Љубомир Теофанов

НЕМА                             

Без слободе нема светог мира
без извора нема изворишта
не постоје реке без увира
нити има кућа без кућишта.

У несрећи радости не бива
ни радости где се срећа гуши
нема среће где туга пребива
нит истине док се лажју руши.

Нема светла без очињег вида
нити има без неправде гнева
кад се гранит на силу откида
тад из њега само ватра сева.

26.02.2008. Кикинда
Св. Симеон Мироточиви

НИКАД СИЛА

Никад сила не моли се Богу
зато увек због тога се каје
а ја сада само рећи могу
да истина увек вечно траје.

Свете кости спалили су давно
ал жар њихов још и данас греје
палитељи нису прошли славно
најлепше се увек задњи смеје.

Пратиће вас сузе са икона
Пећких светих архиепископа
звуци песме српских светих звона
бат корака од монашких стопа.

04.03.2008.Кикинда 
На дан пожара манастира Хиландара

МОЛИТВА

Далеко се чуше тихе песме 
синфонијом испунише време
те духовне непресахле чесме
у тренутку постадоше неме.

Занемеше од буктиње пламне
убачене кроз олтарска врата
да испуне неке жеље срамне
за неколко  жалосних дуката.

Изгореше сви иконостаси
свете мошти фреске и кандила
ал се пламен љубави не гаси
и не горе анђеоска крила.

Подићемо богомоље нове
над олтаром кандило ће сјати
на молитву песма ће да зове
тамјаном ће поља мирисати.

Заиграће опет тврда клатна
звонике ће птице да украсе
зазвониће нова звона златна
кандила ће монаси да гасе.

К А З Н А

Згариштима не зна се ни броја
нити има мере нашој боли
згаснули су сва кандила твоја
јер се сила ни Богу не моли.

Али светле жртвена кандила
у душама нашим настањена
свака жишка Господу је мила
јер је искром вере запаљена.

То светло се никада неће згасти
обасјаће досањане снове
из згаришта опет ће израсти
вољом Вишњег богомоље нове.

Божја правда по некад је спора
ал је љубав истинска и брижна
стиће казна свакога злотвора
можда спора но ипак достижна.

С В И Т А К

Јачега била је воља
и жеља све да нам сатре
жарећи душу и поља
са морем суза и ватре.

Сви који пламеном жаре
рађају несрећу многу
од вишњега не траже даре
сила се не моли Богу.

Страшно се невино страда
није се никада крило
срца нам препуна јада
тога је од увек било.

Прошлост нам безочно краду
ми смерни морамо бити
истином хранити наду
столећа у свитак свити.

Олују ћемо кротити
где нам је радост остала
праштати ал и памтити
како је жалост стасала.

Нећете моћи измаћи
предрасуда сте робови
истина ће вас пронаћи
оптужују вас гробови.

Радост нађимо у муци
верношћу срца пленимо
ретки су среће тренутци
зато их радо ценимо.

ИСКРА МИТИКАСА

Ветар буру најављује
Аграф мање светлом зрачи
Кастраки им поручује
Мало ми се небо мрачи.

У Диону Хронос вири
Литохоро искру снује
кабаницу своју шири
Олимп стари протестује.

Отет из груди дубоко
потмули се уздах чује
на источно топло око
то Митикас сузу лије.