Анђелко Заблаћански
ЛЕТЊИ САН
О зашто ме будиш птицо на прозору
Кад ноћ ми у оку не зна да задрема
Па санак угледах тек пред саму зору
И доживех срећу коју јава нема.
Негде у раскоши налик рајској башти
Крадем Афродити зреле крушке ранке
И грицкам их слатке у најлуђој машти
Док ме нежно грле њене руке танке.
Још попио нисам сок са њених груди
Кад однекуд бану моћна Клеопатра
Понизно молећи док јој срце жуди
А очи јој пламте као жива ватра.
Не рекох јој ништа, Афродита исто
Већ са Клеопатре скинусмо одоре
Занесен дотакох гротло њено чисто
А она уздахну – заталаса море.
Без речи ме љубе две богиње страсне
И баш тад ми птицо ти на прозор слети
И замути слике тако чисте, јасне
А око не уме свега да се сети.
Афродитин занос узела тишина
А за Клеопатром поглед лута сетан
О птицо проклета – зар само маглина
Може да учини да сам на трен сретан.
ЛЕТЊА ЧЕЖЊА
Ноћ је загрлила моје село равно
И тишина нема притисла сокаке,
Чак ни пси не лају као некад давно,
Нит се чује славуј са јасике танке.
Ни ждрепци не ржу, нит копито сева;
Нит ико на жару пурењаке пече;
У шипражју више не станује шева;
И уморна Битва кроз тршљар не тече.
Жабе не крекећу на листу локвања;
По барама плива пластика и смеће;
Ни шкрипца, ни гљиве покрај старог пања;
Куд ли се то село у Србији креће?
Где нестаде песма, девојачко прело
Док се лето крадом примиче јесени?
Ој Србијо давна – ти село весело
Чујеш како чежња јауче у мени?
За босом дечицом што трче срњиштем,
За галамом ноћних чувара бостана;
На ливади тајним љубавним ноћиштем,
И буђењем поред пропетог јаблана.
Али песме нема, ни великих прела,
А лето се опет примиче јесени;
Ој земљо сељачка – јадна, невесела
Слушај како чежња јауче у мени.
УКРАДЕНИ ОСМЕХ
Све је речи већ однео ветар
Свака се нада разбила о стење
Само очи још упорно траже
Један осмех - један мио осмех
Док магла пада по пољу сећања
И тишина се лукаво прикрада
Опет се нада разбије ми свака
И опет очи траже један осмех
И опет таму грле руке моје
Док летња ноћ је месечине пуна
Бар кад бих знао ко тај осмех краде
И ко моје очи дуго заварава
НЕСАНИЦА СНА
Ево – ноћ је
Утишала све знаке живота
А мој поглед лута
Између тишине и немира
Заглављен у сну наопаком – туђем
У жељи
Да дохватим оностране вртове
Залене и расцвале у јануару
Оне што не знају време
Ни лето – ни зиму
Ни дан – ни ноћ
Једино откуцаје у трену сваком
И путовање без стазе и пута
А ноћ ме стално вара
На избезумљени израз лица
Пале капи сна обичног
Остајем будан – или спавам већ
На лет без крила у беспуће
Опет сам закаснио
Или су ме из цветног врта
Вратили постељи живота.
МАГНОВЕЊЕ
Тражио сам те – у мислима
Разапео самоћу
На крсту истине – наде стидљиве
Заборавио сам твоје име
Искидано у мени дозивањем
У магли сутона живота
Док чекам те у мајској зори
А не знам
Да ли у прошлој или будућој.
ИЗГУБЉЕНИ САН
Теби даћу све
И срце – и душу уморну
Све мисли загледане у даљину
Даћу ти песме жудњом писане
И оне несрочене у самоћи
Поглед сањиве чежње даћу
И живот – ако треба – безвредни
Мој
Једино не могу
Тело своје да ти дам
Јер су га звери давно већ
Растргле и појеле у сласти
И сад
Бестелесан лутам кроз време
Тражећи
Заувек изгубљен ми сан.
У СЛУТЊИ СТРАХ
Нема те
А још јуче био сам
У твојим мислима
И твом погледу мајских ноћи
Нема те
А још јуче била си
На мојим грудима
Расуте косе успавана
Нема те
А још јуче били смо
Жудњом спојени – надом
Да сваки нови дан је наш
Нема те
И не знам сада где си
Да ли луташ сновима –
Бескрајно нашим – опчињена
Нема те
И не знам сада где си
Ни ко нам снове краде
Док душу ми страхови ломе
Нема те
И само небеске силе
Могу истину рећи
Да ли си овде или тамо
Нема те
И сваки нови дан ми
Црнилом обоји очи
Док ка небу гледам тражећи те.
У СНУ СТРАХ
Немам сна –
А капци тешки
Уморни од чекања
Да ме твој осмех нађе
И отера слутње
Да никад више твоје очи
У сну отворене видети нећу
Ни твоје руке раширене
Док грле даљину поноћи моје
У предвечерје
Твојих видика кроз маглине
И да ћу једино моћи
Наћи те на ободу Ориона
Кад капке сан ми склопи.
СВРШЕТАК СНА
Палим последњу ноћну
Или прву јутарњу цигарету
Не знам – јер
Од твог погледа ноћ се разданила
Зора постидела
И сасвим зажмурила
У мојим очима јутро убијено
Раскомадано као лешина
И разбацано по згужваном папиру
Страхујући да
Свитање не доноси нови дан
Већ сутоне у моје снове пепељасте
Јер ноћас је
Један дечак рањен надом голом
Један песник је умро
У лепоти сновиђења страсти
У жељи
Да напише најлепшу љубавну песму
А љубавник се закључао
Катанцима даљине дубоко у себи
А јутро – ипак – дође
Не доносећи ништа ново.
НЕСАНИЦА
Сву ноћ ми несном играју се снови
Док у стиху траже а не знају шта
Ни како горчину у реч без горчине
У лепоти риме сво трње сакрити.
Сву ноћ звезде невешто се крију
У сањивом оку – у бестрагу мисли
Док белином скачу неопрезна слова
А уморна рука не уме их наћи.
Сву ноћ се борим – противника не знам
А дубоко у себи осећам му било
И све бих дао да борбу изгубим
Мада, чему све то ником јасно није.
И ноћ брзо мину – а зоре нигде ни
Само згужвано срце на папиру
И несном мучним разигране слике
Што стиху сличе у пијаном низу.
КАД СМИРАЈ
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
Кад сутон ме узме – једноставно, ћути;
У осмеху немом вратиће се сање
Да су некад могли срести нам се пути,
Само да смо знали желети се мање.
Кад сутон ме узме – певаће славуји,
Јер ту песму само ноћ уме да слуша,
У души кад јава престане да бруји –
И роса кад срце престане да куша.
Кад сутон ме узме – а већ је узео
Уморне ми усне негдашње врелине;
Жудњу коју скрива један тамни вео;
У мислима само магле и белине.
Кад сутон ме узме – немој да ме тражиш,
Јер можеш ми поглед озарјем завести –
А не желим више да га надом дражиш:
Да вече и јутро негде ће се срести.
НОЋ У ПЕСМИ
Сву ноћ мисли беже – реч наћи не умем
Док песма ме кида несном обузета
Као да све могу – мада не разумем
Зашто је из стиха тек рима узета?
Зашто би нејасно, несхватљиво иком
Све главом што прође – а перо запише
Зар редак ма који треба звати стихом
Кад у њему ништа не звони, не дише?
Песма је у ноћи, или ноћ у песми
И те две се ноћи нигде неће срести
Као што ни вода не враћа се чесми
Ни мисао проста стих не зна исплести.
ЦРНИЛО ДАНА
Кад усред густе таме видиш црно зрнце
И то црнило несносно погледом лута
Тад јасно знаћеш да су ти украли Сунце
И да си већ стигао до ивице пута.
Тад очи несном склопи – дуго, дуго ћути
Не тражи ништа, никог – сам у себи буди
И слушај како тама звони што бол слути
Док негде далеко, у сну неком, све руди.
И ћутећи тако пусти да обузме чула
Музика мртвог дана и воњ празног јутра
Док на душу ти капље мисао сва трула
Од чежње да будеш изван сваког сутра.
НОЋ У ОЧИМА
У глави звона нескладом брује
А боја мрака на прозор куца
Још кад би неко знао да чује
Како сећање узглављем муца
А ноћ ме кида у глуво доба
И сад ми фале бар речи празне
Али нема их од снова соба
Иако чува истине разне
Како сам некад у овој тами
Заносом узет палио лако
Искре пожуде у врелој јами
А сад не умем ни рећи како
Сад звони јава нескладом јадним
И јасно слутим тек границу сна
Док ноћ ме пије погледом гадним
Сасвим већ стигох до најцрњег дна.
ИЗ ЗБИРКЕ "ПТИЦА НА ПРОЗОРУ" (2007)
РЕКВИЈЕМ ЗА ПОЕЗИЈУ
Зар песму да тражим у малом облутку,
Или у блејању стрижених овнова;
Стихом да се дивим, завидим белутку,
Само да бих био у хору кловнова?
Како реч да пустим без чулног покрића,
По папиру само просуто мастило,
И да издам Диса, Дучића, Ракића;
Да послушам камен, а не своје било?
Боље да заћутим као глуво доба,
Нека свака рима душу ми искида,
Него да запевам о цветању боба,
Или о лепоти окреченог зида.
Нећу да се питам како мрави живе,
Њихова марљивост срце ми не дира;
Не знам зашто ћуте узоране њиве,
Ни како се пишу речи без немира.
Зато ћу да певам тек кад песма боли,
Или кад ми чула опије чезнуће,
Кад ми свако слово осећаје сколи
И душу разгали њихово свануће.
БЕЗИМЕНИ
Ја сам жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.
Ја сам песка зрно
Усред пустњских дина,
И оно најцрње црно
У тами морских дубина.
Ја сам пастир без стада,
Чувар харема туђег,
Јадник без јада
И луђи од најлуђег.
Ја сам пешак без ногу,
Хлад без сенке своје,
Нејасан и Богу
Ја, дуга без боје.
И опет жито без класа,
Суза без ока,
Славуј без гласа,
Туга дубока.
(Објављено у Политици септембра 2006.год.)
ЉУБАВ
Сигурно постојиш – не знам где ни како
Нити сам икада могао да схватим
Како проста грешка живот скрене лако
На пут без повратка и јауке затим.
Сигурно постојиш као нектар дата
Можда као пелин – можда вино питко
Или као мамац у мрежи од злата
Несхватљива мада исписана читко.
Сигурно постојиш – јер зашто бих снио
Ту предивну снагу највећу од свију
И како да сазнам ко сам и где био
Ако ту нирвану од мене сакрију.
Сигурно сам некад и срео те нему
Не видевши речи у сетним очима
Бежао у тугу туђу, преголему
И тражио спаса пијаним ноћима.
А ти већ постојиш – не знам где ни како
Нити сам икада могао да схватим
Како проста грешка живот скрене лако
На пут без повратка и јауке затим.
ИЗ ЗБИРКЕ "ИГРА СЕНКИ" (2004)
ИЛУЗИЈЕ ЖИВОТА
Удишем од устајалости тежак ваздух
Притиснут слутњом да не постоји сутра
Заробљен у себи као у боци дух
Дуго не видех ни наговештај јутра
Размичем пукотине давне успомене
На стази блуда тражећи доказ среће
А сретох само неке сабласне сене
Као траг светла догореле свеће
Видех да од тмине има тмина црња
Све муке кад мину има једна нова
Букет белих ружа букет је и трња
Јер бол се огледа у лепоти снова
Из најлепших снова буђења су тешка
Кад поглед дохвати оловне облаке
Тад питам се шта сам – човек или грешка
И куда да пружим уморне кораке
ЖЕНА
Твој осмех поезију пише
У очима ти Орион блиста
У њих се моје жудње слише
Богињо страсти смоквиног листа.
На уснама ти чедност гори
Зору постидеше твоја недра
У коси спава Бог што те створи
К'о јулски дан су твоја бедра.
Корак ти је музика тија
К'о роса свеж мирис твоје пути
Пољубац твој је ујед који прија
Осећање што се увек слути.
И ноћас нека полуде усне твоје
Њихов немир нека ме зароби
А кад тишину уздаси освоје
Твој додир – у прах нека ме здроби.
ЗАНОС
Пожелим да сам Сунце
Да од твог погледа јачи будем.
Пожелим да сам ветар
И у твоја недра без страха
Грубу руку завучем.
Пожелим да сам месечина
Да нечујно пред спавање
С тобом у постељу лежем.
Пожелим да сам киша
А ти гола у пољу без стрехе.
Пожелим да сам роса
А ти зрела крушка
У летњој ноћи.
Пожелим да сам зора
А твоје усне јутро
Моје усне подне
А ти ливада цветна.
ИЗ ЗБИРКЕ "РАМ ЗА СЛИКЕ ИЗ СНОВА" (1992)
НЕДОСТИЖНА
Као искрица вечног сна
Трепериш у ваздуху тишине моје,
Понекад само у зеници без дна
Разлијеш ми све дугине боје;
Па милујем те немо
К'о недозрелу трешњу кап росе,
К'о месечина своје небо –
Милујем твоју пут испод расуте косе.
ПЕСНИКУ У БРК
Тек неко ће разумети привиђење
Што води те у смирај стиха
Тек неко ће видети твоје рођење
Док на крилима те носи ноћ тиха
Тишину самоће као ритам речи
Тек неко уво ће да слуша
Као музику мртвих корака ка срећи
Као славуја што бол ти с длана куша.
УСПОМЕНЕ
Лавеж паса у мрклој ноћи
И облак пун тишине;
О, Боже, да ли ћу икад поћи
По зову из даљине?
Детињство под кровом од слика –
Ноћас су моје очи;
Ноћас бол је тек део мог стиха,
Док корак уназад крочи.
А лавеж паса тутњи кроз мене;
Сетно тумарам за њим
Тражећи неке већ мртве сене –
Док неприметно зрим.
НОЋ СА ПЕСНИКОМ
Сећање сврати
с јатом птица селица
пред полазак.
Мисао клоне
уплашена као срна
у ноћи лова.
Ни сна - ни јаве
у видокругу орла
црно јагње.
Зора се стиди
над пољем гракћу вране
у мојој глави.
А пој славуја
заборављен на папиру
свитање брише.
ЖИВОТ
Не миришу више ни липа ни багрем,
Или моја чула лагано се гасе;
Ех, кад бих могао да се сетим барем
Пре него што сасвим заборавим за се.
Још једном да стрчим низ мокре сокаке
И удишем мирис покисле прашине,
Да ослушнем само те мале кораке
Пре него што душу заробе тишине.
Пре него што росу сузом не назовем,
И са чела скинем капи хладне, мртве,
Хтео бих у снове - снове да дозовем
И да схватим живот који иште жртве.
А липе цветају, багрем већ је свео,
Нигде дашка ветра да мирис донесе;
У одаје маште стао живот цео,
Још тренуци судњи само да се десе.
ЉУБАВНА ПЕСМА
Кад ружине пупољке поквасе
Тешке капи топле летње кише
И на твојим уснама се скрасе
Моје слутње и ништа више
Којим звезданим путевима
Да скитам тражећи осмех твој
И боју твог гласа што сновима
Сасвим узима славујев пој
И с врхова тек уцвалих ива
Ко украде месечеве мене
У сјају твог ока које скрива
Просту чежњу заљубљене жене
ТАЈНА
Синоћ ми је роса девичански чиста
Певала на длану оду твојој коси,
Што низ голе груди месечином блиста,
А мене у занос к'о пијанца носи.
Ноћас ми је ветар, поветарац тихи,
Шапутао тајне мирисе твог тела,
Док лудује додир к'о песма пастирки -
Бујаш у наручју сва чедна и врела.
Пред зору су сасвим утихнуле песме;
Сунце нас је дрско нашло испијене,
Али тајну ником испричати не сме,
Јер страсти су јаче кад су сакривене.
ЛУДОСТ
Пусти – да у твом оку
Нађем
Изгубљене мисли
Да на твојим уснама
Заборавим
Најлуђе снове
А у коси твојој
Замрсим
Поглед ми сетан
Пусти – да на твојим грудима
Украдем
Јутру свежину
Да на твом стомаку
Разиграм
Лептире шарене
И међу бедрима ти
Пијан
Заноћим и осванем.
ПЕЊАЊЕ ДОЛЕ
Ставише ми маску од невидљиве пене
У представи да играм ролу њима знану
Да срећна луда будем на ивици стене
Што мрклу таму иште и у светлом дану.
И ја се предах лако тој руљи сна празног
Изгубих јутра и росу – и мирис кише
Не видех ни сунца сјај од сјаја им лажног
Нит се могу сећати ичег мојег више.
А маске ће пасти – знам – једино мени
И ја ћу тад хтети да се јутра сетим
Али већ ћу бити на тој стрмој стени
Као рањен соко са жељом да летим.
СЕЋАЊА
Само искривљене слике из даљине
И трептаји живота у очноме дну,
Таласају сећањем испод тишине,
И воде неком већ заборављеном сну.
Како давно беху поља под булкама
Разиграни видик зенице још носе,
И мирис свежине ухваћен рукама,
Кад с груди скинуше прве капи росе.
Као птица прне уздах девојачки,
Ливаду док коси младог косца рука;
И лептири падну на осмех момачки,
Када мрави крену испод оба струка.
Предају се чула као ноћ пред зором;
У откосу вриска двоје су занети,
И ехо младости разлеже се гором,
А све је тек игра маште без памети.
Али већ се муте слике некад миле,
И паук већ мрежу заборава плете.
И као да увек само сан су биле,
Једва их се очи тек кроз сузе сете.
ПОЗНА ЉУБАВ
О, зашто. зашто смо се, драга, срели -
Кад јесен ми се цинично већ смеје,
А теби цветају багреми бели
И мајско сунце што их мило греје?
О, зашто гледасмо се заносно, дуго
И да ли у твом оку жеље видех,
Или моја вечна, а најлепша туго -
Од сопствених сасвим обневидех?
О, зашто не прођох поред тебе, драга
Без речи и хвале за те очи сјајне,
За косе к`о свила, уста дивље блага,
И зашто пожелех твоје страсти тајне?
Зашто ти не рекох: иди, још си млада,
Свако ново лето тек ће да те буди,
А мени да носи пуно крило јада
И срце што уме само још да жуди?
Зашто се усудих да росу окусим,
Да миришем руже у твојим недрима,
Кад пахуље снега у коси ја носим
И не умем да та делим са другима?