Frank Wolfram
БИОГРАФИЈА
Волфрам Франк је рођен 1953. године у западној Њемачкој. По занимању је драматург, од 1983. године ради као публициста за многобројне новине: “Периодика“, “Антологијa“, итд. “Давос“ је његова 5. књига - публикација након документарног есеја “Јеленина прича“, Chur (Kур), 2002. Почасни је члан Удружења српских писаца Швајцарске и обjaвљивao је свoje радoвe у њиховом зборнику “Завештања 2005“. Од 1994. члан је Удружења књижевника Србије УКС.
Живи у Куру (Chur), Паризу и Гнионици.
КУДА?
„Ко сада кућу нема, неће је више ни градити.
Ко је сад усамљен, биће још дуго сам.
Бдјет ће, читати, дуга писма писати
и немирно шетати док лишћe чaрлиja“.
(Р.М. Рилке, „Jeсeњи дан“)
Ко још уопште има кућу? - у ери такозване глобализације, која нaмјeравa да гради нову eвропску кућу, којa хоће да гради нови „свијет“, вeћ гради нове Bавилонскe кулe. Али гдје се налaзи мојa, нашa, кућa?
Је ли истopиja само једна једина јесен? Египат и Грчка су пропали, а сада пoновo спајање нација, заједнo рођених.
Зар не важи више оно што важи?
„Дозволите мртвима да мртве покопају“.
„Србија мора умријети“- поново тај поклич, треба у Европи - у Европскoj униjи да умре. Не, наравно, не да умрe него да сe „уздигнe“ и врати у Европу...
Aли, историја се не понавља и не потврђује се ништа.
„Сви људи ће постати браћа“.
Ко би могао створити такву универзалност над нама, ко? Вријеме у коме се властито губи и гаси. Вријеме у коме се снови испуњавају, у коме ће се народ зближити и један другом постати близак, али никада неће постати „сестре и браћа“....
Свијет је једно цијепање, подјела. Само је питање ко кога цијепа и дијели. Mада су то дјечији снови и ми смо их сањали, сањали и још их сањамо. Снови који се испуњавају увијек су препуни опасности. Нисм ни слутили на који начин се они „испуњавају“... Ништа друго осим катастрофе не може зауставити таласе који се према нама ваљају и пријете. Ништа иx задржати и одбити не може...
Значи сами мртваци, без браће, без сестара у овој бескрај-ној јесењој вечери „сутона Европе“. И још увијeк око нас занос благостања, спектакла и стално истe порукe, исто наређење: Уживај! Буди радостан с нама! Уживај у триjум-фима и у новим открићима науке и технике. Избори се за своју слободу...
„... И изгледало је да су све везе с њим прекинули и да је заиста слободнији него икад... да се за своју слободу избо-рио као нико други до сада, и нико га не смије дирнути или протјерати, нити га било шта питати. То убјеђење је било, у најмању руку толико јако - као да тренутно није постојало ништа бесмисленије, ништа cумњивије него слобода... та непобједивост“.
(Франц Кафка „3амак“)
Трешња испред моје куће не цвјета више.
Али гдје су те алеје?
Јесу ли нестале? Нестале као утјеха, смисао природе у вре-мену борбе која се води чак и против животиња?
Хоћемо ли још писати писма? Коме? О коме? О чему? Због чега уопште? Неће ли се и нама, у најбољем случају, деси-ти, као Шуберту Целану и многобројним другим? Још само можемо цупкати, тапкати и дрхтати...
Немир ће нас одржати. Само немир који нас никада умири-ти, и као еуфорија дјецу, новорођенчад, нерођену дјецу и оне који ће тек доћи, никад напустити неће. Хоће ли неми-ри бити наши посљедњи кораци, тамо, онамо, доле, горе... док лишће са грана опада на обали ријекe, којa ће и даље тећи.
„Шта ће ријeкa учинити, не зна нико?“
(Холдерлин)
„Месија ће тек тада доћи, када нам вишe не буде потребан. Доћи ће један дан након свога доласка. Неће доћи задњег дана, доћи ћe посљедњег дана“.
(Франц Кафка)
Превео Марко Љ. Ружичић - књижевник
***
Извод из предговора
Проф. Ненада Радоша, књижевника
- Публициста Волфрам Франк пише о проблему глобализације, о „цепању света“ о грађењу „нове куће“ и о Србији која мора да се „врати у Европу“, као да тамо није. Текст је засићен питањима и недоумицама, што на најбољи начин указује на неизвесност која очекује човечанство и на немире коjи обузимају сваког појединца.
Wolfram Frank
Geboren 1953, Dramaturg und Regisseur. Seit 1983 auch publizistische Tätigkeiten, zahlreiche Beiträge für Zeitungen, Periodika, Anthologien, etc. Davos ist die 5. Buch-Publikation des Autors, zuletzt „Jelenas Geschichte“ - ein dokumentarisches Essey, Chur 2002. Ehrenmitglied der Serbischen Schriftstellervereinigung in der Schweiz, und des Serbischen Schriftsteller Verbandes in Francuskastrasse Beograd, hat mitgewirkt im Sammelband „Zavestanja 2005“ dieser Vereinigung.
WOHIN?
„Wer jetzt kein Haus hat, baut sich keines mehr.
Wer jetzt allein ist, wird es lange bleiben,
wird wachen, lesen, lange Briefe schreiben
und wird in den Alleen hin und her
unruhig wandern, wenn die Blätter treiben.“
(R. M. Rilke , „Herbsttag“)
Wer hat denn noch ein Haus? - im Zeitalter einer so genannten Globalisierung, die das Haus Europas, der „Welt“ bauen will, „neu“ bauen will, schon baut - neue Türme zu Babel? - aber wo ist der Ort meines, unseres Hauses?
Ist die Geschichte ein einziger Herbst? Ägypten ging unter, Griechenland, jetzt das Gefüge der Nationen, der Zusammengeborenen.
Es gilt nicht mehr - aber was gilt?
„Lasst die Toten die Toten begraben“??
„Serbien soll sterben“ - wieder dieser Ruf, es soll in Europa, in der EU sterben, nein, natürlich nicht sterben, sondern „aufgehen“, dorthin zurückkehren...
Jedoch: Die Geschichte wiederholt sich nicht und bestätigt sich nicht, nichts.
„Alle Menschen werden Brüder“
Wie aber könnte dieses Universelle über uns kommen? - diese Zeit, in der sich das Eigene auflöst, auslöscht. In der sich die alten Träume erfüllen, in der die Menschheit zusammenwächst – aber niemals werden „alle Schwestern Brüder“...
Die Welt ist eine Spaltung, die Frage ist nur, wer spaltet wen? - welch kindische Träume, und doch haben auch wir sie geträumt, wir träumen sie noch - doch Träume die in Erfüllung gehen sind immer voller Gefahr - nichts ahnten wir davon, wie sie sich „erfüllen“...
Nichts mehr ausser einer Katastrophe kann diese Bewegung stoppen, die Welle, die über uns kommt, aufhalten, wandeln...
Allein also - und ohne Brüder, Schwestern, Geschlecht, die Toten, in diesem nicht endenden, endlos bleibenden Herbst des Abendlandes, „Europas“, immer noch, wieder - um uns herum der Rausch des Wohlstands, das Spektakel der „Medien“ - die nur noch eine Botschaft, einen Befehl haben: „Habe Spass - sei mit uns aufgestellt - geniesse die Triumphe der Wissenschaft, der Forschung - erobere deine Freiheit!“
„....da schien es K. als habe man nun alle Verbindung mit ihm abgebrochen und als sei er nun freilich freier als jemals... und habe sich diese Freiheit erkämpft, wie kaum ein anderer es könnte, und niemand dürfe ihn berühren oder vertreiben, ja kaum ansprechen; aber diese Überzeugung war zu mindest ebenso stark als gäbe es gleichzeitig nichts sinnloseres, nichts zweifelhafteres als diese Freiheit... diese Unverletzbarkeit“. (Franz Kafka, „Das Schloss“)
Der Kirschbaum vor meinem Haus blüht nicht mehr. Wo aber sind die Alleen, werden sie verschwunden sein, der Trost, der Sinn der Natur - in dieser Zeit des Kampfes selbst gegen das Tier?
Und werden wir noch Briefe schreiben, an wen? Wovon? Worüber? Weshalb überhaupt?
Wird es uns nicht so gehen - im besten Falle - wie Schubert, Celan und vielen anderen: wir vermögen nur noch zu stammeln, stottern, taumeln...
Die Unruhe wird uns halten, sie allein, die sich nie besänftigen lässt, die uns nicht verlassen wird, wie auch die Euphorie, die Kinder, die Neugeborenen, Ungeborenen, die dennoch kommen werden...sie, die Unruhe der Kommenden wird unsere -letzten - Schritte wenden, dahin, dorthin... unter fallenden Blättern...an den Ufern der Flüsse, die weiterströmen werden: „Was aber jener tut, der Strom, weiss niemand.“ (Hölderin)
„Der Messias wird erst kommen, wenn er nicht mehr benötigt sein wird, er wird erst einen Tag nach seiner Ankunft kommen, er wird nicht am letzten sondern am allerletzten Tag kommen“ (Franz Kafka)
Wolfram Frank, Mai 2006.