Бошко Топић

Рођен 1947.
Објављене збирке песама: Незаборав и Раскршће, oбe збирке песама у издању УПС, 2008 у Београду,
ISBN број 978-86-81911-70-9 (Незаборав) i 978-86-81911-71-6 (Раскршће)
Члан Удружење Писаца Србије, Удружење Српских Књижевника у Отаџбини и Расејању, Књижевно друштво просветних радника Србије, Књижевни Клуб "Бранко Ћопић" Београд

ТАЈНОВИТО

Посетиш ли, старо, место тајновито?
где смо, звезде, рукама хватали,
стављали, у наше, гнездо бајковито,
нежно загрљени, к’о пена дрхтали.
 
Одох другим путем, младост проскитао,
да се вратим, залуд се надао,
без тебе се, често саплитао,
застајкив’о, пред препреком падао.
 
Замућено небо, стиже ветар леден,
осећам, мирис, из нашег гнезда,
само твоје, близине сам жедан,
опет бих, могао, летети до звезда.
 
Без тебе сам, сиромашан - бедан,
сновима, тражим, гнездо сликовито,
Бога молим, а нисам праведан,
Ти си, моје, биље лековито.

НА ОБАЛИ МОРА
 
Златно Сунце, небу се подиже,
брише паучину високих облака,
млак ветар, са пучине лиже,
у души, бат, из младости корака,
горкој чаши, кап радости стиже.
 
Са оштре стене, у даљину гледам,
као тачку, видим, тврђаву Мамулу,
разблажујем отрове, мало сласти редам,
покушавам скупит' живот у расулу,
срећне дане, забораву не дам.
 
Стегао ме живот, с’ чворовима конопац,
био бљутав, често, без зачина,
танке нити, среће, као конац,
без љубави, живот је сплачина,
дуго сам тражио, најјачи ослонац.
 
Волио сам, тихе, озвездане ноћи,
под небеским, сачем, сам ужив’о,
у сусрет сновима, могао сам доћи,
и досегнут', бајно, небеско плетиво,...
оронуо живот, чезне у самоћи.
 
Угашена младост, живота ми узданица,...
испред, питома, разлила се Бока,
уз обалу, шеталиште Пет Даница,
у души чежња, ко море дубока,
можда је, ово, моја задња станица?

СРБОЦИД

Најтежи од свих – злочин геноцид,
против човека, помрачени ум,
у људском лику, сатана – монструм,
вековима тако, није их стид.

Многи народи нестали у геноциду,
Индијанци, Астеци, Инке, Маје...
болесном уму злочин снагу даје,
светски зликовци заједно у Србоциду.

Поносне, православне Србе уза зид,
на Балкану сатирете зверски,
политички, економски, културно, верски...
биолошко уништење – то је Србоцид.

Бездушног неће ухватити стид,
злочини над Србима остали некажњени,
џелати од вас високо награђени,
уништење Срба, то је Србоцид.

Од немоћног света правите кориду,
опколите, дивљачки урлате, бијете,
крвави сте, запенили у лудилу оргијате,
поносни народ нестаје у Србоциду.

Од Марибора, Загреба, Приштине, до Охрида,
св и уједињени, покрену их Немачка,
против спаситеља – браћа кукавичка,
то је почетак планског Србоцида.

Зар велики малом да буду завидни?
у вечној борби нису склони паду,
наумили сада угасит' нам наду,
према нама они Србоцидни.

Узалуд маске, све вам је провидно,
решето никад неће држат' воду,
где дођете крвљу гасите слободу,
на Балкану зло је Србоцидно.

Неморални у корену бестидни,
отима, граби, свуда умом болесним,
дошло у сукоб с народима часним,
на Балкану тако постао Србоцидан.

Темељи и корени болесни, морбидни,
највеће клинике неће вам помоћи,
остаћете вечно сред паклене ноћи,
два века сте отворено Србоцидни.

Српски простор свуда испрекидан,
моћни изгубили хришћанске одлике,
у служби освајачке НАТО политике,
антихрист тако пост'о Србоцидан.

Вашим најмилијим продужисте вид,
човечанству тужном најболније ране,
заробљеним Србима вадите органе,
за спас ваших – то је Србоцид.

Србија у непреболу, разапета, рида,
вадите нам срца, бубреге, плућа...
највеће је дно људског посрнућа,
има ли краја вашег Србоцида?

Мораће, бар некад, осетити стида,
потомци оних што с' злочином хране,
српском смрћу, њима живот гране,
остаће, бар неко, иза Србоцида.

Нашим вечни мрак, а вашима вид,
место срца каменог – српско пуно душе,
зато нас ваши у темељу руше,
јер вама живот даје Србоцид.

Коров, људска рђа, отпад, гњида...
бије српску младост, узе здрава плућа,
наша се гаси – ваша пуна кућа,
све у склопу срамног Србоцида.

Са српским органима живеће бестидни,
наша срца, плућа, бубрези, јетра...
из мрака неморалне водиће до светла,
они више неће бити геноцидни.

ЛАЖНИ САВЕЗНИЦИ

Срби се вечно за истину борили,
темељи части увек су најдражи,
били смо светој слободи на стражи,
наши савезници маском се покрили.

Ките се савезници нашим победама,
с Цером и Колубаром, Срби у висину,
свету морамо саопштит' истину,
нигде савезника, Србија је сама.

Целу годину деветсто петнаесту,
Пешта, Беч, Берлин, Софија, Тирана...
Србија злочинима крвава, разарана,
на својој голготи, сама на свету.

Библијске муке, ниоткуд помоћи,
у српској земљи, злочинци, вампири,
моћни савезник са тим се мири,
Срби, очајници, до мора ће доћи.

Још би муке наше потрајале,
цар Никола Други наду нам рађа,
тек тада се покреће француска лађа,
савезничке земље помоћ нам дале.

Моћна коњица, савезничка сила,
никад српске цивиле не штити,
истину нико не може сакрити,
за спас Бугара, увек ј ту била.

Радују се Енглези нашеме пустошу,
ми под гусенице Хитлерових тенкова,
лицемерна штампа пуна је текстова,
како су „Срби нашли своју душу“.

Наш савезник постао зликовац,
у Другоме рату, историја зна,
у дане Ускрса Србију разара,
Београд, Ниш, Краљево, Лесковац...

Савезници показују намере нечисте,
настављају разарати Србију и Црну Гору,
Загребу и бечу дали су потпору,
намерно заборавили гађати фашисте.

Неморални силници против малог устали,
бивши наши савезници западни,
на Србе недужне, као вуци гладни,
тако су велики себе обрукали.

У фабрикама лажи, почиње сатанизација,
а морбидне моћнике памти историја,
мета им била недужна Србија,
јер смо поносна, православна нација.

На целом Балкану Срби разапети,
побијен, протерани, земље нам отели,
траже заборав да смо ту живели,
лажни савезници на страни авети.

Освета поражених, ревизија токова,
два балканска и два светска рата,
централне силе на крвава врата,
уђоше у царство својих снова.

Хришћанске темељ поткопали грешници,
неморална сила води их до лудила,
одувек си Србијо на мукама била,
јер те издају лажни савезници.

БЕОГРАД

Београду у темељу хиљаде година,
историја памти, ту живота има,
подигнут на брегу крај великих река,
иза њих развучена равница далека.

Сви га желели као важну мету,
по броју битака, први у свету,
име му мењали чести освајачи,
нажалост и ту Београд предњачи.

Освајачи Београду мало су дали,
углавном, његову тврђаву обнављали,
од настанка, често, крваво поприште,
пријатељу, незбринутом и топло огњиште.

Београд су многи рушили из обести,
ко је господар помућене свести?
Град крвари, они „помажу“, соколе,
посољене ране много више боле.

Живот без воде муке су велике,
Дунав и Сава пловне су реке,
огледало граду, у њима се мије,
кошава га добро освежи – обрије.

С' обе стране река Београд почива,
ту почиње Војводина, у равници снива,
у близини града Авала планина,
валовита Шумадија, Београду милина.

Београду често мењали се господари,
губили га, добијали, нови и стари,
памти старе Келте, Римљане, Византију,
Бугарску, Угарску и коначно Србију.

Српски краљ Драгутин први у Београду,
ширење на север пробудило наду,
од деспота Стефана престоница Србије,
дуго га нападали Турци, Османлије.

Турци га заузели после седам деценија,
и важно је седиште бесних Османлија,
слатко било имати га Бечу и Пешти,
мењали се срећнији и војнички вешти.

Два светска рата, стравична разарања,
школе, поште, болнице, културна здања...
Аустро-Угари, Немци, Хрвати крвници,
нажалост Београд рушили и „савезници“.

Од светских престоница, Београд вечно млад,
стално га руши тђа, људски отпад,
к'о феникс из пепела увек се рађао,
за свету слободу с борбом се венчао.

Последње рушење направио НАТО
Београд и Србију разарали обилато.
Арнауте помажу да сатру српски Космет,
нашу душу, срце и вечни нам завет.

Београд никад није морално посрнуо,
херојском борбом небу се винуо,
телима и душом загрлио мостове,
задивио свет и НАТО скотове.

Лепи Бели граде, памтиш од давнина,
тешка и крвава, твоја је судбина,
лажу на те граде, пљачкају те, руше,
Београд је престоница топле људске душе.

Уморном, залуталом с изгубљеном надом,
сване при сусрету с насмејаним градом,
људи те гледају к'о брата, пријатеља,
бити у Београду животна ми жеља.

Блеште светски градови, нови и стари,
мој град рушили њихови господари,
отвореног срца, природан, без обмане,
ко види Београд, жели да остане.

Београд свима топлу душу нуди,
уснулу наду може да пробуди,
град вечног поноса, љубави, младости,
пролазног живота престоница радости.

Рим је град вечан, Беч раскошан,
на славну прошлост Београд поносан,
Лондон пун моћи, Париз град светлости,
Београд ти нуди све људске радости.

Велики Њујорк никад не спава,
Београд разгали, душу освежава.
Лас Вегас нестваран, права чаролија,
срцу ми се Београд једино привија.

ОПСТАНАК

С' песмом идем са бојишта,
Даница ме звезда води,
целим путем све згаришта,
ми смо срећни у слободи.

Свуд около мирис дима,
разорена земља цела,
Богу хвала, још нас има,
рађамо се из пепела.

Осванула нова зора,
братски сложно – биће боље,
наш је хлеб са десет кора,
пшенично се злати поље.

Рушили нас вековима,
разне војске, религије,
нек је знано увек свима,
за слободу бој се бије.

Сто пута смо рађали се,
стално ничућ из пепела,
ви разуму могли нисте,
да згаришта буду врела.

К'о пријатељ можеш доћи,
врата су ти отворена,
к'о непријатељ нећеш моћи,
на време ти опомена.

Крвљу земља натопљена,
увек памти, тодрзниче,
из крвавог тог семена,
дух слободе вечно ниче.

ЖЕЉЕ

Одувек су жеље потреба човека,
њима се усмерава живота река,
жеља ми лепи, неостварен сан,
ведро јутро с' надом у сунчани дан.

Жеља мора бити жива и права,
да никоме крила не спутава,
мора да разгали и живот подстиче,
и свуда са њом радост да ниче.

Моје су жеље порушили јаки,
на људе личе, ал' су наопаки,
то су моћни светски освајачи,
њихова жеља у свету предњачи.

Ма шта ми они могу урадити?
чиме ме могу више ојадити?
не бојим се мрака, ни њихове силе,
моје су жеље бистру воду пиле.

Желим да сви људи залутали,
што су против човека устали,
изађу на пут правог спасења,
и буду темељ животног поштења.

Желим да сво оружје нестане,
да свуда болне зацеле ране,
да осмех цвета, нестану сузе,
да занеме топови, нек говоре музе.

МОСТОВИ

Човече, разуму, сило, градитељу,
Велелепна здања ти свету остави,
С њима живот лепши, јачи у темељу,
Посебну лепоту имају мостови.

Као живом организму кост,
Која веже мишиће и ткива,
Тако човека да сагради мост,
Друга обала радошћу призива.

Од младости и лаганог скока,
Човек се радом високо подиже,
Од извора и брзог потока,
Река снажи, а ушћу је ближе.

Преко вода животе нам дају,
Хиљадама година мостови ницали,
Градитељи њима народе спајали,
Преживели време, усправни остали.

Мостови живота, слободе, радости,
Камени, челични, од снажног бетона,
Украси природи, градитељу части,
Подигли их до високог трона.

Мост Газела у високом скоку,
Преко река, кањона, залива...
Чаробна дуга на речноме току,
Међ' људима мост је спона жива.

Еј, мостови угашене дуге,
„НАТО” сила светских рушитеља,
Мостове претвара у изворе туге,
Срушити мост, болесна је жеља.

Светски зликовци Србију разарају:
Путеве, школе, болнице, фабрике...
Монструми с уживањем мостове обарају,
И претичу злочином највеће крвнике.

Монструм све руши, животе односи,
Беспомоћни небу песме испевали,
Београд на мостовима у смрти пркоси,
Срби нису никад слободу издали.

Мостови и надвожњаци-седамдесет четири,
Убијена-вашег срама споменици голи,
Горећете на пакленој ватри,
За сваким мостом душа ме боли.

Три лепотана у Новоме Саду,
Спајали обале широког Дунава,
Порушени мостови оснажили наду,
Вера у обнову Србе оджава.

Мостовима дајемо најлепша имена;
Нада, жеља, снажних осећања,
Значајних личности из славних времена,
Мостови су слика напредног кретања.

Новосадски “Мост Слободе” био ремек дело,
У врху великих светских достигнућа,
Зликовцима то није вредело,
Иза њих остају рушевине и беспућа...

Имали смо наше мостове уздисаја,
Љубави, среће и вечног поноса,
Вашим злочинима сад мостови очаја,
Градићемо опет мостове пркоса.

Човек мора градити мостове сарадње,
Боже драги, свемогући разуму их врати,
Да им ово буде разарање задње,
И да више нико у свету не пати.

МИЛОСРДНИ АНЂЕО

Деветнаест земаља “НАТО” алијансе,
Не дадоше Србији никакве шансе,
Да заштити своју колевку државну,
Не могу Србију гледати усправну.

Зато подржаше страну разбијача,
“НАТО” сила, светских угњетача,
Помажу шиптарима да Србију руше,
Отворено показују да немају душе.

Цела “операција”, разум се постидео,
“Цивилизован” свет све је то видео,
“Милосрдни Анђео”, бесрамно названа,
У болесној глави, мисао саткана.

Морбидност достиже највиши ниво,
Разарање Србије преносе уживо,
Болнице, школе, фабрике, мостови...
У томе уживају њихови скотови.

Памтимо регове и мостове Београда,
Против силе безбожне-пркосна парада,
Они се чуде-Срби се не боје,
Срушене авионе на велико броје.

Читава земља страдала недужна,
“Колатерална штета”, о, израза ружна,
Назив за српске цивилне жртве,
Тешко је било избројати мртве.

Хемијски састав “НАТО” бомби крили,
Какве су трајне последице оставили,
Хашки суд против “НАТО” алијансе,
Одбили тужбу Србије не даде јој шансе.

Косово и Метохија дуго окупирани,
Срби побијени, нестали, протерани,
У нашем гнезду зликовци већина,
Пред светом је згажена истина.

СЛАВА ХЕРОЈИМА

Вечна слава херојима на небу Србија,
Европи помогли да спава мирније
Чували слободу, знамење најмилије,
На славним су странама светске историје.
Азијатско племе снагом залуђено,
Срби на удару, тако нам суђено,
Луна против крста и време слуђено,
А Српство на вечну борбу осуђено.
Витезови са Косова лете пут неба,
Аждаја све сатире, жељни смо хлеба,
Хајдуцима храбрим Карађорђе треба,
Ефендије у страху, Србија се не да.
Ратници Српски силни у нападу,
Овенчани на Мишару, Београду, Делиграду...
Јуришају у слободу, Турци у паду,
И Балкански ратови остварише наду.
Младост ће крваву будућност имати,
Аустро-Угари, Немци почели се надати,
По Србији херојској ловорике брати,
Арнаути и Бугари помоћ ће им дати.
Лекцију Срби одржали непријатељу,
Из војних вештина на планини Церу,
Монструми ојачани да спроведу намеру,
Заувек ће памтити реку Колубару.
Аурора српска на Солунском фронту,
Сви наши непријатељи у војничку срамоту,
Лете соколови слободи и животу,
Овенчани славом сјаје у зениту.
Библијски Србин вековима страда,
Одисеја није напустила нада,
Да загрли отађбину, срећа да влада,
Узвишено место херојима припада.

ИМА БОГА

Велико сте зло нанели Космету,
тужној Србији, православљу целом,
и читавом слободарском свету,
још се поносите сатаниним делом.

Српску, свету колевку разорили,
животе и огњишта угасили свуда,
стотине хиљада насилно уморили,
ви сте европска највећа заблуда.

Пратиће вас сузе проливене,
крвава тела српских мученика,
српске светиње свуда порушене,
од вас нема већег крвника.

Пратиће вас српски светитељи,
њихове сте скрнавили мошти,
опљчкано благо и пусти темељи,
никада нећете имати радости.

Клали сте српску младост и нејач,
ничем се добром немојте надати,
пратиће вас наш непребол и плач,
ни у гробу мира нећете имати.

Српске мученике спаљивали у пећима,
Аушвиц и Јасеновац зликовци обновили,
вечан терет потомству на плећима,
православну колевку и душу разорили.

Болан дан и кошмаран сан,
стално море нека вас прате,
на вас црни Луцифер пресликан,
Срби ће свети Космет да врате.

Ватром се играјте са свим суседима,
православни народи тихи и поносни,
терористи свима змија у њедрима,
вашом заслугом бићете жалосни.

Има Бога, чека вас освета,
у срцу Србије нећете роварити,
у колевци логор пред очима света,
Космет свети, Срби ће вратити.

Кунемо се небом, славним јунацима,
светим гробовима српских мученика,
угашеном младошћу, нерођеним унуцима...
с' Божијом помоћи протерат' крвника.

СРЦЕ СРБИЈЕ

Космет свети бездушник разори,
Оте нашу престоницу душе,
Србију вечно жели да обори,
Моћници једино знају да руше.
Европо бездушна у пакао клизиш,
Твоје тело у тешким ранама,
Србију поносну желиш да понизиш.
Радујеш се, поносиш се манама.
Царство твоје није права сила,
Европска унија, сиромаши мале,
Србе православне у црно завила.
Ране непреболне на Космету остале,
Бездушне помажеш и следиш сатану
Из груди Србије срце исчупала,
Јуначке савезнике гурнула у страну,
Европо, стиди се, ниско си пала.

ЛАМЕНТ ЗА КОСМЕТОМ

Нигде нема области болна земља рањена,
од првих држава до нашег времена,
где је човек небу учинио посвету,
ко хришћани Срби на своме Космету.

Преко хиљадучетиристо светиња је било,
напаћене Србе са небом спојило,
цркве, манастири, други верски објекти,
Космет у томе први на планети.

Владари, великаши с народом их подизали,
Богу и светима почаст одавали,
градили их као небу задужбине,
с вером у Бога на путу истине.

Човек без вере лута помрчином,
просвећена душа стреми за висином,
истина и правда – пут изабрани,
воде нас у живот осунчани.

Свака стопа земље и пусто огњиште,
били су страшно српско губилиште,
у сваком рату нестало нас пола,
ретко смо када живели без бола.

Лечили тешке ране, опет се дизали,
радо смо помоћ увек другом дали,
велики се с нама често поносили,
пред истим непријатељем савезници били.

Наше цркве свете, тужни манастири,
руше их нечасни, моћни вампири,
смета им старо српско постојање,
и тако чине историјско прекрајање.

Моћници се чуде нашем опстајању,
сад немају препреке – све су у стању
кад већ нису то успели Турци,
крај нам одредише у великој муци.

Историјска судбина измешала народе,
у крвавој борби до свете слободе,
тако је свуда на целој планети,
нормални су могли заједно живети.

На светом Космету експлозија Шиптара,
српску колевку поче да разара,
милитантном исламу против православља,
моћник помаже и њиме управља.

Стотине хиљада Срба протерали
десетине хиљада без трага нестали,
Космет вековима српско светилиште,
моћници претворили – у пакао – губилиште.

Културно благо Косова и Метохије,
у врху светске хришћанске цивилизације,
уместо дивљења својој баштини,
нажалост, нестаје у људској прљавштини.

Они што газе ђавољим стазама,
све српско сатиру у фазама,
у свему им помаже нечасни НАТО,
сви падоше у неморал и блато.

Од НАТО бомби светиње растрешене,
све покретне вредности одмах покрадене,
скрнаве мошти светих, иконе, олтаре...
свима у свету јасне им намере.

Наши свети храмови дочекаше паљење
у следећој фази прво минирање,
које се понавља за рушење звоника,
свет није видео већих бездушника.

Планирано разношење целог материјала,
с њим светиња вековима усправно стајала,
чишћење терена и трагова постојања,
срећни сте због српског нестајања.

Преостале светиње, мали део народа,
у њиховом сећању, још живи слобода,
све је то сда ваш паклени логор,
спремни сте и ту извршити помор.

Највише име у свему говори,
ко може српско постојање да обори?:
Митровица, Србица, Обилић, Милошево,
Девет Југовића... све Србин основ'о.

Ораховац, Ђаковица, Душаново, Драгаш,
Урошевац, Ђенерал Јанковић... сваки назив наш,
то никада нећете моћи избрисати,
Срби ће се вечно повратку надати.

Лажни миротворци великих држава,
да штите мир и сва људска права,
без стида стали на страну арнаута,
светска јавност с њима обманута.

Њихови извештаји свету су важни,
вешто скројени – били су лажни,
њихово присуство „прогрес“ направило,
можда зато што је све српско рушило?

Ако неко покуша у моћноме Риму,
Бечу, Лондону, Паризу, Берлину...
не дај Боже, вашу цркву порушити,
моћни ће му потомство брзо угушити.

Бедни лицемери двоструких аршина
на српском Космету светска баштина,
под лажном заштитом „чува“ је „УНЕСКО“
опет лицемерје, све нестало српско.

Земљишне књиге српске имовине,
чува небо у крилу истине,
безбожници до њих никад неће доћи,
вратићемо наше, с' Божјом помоћи.

Зар косовске божуре Арнаут да смрви,
вековима расту из јуначке крви,
ако почну корење божура чупати,
српска ће крв из њих прокапати.

Хришћанска Европо, мрља на твом образу,
ти си овде у великом поразу,
пре него си образ укаљала,
свесно си у грешку срљала.

Нећеш им дати Дрину да пређу,
зна се ко је ту поставио међу,
шта се овде дешава, свету је јасно,
за тебе, Европо не мож' бити часно.

КОСОВСКИ БОЖУРИ

Ко кида крваве божуре на Косову,
што расту вековима на Газиместану?
ко српску славу гура у страну,
и ствара лажну историју нову?

Вековима божури расту из крви,
Срби је дали за свету отаџбину,
историја свету сачувала истину,
Срби на Космету са државом први.

Толико је ту крви проливено,
да је кише нису вековима спрале,
да отмете Космет, шансе вам мале,
крвави су божури цвеће посвећено.

Крв се ничим не може опрати,
ви нам је пролили више него ико,
живот за слободу – Србин је свико,
црвени ће божури на Косову остати.

Косовски божури из срца Обилића,
сјајне звезде – Срби се њим диче,
и хиљада других – вила с неба виче,
из јуначке крви браће Југовића...

Косовски божури из крви и душе,
српских мученика што Европу бране,
они нам отворили непреболне ране,
и нашу славну историју руше.

САН

Сјајне звезде се ројиле,
игром небо освојиле,
сва чула ми опијена,
она уз мен' припијена.

До зоре сам царство им'о,
и блаженство сво ужив'о,
анђели нам песме ткали,
у рају смо уживали.

Ноћ чаробну зора смени,
бели дан све измени,
јутро рано освануло,
све с' животом помамило.

На рајском цвећу роса,
она лебди, лака, боса,
пут неба се игром диже,
до облачка белог стиже.

Лепрша јој златна коса,
остах збуњен сред заноса,
дуги дан ћу проклињати,
ноћ под липом сачекати.

Да се врати у мој сан,
чекаћу је зачаран,
да ми дође бајна вила,
нећу питат' где је била?

ИВАНА

Дунавски парк и врба жалосна,
витким гранама клупу обавила,
поред мене Ивана, цвркуће радосна,
беле груди таласима коса загрлила.

Миришем косу боје старог злата,
љубим јој очи зрелога лешника,
необично лепа, нежна, умиљата,
ни слутил није да воли грешника.

Вештачко језерце, два лабуда бела,
клизе по стакленој површини воде,
знао сам, Ивана је, много више хтела,
ја разигран ветар, на небу слободе.

Било је давно седамдесет и неке,
само једно лето, трајало је кратко,
били смо срећни крај велике реке,
живот пун горчине, само с врха слатко.

Обалом уз Дунав, до студентског дома,
с Фрушке горе поветарац чаробно милује,
уз босанског горштака, нежна, лепа мома,
гласно и весело животу се радује...

Прелиставам младост тражим срећне дане,
у горком животу, преко океана,
сећање ме често води до Иване,
да л' је у сузама некад успавана?

По златној коси дал' је сребро пало,
јесу ли јој тужне освитале зоре,
да ли јој је некад срце задрхтало,
ил' је све Дунавом отишло у море?

Дунавског парка и врбе жалосне,
у животној јесени после низа обмана,
чешће се сетим него родне Босне,
волео бих да је сад срећна Ивана.

ЦИГАНКА

Пред вратима сретох млађану циганку,
стадох опчињен, гледам ту лепоту,
жели ми видет' срећу у животу,
нежно, тихо говори, пева успаванку.

Један степеник седох од ње ниже,
сунчаним осмехом пита шта ћу дати,
у длану ће моме срећу погледати,
леву ми руку на крило подиже.

Е, младићу, лепи, а млађа од мене,
почиње лепотица научену причу,
малена уста судбину ми сричу,
осећам да су набрекле ми вене.

Црну косу пустила у таласе немирне,
сетним погледом, пуним чежње пали,
сваку реч упијам к'о ученик мали,
ад зањише колена жаром ме додирне.

Цвркуће лепотица шта ћу дочекати,
у животу, шта ме све чека,
бићу срећан и дугога века,
радост могу и другоме дати.

Нежно ми руку коленима држи,
затворила црне очи – мисао испреда,
жели у причи направити реда,
њена топлина као ватра пржи.

Зна гарави анђео да ми то прија,
за руке ме вуче према себи – ближе,
њен дах ме као пламен лиже,
чаробно се смеши и напред повија...

Памтим тај дан, био сам у рају...
често се ухватим, док замишљен пушим,
“циганко, ватреног ока“ – тихо певушим,
такве успомене за вечност остају.

ГДЕ СИ?

Дуго те нема, гуши ме мучнина,
срце болно, душа ми пустиња,
не желим крити сурову истину,
тонем у вину и кафанском диму.

Маштали смо сетву и жетву,
зашто сруши, погази заклетву?
ноћу с твојим ликом у лету,
дању те тражим у великом свету.

Болну душу лече ми цигани,
рођени су са тугом венчани,
све ми вино обоји црвено,
где си? – понору сам крен'о.

Виолина цвили, болну душу пара,
нова ми се сад рана отвара,
рецитујем Јесењина, Лорку...
и животну пијем чашу горку.

Пред зору затварам кафане,
из пијаних ноћи у мамурне дане,
свако ми јутро магловито сване,
где си? – Сунце да ми гране.

УСПОМЕНЕ

Звезданим небом плови бела луна,
кроз врбаке уз реку играју се сене,
у старом чамцу листам успомене,
у њима она, господар мог ума.

Тек отворен пупољак младости бајне,
од ње ништа није било лепше,
сад ме слатке успомене теше,
како смо овде испредали тајне.

Анђеоским ликом занесен сам био,
из плавих очију рађала се зора,
лебдео сам измеђ' неба и мора,
са медних усана нектар сам пио.

На рајске груди коса се слила,
кроз златне таласе севала белина,
измеђ' два бисера, чаробна долина,
ту изворишта среће ми била...

Пустих чамац, снове и лепоту,
слатке успомене нека вода носи,
снег забелео већ по мојој коси,
можда је сретнем у другом животу?

СРАМОТНИ

Заражени срамотом с парадом болесном,
чупају здрав корен, породицу гуше,
разврат у греху, духовном, телесном,
природном нараштају будућност да сруше.

Здраво ткиво природно се бори,
против клица, вируса, заразе,
опасну болест, снагом да обори
Божјим путем, само часни газе.

Људска рђа, срамота, болесне наказе,
под руком сатане, посрнућем, развратом,
породицу и државу воде у поразе,
тако нестајемо, брже него ратом.

Никад таконису, болесне животиње,
знају како могу продужити врсту,
бледа људска слика, моралне сиротиње,
све човечно, издише, распето на крсту.

Антихристи поносе се срамом,
насиљем болести желе парадирати,
видици им потпуно прекривени тамом,
наумили природне вредности сатирати.

Питам хомо-сапиенса, разумног човека,
зашто блатом, на мајку природу?
пресушене изворе свих животних река,
и постаје убица властитоме роду.

РАЗВРАТНИ

Разуман никад, не живи у блату,
човек успехе ставља у позлату,
за свете вредности гине у рату,
не сме стати казаљка на сату.

Вечно, на човека, насрће сатана,
земља пуна ожиљака,отворених рана,
породица у срећном гнезду саткана,
човек је брани у крви мегдана.

Од болести, здрав дух, одбраниће тело,
спречити смртне грехе, сатанино дело,
чува породицу, златно, бистро врело,
разврату, болести, припрема опело.

Развратни губитник на животној низбрдици,
у тами му скучени видици,
огрнути срамотом, нек потону грешници,
што сунчев сјај гасе породицу.

БРОДОЛОМНИК

Сусрет старе и нове године,
носи жеље, снове и надања,
да нестану сузе, боли и страдања,
доста је било животне горчине.

Срећна и родна година вам нова,
цветна, медна, здрава и радосна,
година стара за мене жалосна,
била је гробница мојих снова.

Док будете мењали пољупце за срећу,
давали обећања, кројили планове,
с песмом мераклијском лупали у дланове,
на пустом острву несрећан живећу.

Окружен плаветнилом неба и воде,
орканским ветром ил' сунчаним сјајем,
свеједно, без ње, живим са очајем,
муње и громови нека ме погоде.

Нек' потопе острво библијски таласи,
бродоломник нестаће без трага,
била ми је свет, срећа, снага...
у безнађ, живот се гаси.

ДУГА

Лепотом ме, увек, опчињава дуга,
игра природе, после родне кише,
гледам и уздишем из пакленог круга,
може ли, она, муке да избрише?

О дуги, памтим из детињства причу,
ко прође, испод, проживеће срећно,
поново наде, из корена ничу,
са свих страна, стисло нечовечно.

Бајна дуго, остани не бежи,
слатком надом загрли напаћени свет,
покидану радост, бар кратко повежи,
муке ће нас, задесити опет.

О, кад би могла, рањену планету,
загрлити, чаробним, моћним ореолом,
да подариш срећу, човеку, детету...
предуго смо, живели са болом.

НЕМОЋ

Саплеле ме мисли туге и безнађа,
пред сликом, тужне, будућности мутне,
безбожна сила што зликовца рађа,
обавила земљу у одоре злосутне.

Нечујни, у страху, гласови живота,
злочинци, Слободу, преводе у робље,
срушен рај, радост и лепота,
житно поље, сада, ново гробље.

Дан умире, стеже тамна ноћ,
исплакане очи, болна душа јеца,
цели живот затворен у немоћ,
нигде трага, нема од Месеца.

На столу, једна, ружа вене,
отпадају, немоћне, расуле се лати,
небо може судбину да окрене,
немоћном човеку, наду да врати.

ГОЛУБИЦА

Догорева свећа, трне задњи плам,
остах у тами, остављен самоћи,
тумарам, о, да л' ћу моћи,
срушити мрачни, животни мој рам?

Изненада одлетела голубица бела,
однела ми, из очију, сјај,
неста срећа, потонух у очај,
гасну наде, моја бистра врела.

Љубављу нам, гнездо, било исплетено,
заједно га, срећни, подизали,
потомству се, у њему надали,
сад се руши, тужно, остављено.

Где је, моја, бела голубица,
је ли ново, гнездо свила,
ко је, нежна, поломио крила,
орао ил' друга птица грабљивица?

ЖЕНА

На тебе се светлост слила,
са небом те, вечним спаја,
лепотом си, снове, осмислила,
на крилима, анђела из раја.

Бујно тело за насладом цвили,
у дрхтају, као морска пена,
због тебе, су, ратове водили,
Бог те створи, буди само жена.

Сви мириси у бајним недрима,
вреле усне, целивања жедне,
морски таласи у облим бедрима,
запаљено тело, извор сласти медне.

Ти си моћна, покренут' олује,
санте леда, погледом стопити,
сред поноћи, сјајем, распеват' славује,
срушити човека и новог родити.

Такву лепоту ствара Божија моћ,
према небу, исчезну њен лик,
загрли је, света, васељенска ноћ,
до звезда, одјекује, очајнички крик.

ПИЈЕМ

Пијем за бол вечни,
за огњиште угашено,
да нестану нечовечни,
да градимо порушено,
и газимо пут млечни.

Пијем за идеале моје,
за животне, нове, наде,
за снове и спокоје,
где се срећом сладе,
да с' љубави роје.

Пијем за бистре воде,
и пшенична, златна поља,
за вечност Слободе,
за човека врх престоља,
да се врате роде.

Пијем за повратак срећни,
растанак нам драге узе,
да будемо, сви, човечни,
да нестану деч'је сузе,...
у радости дуговечни.

Пијем, за те несрећнице,
мисао се теби слива,
стигла си до странпутице,
моја душа те целива...
болног срца радоснице.

А Ф О Р И З М И

НАША ВЛАДА РЕКОРДЕР ПО БРОЈУ ФОТЕЉАША,
НА ДРЖАВНИМ ЈАСЛАМА, НАЈБОЉА ЈЕ ПАША.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ПРЕД ИЗБОРЕ ЛЕТЕ, ЦВРКУЋУ К’О ЛАСТЕ,
КАД ЗАУЗМУ ВЛАСТ, СВЕ УПРОПАСТЕ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
МИСЛИО БОГ, СРБИМА ПОМОЋИ,
ПРЕД НАМА ЈЕ, И ОН У НЕМОЋИ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ГОДИНАМА ПРЕДСЕДНИК, ОБМАЊУЈЕ, ЛАЖЕ, ШМИНКА,
УЧИНАК МУ ТАНКА, ИЗГОРЕЛА ПАЛАЧИНКА.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
СРБИ, ЧЕСТО, ИДУ НА ИЗБОРЕ,
КАО МАЗОХИСТИ, БИРАЈУ НАЈГОРЕ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ЗЛОБНИ МОЋНИЦИ ЗАВАЂАЈУ, ЛАЖУ,
КАД НАРОДИ ИСКРВАРЕ, ПРАВЕ АРБИТРАЖУ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ОНИ ШТО ПО СВЕТУ ПРОВОДЕ ТОРТУРУ,
ЈЕДНОМ ЋЕ И ОНИ ДОБИТИ ПО ТУРУ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ОДРЕДИЛИ КОЛЕКТИВНО ПРОЛИВАЊЕ КРВИ,
ЗНА СЕ, ТУ СУ, УВЕК СРБИ ПРВИ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
НАРОДЕ У СКУПШТИНИ ЗАСТУПАЈУ ДЕЛЕГАТИ,
У НАШОЈ СКУПШТИНИ, НАРОДНИ ЏЕЛАТИ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
РАДИО ЈЕ ВРЕДНО, НОЋ И ДАН,
СТВОРИО ЈЕ, СЕБИ, МОЋНИ КЛАН.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
НИЈЕ СРПСКА ЗАДОЈИЛА СИСА,
ЗЛИКОВЦА, ШТО СВЕТИ КОСМЕТ ИЗБРИСА.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
БОЉЕ БИ БРАНИЛИ МЕТОХИЈУ И КОСОВО,
ДА СЕ НИЈЕ ЈАВИЛО БЛЕБЕТАЊЕ ДОС-ово.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ШТА ЈЕ ТО ТАМО, ДУГО МЕ КОПКА,
САД ЈЕ КАСНО, БИЛА ЈЕ КЛОПКА.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
РАД ЈЕ ОД МАЈМУНА СТВОРИО ЧОВЕКА,
СРЕЋНИЈИ МАЈМУНИШУ ЦЕЛОГ ВЕКА.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ДА Л’ ЈЕ ПО РОЂЕЊУ, СВАКИ ЦРНОГОРАЦ,
У МАТИЧНУ КЊИГУ, ПИСАН КАО ПРВОБОРАЦ?
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
МОЛИ НАРОД, ПРЕДСЕДНИКА, ПОЛИТИЧКУ БАГРУ,
ДА ПРЕСТАНУ КОРИСТИТ’ ВИЈАГРУ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
СРБИ ПАМТЕ ТУРСКУ СИЛУ, ПАШЕ И БЕГОВЕ,
СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ, ОПЕТ, У ЗБЕГОВЕ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ПОНОРУ НАС ВУКУ ЕВРОПСКЕ УЛИЗИЦЕ,
У РОЂЕНОЈ ЗЕМЉИ, ПОСТАЛИ СМО ИЗБЕГЛИЦЕ.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
ПОМАЖЕ НАМ ЕВРОПСКА АЖДАЈА,
ДА ЖИВИМО, СРЕЋНО, КАО РАЈА.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
СВЕТСКИ КАПИТАЛ ОСМИСЛИО ГЛОБАЛИЗАЦИЈУ,
ОПЉАЧКАНЕ НАРОДЕ ГУРА У ГРОБАРИЗАЦИЈУ.