Бранка Зенг

Рођена 1955. год. у Панчеву, где и данас живи. Поезију и прозу пише од 1997. године. Од 1998. године песме су јој објављиване у књижевним  часописима: „УЛАЗНИЦА“ , „СУНЦОКРЕТ“, и „ЗЛАТНА ГРЕДА“ … Од 2002. године учествује на књижевним конкурсима и њене песме се налазе у више зборника: „ТЕРАЗИЈЕ“, „ГРАД“, три пута у „ПАНОНСКИ ГАЛЕБ“ Суботица , „НАЈЛЕПШЕ ЉУБАВНЕ ПЕСМЕ“ Ивањица два пута, „ РУДНИЧКА ВРЕЛА“ Горњи Милановац и „ГАРАВИ СОКАК“ Инђија. Затим у зборницима: „ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“, књижевног клуба „БРАНКО МИЉКОВИЋ“ из Ниша. Њена поезија и кратке приче могу се прочитати у још неколико зборника: „НЕШТО НОВО НА СТАРОЈ АДРЕСИ“ (Житиште 2008.), Најкраће приче (АЛМА 2008.) „ТРАГОВИ У ПЕСКУ“ (Бечеј 2008), ЧЕГАРСКЕ ВАТРЕ (Ниш 2009) и ВРШАЧКА ПОЕТСКА СУСРЕТАЊА (Вршац 2009.). Такође објављује поезију на сајту ПОЕЗИЈАСЦГ, Творац Града, У БАЛКАНСКЕ ЗОРЕ и ПОЕТА.

РАЗМИШЉАМ

Листам странице
Времена која
Сада су прошлост
Откривам
Тајну коју
Скрила сам
Од себе
Од Тебе
Од свих
А сад
Откривена
На светлу
Она бледи
Губи
Сјај
И није тајна
Грешка
Листање
Страница
Времена
Поново
Скривам
Избледелу
Своју  тајну
Чувам
Да
Се сетим
Понекад
Тебе

ЖУРИМ,

остаје тама,
бескрај сећања,
затварам врата.
Пут, у свитању
нада...
Сигурна журим,
без питања,
неуморна.

ДА, НЕ ЖУРИМ

Не журим...
док испијам прву јутарњу
кафу коју сам скувала
од сећања и жеља.
Не журим...
до продавнице
на углу као некад
бришући сузу.
Не журим...
осмех да сакријем
од неправедних
као камен речи.
Не журим...
да живим...
да волим...
да...
... лажем...
Журим...
зато што желим
сво време
које имам
да поделим
на једнаке делове
теби... мени...
Једино и само
тако могу...
Да...
... не журим!

ГОВОРИМ

Ствараш слику, од мојих речи
изговорених, без намере
да немир пробуде,
у твојој души.
Ствараш је од трептаја,
што бљеснуше,
на твоја чула успавана,
у тишини велеграда.
Трептајима црташ моје лице,
звезде пуне сјаја,
то су очи,
глас из недара
то су птице.
Црташ их на платну
својих жеља.
Ништа не казујеш.
Док позирам,
Теби, непозната.

ОКО КОЈЕ КРИЈЕМ

...и звук гласа
који се шири као ехо
у лавину која руши и скрива
док је топлота
која пробија поглед
заслепљен белином
пространих поља
отапа и рађа
бистри поток
који се слива
низ лице
као суза
а чувам благо
које се чита
у једном кутку
ока које скривам.

ТВОЈЕ МИСЛИ

Хоћу у твом оку
да видим,
твој глас да чујем,
тако да сазнам
дубину трага
мог корака
у твојим мислима.
Хоћу да чујем глас,
реч твојих мисли,
у твом оку да гледам,
тако да сазнам
дубину мог корака
у твојим мислима
о мени.

ЈЕСЕН

Сунце на заласку бацило је твоју сенку
на обалу реке.
Саплела сам се о њу и гле твој поглед
дотакох.
И ето,
 данас када се шума
златом окитила
на обали седиш и ја крај тебе.
Посматрамо таласе
поиграва се сунце на њима
плови и ми са њим
као време.
А сребро у нашој коси
милујемо погледима.
Златом је јесен окитила шуму.
Дотакла је и нас својим штапићем.
Наша је песма.
Ми имамо једно друго.
Заједно пловимо
нека нас пролећа очекују
тамо иза кула
где Тамиш постаје Дунав.
Гледам шуму иза твоје главе
и сунце на заласку.
Златан ореол над нама
један живот од сада
живимо.

ЖИВОТ

Зора роди дан.
Поклони му сунцем,
светлост да буди,
живот у капи наде.

Зора га роди.
Вриском загрли
освештен вир,
тренутак пре
нестанка,
загрли цвркут,
залепршану мисао.

Поток се сјури
низ литицу,
као дажд
купа ми лице.

Зора га роди.
Поклони му сунцем
светлост,
и кап наде.