Данијела Васиљевић

ПАЛИДРВЦЕ

Откоси су прекрили њиву, један крај другог лежали су као мирна, уснула деца. Доле, из земље, таворио је дах влаге натопљен мирисом црнице. Од горе, зјапило је небо преливено зрацима горућег сунца. Старац је привлачио вилом полегле стабљике правећи мале снопове.
Радовало га је када би му до уха стигло врускање сувих стабљика док су се сабијале под јачином канапа којим их је  везивао. По старчевој руци набрекле вене избијале су испод изборане тамне коже. Недуго, један крај другог, снопови су га поздрављали са врзине одакле ће их сутра запрегом пренети кући.
Смрачило се. Крај њиве је успорио велики ауто из кога је јечала музика. Тишина је устукла пред непознатим гостом. Човек је припалио цигарету, отворио прозор и нехајно бацио горуће палидрвце, убрзао и однео музику са собом. Кроз повраћену тишину пробијало се тихо пуцкетање.
Старац је тонуо у сан, помало уморан, помало срећан. Сутра га је чекао напоран дан.

ЗВЕЗДА

          Гомила се тиска. Претпразнично расположење. Ноћи пресвучене шареним перлама, лампионима, новогодишњим пакетићима, илузијом о Деда Мразу...
          Застајем крај свечаног излога. У њему мала звезда. Желела бих да је поклоним теби.
          Улазим и загледам је. Блиста у мојој руци. Са њом бих ти поклонила мој део васионе.
          - Да је запакујем? – пита продавачица.
          - Не хвала.
          Девојка је враћа у излог. Никада ти нисам ништа поклонила за Нову годину, зашто бих сада. Довољно је лепо што мислим на тебе у овој сребрној ноћи.

СТАКЛЕНЕ ПЕРЛЕ

Јутро.
У групи сталних путника чекам да троми стари аутобус, гегајући се, докрајчи тишину преосталу од ноћи и да се збијени и као по наредби, угурамо у његову загушљивост.
Зашто се увек гурамо, питам се, кад је аутобус стално
полупразан?
Моја шарена наруквица, у гомили закачена за нечију
торбу, кида се и стаклене перле трепере по плочнику, коначно слободне.
Аутобус одлази.
Ја остајем.
Путници ме испраћају тупим, сањивим погледима.

СУСРЕТ

Средина дворишта. Сасвим случајно сам погледала кроз прозор. Светлост и тама се сретоше.
- Замени ме мало, - замоли светлост – уморило ме ово јако сунце данас, само мало да се опружим, брзо ћу устати.
- Не мењам ја тебе драга моја, већ ти мени. – Дрзну се тама. – Ова пространства су моја, ја ти допуштам да постојиш, али увек сам ту.
- Хајде молим те, не почињи поново, - уморно ће светлост – зар ћемо увек расправљати ко је силнији. Толико пута сам ти доказала своју величину.
- Стварно не знам ко је коме шта доказао, - надмоћно ће тама - и иди куда си пошла.
Паук у углу прекинут њиховом свађом вратио се плетењу своје мреже. Вечерас би нешто требало појести.

ОДЛАЗАК

Дечак спава. Додирујем му меку кожу, свиленкасту косу, уснуле очи. Светлост ноћне лампе расипа му се по лицу. Руке склопљене у молитву греје под образом.
Крај узглавља панорама неког предела на постеру. Непрегледно пространство пред мојим очима. Даљине га вуку. Можда већ сутра отићи ће за својим зовом. Мени ће остати само да верујем у њега.