Небојша Вуковић

УМИРЕ КОСОВО

У полутами нашег смакнућа
без снова ноћи без мира дана
болна и мрска лагано пада
на моју душу велика рана

Србија плаче у срцу моме
зацвиље спомен из старог доба
и крв запишта из свих рана
зачу се лелек из црног гроба

Умире Косово славно божур ко ружа вене
и пораз тешко пада горе оловне ноћи
рањено перо клизи и пјесник са њим страда
умире свјетлост у тами јер нема куда поћи

Гаврани црни лете над овом земљом светом
и ружно пјевају своје пјесме о страшној смрти
а славуј тихо плаче пјесма му замрла бистра
јер суза његова сада косовску ледину кити

Устајте смерне душе нека се трубе чују
нека се проломи небо од страшних поклика ваших
устајте, ја шаљем последњи поздрав увелој земљи светој
што као ниједна лежи дубоко сред срца наших

И нада наша цијела у једну гробницу само
тако је брзо мала да тражи небески рај
остаје само једно последњи поздрав стари
дирљиви говор звијезда, три пуцња у небо и крај