се слива у оригиналну форму. Тако се садржина Милаковићеве духовне лирике слива у своје облике - једноставне и сложене. Тече ова лирика и жубори као изворска вода слободног извора у слободној гори. Овај пој блажи душу и грије срце, поучава и озарује радозналце. Није баш ни лако сварљива ова храна свим мозговима. Теолошко обученим је пријемчивија него лаицима, а блажи и једне и друге.
„...Замишљам... песника и песму као мелодију којом јечи цела Васиона, као зрачење које обузима огрезла бића.“ Ова мисао пјесника С. Винавера се лијепо односи на лирику младог Милаковића.
„...И да сам нашао песника који изражава оно што ја осећам, - никада ми не би пало на памет да пишем песме“, каже луцидни Винавер. Они који чују и читају Милаковићеву духовну лирику могу помислити што и Винавер, јер ће у овој поезији наћи и своја осјећања, усвојити доста теолошког знања.
Лирски молитвеник Невена Милаковића је надахнут житијама и подвизима православних светаца, од Светога Саве до сустопника Савиних новијих вјекова. Благослов Светога Саве, Љубав Светог Николе, Молитва Светом Димитрију, Молитва Светом Василију, Дар Мајке Божије, Молитва Светоме Јовану Владимиру, Радост покајања, су наслови Милаковићевих лирских штива у Молитвенику његовом, који тражи ишчитавање с вјером и љубављу, а састављен је из духовне читанке поучице, с којом вјерујући у пустињи не би био сам.
„Опрости ми, Свети, због дрскости моје,
Што на такву милост ја положих права,
Игуман и грешник пред Тобом да стоје,
Он достојан Тебе, а ја заборава.“
Ова строфа је карактеристичан мото Милаковићевог служења вјери и поезији, а наводим га као знак вјеровања и пјевања овог игумана духовне лирике српске наших дана.

Лукавица,                                                                                                    Момир Војводић
Илиндан 2008.

ВЕСЕЛИН ЏЕЛЕТОВИЋ ПАВЛОВ
ЧУВАРИ ЗАВИЧАЈА

ISBN 978-86-86863-12-6

Овај роман почиње сновима
а завршава се реалношћу.
Између њих је истина.

                                          аутор
УВОДНИК

Реч Косово, прослов је среће и несреће, за Србина слава и погибија, означење раздеобе где и неслога бере жртве.
Збиља, за случај човеков и чињеницу народну, игде ли угледнијег позорја него што је Косово, крајина Србинова. У сваколиком пространству Српства има ли гдегод да се знатнијим него на Косову: осећа родољубље, појми слобода, дозива и благослови Отаџбина.
Косово је судња висост Српства, од давнине лук до неба и поприште свуд пределом. Овде, кроз дозивања српска, додирује се земља и небо; земља издигла се жртвом а небо спустило круном; што је земаљско небесним се оденуло, мери неподложно а песми надлежно.
И тако се, да је безмерно и певно, знамењем Косова крштава родољубље у Србина; о Косову он бајку прича, стиховима слика судбину; један јунак је цео народ, једна жртва сва страдала Отаџбина.
И зато нека Веселин Џелетовић Павлов поносито гледа и цени своју књигу, дакако и своја крила поетска не свија већ остану летећи к новим поемама; јер безмерно је царство поезије, а Косово понајвећма баш ту обитава.

академик Владо Стругар

Извод из рецензије

Без прошлости нема садашњости без садашњости нема будућности. Без Косова и Метохије нема српског бића, срца и душе. Једноставно нема ни Србије.
Ко о Косову и Метохији говори, пише и пјева изазива код „великих“ мржњу, код „малих“ снагу, подстицај и јачину. Тако чини и пјесник косметског поднебља, подједнако Бањске, Грачанице, Високих Дечана, Пећаршије али и суровог крша Старе Херцеговине одакле се пут Косова доселише његови Џелетовићи. У равницу Широког поља, Сувог Дола донесоше навике, обичаје и вјеровање али прије свега понос и достојанство.
Веселин Џелетовић Павлов кроз ову књигу своје пјесме и писаније зазива Српство да не забораве да су увијек били своји на своме, да главу нијесу сагињали и душману се покоравали. Заправо да нема гријеха кад се од зла бране. Он, млад човјек који се буди и лијеже са Косметом у души изговара једно и једино могуће:

Сваки човјек о слободи снева
Србин увјек о Космету пјева

На дне
24.09.2008. г.                                                               проф. Жељко Видаков Зиројевић

Одломци  из романа:

ЧУВАРИ ЗАВИЧАЈА

Дуго се превртао по кревету те вечери деветог децембра 2007. Неће сан на очи, а неке тешке мисли га притисле, к'о пред зло. Не зна ни сам кад је, ни да ли је заспао. Зна само да је изашао у своје двориште а оно цело преплављено јајима. И то нека огромна, стиснута једно поред другог, без размака између њих. Гледа Обрен зачуђено јаја а она се раширила докле поглед сеже. Све бело около, очи га боле од белине. Протрља их и кад поново погледа виде како се јаја мало подигоше. Тек сад примети да то нису јаја већ кечићи. Испод њих шиптарска нацерена лица, смеју му се и дозивају га: "Шок Обрен, ооооооо шок Обрен". Затвори очи па их поново отвори и виде младу девојку у српској ношњи како трчи по оним јајима ка њему. Како које згази, притисне га и врати надоле, али чим коракне на следеће оно претходно се придигне. Она лица јој завирују под сукњу и добацују погрде за њом. Види и сељанку, води троје деце, о рамену јој виси пушка, и зове: "Помози, Обрене. Тако ти Бога и Светог Јована, помози". Он ћути, не може реч да изговори. Викнуо би, вриснуо ал' неће глас из груди да изађе. Напиње се из петних жила, покушава да силом избаци ваздух из себе али не вреди. Виде и неког човека, са шајкачом, иде ка њему унатрашке, са спуштеним панталонама. Црвен, крвав траг остајао је за њим. Тек кад му се човек примаче, Обрен виде грлић ракијске флаше како му вири из ануса. Пада крв по оним кечићима, а она лица са исплаженим језицима срчу и облизују се. Како коју кап посрче кече постаје веће, као и глава под њим, само што је сада све грознија и ружнија. Угледа и цркву како лебди тик изнад њих, и мирно плута  ка њему. Оне главе се сагле, некако су преплашене, али само у моменту када је црква изнад њих. Чим се удаљи а она лица шкргућу, пљују и прете. Загрлио би Обрен цркву, привио је на груди, ушушкао под кошуљу али не може је досегнути. За њом се, по оним кечићима, вуче црквено звоно, одскакује како пређе преко којег ћулафа, али ћути, ни гласа не даје. Требало би да звони  а оно ништа. Макар на узбуну. У то виде мајку како излази на двориште. Још увек је лепа, онако какву је Обрен памти. Глава јој повезана црном марамом а у руци метла од прућа. Поче мајка да чисти двориште, и гле чуда, како замахне метлом кечићи се претварају у мехуре од сапунице. Са сваким замахом метле подигну се у ваздух и распрше. И што је замах јачи њих је све мање. Обрен гледа, очима не верује и осмех му се појави на лицу. "Мети мајко, мети, мети" - одјекује његов врисак двориштем. У тај мах појави се и Сунце са Истока. Грану некако топло, топлије него што га је икад огрејало. И пружи Обрен руке ка Сунцу. Зраци га заслепише те он затвори очи. Када их поново отвори, сада већ будан, забљесну га светло батеријске лампе уперене у његово лице. Зачу шиптарски глас који га упита на српском:

"Где ти оружје?”...

* * *

... Али, он који је учествовао у ратним збивањима познавао је већину тих људи. Многе дане и ноћи проводио је са њима на ратишту. Гледао муџахедине и стране плаћенике како под дејствима дрога, без откинутих делова рука настављају да јуришају као да се ништа није десило, и како падају под рафалима као снопље. Гледао брадате, плаве, црне, свих боја и раса, и хришћане и муслимане - сви заједно против Срба. Али, му они нису долазили у снове. Није их се ни онда плашио јер је знао шта брани. У сновима су га походили његови пријатељи, насмејаних лица, весели и раздрагани какве их памти. Потпоручник Леовац, Драган "Шумар", Тибор Церна, поручник Ивица Петковић, Радивоје Раденовић, Дејан Јовановић, поручник Нинослав Ранчић, Шапоња, Звездан Тасић... Долазе и говоре: "Вукане, брате, ти знаш зашто смо погинули. Немој нас издати, Вукане, не остављај нас саме на Космету. Остани Вукане, остани". Вукан је зато у Селу, неће он оставити своје саборце, пријатеље и другаре, своју браћу. Неће оставити оне чије сени лебде изнад Кошара, Горожупа, Дренице, Чичавице... Над светим Косовом и Метохијом. Неће дозволити да им српске кукавице и дезертери газе по гробовима, исмевају се њиховој жртви. Да имају и мало части поклонили би се пред сенима ратника који дадоше живот за отаџбину. А Србија, са чијим именом на уснама су одлазили у смрт, одужиће им се кад-тад. Зна то Вукан, зна и Србија, али сада ћути. "Није улудо, српски хероји, није улудо, није улудо" - понављао је Вукан у сну...

* * *

... Бог је створио земљу а Срби Космет. Зна се шта је правда, шта је божје, а шта је царево. Запад хоће Богу божје - Шиптарима Српско. Не мере, и неће моћи. Неће се балави Шиптари башкарити по мојој ђедовини. Неће биволице пасти моје ливаде. Неће, док је мене жива, мајку им јебем.
- Смири се Жељко, ово је само привремено, док не прође тај први талас дивљања, па ћемо се вратити..
- Који талас дивљања, Милоје. Ти шиптарски таласи су ко плима и осека. Вековима, годинама, свакодневно. Навикли смо се на њих ко да су природна појава. Људи, да ли сте ви свесни да живимо ове јебене животе од једног њиховог напада до другог. Таман прође један напад а ти већ чекаш следећи. Доста смо ћутали зарад мира и како Запад свира. Овај пут ћу их чекати. Овај пут ћу им показати како Србин одговара на силу: "Земан дошо, ваља војевати, за крст часни крвцу прољевати, свако своје да покаје старе". Покајаћу их за двадесет колена. То вам обећавам...

Роман можете наручити на телефон: 011 2545872
или на Удружење писаца Поета, Радничка 5д-1, 11030 Београд
или e-mail: redakcija@poetabg.com
Цена 300 динара + ПТТ