Слободанка Живковић

Слободанка Живковић је рођена 8. децембра 1951. године у Алексинцу. Школовала се у родном граду (гимназија) и Нишу (Правни факултет). Радила је у Нишкој банци до 2002.год. Поезијом се почела бавити као ученица гимназије. Прве песме објавила у Илустрованој политици. До сада је објавила три књиге поезије: Одзвон (1997.), Подривање тишине (2004.) и Дивље реке (2007.). Аутор је предговора за књигу Портрет моје вароши - Простори и људи (2005.), ауторке проф. Ружице Стевановић, и већег броја приказа ликовних изложби у УЛУ у Алексинцу.). Такође, аутор је већег броја сонгова за позоришне представе за децу и одрасле, (Брод љубави, Мандрагола, Ујеж, Барионово венчање и др.) као и драмских текстова за децу, адаптација и драматизација (Палчица, Планета тајни, Деда Мраз и седам величанствених, Рецепт за бајку, Две врећице брашна, Питам се, питам се како су постале ружне речи, Деда Мраз у земљи снова, Прваци, свет је ваш, Зимска чаролија, Две врећице брашна, Деда Мраз у краљевству малине, белог лука и сланине ...)
Заступљена је у више часописа и зборника поезије на простору еx Југославије и Пољске, у штампаном и електронском издању (Балкански књижевни гласник, Метафора, Трагови, Поезин, Проза онлајн, Траблмејкер, Браничево, Путеви културе, Багдала, Наше стварање. Песме су јој превођене на пољски, енглески и словеначки језик. Награђивана за књижевно стваралаштво у области поезије.
Радила је као дописник Нишких новина и уређивала часопис Реч песника.
Члан је глумачког ансамбла Градског позоришта у Алексинцу од 1992. године и водитељ Школице глуме.
Члан је Књижевног клуба ’’Велимир Рајић’’ од оснивања. Живи у Алексинцу.

У припреми за штампу је нови наслов књиге поезије ДВА ВИДИКА, у Србији, и у Пољској, у преводу Олге Лалић Кровицке.

УОБРАЗИЉА

Песници нису храбар свет
Онолико колико се мисли.
Или нису онолико колико то
Њихова поезија од њих тражи.
Изричем видике на празну хартију:
Видик прошлог, видик садашњег,
Видик будућег и видик свевременог
И све се то продужује у мени,
Постаје мој немир,
И тако до данас,
И све тако - чини се - до краја,
До бесконачности.

ПРАТИШИНА

У игри имагинације нечија обала доплови
На самоћи до светлости на моме монитору.
Титраји сенки замене људе, отуђеност нађе мир
И утеху, не признајући више своју спутаност.
У потрази за равнотежом указују се часови слутње.
Магија игре може да крене из било ког места:
Пластичне кесе, вуненог џемпера, кнедле од шљива,
Логике зареза, две тачке, тачке црне или беле,
Из свега може да сине ново око смисла
Ако се реч не поколеба у пратишини и реченица не затвори.

РЕЧ

Морам да је канем са језика својега.
Не учиним ли тако, дави ми грло,
Пење се и спушта мојим лудим дахом,
Свија у мојој утроби као у шипражју.

Као Горгона у Хадовим дворима,
Режи из вреле нутрине, прети: 
Претвориће ме у камен,
Ако не опевам свој нови сан.

Понизна, растачем срце у восак,
И певам, као пуна пећина,
Не остављајући од ње ни прах слога.

ПОЕЗИЈА

Њу не морам дозивати,
С њом се не морам опраштати,
У правом часу нашла се уз мене
И била са мном сретна и несретна,
Као ваздух прозирна, неприметна
Путовала је са мном по свету
са истим завежљајем
Знала да она постоји само док ја трајем,
И никада нећу знати да ли из љубави или обести
Али она је једна једина која ће ме одвести
У око вечног гледања
Да нестанем лако као колут дима,
Кад највише верујем да сам ту
А све ме мање има.

УСРЕД  ГРАЈЕ

Свакодневно доброта се Божија оповргава.
Од белине шљунка до модрине свода
Звездано небо сведочи искуством отаца:
После песника не остаје стих
Већ његово неочекивано тумачење.
Живот се објашњава без престанка
С неколико неповезаних симбола.

У СРЕДИШТУ

Невидљиви дан, невидљива очигледност,
Насумично отварање, немир и трагање:
КО; ШТА; КАКО. Или: ШТА; КАКО; КО.*
У средишту, песникова противсумња:
Преруши се да би постојао!

Све се то храни из своје скривене позадине
И може се односити и на један обичан ручак,
Ни једној улици  се не може погледати до дна.

И небо је мимо човека на земљи,
Али има своје стално место за нашим столом
А за све то ни питања ни одговора.

  *Петар Милорадовић

ЈАВНА ПЕСМА

Између два бола,
у ноћи која не може опстати без белине,
сакупљам сва своја заваравања
и одричем се речи за молитву века,
јер, у овом дубоко урезаном сечиву сна,
узалуд чарају поетике
када о томе ћути птица заједничка.
И узалуд један светао круг
обилази небесне ризнице
и краде звездане кише
кад свако спава у своме свету
а свет изван њега.

УЗГРЕД

Сувише сити, премало гладни,
Свечано од вечери до вечери,
Од јутра до јутра и никуд даље,
Тражимо пријатан положај 
За своје уморне тајне.

Узгред, несвесни своје разголићености,
Поруком, песмом, питањем тами, 
Постајемо неумољиво повезани
Једним новим узалуд које се куца 
Кроз милион електронских ћелија
Спојених у један бол, спреман на све што долази
Из било ког изгубљеног града сред ноћи.