Ана Стјеља рођена је 1982. године у Београду. Дипломирала је  на Филолошком  факултету у Београду  2005. године на катедри  за оријенталистику, смер турски  језик и  књижевност. Студент је друге године постдипломских  студија на Филолошком факултету у Београду, смер Наука о књижевности. Тренутно пише магистарску тезу под насловом ''Људско и божанско у  делу Мевлане  Џелаледина  Румија и  Јунуса Емреа''. Бави се писањем поезије и хаику поезије на српском, шпанском, турском и енглеском језику, као и превођењем поезије са турског и шпанског језика. Објавила је три збирке поезије: ''Moira'' (Народна књига, 2002), ''Atavi''(Народна књига, 2004), ''Eden&Had '' (2006); Награђена дела: ’’Змајева награда’’ 1993. године, ликовна награда ''Мали Пјер'' 1996. године, ''Есеј о глумцу''  на позоришном  фестивалу  ''Дани  Миливоја  Живановића'' у  Пожаревцу  2005. године,  песма  ''Боем''  на конкурсу  боемске  поезије  Културно-образовног центра Чукарица 2005. године, песма ''О песнику'' I. награда ''Песничка нада'' на XVIII Међународном фестивалу поезије и песника ''Златни песнички прстен'' Суботица-Палић, 2007. године. Песме и есеји објављени су јој у домаћим и страним, штампаним и online часописима. Песма ''El Amor'' објављена јој је у антологији шпанске поезије ''Melodía de Colores'', Мадрид, 2007. Песме су јој  преведене на хрватски и персијски језик.
Члан је Удружења Књижевника Србије.
www.anastjelja.4t.com

ЦАРИЦА

Вукановог ти си рода                                                                       
племенитог чела круна
жедних уста ти си вода
сестра ти је златна луна.

Смерног погледа си била
душе чисте, чистог срца
народу си дала крила
док у тешкој муци грца.

Твој је додир Лазар крио                             
јер те својом драгом звао
на узглављу твом мирно спио
и пољупце ти своје слао.

Била си му попут Бога
попут анђела белих крила
ал' истрже га из бића твога
нека мрачна, јача сила.

Свака кап твоје сузе
ка небу је тихо ходила
кад Лазара ту душман узе
к'о да си га ти родила.

Свакој српкињи си узор била
како се чува углед и част
како да буде вредна и мила
чак и кад мора преузети власт.

А кад си и ти очи склопила
када си земљу дотакла телом
народ је нека туга опила
заробила га под твојим велом.

Али још твоја ватра тиња
још ти живиш међу нама
ено, уздиже се Љубостиња
најотменија од свих дама.

Где си саа вољена мати
откриј нам своје нежно лице,
са нама буди, увек нас прати
вечна ти слава, царице Милице!

КУЛА

С вечери све живо утихне,
осим једне куле свете,
у трену се дах прошлости удахне,
на ћилиму нит заплете.

Очи лете свуд да стигну,
не би ли у њој биле,
кад се тешка врата дигну,
пут је мекан, сав од свиле.

Жене журно воду носе,
песник млади фрулу свира,
неки старци новце просе,
свако од њих судбу бира.

А море спаја што је нужно,
јер ћуприја строго заповеда,
да и небо је мати дужно,
сваки камен древни исповеда.

Туд је војска прошла силна
и остављала своја чеда,
и земља је на њу кивна,
што јој никад заспат' не да.

Кроз поље се немир шири,
не да му плодном стати,
ал' се истим махом смири,
јер то језде црни ати.

Бол у грудима, покрет мачем,
капије се куле спусте,
да ли ја то стварно плачем,
ил' је то од магле густе? 

(из збирке песама ''Атави '')

Превод на персијски:
Александар Драговић

                                                                         ***
  « بُرج »
شب هنگام, آرامش همه جا را فرا مي‌گيرد
جُز برجي مقدس
در آني,  دمي و بازدمي
و تاريُّ  و پودي بر فرشي
***
نگاه‌ها اوج مي‌گيرند تا بدان برج خيره شوند
خيره ...
آن‌گاه كه دروازه گشوده شود
راه هموار خواهد بود, راهي حريرگون ...
***
زنان, پرشتاب در كار آب برداشتن از چشمه هستند
شاعر جواني ني مي‌نوازد
چند پيرمرد فرتوت گدايي مي‌كنند
و هر كدامشان در پي‌سرنوشت خويشند
***
و دريا, وصل مي‌كند آنچه را كه پيوستني است
و پُل حكم مي‌كند آنچه را كه لازم است
و هر سنگ كُهني دِيْنِ آسمان به مادران را نقل مي‌كند
و دسته‌اي از لشكريان پر قدرت در حال عبورند...
***
لشكريان سلحشور فرزندان خود را رها ساختند
زمين غضب كرده است
و مضطرب و ناآرام است
***
تشويش و اضطراب پهنة دشت را فرا مي‌گيرد
و سكون را مانع مي‌شود
... زمين آرام مي‌گيرد ...
اسبانِ سيه در حركتند
***
 درد در اعماق سينه, و حركت شمشير
دروازه‌هاي برج فرو افكنده مي‌شود
آيا اين منم كه مي‌گِريم؟
هوا سخت مه‌آلود است
***
تشويش و اضطراب پهنة دشت را فرا مي‌گيرد
و سكون را مانع مي شود
... زمين آرام مي‌گيرد...
اسبان سيه در حركتند
***
درد در اعماق سينه, و حركت شمشير
دروازه‌هاي برج فرو ‌افكنده مي‌شود
آيا اين منم كه مي‌گريم؟
هوا سخت مه آلود است...

Iz recenzije Dr sci. Jadrana Zalokara

Haiku (haikai) pjesnikovanje blistajuće je kazivanje trostihom na zen stazi Čiste Riječi. Drevni ''haijini'' danas imaju dostojne potomke. Haiku se piše diljem svijeta  i predstavlja biser planetarne polilogizacije.Polilogija duhovnih tradicija i njihovih vrednota gotovo se najkristalnije manifestira u haiku pjesnikovanju. Ono što susrećemo u dimenziji suvremenog glazbobivstvovanja, to je u dimenziji svjetske književnosti upravo haiku. Haiku se piše u gotovo svim zemljama svijeta.Rijetku su pisci i spisateljice, rijetki pjesnici, koji ne osjete unutarnji duhovni poticaj da počnu pisati haiku.
Tako i Ana Stjelja čije se majstorstvo već nakazuje u ovoj zbirci. Zbirka sadrži 45 haiku uz prijevod na engleski i turski jezik (autorica je vrsna poznavateljica turskog jezika i tradicije). Haiku su pomno triadičko razvrstani ne po nekakvoj „tematskoj“ razdiobi već sažimanju srodnih haiku trenutaka. Haiku jest trenutak punine življenja ljepotom susrečućeg bića u prolazu prazninom svih pojavnosti.Tako i haiku naše pjesnikinje. Poput Isse – s dubokim emphatičkim senzibilitetom, duša diše s okom – vrhunac aisthesisa istodobno –

„Dete plače/njegove suze - /bujica/potapa grad.“
Vrisak/šapat suosjećajnog trenutka kojim se jedno biće kozmički glasa.
Ali, osjećaj dobiva i tonus kozmičke praznine.
Tada duša više ne plače, naprosto promatra i bilježi, vrhunska poetika, ravnodušnost i mirnoća.
I slijep progleda kroz svoj dah, živeći na obzorju drugačijeg života.
„Zamagljen prozor/svež dah/krije lice slepog čoveka.“

Kozmička radost zaleprša prema onom najdražesnijem u svakoj radosti – tihi ushit između leptira i duge.
„Leptir okreće/krila prema suncu/da uhvati dugu.“
Tako malo „dječje“ duše treba da izrazi haiku trenutak, i još jedan:
„Starica plete/svoje duge kose/u čarape za zimu.“

Dašak djetinjstva u mirnim njedrima sjećanja vraća se s likom punim topline u srce pjesnikinje.
Starica možda upravo sada diše uz pletivo u dugoj zimskoj noći, a možda je više i nema.
Ostala je slika, ili možda tek trag na zidu –
„Trag na zidu/
Stara slika, akvarel/nema je više.“

Prolaznost svih pojava, netrajnost bića – samo nas trag neki u sjećanju „vezuje“ uz dragu sliku i neke slike, uz topli lik nekog dragog bića, uz nas same izčezle u tremendu prolaženja vremena.

Autorica ima i jedan antologijski haiku:
„U POLUPRAZNOJ ČAŠI/OGLEDA SE PUNA ČAŠA/PORED NJE“
To je istinski zen trenutak – „satorički“ treptaj izbistrene duše i čistog pogleda.
Na zen stazu Čiste Riječi Ana Stjelja skromno je zakoračila – ali prepuna duša čistog uma posvuda će susretati samo pupoljke Čiste Zemlje.
I neka ju prati i naš blagoslov.

U Rijeci, mjeseca siječnja, 2008. godine