Сребранка Томић

Камен

Камен си.
Камен носиш,
камен дајеш,
камен вајаш,
камен гордиш,
камен штујеш,
од камена
куле градиш.
Камен пуца,
а ти не.

Чуваркућа

Чуваркућа, чуварица
у осами предвечерја
уздасима плам разгара
и огњиште кућно чува.
Отишо је за ког пође,
сад колико, пре сто дана,
отишо је да не дође,
да повади задње очи,
да поломи задње руке,
да расточи задње наде.
А извор су очи биле,
и постеља руке меке,
заједничке многе наде;
у шта су се претвориле
у ком дану саломиле?
Сагорева небна светлост
и кости јој старе млади,
даривану Божју милост
црном ногом човек каља;
грешке где су, грешке шта су,
О,  слите се с уста  немих
и рекните и убите и спасите...
Чуваркућа ватру чува,
уздасима угар жари,
Бога моли да не сване,
да се врата не отворе.