Ненад Живковић
Рођен je 19. новембра 1963. у Великом Градишту, живи и ствара у Београду.
Пише песме, приче, романе, драме… Песме су му превођене на енглески и пољски
Објавио два романа, један зборник песама као коаутор и више прича у зборницима и часописима.
Власник је великог књижевног сајта www.tvorac-grada.com
Поскидајмо са зидова фреске
Покупимо гроше и талире
Избегнимо моћне солдатеске
Силазимо низ планину љуту
Ређамо се у дуге шпалире
Биће гадно на овоме путу
На том путу свесрпског беспућа
Марширају моћници без лика
Јечи урлик из спаљених кућа
У дну неба формира се слика.
Овде се у разврату огрезло
Вода мутна, а небо се ваља
Свештениче узми своје жезло
Помоли се за безвредне гњиде
Вера сјаји што се више каља
Само ретки и у мраку виде
Ти што виде сва српска беспућа
Молитвама призивају душе
Да се скупе сред небеских кућа
Па да српством некрста угуше.
Што посејеш једном мора нићи
И убога земља некад рађа
Ко је пош’о негде мора стићи
Живот није напуштена лађа.
Осећаш ли у ваздуху тугу
Хладан додир ланаца на столу
Ова земља испарава кугу
Пророчанства говоре о болу.
Спустиће се силе са небеса
Кажу књиге старе, а и нове
Лешинари живе од телеса
Ситне душе у мртвилу лове.
Одувек је било идиота
Каљуга им природна средина
Превртљивост смисао живота
Лицемерје светиња једина.
Који су то путеви и правци
Мисли су ми замрачене, тамне
Само напред браћо православци
Вадите се из љуштуре срамне.
Јунаци у славу јуначкога епа
Испише по пехар Исусове крви
Златна муња небом почиње да цепа
Док жене пред кућом убрађене стоје
Снага српског бола почиње да мрви
Гробове су давно престали да броје
Утихнуше ватре, умукнуше деца
Кренуше јунаци путем свога свеца.
Зар Србија мора све дупло да плати
Косово и жито, Крајину и Босну
Мора ли се земља двапут узорати
Што јунаштво стекне, то издајство прода
Кад се семе баци у ту земљу посну
Не остане пуно од убогог рода
Утихнуше ватре, умукнуше деца
И Србија више нема свога свеца.
Дадосмо се неком узвишеном циљу
Попљувасмо славу Лазаревог штита
Одгурнусмо руком матер и дојиљу
Мала нам је била земља од давнина
У збегове српство ко у обор хита
Иза леђа оста – небо и Крајина
Утихнуше ватре, умукнуше деца
Српство и јунаци траже свога свеца.
А када га нађу у дубини бола
Када своју жртву на олтар принесу
Осташе им тада урађено пола
Јер мала је жртва док сујета вреба
Завист, љубомора, шкоде људском месу
А српско је увек тежило пут неба
Осташе нам деца цехове да плате
Заклиње их светац – Србију да схвате
Љуште нам се куће, назиру се цигле
Са планина сињих спустиле се воде
Мирише нам ваздух на борове игле
Зашто све што дође пожели да оде.
Дрхтала је земља по вољи крвника
Да заштите децу листале су шуме
Од бола до бола мењала се слика
Али слику неба ко ће да разуме.
Све што више лето одмиче ка зими
Страхови и језе додирују кости
Поглед у даљну – Србија се дими
Кога ће да казни, коме да опрости.
Прескачу детињство, жуде за Европом
Збуњена нам деца, тако им је дато
Играчке су своје заменили топом
Зашто све што сија ипак није злато.
И олуја моћна све пред собом брише
Родило нам воће, боље да га није
Кроз облаке густе прљавштина бије
Где су сада оне топле летње кише.
А жене у црном већ колаче месе
Оплакују своје расплинуте кости
Поглед у даљину – Србија се тресе
Кога ће да казни, коме да опрости.
Гадно време, не памте га стари
Спустили се на земљу облаци
Лију кише, магла на звонари
Просуло се зло из адског ждрела
Из тог кала нејасни су знаци
Потопи се Шумадија цела
И још један за Србију знамен
Да престроји сво духовно биће
Вода може да угаси пламен
За потопе – већ нема покриће.
Летње доба није увек вруће
Зимско доба није увек зима
За Србију почиње свануће
Кад покупи разбацану децу
Кад увиди кол’ко чега има
И одлучи да помогне свецу
Неће светац преко сваке мере
Да опрашта свакојака дела
Зато реши водом да је спере
Потопи се Шумадија цела.
Сад кад знамо за године ове
Да л’ би опет урадили исто
Док нам водом све истине плове
Оно што смо стварали у крви
Пред нама је сунце било чисто
Али светлост све пред собом мрви
И Србија остаде да сања
Она давно изгубљена врела
Река носи, као руком склања
Потопи се Шумадија цела.
Поноћ ми се у костима гнезди
Тешки облаци препуни су кише
Моја мис’о ка даљини језди
Што је даље, имам је све више.
Шта све може да се смисли ноћу
Док ми кожа ноћне звуке хвата
Двоумим се - и нећу и хоћу
Да побегнем у снове од злата.
Ваздух дрхти, варничи у тами
Сваки покрет узима ми снагу
Моја мис’о и ја, сасвим сами
А зидови пропуштају влагу.
Шта све може да задрхти ноћу
Вода лије све до мојих врата
Двоумим се - и нећу и хоћу
Да зароним у снове од злата.
ВЕЧНА ПАМЈАТ
Они тамо преко воде
Кажу да сам без извора
Моје су се очи свикле
На њихове ватре јаке.
Вечна памјат браћо, сестре
У мене су мртви коњи
У мени је јака жеља
То је оно што ме држи.
Ви сте дошли после мене
И носите моје име
Ви јашете горопадно
Преко мојих мртвих леђа
Вечна памјат браћо, сестре
У мене су кости јаке
Кад оживи моја слика
Ваши коњи биће мртви.
Тражимо семенке, скупљамо зрневље
Тикве и бундеве скидамо са зидова
Лижемо камење храпавим језиком
Ноге нам отекле од бола и пликова
Прождиремо црвљиву, лепљиву храну
Слепе мишеве терамо са чела
Копамо ноктима стврднуту земљу
У кључалим казанима вода је врела.
Краду нам шљиве, кајсије, малине
Уништавају шуме, ломе нам ограде
Туку нас маљевима, терају у торове
Сатиру брда, стоку и ливаде.
Вода је пресахла, бунари су празни
Упркос летњим кишама у јеку
Спаљена жита не престају да горе
Ватра и вода - једном у веку.
Трпамо у недра винову лозу
Глисте и црве, нека се нађе
Прашњавим путем пролазе војске
У мутној реци потопљене лађе.
Куће су пусте, прозори тамни
Пузимо тихо, стакло нас сече
Огњишта згасла, много је мртвих
Скупљене кости у џаковима звече.
Отимају жене, силују ћерке
Децу бацају у кањоне сиве
Руше нам цркве, скрнаве гробља
Још само пацови могу да живе.
Скупљају сено, облажу куће
Мешају крв у мајчином млеку
Приносе бакље, распаљују жар
Ватра и вода - једном у веку.
Те ноћи си била уплашено лепа
На лицу ти црта безимено тврда
Трчала си боса не видећи ништа
Ветар ти је косу расуо у брда.
Месец ти се срамно лепио за ноге
Јурећи те свуда попут оштрог мача
Хтела си да плачеш, не знам зашто трпиш
Све се ионако зачиње из плача.
Кад стигнеш надомак почетка без краја
Тело ти се грчи, остајеш без даха
Ал’ духови таме не дају ти даље
Да им не реметиш хармонију страха.
Не очекуј зору, далеко си од ње
Склопљена си, мртва; јагње испод сача
Заплачи бар ноћас, искрено из срца
Све се ионако зачиње из плача.
Стрпљиво те прате богови Хеладе
Сваки покрет тебе као нектар пију
Док пролазиш моћно сред ове естраде
Уметност им сламаш, и сву поезију
Све најлепше песме у теби се крију
Природа те црпи као амброзију
На Млечноме путу обрис ти се види
Гледала те смерно и богиња Хера
Знаш ли шта то значи кад се она стиди
Стани за тренутак - цуриш ми из пера.
Привлачиш ко магнет сво свемирско труње
Сијаш од чистоте; позлаћена коса
Заустави прасак залутале муње
Проследи је руком ка супротном смеру
Усијалу земљу газила си боса
За Даницом звездом идеш ка северу
Не могу ти ништа сви богови редом
Ни река што хучи, ма како дубока
Владала си небом, и ватром, и ледом
Стани за тренутак - цуриш ми из ока.
Напрсле дубине небескога свода
Досегнућеш руком да те жеља мине
Испрала те силна набујала вода
Па пожуда сама чељусти отвара
Да полиже с тебе слатке медовине
Лепота је сабља, пукотине ствара
Сва небеска светлост разли се и паде
Бацам блудни поглед на те дојке чврсте
Изазивам страшне богове Хеладе
Стани за тренутрак - цуриш ми кроз прсте.
Не затварај очи
Теби је бар дато
Да сагледаш ствари
Из углова разних
У камену лако
Угледаћеш злато
Наћи ћеш суштину
Из тих речи празних.
Твоје очи виде
Невидљиве боје
Твоје лице нађе
Сенку сакривену
Спознала си давно
Све дубине моје
Не вреди се крити
Читаш ме у трену.
Знам те Грација
Била си по дворовима
Шизела је нација
За твојим говорима
Слаткоречива, љупка
Колико те скотова лиже
Неки до пупка
А неки мало ниже
Они су твој плен
Све их претвараш у дим
А био је само трен
Пре него је плануо Рим…
* * *
Познавах те Грација
Из земље блуда
Стиже те рација
Сопствених заблуда.
Сањам је како се купа
Гола у хладној реци
Вришти од насладе
Цепа Васиону моћним телом
Лебди у магли
Светли очима
Мирише на свеже чајеве
Трчи ка брду
Игра се с јежевима
Обара планине бедрима
Сањам је…
Обешчастићу је у сну
Тај сан ћу запаковати у целофан
И послаћу јој га за рођендан.
За рођендан?
Боже!
Па она још није рођена!
Сети се како смо једном
Небом котрљали стене
Гурали океане голим телима
Кад пожуда крене
Парамо је ноктима
Не дамо да стане
По пространству се гањали
Пссссссссссссссст
Не говори ником…
Шта смо ноћас сањали.
Знаш ли зашто се љуте
Звери балаве над тобом
Зашто реповима воду муте
Хоће да прождеру све пред собом
Завришти једну цепај атмосферу
Нека се још више ждеру
Од злих очију смо се склањали
Пссссссссссссссст
Не говори ником…
Шта смо ноћас сањали.
Млеком живота узбуркај страсти
Уснама љуби, језиком шарај
Утробу пара врелина сласти
Желим да вриштиш, јаче, јаче…
Ако ти ови додири значе
Урони још више себе у мени…
Тела смо моћно прислањали
Пссссссссссссссст
Не говори ником…
Шта смо ноћас сањали.
А кад се пробудим опет, изнова
Једног мени непознатог дана
Из тих полуделих снова
Ишчупаћу тебе – вештице распевана…