СТОЈАНОВИЋ ЗОРКА, члан УКС (УДРУЖЕЊЕ КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ)
и секретар Подружнице Удружења књижевника за Браничевски округ.
Пише есеје, критике, новинске чланке...
Објавила три збирке поезије.

КАП СВЕТОСАВСКА

Прича дуго предена
одјекује каменом.
На камену блиста
бели штап,
суза бела.
Мирише
кап светосавска,
тече
из мраморног неба,
бојама мира
дубоке корене
залива,
хтење правде зида
ваја сопствен траг.

НОЋ  СВЕТОГ САВЕ

Сам у планини
гонио си  зло и таштину,
бранио се од људске злобе
и пред исуканом сабљом
ћутњом  љубио земљу
благ као шуме у зори
док ти чопор звери
са длана храну узимао.

Утишао си крв,
умирио дан,
благословио ноћ,
и слутио
да се време
у костима носи,
у трену  једном
рађа   и умире
хиљаду пута,
заробљено сунце
у оку
никад не стари,
а хлеб и вода,
сат који откуцава време
и твоје и наше
једино издајице нису.

СВЕТОСАВСКИ  САН

У сну смо се ноћас срели,
Ти из прастарих дубина
извора живота,
ја са дна безнађа
где ми црни орао у
срце гнездо свија.

Видела сам како си прхнуо
у плавило неба
као велики бели лептир,
видела сам – гори ватра у твом телу,
видела сам два велика сунца у твојим очима
и бели прах на твојим крилима,
видела сам како врхом белог штапа
дотичеш уморно очево чело
и белу руку што болни рез учини.

Видела сам живе варнице
гониш кроз мрак,
велики црвени круг
посипаш светим прахом
да нестане.

Громовит ударац тада
кроз мене протутња
у безумљу црном.
А Ти ме молитви научи
и снагу подари
Свети.
Светлост у наручје пружи.
Mолим ти се,
да могу белу огрлицу радости
у јутарње освите нанизати.

У Стигу око звездано

                                     (Милисаву Миленковићу)

У оку Стига
први пут заплака
да га мириси
тек заораних бразда
завичајним млеком задоје.

Међ′  зрелим
класјем пшеничним,
у око звездано стаса,
над током Млаве
будно да бди.

Тамом речи заклет,
Пакао прескочи,
и Ране залечи,
Венеру с лампом
да наслика,
Родну кућу не заборави.

Небеско чедо – Пенелопи на дар,
док Невесте на црвеном тргу,
песмом благослови.
Стиховним млеком,
Провалу облака
и Ујед зверињака
нежно ублажи.

Истим рукописом
Ваздушну опасност наслути,
Стршљенове у Заови
растера.
Растка Петровића и
Милену Барили
Откровењем и Поезијом
учини Род да буду.

У оку Стига стамено стоји
и пева опијен
мирисом младог биља,
Сваког се јутра
новом песмом пита,
зашто над Стигом
сунце увек младо плива.

ПРКОС  НА  ДЛАНУ

(В. Илићу Млађем)

Песма те рођењем
слутила
у светлости
родног огњишта.
Пао си жедно
на њено дно
али те дотаче
крик прогнаника.
У граду из снова
горак мед и вино,
пркос на длану
да истина
громко сване.
Од врата
болних рана,
до зида
лековитих трава
пресахла твоја вода,
јутарња руменила
мртвим сном заспала.
Ипак,
на кућни праг
поново долете ласта
да одагна мукли заборав.

СТАРИЦА  САН   СНУЈЕ

Ноћ пред Видовдан.
Усамљена старица – преља
неуморно преде.
Брзо испреда,
још брже упреда
непознате путеве
и далеке реке.
преплиће, расплиће
велика раскршћа
на којима јутра
никад не почињу истином.
Много је путева пред њом,
а Она би оним најмилијим,
јединим,
путем до поља црвеног,
до поља широког,
путем до поља љубљеног,
до поља згажених божура,
до Косова поља.

У немости,
видовадански плам
упорно дозива,
док звук вретена одаје тајну туге.

У меканом клупку
умотане лажи и истине,
обећања и обмане.
Несмотрена,
сама се уморна старица
уплела у замку пређе.
У шарене конце
уплела косу седу,
увезала чворове
у густе мреже.
Склупчана у очају
чека да се деси чудо,
да божури процветају,
да је мирисом вековним
одвежу и отпреду.
Узалуд чека.
Скрхана болом,
самује у замци пређе.
Нико не долази
да предиво одмрси,
a Она би  до Косова поља.
Видовдан је.

УСТРЕЛИШЕ  ВРЕМЕ

Заурла пуцањ
Устрелише
Време
Из књиге
Искорачи песма
Да ране вида
Узалуд
Убише светло
Убише сваки шум
Песма се изнад
Бола издиже
Да затвори
Уклети круг.

ЂУРЂЕВДАНСКЕ  ЗОРЕ

У океану зеленила
поносно стоји
Црква  Краљева.
Њише се моћно звоно,
на јутрење позива
ђурђевданске зоре.
Дођите,
Краљева чесма жубори.
Молите се,
помозите,
да дете што усне води пружа
зао усуд не умори.

ДОЗИВАЊЕ  ИЗ  ГРАЧАНИЦЕ

Узалуд звониш  Грачанице.
Кога дозиваш на јутрење,
кад земља пуста,
плаче и стење.
Знаш ли где су твоја деца
Светињо,
Знаш ли Срби где су ?
У збеговима.
Навикли на сеобе,
порушене гробове предака оплакују,
тебе и твоја звона сањају.

На лицу  грч.
Суза нема,
тихо у својој боли
у срцу самују,
у немирним сновима
твоја звона оплакују.

Мируј Грачанице,
пусти, нека горе свеће,
нек' осветле песнике
што се смерно моле,
ћути,
не ридај Грачанице,
њихове те песме воле.

У  ЗАНОСУ

Занос песника
не рађа се само у сну.
Као трска
дрхти на првом састанку
и трага за нечим
што је много даље од звезда,
што пада на длан
и долеће у  очи
као птица.

У грозници,
слепим оком вођен
до мирисне шикаре
или ружичњака
хвата муњу
бржу од светлости.

На Свети брег
прислања образ.
Ослушкује гласове даљина,
јасне кругове у таласању,
чаробне пређе музике,
којом небески гудачи
срцем жеравице
дозивају
звездана имена.

ЗАКЛЕТВА

На жару сам мука,
и  јада и плача,
и црног лелека,
ал' нећу се одрећи истине,
ни дати да ми се часно семе затре,
име да ми замине.

Кунем се пресветом Тројеручицом,
Жичом  и Студеницом,
Дечанима, Грачаницом,
и овом пркосном
Стишком равницом,
не бојим се претећег хука,
потомак сам Немањића,
поштених сељака,
и храбрих хајдука.
Нећу дозволити
да кости дедова наших,
поново јаме,
да наше њиве и ледине
прекрију облацима таме,
јер Грома сам миљеница,
Сунца српског чуварица.

А онај који би да нас дели,
и који се радује
кад Србија рану има
и када крвари,
нек'  не стаје пред наше двери
у војничкој чизми,
него у опанку.
У опанку,
на овај Свети дан,
На Видовдан.

Немирни песник
                               (Даринки Јеврић)

Немирни песник
поклања песме
светом косовском тлу
и црвеним божурима.
Не реците
да их постепено убија киша,
да уморни од чекања
скупљају латице
сами и празни.
Немирни песник
чује песму
Дечанских звона.
Не реците да њихов пој
јењава и тужи.
Звезду крилатицу
на длан
немирном песнику
да га вечност љуби,
јер ноћи су дуге,
хладне,
а Он само песму
спевану у тихом болу има,
песму  којом смрт поништава,
и ненадно васкрсење слути.