Миодраг Трајановић

Једнога дана
Једнога дана
када се истина пробуди
ту испред нас
а огледало времена дође
и на наше очи
испред нашег лица.
Како ћемо се погледати у очи
тог дана када истина процвета
и као случајно се појави
ту испред нас.
Да, она се тек тако изненада појави
и заблиста
понекада опомене,
а понекада опржи и бол зада.
И ми се погледамо онако
из прикрајка са питањем
у устима
Да ли је могуће да сам то ја?
Да ли је могуће да си то ти?
Да ли је могуће да су то,
дела твоја,
дела моја?
Не, нисам то ја урадио.
Немогуће!?
Да си то ти учинио!?
Не верујемо сами себи,
а истина ко истина нам се
смеје у лице и даље нам
показује дела наша с поносом.
Уносећи нам их право у лице.
Не дозвољавајући нам
да се повучемо, порекнемо
или нешто друго учинимо.
Већ нас тера на размишљање,
стид и срам од себе самих
због дела која учинисмо сами.
Остављајући нас да размислимо
шта смо, ко смо, одакле смо
и да ли треба да се стидимо
или радујемо због деце наше,
дела наших.
Да, незгодна је та стара дама
са именом Истина.