Милка Вукић Вујновић

ОСЕЋАМ

Осећам да си ту,
Чујем ти дах,
Протрну срж...
Погледом те тражим,
Здроби ме разочарање.
И у праху дишем,
Осетила сам те,
У духу,
У себи.

ВЕРОВАЊЕ

Криком море исушила
Сузама копно потопила
У вир бездана тонула…
Увек је веровала
И опет веровала...
Бог који све види
Све чује, све зна –
Одлучује

У  МРАВИЊАКУ

Сузе су траву спржиле
Бол ваздух окаменила
У мравињаку туга ври.
Ту живим.
Нека те, хвала
Иди.
Без тебе се ипак
Овде мирније живи.

ДУХ  ЉУБАВИ

Јесењи колор смешком поткива гнојне ране,
Отровни ваздух трује млохаве станице тела.
Птица, лептир, лист, травка, песма…
Бунар тупог сећања прошлост продубљава.
Врата прошлог времена кључа немају,
Лиже горке путеве јада, незаборава, пораза…
Сухо лишће сузама ће завити, у утробу пресати,
Ветрове целивати, мразеве пити, кише ледити.
Може ли душа два пута да се роди
Муње и громови упорно је сажаљавају….
Све туге света на поклон јој се дају,
Свако источно праскозорје мисли цеди…..
Дух љубави паклено урличе.

МОЖДА ХОЋЕ

Гнојем говоре опекотине душе
Вришти куља савест изневерена,
Фркће коњски крик, срамно издише
Голуб живота лажна надања…
Да ли ће моћи очи према Христу подићи...
Можда хоће,
Ако је Бог погледа

ТВОЈЕ   "ЈА"

Замољено мало добре воље
Уз пар речи протуотрова,
Слобода ти потпуна,
Згази то као мрава.
Жеђ љубави те стеже
Сваку кап одрађујеш…
Твоје “ја“ пропада.

"МОЈОЈ  ЦУРИЦИ"
кћерки Биљани

Бисеру мој, нежни, благосовљени,
Ружо калемљена, латице снежна,
Истина, ум, доброта, лепота… и остало
Понос си свог рода, пријатеља, народа..
И Сунце љуби лице чисто, поносно…
Цурице моја, Анђеле… сигурна снаго и веро.

СПАЉЕНЕ ОЧИ

Његовим гласом се зашила.
Прво зачето зрно љубави,
Плам што нови осећај рађа,
Оста јалово, невером зачето.
Неће сазнати уме ли себе дати,
Како се душа љубави предаје,
Да ли је она напитак најмоћнији…
Спалио си јој пупољке крила,
Не оста праха, мирис дима…
После свих окрутних недаћа,
Ова ум морално и емотивно слама,
Срами се себе, Бога, ….
Трава с њом не разговара,
Дан и ноћсе не мења….
Спаљене очи никад не прогледају.

БИСЕРНА ЛУНА

Дуга гори сузом залеђена,
Књига договора словима плаче,
Њу си убио, другу повео.
Шапуће ли твоје име у заносу,
Дал’ тело испира, љуби, греје,
У кревет кафу, пиће, цигарету сервира,
Поноси ли се тобом међ’ људима…
Шетате л’ планинским стазама,
Уживате бањским водама….
Пробуди ли те икад вапај њеног бола!?
Крила и лет си обећао, жетву однео.
Љубичасте магле испаравају,
Љуска је постала,
Сећања кркљају мртвим стазама,
Оцеан прокухао ледом кобног издаха.
Био си јој најмоћнији слап живота
Бисерна луна и њена сахрана.

СУНЦЕ  У ЊЕДРИМА

Њена самоћа те чува,
Роб је тог црног бола.
Пуцају јој кости, дроби се,
Крв гласно јеца,
Бол несвестицу сапиње
Нестаје,
Твоје сунце у недрима греје је.
Безумна, нема, слепа тетура,
Са сунцем у њедрима.

ПЛАВА   КОШУЉА

Најпре сам је изљубила целу,
На њу би прислоњена и моја глава…
Да ли те греју пољупци по телу,
Чува ли их поклоњена ти кошуља плава?
Да ли је с љубављу гледаш,
За починак кад скидаш је некад,
Да ли се и ти мислима предаш,
Као и ја што, ево, мислим сад?
Осетиш ли кроз њу прсте моје,
Подсети ли те некад на мене?
Кроз њу сам љубила тело твоје,
Пробуди ли кад-кад наше успомене?
…Кад једном она постане стара,
Не бацај је, остави у ормар да спава,
Нек чува успомену љубавног жара.
Та дивна твоја кошуља плава…

ДУША ПРОДАНА

Громови срце цепају,
Ветрови душу рецкају,
Кише кожу чешљају,
Душа продана ужива,
Али
И друго полувреме се игра!

ПРОМЕНЕ ХОЋЕ

Љубављу храњен
и ухрањен
бисерима кићен
Узбрао младо воће
Сад још и
Промене хоће...
Погледај,
Без душе и ума
Завлачи се
По парковима.

БОГА МОЛИМ

Бога молим
Да улепша ти сан,
Ваздух моје љубави
И ноћас да удишеш,
Визијом пољупца мог
Започнеш нови дан,
Да ме из срца и душе
Никад не избришеш.
Бога молим-
Да мој бол
Те и не дотиче,
Али тебе молим
-истину говори вазда,
Мада ми
Због тога морала
Душа да нариче,
- Та, бол и патња
Смисао сазда.

ЗАБОРАВ

Залемише јој се ум,
Срце и душу
Постала је силуета,
Није више  жена
У срећно дете
Се преточила.
Само о теби је мислила
Маштом ти пловила,
Себе није ценила
Прекомерно волела.
На крилима  живела
Твојим говором
Се хранила,
Очима свет гледала
Надом
Будућност планирала.
Био си прва љубав
Сан, јава, жеља,
Садашњост и будућност.
Остао си
Име живота.
На забораву
Ти си докторир’о
Молим те,
Подучи је ти
Како да те
Заборави.
Да. Заборав.
Она треба заборав.

СУНЦЕ  У ЊЕДРИМА

Њена самоћа те чува,
Роб је тог црног бола.
Пуцају јој кости, дроби се,
Крв гласно јеца,
Бол несвестицу сапиње
Нестаје,
Твоје сунце у њедрима греје је.
Безумна, нема, слепа тетура,
Са сунцем у њедрима.