Јован Вељковић
ЈЕДНОМ
1.
Чекао сам те
На једном тргу
Једног уморног града,
Једне мокре, промукле јесени.
Док су се казаљке мојих надања
Склапале под налетима твоје косе,
Нисам знао да те нећу видети
У оној која стоји поред мене,
У осам сати,
На једном тргу,
Једног града у одсјају
Једне бесане јесени
На крају лета.
Сакрила си себе у дах
И шапат за уветом,
Танким прстима у коси, ту,
На Улици кућа и кровова,
Промрзла ушавши под моју јакну.
И ниси дала да ми виде сузе
Кријући их капима себе
На лицима других.
2.
Сада је само мрак,
Али,
Да ли се то и сенке играју светлом?
Ионако ме прошара сетом
Тај зрак таме.
Сакривен сам завесама,
Са ове, друге стране нас.
И то је Туга.
Разапети слуга Божији,
И нека друга стварност са тим робом.
Да ли се то отвара сам
Тај прозор иза кога сам те сакрио,
И поглед крадом на бетон,
Покис’о тобом.
Не,
То није страх,
То улица дрхти под словом твојих песама
Написаних кредом.
3.
Једном,
Над белим светом,
Једна је девојка укротила кишу...
ОТКУЦАЈ
Поклони ми јефтине сне,
и полижи крв црвену боју усне.
Постани пуки илузиониста
ту, у провидној игри дима после моста.
И учи од дебелих дама у асфалту
како је бити курва.
МАРИНА
Можда ју је Зетска заувек скривала,
У сенци светиљки и немирних возача,
Али ноћас, Марина је спавала на мом рамену
Одевена у љубав.
Ипак, сувише тихо,
Ја сам јој причао
Иако сам знао да спава.
И нисам нашао смисао
Зашто је сањам у њеном кревету…
Али можда,
У неком далеком животу
К’о клише,
Ветар јој понови опет
Да за њу дишем…
ПТИЦЕ
Једном сам скратио лет птицама.
Знаш, био сам млад,
ал’ живот не опрашта убицама.
Опраштају само људи.
Ти бар знаш шта ми је,
То само крадем птице из твојих очију
као раније.
Али, нестаће та пруга,
И ја ћу опет писати песме,
и када нека друга дирне тамо
где нико не сме,
само ти.
Проћи ће то, знам,
То ће само стидљиво куцкати
Негде у теби,
Кад чујеш да сам сам,
Или опет са неким,
Не, не бој се људи,
Боји се заборављеног чудака
Који ће те волети и кад полуди,
И кад на небу затрепери ново јато,
Које треба убити дан.
А мислио сам да знам
Како се пише “љубав”…
Теби
Знам, ти си мала.
Као мала пахуља на окну скривених жеља.
И сјајна и пала,
Анђеле из пепела…
То је твоја звезда коју скидам,
Тако лудо, док водим рат
И са твојим дланом персирам
Док га прислањам на врат.
Хајде да се не бојимо неба,
Ниси ти сама,
у овој соби без репа
препуној истеклог дана…
Не, само удахни тај полен,
Тај стидљиви прах мене,
Јер себично сам створен
Од стене…
И кад на усни задрхти јесен,
Знаћеш како се пишу песме
Теби…
Луталица
Сви ви, што трагате светом,
уморним рукама и сетом
обојите природу ствари.
И вечни пораз ће доћи
кад војник жељан моћи
простором загосподари
и прободе мачем својим
идеал генија. Ја стојим,
и слушам ветрове.
А тишина магле у заласку
надјачава звук. У праску
стена препознајем светове,
и цео тај мук у пејзажу.
Богови лажу,
а истина не зна о томе.
Тек по неки глас
гордо лаје. И пас луталица
чека да га припитоме.
ПРОДАВНИЦА СНОВА
Поломљене су играчке једног дечака.
Он лежи у продавници снова.
Иако мален, не плаши се мрака,
Ни баука страшних.
Плаши се ОКова…
Хладан челик шТО разбојници вуку,
Леди му и срце, не само руку.
И пита се мален, ОКован и сив,
ЗашТО сам крив…
РОЛЕТНЕ
"спусти ролетне молим те.."
И ролетне су биле спуштене. Тек толико да рупичасти отвори бацају на зид беличаст прамен покислог дана. А изрешетаних срца и празних глава, седели смо ту, на рикошету неба, и продорних зрака који откривају...
Слушао сам ја ту музику твојих усана, и гледао слајдове тачака које мрдају на прозору, али није допирало до мозга... Та силина напетости у ваздуху, људи који се растају, и сећање које је празно, јер тек почињеш да схваташ да ћеш морати да се сећаш... А било је срања, признајем, те ролетне су постављене да стите од погледа, и од сунца које скида одецу... Али обоје знамо да су ту да би нас сакриле од самих себе, и да би заварале мрак. И под расипним сочивом уличних светиљки које се полако пале, горели су ти образи и зидови око њих, и, не кажем, пресијавало се и од суза, мада су оне биле опоре и суве... Знао сам да те неће бити сутра, и да последњи пут твоја сенка стоји на путу паралелних зрака са улице... Упијао сам све покрете и знаке, али нисам могао да те слушам, не, та музика је више за анђеле. Ја сам некако пао, и немам бол, само туп ударац у чело, и нож заријен у срце... Сада грцам у крви, и сенка се надвија над мене, или сам бежим у њу. Види, ово личи на зеку, ово су му уши... Знам да и теби личи, али, можда, само ја и ти видимо цео свет у безобличним сенкама. Можда месец и није тако леп, него су лепе очи којима га гледаш... А можда ни тај југ коме идеш није бол, можда га твоје очи тако виде, зато што сам те навикао да се не трудиш да тражиш срећу, да само пратиш мене, и одмах је нађеш... А мене нема на твом југу, ја ка југу спуштам ролетне, и знаш да ћу те тако увек видети, када ми се сложи слика светлих и тамних кружица. Али знам да ти мене нећеш, и да ћеш ме тражити, и чкиљити кроз засторе и прозоре јефтиних соба у предграђу... Ма преболећеш, као што се заборави покојник, и лешинари ће уграбити остатке мене, и више их нећеш имати у себи... Заборавићеш. Али, мени ће остати мрак, и гитара, и тупе, опоре сузе. Ја се нећу препустити сунцу, и лажљивом месецу, ја ћу наставити да тражим глупе облике у сенкама, и да чкиљим на једно око. И писаћу песме и даље, зато што ће те оне оживети, и ако икада будеш мртва за мене, твој дух ћу наћи, у немирним духовима. Можда никада и нисам волео тебе. Само се десило да носиш моју љубав, да носиш оно за чиме трагам, шта волим, и због чега живим... Можда само зато што сам у теби волео љубав, или самог себе.
Али на плочнику ће увек остати твоја стопа у свежем бетону, као калуп клинцима из краја да мере своје отиске.
Будим се и схватам - нема је... Само је са жице прхнула птица... неко је подигао ролетне...
ПРОЗОР
Таман је свод саткан од звезда
и црног тила који облаци ноћи
ал' беле бисере сеје у бездан
што заводи очи.
У игри вила, титравих и сјајних,
проналазим облик линија из главе
и њених контура бескрајних
што мисли ми плаве.
Ширим руке, немоћно, у мрак,
ал' односи ветар беле пахуљице,
и снажно веје мојих снова прах
неком са улице...
ГИТАРА
Стрела је пала...
Тихе речи са сувих усана
пева гитара...
Играју жице.
По њима лете титрави прсти
као птице.
Зидови ћуте...
Око мене пролазе сати,
бројим минуте.
Слика ме звук,
Последња боја пада на платно,
настаје мук.
Тишина стеже...
Звери из празне, суморне собе
стају да реже...
У сну је чекам...
Тихе звуке говори друга
гитара нека...
Када слеп човек плаче...
Гледам кроз дим. Упаљени жар баца беличаст прамен, и то, некако, чини цигарету дрогом. На столу је тужно, без архаичних свећа и јефтиних бомбона... Само телефон, који је до мало пре живо причао причу, о далеком нестварном животу. Тако налик мени, тако налик мојим сновима и жељама одраслог дечака. Помало, човека са душом детета. Неког заробљеног ћудљивка, слепца који плаче, сам у својој тами. Био сам слеп. Нисам видео... Ни једну од тих неважних звездица које су ме обасјавале, које су исмевале своје неважне животе заслепљене блиставим сјајем самих себе. Њихова лепота ме је гушила, и гадила ми се, а упорно сам у њима тражио свој заробљени стих...
Дошла је, са укусом ноћи, и невиношћу детета које се смеје... Дошла је тако лагано, корацима жене, корацима давно изгубљене лепоте. И тада сам се срео са животом... Тако је нагло покуљало из мене,
као стара рана поново отворена, као неки давно заборављени херој, који је поново добио славу.
Можда је тиха музика певала са зидова, или су то биле само сенке, али су све личиле на њу, и тихо се играле са чулима подсвести. Моја свећа је добила пламен, и знао сам да ће та далека ватра засијати, губећи рационалност даљине... Без гласа, певао сам о животу. Ту јебену бајку, тај самотни грех, тако прљав за белину звезда. И корацима врсте сам кренуо на све или ништа. Нисам се плашио. Дала ми је све звезде, и све изгубљене стихове, дала ми је ноћи, и донела чежњу, заборављену чежњу за лепотом жене, за онај. онај изгубљени пламен који гори испод маске бујних груди и врелих бокова...
Дала ми је живот, давно изгубљене очи, слепца који плаче...