Будимир-Будо Вучинић

Будимир-Будо Вучинић, рођен је у Вељем Бријегу 1936.  године. Током школовања и касније током службовања походио је завичај када су прилике дозвољавале и пратио живот и рад људи у селу.
Службовао је у Косовској Митровици у Звечану, најпре као васпитач у Интернату Индустријске школе у Звечану, затим, краће време као наставник у Техничкој и Медицинској школи, а онда ради  као Референт за културу и спорт у Општини Косовска Митровица, након чега преузима Управу за изградњу и одржавање спортских објеката у Косовској Митровици, Старом Тргу и Звечану, када руководи изградњом значајних спортских објеката, пре свега изградња новог фудбалског стадиона „Трепча“, Спортске хале, обнова базена у Старом Тргу и Звечану, реконструкција стадиона за мале спортове ДТВ „Партизан“. У једној сезони био је и Директор ФЈ „Трепча“ када ова стиже до финала „Купа Југославије“, заједно са ФК „Ријеком“ из Хрватске.
1974. године прелази на рад у Центротурист, где остаје до 1981. године. Истовремено био је активан друштвено-политички радник у многим делатностима, а у спортским организацијама највише.
1979. године избила је „Афера Звечан“ где му је подметнуто да је учествовао у паљењу албанских застава на зградама у Звечану, на дан државног празника. Иако никада није био учесник овог догађаја, започео је бојкот албанских кадрова према њему, био је брисан из свих кадровских листа и због анонимних претњи, ради сигурности своје породице, 1981. прелази у Београд, где је неко време без посла, а онда оснива тада друштвену фирму „САЈАМТУРС“ да би после осам година, односно 1988. године, основао сопствену, прву приватну туристичку агенцију у ондашњој Југославији, „АС ТОУРС“, те се сматра пиониром  приватне туристичке агентуре.
У делатности којом је наставио да се бави, стекао је своје место и запажен углед на тадашњем југословенском простору и биран у највише форуме асоцијација туристичких агенција.
Поред професионалног посла у туризму, бавио се стваралаштвом у писању, најпре као дописник неколико листова. Аутор је два фељтона: „Истина и легенда о Цани Радовановић“ и „Преко Колашин“. Теме оба фељтона везане су за Стари Колашин, коме је необично привржен. Написао је и монографију „Две деценије ДТВ Партзан“ за коју је добио МАЈСКУ НАГРАДУ  Србије.
Носилац је већег броја домаћих и међународних признања као што су: Орден рада са златним венцем, „Менаџер године“ за 1989. годину, признања „ТУРИСТИЧКИ ЦВЕТ СРБИЈЕ“  за 1999. годину, признање „ШАМПИОН ТУРИЗМА“ за 1991-2001. годину, признање Међународног Олимпијског комитета за достигнућа „ТУРИЗАМ У СПОРТУ“, дугодишњи члан у више форума Националне асоцијације туристичких агенција Југославије, а потом Србије,  у два мандата Председник Суда части, а потом и Председник Арбитражног суда асоцијације туристичких агенција Србије.
Носилац бројних других признања.
Свој стваралачки рад наставио је објављивањем књиге која је пред вама, доказујући тако колико је привржен свом завичају.