mail / marinailic@sezampro.yu Марина Жинић, рођ. Илић, рођена 1956. у Метлићу, Шабац, Поцерје
mail / marinailic@sezampro.yu
До сада објавила 13 књига поезије за децу и одрасле. Oсим поезије пише и прозу, афоризме, рецензије... Бави се и сликарством.
Књиге су оцењене од стране Покрајинског секретаријата за образовање и културу као публикације од посебног интереса за уметност и културу.
Пет наслова има благослове наших врсних духовника: Епископа Нишког господина Иринеја, Епископа Јегарског господина Порфирија, Епископа Сремског господина Василија, Монаха Василија из Хиландара.
Учесник је значајних манифестација у земљи, добитник више награда, похвала и признања, присутна у више зборника и антологија, члан ДКВ, УКС и један од оснивача Удружења уметника Железница Србије.
Завршила је Гимназију у Шапцу, Економски факултет и Последипломске студије у Суботици. Магистар је економских наука, запослена у Новом Саду. Мајка двоје деце.
Објављене књиге:
Песме за децу: „ Свемир у шеширу“, „ Небеска роса“, „Звоно у оку ћилибара“, „Пољубац од пуслице“, „Бројанице“.
Поетске збирке: „Претпокајање“, „Восклик“, „Вечерас сам Јефимија“, „Изданак“, „Драговање“, „Кандило“, „Вилин сан“, „Видине“
ХЛЕБНЕ ЗОРЕ ТРАГ
То што заборавимо и опростимо
Што отргнемо од зла,
Те мисли од светила и светлила
И то што певају птице оде,
Измерено срцем што је оку мило,
Ма како далеко било,
Близу је.
То где се померају границе
И исписују нове странице,
Где све изгрева и мре
Откуцајем пролећа и зима,
То све наше
Подељено са свима,
Љубав је.
То кад застанеш у гневу
И пробудиш свице,
Кад недодиром додирнеш живот
И ситнице,
Што те опије топлином и радовању учи,
Савршенство је,
Чежњом га докучи.
То како јеси и не заборавиш ко си
Ни одакле,
Кад дародавац у теби пропупи
А срце постане булка
Да и непознато љуби,
Кад осетиш туђу бол као своју,
Већ си у спокоју.
То колико добротом помериш мирисе
И покренеш боје,
Колико се окренеш цвету и заволиш свет,
Колико дуге захватиш оком
И неспојиво преточиш у кап,
Радости је слап.
То кад на путу с краја ка бескрају
За живота о небеском рају,
Руком тајне што разигра дете,
Пробудиш разум кад све гасне око тебе,
Ту мрвицу колача кад неслоге прете,
Лепотом до победе,
Освајањем себе.
То у време кад трен век походи,
Кад све мало ка великом броди,
Молитвом и надом кротимо буру
И плаховоту реку,
То милозвучје што се чује,
Кад се даљњи с ближњима рукује,
Људско је у човеку.
То откуд дође, тамо се и врати,
Путовању сваком затвара се круг,
Нас путнике вечне, жељне све сазнати,
Усрећује осмех, радосница млаз,
Тек кад схватимо:
Сљубљују нас пути и песничке наде,
Божји путоказ.
То што се прећути више,
Него оним то се каже,
Што осветли нам пут и утеху да,
Тај ђурђевак крај стазе,
Шапатом је знак,
И кад немаш коме реч, бол, ни ударац јак,
Хлебне зоре траг.
*Ова песма је добитник Књижевне награде „Момчило Настасијевић“ за 2006. годину ( Из поетске збирке „Вилин сан“ )
ПСАЛМ БОГОМАЈЦИ
Залуду скупљам мирисе по којима памтим векове
Земно је поље големо, камен је заспао с месецом,
Кораци не могу с анђелом, сама сам често са собом
Пјане сам часе будила, Псалм Теби не нађох.
Одавно пластим непреглед, а све мислим доћи ће
Изворник светла зацело, Твоје реликвије видети,
Хлебна ће зора устати, вино ће с небеса пролити
И опет биће кајањем и опет надом, опростом...,
То мало у мени велико, очима неба злаћано.
Залуду бојим ливаде, утишам разговор с травама
Мисли се нетрагом распашу, нигдином боли нестану,
Олистам крхким одјеком, разгори жаром огњило,
Убије прерод самоће, када се с Тобом не срећем.
Осмех се усрци освитом, за године што су вределе
Похитам морем бескраја, бесмртност саму да сретнем,
Немушто јутро крштено светлуца дану колевке
Под језик зађе тескоба, никуда даље од Тебе.
Све су се боје смешале, у мени лепоту проричу
Једва се видом довидим, дочимам речи несвеле,
Клекнем пред Тобом, Пречиста, ветар ми трешње обере,
Где год да кренем оклевам, повратак слутим Господњи,
Псалм Теби не нађох.
Талас у срцу разбијам да се на звезди сретнемо
Заклоним се сламком истине, усним на игли тишине,
Ветар ми укроти молитве, мрешкам мехуре водама,
Певају зовине свирале да крену звона велика
Да себе у Тебе узидам.
И опет слутим повратак, опет Христове дозиве
Опет ми сунце заискри, заветне мило казује,
Често се у Тебе закунем кад доброта плеви пољупце
Време невреме превеје, одсјај су вечни дукати.
Ако се у Тебе улијем, бар једним јединим жубором
Са шапатима мојим остаћеш, за сркут туге бићеш ми
Најдражег зова утеха, за помилуј Господе сверука,
За боле зарна крстина, под којом крчаг `ладује.
Љубав је моја залудна, ако ми снутке погасиш.
Лутам кроз магле безречно, тражећи тајне дарове
За Твоје свето уздарје, за оде ниске бисера,
Берем Ти цвасти ливаде, пчелама осет уклањам
Да нађем прелив за слово, у сваком трену да јеси
Претворена у шапат вечности.
Безброј је судњих година, ћутње се у дах улегле
Жир је на храсту сазрео, сати су веку тумачи,
Дуго је семе нежности паук пролећа расплео
Славуј дршће с врбама повратак пролећних немира
Твој трептај довољан је, да таме хоризонта покоси.
Срне су у походу рањене, издишу облаци под гранама
Са веђа бежи откуцај, Фрушкогорје росом оклева,
Хармонију за рукав ухватих, процед млеча из сете
У себи нађох пореке, залуд сам свице и претке,
И целу себе преорах, благодат капца с тамјаном.
Псалм Теби проклија.
( Из поетске збирке „Кандило“ )
КЛАСАЈ РАВНИЦО
Класај равницо на нашим погледима
Вече је само наставак буђења у нама,
Роса над руменилом брегова
Испод олука детињства руке у песку
У хармонију живота уткана песма,
Да ангел неимар
У сваки дан казује љубав,
Милосрђа да буде и слова хвале
Од воде и брашна замеси нам срећу.
Верујем у праву љубав
Прстима самоће додирујем твој ваздух
Који удише мој драги,
Очи нам претвори у најсјајнију звезду
Руке бачке, уплети у житни венац,
Кад ме пожели отвори му путе
Пролиј плавет да зденац заплави,
Нека се душа забели,
Као на Охриду платно Биљанино.
Класај равницо над сузама и
Светковином
Воденични точак дрхти од зла,
Привид истине мирише у нама
Пусти звона да молитва непребл вида,
Ветар се плаши светлих корака
Сунцокрета,
Кад све окамењено дође до нас
Заустави тужну музику Балкана
Из пепела васкрсни
Свако рањено подне лета Господњег,
Због мене и њега,
Умиј дан светом водицом.
(Из поетске збирке „Драговање“)
Кад мати Стоја хлебове меси
Облак на прозор вајата сиђе
И вири
Дуго вири.
Никако да дочека
Да се испече дан у срцу
И ухвати кора сећања.
Мати децу не искоби
Прву им лепињу нуди,
Кајмака само натруни.
Топао хлеб из руку мајке
Друмовима пева.
Кад мати Стоја хлебове меси
Ето птица и стонога,
Прегладнелог пса и мачке,
Квасац препун добрих жеља
Наћве пуни.
Разјутри се јутро снено
На уранак замирише.
Преломи се ноћ на пола
Пред кораком од челика.
Жубор воде у Добрави
Из церика
Цер се јави,
Све на поздер, сламу дише
Са укусом помељара,
Воденица...
Попак пева у амбару
А у тегли дуње жуте.
Право слатко с резетлуком
Госте чека,
Нејачи се осмехује.
Вода капље, брашно пада
Ветруштина инат тера,
Киша прети
Да сан ватри испрекида,
Ал` дечија жеља јача
Мили испод три губера,
Посипа машћу
И алевом.
У устима вода нема
Видик кроје
Звуци звона.
У Криваји црква будна.
Отац, стражар, оком мери.
Село се весели
Кад мати Стоја хлебове меси.
(Из поетске збирке „Кандило“)