Гордана ВлајићГордана Влајић
ВЕЧНИ ЖИВОТ
Мојој вољеној супрузи
Која је била
Моја снага
Љубав мог живота
Како ћу даље без ње
Лелече човек
Непознат
У читуљи
Под фотографијом
Покојнице
Коју упознајемо
Бог те,
Моје ли радости!
Па ја никада нећу умрети
Нема мужа
Нема лелека
Нема слике
Ни читуље
ЈОШ УВЕК БЕЗ НАСЛОВА
Изговори.
Слике,
Кадрове.
Ослушни их.
Длан. Зумбул.
Лице. Број.
Кључ. Мост. Стомак.
Доручак. Ручак.
Шта ако не изговориш вечера?
Него реч изненадну.
А ја је не удахнем.
Шта ако промолим главу кроз врата
И кажем:
Дођи.
Уснама
покупи зрна рибизле са мојих голих груди.
Обележи ме.
Стави у мене граничник.
Да осетим
Да знаш
Докле си стигао.
Прелистај ме.
Уз пасусе и акценте.
Реч је раскошна као музика.
Ослушни је.
Вокали отапају душу
од смрзлих чамотиња
које чини рупе у књигама и прозорима.
И рупе у животима.
Да.
Уз речи се треба
Волети и ћутати.
Изговарам.
Ослушни ме.
Длан. Зумбул.
Лице. Број.
Кључ. Мост. Стомак.
Доручак. Ручак.
Шта ако не изговорим вечера?
Него коначно завапим:
ИНЦЕСТ!
Реч изненадну.
Издахни је.
Промаљам главу кроз врата
И кажем:
Иди. И затвори их с треском.
Остави
зрна црних рибизли по мојим голим грудима.
Изговараш.
Јаук.
У гневу.
Не чујеш.
Длан. Зумбул.
Лице. Број.
Кључ. Мост. Стомак.
Доручак. Ручак.
Не изговараш вечера.
Јечиш
(као да си ти издат)
Што ће неко други покупити
Зрна црних рибизли.
Та те глад боли.
А не кључ.
А не мост.
Ни охлађена вечера.
Оставимо понешто недовршеним…
Упутство за посматрање речи...
Наглас:
...нека буде дан. Седи уз прозор са којег видиш сунце. И бар једно дрво.
У одговарајућу чашу од финог кристала, до пола наспи доброг црног вина које мало слади (рецимо, црни Берме).
Пази да не буде превише расхлађено.
Онда на сто, спусти још једну чашу. За љубав.
И пусти музику.
Јачина? Таман толика, да саговорнику уснама дотакнеш ушну шкољку,
да те чује како изговараш .
Тада почни да читаш.
... и у себи:
Нека буде ноћ.
Уз лампу која осветљава само строфе. Читај не изговарајући.
Читај лицем, очима, прстима. Неке речи прочитај - дисањем.
Ако некога пробудиш, ваља да ваше риме надаље сањате заједно.
(Песма је награђена Првом наградом на XИИ власотиначком Винском балу,
септембра 2007. године.)
УПУТСТВО ЗА ЧИТАЊЕ
Изговори.
Слике,
Кадрове.
Ослушни их.
Длан. Зумбул.
Лице. Број.
Кључ. Мост. Стомак.
Доручак. Ручак.
Шта ако не изговориш вечера?
Него реч изненадну.
А ја је не удахнем.
Шта ако промолим главу кроз врата
И кажем:
Дођи.
Уснама
покупи зрна рибизле са мојих голих груди.
Обележи ме.
Стави у мене граничник.
Да осетим
Да знаш
Докле си стигао.
Прелистај ме.
Уз пасусе и акценте.
Реч је раскошна као музика.
Ослушни је.
Вокали отапају душу
од смрзлих чамотња
које чини рупе у књигама и прозорима.
И рупе у животима.
Да.
Уз речи се треба
Волети и ћутати.
Изговарам.
Речи.
Ослушни их.
Длан. Зумбул.
Лице. Број.
Кључ. Мост. Стомак.
Доручак. Ручак.
Шта ако не изговорим вечера?
Него коначно завапим:
ИНЦЕСТ!
Реч изненадну.
Издахни је.
Промаљам главу кроз врата
И кажем:
Иди. И затвори их с треском.
Остави
зрна црних рибизли по мојим голим грудима.
Изговараш.
Јаук.
У гневу.
Не чујеш.
Длан. Зумбул.
Лице. Број.
Кључ. Мост. Стомак.
Доручак. Ручак.
Не изговараш вечера.
Јечиш
(као да си ти издат)
Што ће неко други покупити
Зрна црних рибизли са мојих голих груди.
Та те глад боли.
А не кључ.
А не мост.
Ни охлађена вечера.
ПОСВЕТА
Речи за тражење и проналажење.
Да доуче и науче да разлуче:
исповест од истине, сузе од мастила, ћутњу од тишине.
...
Дошло ми небо у двориште,
Сишло у грање,
Мрешка се међу лишће
Таман да крошње не остану пробушене и празне.
Полегло ми данас лето по трави...
...
Када
(Ако)
Се вратим
Учини
Да
Нам пас буде здрав
И
Да нам трешња процвета.
...
Не волим што морам
Да бришем твоје сузе.
Наш зној.
Капи моје мокраће са даске.
Твоје поруке из мог мобилног.
Уклањам трагове које би требало да утабавам.
…
Све чешће
када чујем музику,
бирам одговарајућу арију
за моју сахрану.
И као
видим
како моји пријатељи
у мимоходу
разиграно степују,
иза ковчега.
Видим један весео испраћај.
И све се мање плашим смрти.
…
Желим да заувек заспим,
Онако како се цели живот трудим.
Насмејана
Надајући се
да ће ми коначно досадити
песма коју чекам
…
Не знаш ти како је
Носити тебе у грудима
СУСРЕТИ У ПАСУСИМА
У кораку који се не усуђујем да закорачим
Не може ме нико зауставити.
Поклонићу ти уточиште које успокојава.
Ван зидова и времена.
Чиме да ти се обећам?
из мога наручја,
у наслове од сећања
и строфе од маштања.
Записуј нас.
Мада мислим да је то већ урађено.
Много пре.
Мислиш да живимо записано?
Нека те и немам како те имам,
Имаћу те како нисам.
Док шкрипи снег под мојим босим табанима
Којим ти дотрчавам као
Зинеида Јесењину.
чујем песму.
Ко ми може одузети мисао?
Моју једину мисао о Теби.
Док те срећем у новим пасусима
Поново се заљубљујем.
Зашто читаш редове које још нисмо записали?
Научи да чекаш.
Да се онда догодимо поново
У новим ноћима које могу разданити
Овим истим речима
Које једино желим да ти говорим:
волим те волим те волим те.
НЕИЗГОВОРЕНА МОЛИТВА
Са уснама на твојим
Капцима
Чујем далеко.
И видим трајање
Дуж препона
И истину
До пазуха
И
Страх
Од зуба.
И времена.
- Знам да записујеш.
Желиш да останемо да нас читају.
Као извесност.
Као усуд.
Као молитву.
Записујем нас.
И изнова прочитавам.
Кораком.
Дисањем.
Ћутњом.
ПОСТАЛА САМ ПИСАЦ
Постала сам писац.
Научила сам да налазим речи.
Раније,
док сам била жена,
Речи су налазиле мене.
Речи свакакве:
губаве, туђе, квргаве, гнојаве.
Бивало је ту и тамо
и нежних речи
али су их нестрпљиво утрљавали у мене.
А касније, доста касније,
мазали су ми кожу
ужеглим плусквамперфектима
и јаловим футурима.
Речима које су ударале, заударале,
које су обећавале, лагале,
које би ме вређале,
у типичан низ ређеле,
шапатима који би шаптаче напаљивали
а мене недовољно расањивали.
Срећна сам што постадох писац.
Што умем сама да налазим речи.
Јер раније... док сам била човек,
речи су налазиле мене.
НЕДОРЕЧИ
Заустављају ме Недостајања.
Парају ме Недосања.
Изгладњују ме Недоречи.
Само ме понекад,
Док ветар
Распирује арије
По мојим пустим недрима,
Само ме понекад прене усхит.
И тада ми се учини да знам.
Да ћемо трајати дуже од епитафа,
Да ће нас одабрати за барку.
Да ће нас плесати
песмама које ћу научити да пишем
Прстима поринутим у зној.
У стиховима које ћу се усудити да посветим
Мастилом небледивим од стида.
У проредима које ћемо обременити дисањем,
У тишинама које ћеш наслутити бојама,
У мирисима које ћу чути мојим очима боје чекања.
Хабају ме пристојности.
Арче ме стварности.
Гутам речи од Недоречи.
ВИДЕЛА САМ ПЕСМУ
Када си прешао преко мога дворишта
Отисак твога табана остао је у трави.
Полегао си је младу, босим стопалима.
И видела сам песму.
Када си одлазио прескачући поток,
Вода је обрисала потпис твојих прстију,
Којима си окрзнуо обалу. Нетакнуту.
И видела сам тугу.
ДВАДЕСЕТ ТРИ АСПЕКТА
У знаку две жабе, Сандра и Леонарда,
Беше таверна Ботичелија и Да Винчија.
И десило се да трају до вечности
Јер су варјаче заменили кистовима
А танке коре за питу
сликарским платнима.
Мени се то није догодило.
Мада имам двадесет три аспекта,
Што је за два више од Гетеа,
У некој тамо астролошкој кући
Коју за цигло педесет еура уме да види
Слепа жена подно Авале.
Мени се то није догодило.
Не умем да препознајем боје и укусе.
Али, умем да ћутим
И носим ситан новац у устима,
Као стари Грци
Који немаше џепова.
И умем да видим Бору Станковића и Грига
И то истовремено.
Јер – не ретко
Онај који описује
Уме да усхити
Јаче од оног који опасује.
Почело је, заправо,
Од Ботичелија и Да Винчија,
Таверном Код три пужа.
А за двадесет година
И ја ћу чекати Годоа
А своја чврста бедра трампићу за туђа сећања.
За сећања
На моја двадесет три аспекта,
За два више од Гетеа.
И бићу велика као Авала,
Испод које ће седети
Жена Која те је волела.
ДОЛАЗЕ САТИ
Хоће да ме одведу
Да ме зауставе
Траже ме одасвуд
Кидају по парче мог времена
Којег ми је остало
Још таман толико да ми овлаш покрије бедра.
Хоће да ме обују
Да ме почешљају
Да ме одену и удену
Да ме послом замају
Па да ме насамарену утеше
Да не осетим, да не приметим
Како неминовно долазе сати
Који ће нас откуцавати
Истим ширинама и дужинама.
А различитим аршинима.
Твојим од Адама онеспокојеним дамарима
Мојим пресахлим изворима...
(Пусти музику и утажи ме.)
СЛИКА СА ВРАТИМА НА КОЈИМА НЕ ШКРИПИ БРАВА
У ноћима када спавају
Ја успевам
Да дозовем Де Сарасатеа,
И Криденсе,
И Едит Пјаф
И гитаре Пака и Родрига.
И онда
Слушајући их
Ослоњена голим леђима
О сопствену самоћу
Осећам жудњу
Како ми кваси грло.
Како ми кваси прсте
Међу бутинама
Претварајући наше дисање
Претварајући наше узимање и давање
Претварајући наше грцаје
У заточене вокале.
И ја певам.
Певам и играм и окрећем се.
Окрећем се толико брзо
Да ми моја свакодневна истоветност
Брзо промиче у обмани
Како ми се нешто дешава
Како више нисам типична.
Како коначно мењам себе.
Мењам своје двориште.
И мужа. И председника.
И страну света. Залазак за излазак.
Крај за почетак. Рађање за умирање.
Месец за Сунце.
Трампим тонове за боје.
И окрећем се и окрећем
Одједном плачући
Што најзад осољавам моје тује
Које су почеле да жуте.
Моје тује под мојим сузама
Предграђе претварају у
Слику са вратима на којима не шкрипи брава
У дом од углачаних црвених цигала
Одакле допире тишина
Раскошног низа октава.
Зато тако често плачем.
Зашто тако често плачем?
Чим чујем глас. Људски. Топао.
Знам зашто тако често плачем.
Када се помере казаљке на Сат за одласке
Када се огласи кукавица
Пред сумрак неки тихи, не олујни,
И када се чује ададјо
Не можеш да певаш
Не можеш да играш
Не можеш више да плачеш
Не можеш више да се окрећеш.
Не можеш
Све и да хоћеш
да верујеш
Како напушташ сопствено дворише
Заливајући сузама тује
Око Дома на чијим вратима не шкрипи брава.
ЕВИНА ОДА
Више ме не кидају твоји пољупци посути по туђим латицама.
Више ме не обарају твоји уздаси остављени на туђим облицима.
Више ме не кидаш, више ме не обараш.
Жена сам.
Најзад.
Преварена.
Пре варена.
Као превремено сварена.
Прва ЕВА
Као заварена.
Па одварена.
Као – на правди остављена
Као коначно остварена.
Најзад.
Прецизно изговорена.
Жена – пробуђена и научена.
Да ужива у мирисима и кишама.
Сама. Не усамљена.
Сама. Не остављена.
Ни мужевљЕВА, ни краљЕВА,
Ослобођена.
Од придЕВА.
С бедрима од смеха и плећима од суза.
Цела своја.
Сопственим речима изговорена.
Правим именима
Дозвана.
Пронађена.
Ева.
НИКО НЕ СЛУТИ
И нико
Под сводом небеским
Не слути
Да се Она будна
По васцели дан
искупљује
за примисли и снове
у којима
човека са којим дели кашику и кревет
мрзи
чистије од снежнобелог
уштирканог
чаршава
који се крути на фебруарском мразу.
СУДБИНСКИ ТЕРАРИЈУМ
(или: Ономатопеја бубе-гробарке)
Тек много година касније
Сазнала је оно што
Уистину некоћ
не беше ни наслут.
Стресајући гроздове црно-црвених
буба-гробарки
Са својих капака,
Са своје душе,
Са својих вештачких зуба
Отресајући их са скута.
Једна се издвојила
Ни крупнија ни ситнија,
Ни по чему различита
Осим по оволишном
сићушном сићушном
набреклом пенису
Који је уперила
Који је то биће што гмиже
(може ли то бити мушког рода)
Који је уперило
Ка устима мог детета
Прелазећи својим слабашним ножицама
Преко њене голе дојке
Тек набубреле
Недотакнуте ни страшћу ни радозналошћу.
И шта ћу...
Мајка сам.
Устадох,
Утрех бубу гробарку која паде на леђа
И тако копрцаву
Згњечих је-
Са речима меким
угланцаним
Као за изложбу
Гиздавим:
„Морам. Мајка сам.
Морам детета ми. Због детета.“
Годинама
покушавам да
Заборавим звук.
Згњечења.
Буба гробарка није јаукнула
Нити цикнула.
Она је
Свега ми! -
- свињски засквичала
„...Иопетбииии...“
ЖЕНА КОЈА СЕ НЕ ВАЈКА
Људи који је добро познају
Мисле да је пожртвована
Кћер, супруга и мајка.
Они који је ређе срећу
Рекли би да се ова
Богоугодна и снисходљива жена
Никада не вајка.
Отуда су пролазници
дуж главног шеталишта,
преварени црвеним тачкама по њеној хаљини,
у мрљама од крви препознали кечап
чудећи се да је и њој, ето, флека промакла.
Људи који је добро познају
Никада не би помислили
Да га је закопала под расцвалим хризантемама.
Након што је приметила да су му очи
изгубиле боју ведрог неба
и да су заправо непосебно мутне - попут јефтиног стакла.
Људи који је добро познају
Мисле да је напаћена
удовица и мајка.
ЈЕДАН ГРАД
Био једном један град
И у граду много кућа.
У већини кућа четвртаст сто.
На столовима мушеме.
На мушемама суве руке
Које придржавају чела.
Набрана чела
Тихих жена
Које стрпљиво
Чекају сопствену смрт
Погледом у којем се
Јасно види
једино
каре
од мушема.
ОН НЕ ПОСТОЈИ
Те беспрекорне шаке
Које се измакну када треба да прихвате
женку с товаром
Зато и остају нежне.
Такав мушкарац не постоји
Који прашта
Туђе зубе на њеним сапима
Прашта само отац.
Сећам се
када сам била девојчица
па закасним и уђем у кућу зајапурена
Рашчупана
И гледам у под
чекајући шамар.
А отац каже:
Немој то више да ти се понови.
И брзо се окрене да не приметим недоследност.
Мушкарац женки никада не прашта.
Отуда презирем признања.
Последњи опрост добија се од оца.
И први.
Ни од сина,
Ни од брата,
А од Господа се чека…
Још се сећам мајчине крваве слепоочнице
Док плаче уз рагасто
Док плаче уз признање
Да је деколте само за курве.
Те крупне шаке
Које се измакну када треба да прихвате
Жену са лепотом
Зато и остају празне.
Такав мушкарац не постоји
Који прашта
Туђе зубе на њеним сапима
Ни мој отац мојој мајци
Никада није опростио
Што је жена.
ФИЛМ КОЈИ ЖИВИМО
Који филм ја живим?
Лепо те питам, који филм ја сада живим?
Кажи ми барем жанр. Препознај ме.
Сети се Бертолучија и «Сањарења».
Ја живим «Дан мрмота».
Који филм ја живим?
...
Који филм ти живиш?
Лепо те питам, који филм ти живиш?
Кажи ми бар жанр.
Знам. Ти живиш «Дан мрмота».
ЋЕРКИН РОЂЕНДАН
Започела сам се
Пре 23 године
Петљицом на твом пупку
И
Од тада доплићем време
Данима истог полупречника
И ноћима с кукицом.
Памучним, ламираним,
Синтетичким, јутеним,
Вуненим и пауковим нитима
Дохеклавам живот
Клот фркет
Клот фркет
Клот фркет
мустрама.
Кад се у сопственом чвору
доштрикам
да ме што дуже
на прсте намотаваш,
да ме имаш
ако се гдегод
ако се кадгод
запараш.
Да ме увежеш
Где си најтананија.
Да ми се не покидаш.
Настављам се
Већ 23 године
Петљицом на твом пупку.
ОСТАВИЋЕМО ВРАТА ОТВОРЕНА
Учини нешто.
Склони обећања са мог лица.
Распаши ме од очекивања.
Почешљај своју неодлучност.
Једноставно дођи.
Откопчај ми хаљину.
Олижи ме лагано низ кичму
И одведи ме.
Оставићемо врата отворена.
Нека нас нађу.
Ионако никога не видим.
Жмурим од кад те жудим.
ОНА ЈЕ КРИВА
Она је крива.
Да те је волела
Да ти је ватру из очију
Разгорела
Ти не би
Уловио
Наслут страсти
Под мојим грудима.
Она је крива.
Да те је љубила
Да ти је грехом усне
растопила
Ти не би
Улучио
Лепет чежње
Под мојим прстима.
Она је крива,
нек ми је жива,
што нас има.
ЕНГЕЛО БЕНГЕЛО
Енгело бенгело витко ћи
Ћићи рићи бумба ћи
Ћика ћока тужба лока
Он јој вели – ван.
Еци пеци пец
Ја нисам мали зец
А, ни ти ниси препелица
Еци пеци пец.
Ен ден дину
Једна суза лину.
Још једна ноћ мину
Још један дан сину.
Елем белем буф
Наручих тартуф
Елем, дерем муф
Љубав нам је - пуф.
КРАТКА ПЕСМА О ПРСТИМА ВЕШТИМ ДА ИСПЛЕТУ ТАНАНУ МРЕЖУ ПОЖУДЕ ОД СВИЛЕНИХ НИТИ РАДОСНОГ ИШЧЕКИВАЊА, О ПРСТИМА КОЈИ МИ ДОДИРУЈУ КОЖУ НАЈПУТЕНИЈОМ ЧАРОЛИЈОМ ОД КОЈЕ ДИШЕМ БЕЗДАХ, ОД КОЈЕ МЕ УДИШЕШ, ОД КОЈЕ ПОСТАЈЕШ ЧВРСТ И НАПЕТ, ОД КОЈЕ УЛАЗИШ У МЕНЕ, ОД КОЈЕ ПОСТАЈЕМ ВРУЋА И ЖМУРИМ ДА БИХ ПОНОВО И ПОНОВО И ПОНОВО ВИДЕЛА КАКО СИ ТОЛИКО У МЕНИ ДА ОД МЕНЕ – МЕНИ – НИШТА НЕ ОСТАНЕ
Наслов имам.
Сад још да упишем
Садржај.
РАЗОДЕНИ МЕ
Разодени ме
Сасвим
И ослободи ме
Таштине
Која ми сапиње груди
Па не могу дубоко да
Те
Удахнем.
Кажипрстом
Лагано свуци
Са мене
Страхове,
Тако, једна па друга нога
Да ме не
Ометају у ходу
Када ти долазим.
Затоми
Језиком
Моју себичност
Да ми не мине
решеност
Да те делим
Да ми се не отме одлучност
Да опростим твоју искреност.
ДОК ТИ СПАВАШ
Док ја спавам
Около врви и живи.
Неко мисли на мене.
Неко ме заборавља.
Док ја спавам
Трава расте
Цвеће цвета
Поток жубори.
Док ја спавам
Људи путују
Авиони падају
Деца се рађају.
Док ти спаваш
Ноћ је равнодушна
Што дана нема.
И ја плачем и плачем.
(Једино ја плачем.)
ЊЕГОВИХ СЕДАМНАЕСТ ГОДИНА
Мој син има седамнаест година
И он овако рецитује,
мада тврди да пева:
- Већ схватам све је превара и време нереда
па здраво срећо, зовем се Невера,
И онда питаш откуд тог презира и откуд тог беса
И гледам екран тв-а, милион позера, а гле ја 'де сам
Па ми се смучило да чекам пуног џепа
Кинта у руци испред wц-а, пошто кека,
Батице, 200 али треба да чекаш,
не иде паре па роба и у старту је грешка.
Е, дуго ме нема, значи остаје лова,
немој да пиздиш на себе, нек ово буде ти школа.
Па кажеш: сутра баталим све, ајде бежи,
колико пута сам то чуо, брате, сав се јежим...
Онда ми овако каже,
А ја се осмехнем
Јер знам да ме лаже:
- Не брини, мама,
то је хип хоп,уметност, ’наш, б’ате.
- Добро, де, сине,
И сама у своје стихове
Претачем те... само поетске сате.
ЗА ВЕРОНИКУ ФРАНКО
Љубоморна сам на Веронику Франко.
Она се усудила да живи своје стихове
Да речи баца уместо мача
Да њима милује попут додира свилене мараме
Да метафоре користи да удахне
А не да узмакне
Од људи који су хтели да је имају
Да је убију
Да је умију
Да је пробију
Да је уклоне
Да је укроте
Да је изгладне
Да је ожедне
Да је ожене.
Да је обене.
Љубоморна сам на Веронику Франко.
На њена усправна леђа и шуштаве хаљине.
Она се одважила да живи своје стихове
Уз свог човека и његове жене
Да риме нежно спушта у гондоле,
Са длана зарезе... као најбеље галебе
Не да их прекрива
туђим цитатима
не да их покрива
наводима
краљева и пајаца
не да их подрива
стилским фигурама
нити да лаже
бижутеријским синтаксама и легурама.
Љубоморна сам на Веронику Франко.
Она се усудила да живи своје стихове.
ИМАМ НОВЕ ЦИПЕЛЕ
Имам нове црвене ципеле.
Док се обувам,
видим их на твојим длановима.
А мене на твојим бедрима.
Имам лаковане црвене ципеле.
Високих потпетица и голих пета.
Као оног лета.
Ова сезонска одредница је само риме ради,
Јер ме ти читаш и изувену.
И обувену.
Опет рима.
Морам.
Да ти самном не постане досадно.
Кад нас пишем, није ми хладно.
Пред вратима нашег дома…
Једно псето гладно.
Љубав нема мере.
Ни ритма.
А ја научила само уз метрономе да свирам.
Па, бар песми да сачувам метрику…
Зато рима.
Док те дирам.
Да видимо…
Да ли се стидимо?
Јао, јао,
је л’ се неко насмејао?
ЗЕВАЊЕ
Зевам
Од недостатка кисеоника
Или
Од недостатка љубави.
…
Све ствари имају своју тајну,
А поезија је тајна
Коју све ствари имају.
(Гарсија Лорка или ја, уби ме ако се сећам)
…
Када дође на ред да човек бира,
По правилу побеђује – нестрпљивост.
…
Лежим и читам шведског песника
уз прозор
кроз који видим
магловито бело
поноћно
шведско небо.
“Језера су земљини прозори”,
«Снови потамне на дневној светлости»...
«У тиму сам који ради на новом преводу Библије на сведски језик.
Мој задатак састоји се у томе да преводу подарим звук...»
Транстремер
А ја кркљам на свим језицима.
На свим меридијанима.
Предуго.
Зато никада нећу живети на острву,
Попут Стриндберга.
Зато ћу се вечито тискати
Пазећи да не нагазим
Неког безвредног
У безличној гомили.
…
Прва византијска песникиња зове се Касија,
родјена је 800. године, највероватније у Цариграду.
Била је паметна и зато није постала принцеза.
Остало је забелезено да је Еуфросина
Удивица цара Михаила ИИ Аморијца и Теофилова маћеха
Послала гласнике у све области Византијског царства.
Еуфросина је дала Теофилу златну јабуку и рекла да је да
Својој изабраници.
Он је дао Теодори.
Ко је овде луд?
Зашто сам овдо записала?
Требало је да ставим некакву фус ноту.
Као и на Извод из матичне књиге венчаних.
Да се сетим
После оволико година
Зашто сам се оно беше баш за тебе удала.
...
Мене музика узима и обузима.
...
Током 1882/83 Лист је посетио у Венецији своју ћерку Козиму
и њеног мужа Рихарда Вагнера.
Неколико месеци касније, Вагнер умире.
Лист у то време компонује две композиције за клавир
које ће објавити под насловом «Тужна гондола».
...
Најежила ме је та спознаја док сам се возила гондолом
Која се зове Козима
А ја
У тој гондоли
Тужна.
...
Лежим и читам
“Забавник”
О риби која се зове
“Хумунукунуку апапа”.
…
Свакодневна молитва разбистрава љубав,
Увецава,
Расветљава…
(Ма немој!)
АКО МУ ЈЕДНОМ НЕ БУДЕМ ЛЕПА
Тја.
Не могу да кажем
Да ми груди једрином
Још увек
Надимају плиш тунике боје пурпура.
Лагала бих мисао
Да ми је кожа попут сатена,
Да мирише на јоргован
У пупољку
По којем је априлска роса.
Али, ево, гледам
Опхеклано шведско копно
И
белим балтичким везом
опточену парчад скандинавског тла
Док слећем
На стокхолмску Арланду.
А онда
Већ исто вече
Шетам
Крајоликом који урамљују
Жуте црвене плаве и беле куће
Љупке и непретенциозне
Божићно окићене
Са обећавајућим спокојем у прозорима.
И док шкрипи снег под чизмама
Оним што их он највише воли
Нарочито када ми сукња склизне са бедара
Тако ми каже
Док стојим на сред његове собе
зидова боје леда
са огледалима које магли наша ватра.
После љубич