Борислав Стапарац

  Уметник-вајар и писац

Рођен 1958. године у Аранђеловцу у Републици Србији,
а данас живи у Даљу који се налази у Хрватској на граници са Србијом.
Преко четврт века је у свету уметности и као вајар извајао је више од две стотине скулптура.
Изражава се у дуборезу, керамици, теракоти и моделираном бетону који заправо
представља класично вајање без употребе калупа,
што значи да је сваки рад у овој техници уникатан и непоновљив.

КОРЕНИ

 

Страшни дани, но жетве предивне!

Јато душа с Косова нам стиже,

'Ајте душе ка нама ближе!

две се жртве на бојишту жању:

једна-смрти, а друга-живота

Жетва жива у небо се слива,

Анђели је под крилима носе

У царство је небеско уносе.

 

    Док су се преко планинских масива разбијали светлосни зраци, и док је из даљине долазила вриска и лелек, старац се спусти између окупљеног народа и хукне у ватру чији се огањ подигне до звезданог неба.

    - „Браћо драга“, шапутао је старац подижући ројеве искрица са ватре.

    - „Сви народи на овоме свету имају корење. Ми смо припадници народа чији корени не црпе снагу из земље него из неба. Наша снага није телесна. Наша снага је духовна. Наша сила није телесна. Наша сила је духовна. Наш живот није телесни. Наш живот је духовни. Није за чудо што баш на овоме месту стоји искушење адског принца таме. На овоме месту су врата између телесног и света духовног. Како човеку није дано да види оком Господњим, молим Ти се свемилосрдни Христосе да нам пошаљеш изасланика својега и да нас он у име Твоје поучи путем свевиђенија Твога.“

 Тама се спустила изнад ватре. Са истока је дувао ветар пун мириса божура тако да се небо зацрвенело и закрилило звезде које су још светлуцале као кроз маглу. Негде у даљини се чуло како гудало процепљује тишину и на гуслама развезује причу која се полако преливала преко косовске равнице. Народ поседа уз старца, али не задуго јер се небо ускомеша и звекет оружја и рзање коња прекрише звуке природе. Александру се учинило да види како са неба отпадају латице божура и како се небо спушта на земљу а онда четири трубе са четири стране света раздуваше оне латице божура и пред уплашени народ, из дубине магле сукне велики жерав са јахачем на леђима. Из коњских ноздрва је сукљала пара а у очима је горео пламен. Јахач подигне изнад главе сабљу и расече са њоме маглу и дим и зазвецкаше на њему коласта аздија те он, онако висок и колосалан, са главом закриљеном маглом рече:

    - „На колена малено моје племе. На колена да се молимо за све оне који се погубише за живота. На колена да молимо јединородног Сина Божијег да нам опрости и помисао да предамо кључеве светиње. Земље метохијске.“

 Из народа се издвоји старац и клекне пред витеза. По његовим леђима су падале латице божура када он хукне у камен под собом.

 

-„Мало руках, а малена и снага,

једна сламка међу вихорове,

сирак тужан без нигђе никога...

Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља,

надамном је небо затворено,

а сви људи паклени духови.

не прима ми плача ни молитве;

У ад ми се свијет претворио,

 

Црни дани, а црна судбино!

О кукавно Српство угашено!

Зла надживјех твоја сваколика,

а с најгорим хоћу да се борим!

Да, кад главу раздробијеш тијелу,

у мучењу издишу членови...

Куго људска , да те Бог убије!

Али ти је мало по свијета

Но си отров адске своје душе,

и на овај камен избљувала?

Мала ли је жртва сва Србија

Од Дунава до мора сињега?

На трон сједиш неправо узети,

поносиш се скриптом крвавијем;

Хулиш Бога са светог олтара,

мунар дуби на крст раздробљени!

 

Витез на коњу пусти сузу низ прса окована токама и исечена многим сабљама. Иза њега је надирала силна војска у белим хаљинама као светлост. Први до њега саде Југ Богдан и силном топузином удари у земљу да се учинило да је ударио гром. Између коњских сапи и ратника ишли су свештеници и кадили таквом силином да се чинило да су се облаци спустили на земљу. Милош Обилић седи са исуканом сабљом. Коласта аздија му сакрива рану на грудима. Из очију му капа туга. Његов глас постаде благ а сабља се спусти ниско низ коњску гриву.

   - „Народе мој.“- рече витез таквим гласом као да је проговорило небо громовима.

 - „Стојите на костима седамдесет и седам хиљада Срба који падоше на Косову у мојој војсци бранећи крст. Још сто седадесет и седам пишите од тада. Ноге су вам уронуле у блато и крв јунака. Ко има смелости да нас распарчава? Ко је тај ко ће наше кости развејати? Ко је тај који ће кандило угасити којега ни Турци петстотина година нису могли угасити? Ко?“

 Народ паде на колена. Поклопи им леђа таква сила да их наби у камен и блато.

   - „Векови прођоше као трен, јер шта је на земљи време него трен? Но остаде иста песма гуслара. Рече добро премудри Његош. Рече нашу прошлост али и вашу будућност. И нигде на свету нема стиха који тече за свагда у сва времена. Зато смо народ одабран и зато се овде многа копља ломе. Роди нас Господ Духом Светим од горе. Сада нас хоће сахранити у жвале адске одоле. Не може видети ваше око Метохију у времену. Зато су послали мене да вам дам свој вид главе која је посечена и која свакоме од вас стоји на путу као видело. Знам. Некоме је она тег и суд. Но некоме је и вид и светлост, ничега већ душе. Они телесни носе моју главу као тег који им стално претеже на ваги греха и у ноћима их веже о тај грех те их ломи и кида од тела душе. Тај суд треба подносити као Каин који уби брата и добио ропство хиљаду година. То телесно биће српско истим судом осуђено трпи свој грех. А шта је грех његов већ одрубљеност главе од тела? Одрубљеност грехом тела од главе Господа који је у свима у Духу. Онима којима моја глава претставља вид духовни и светлост молитвену кроз таму безакоња и јереси према Господњем, она је успеније кроз смрт. Нема речи да се опише оно што се види духовним оком до речи Световида владике Николаја. А он збори кроз мене и време и сва времена и збивања : „Ти видиш ово поље покривено мртвим телима као руковетима траве. Тело лежи до тела као посечен влат до влата. Но зрна из тога влата једна су здрава, и принета су рукама ангела у небеске дворе, а друга су кварна, и отурена су у бездан мрака и дима. Таква је разлика међу душама људским и за живота њихова на земљи. И као што се судбина пшенице и кукоља не може ценити у време цветања и сазревања -јер тада изгледају исте судбе -него тек у време вејања, тако ни судба људи пред смрт.“ Тако је беседио Световид Николај. Ја вам велим. Љубављу својом према Господу ви отварате врата своја према животу. Не гледајте у оне из чијих телеса већ црви гмижу. Не гледајте у оне из чијих уста смрдљиве речи утробе ада говоре мудрости. Ослушните небо. Бога ослушните срцем. Душом. Како је народ српски платио Рај крвљу тако га заслужите и ви. Па није ли Син Господњи Исус Христос својом крви рај за вас платио? Шта слушате оне мутавце који проповедају тело и црва? Хоћете ли за њима у ад у богатство жвала луцифера? У коло горила очева? Тргните се. Доле главу и молите се. Шта мислите када издате Метохију да ћете угасити и свето небо, Господа и ангеле? Нећете! Коме ћете веровати. Јањичарима који су продали своју веру за зурле и сопиле? Хоћете ли веровати онима који су се ухватили за златрно теле или ћете веровати онима који се хватају за скуте Богомајке? Коме? И сада се веје класје и жито Господње. Веје се на живот вечни али и на смрт. Питате се зашто овде између манастира многих где се често не распознаје пев славуја од молитве монаха или пак плача удовица и сирочади? Питате се зашто ма како и где кренули сви путеви воде на ово место? Одговор је јасам. Ту нам је семе душе као што је темељ вере место звано „Лобања“, тако је и темељ наш место звано Метохија. Ту на овоме месту су наша врата у себе. Нисте ви у већем питању него што сам био ја пред бој косовски. У питању смо исти, само што сам ја онда неук философији питао Господа Бога да ми каже и да ме поучи, а ви учени философији човека не питате ни Бога ни птице, ни дрво ни камен, никога до човека који вам је такву судбину и скројио и који је ваш вођа на улару што вас води погубљењу душе. Питате се драга браћо и сестрице зашто су речи и судови света окренути према вама, малима и убогима? Разлог је јасан. Кроз ово поље ви стојите директно лицем у лице са Богом. Ви стојите на овоме часноме месту као пред огледалом, лицем свога срца у Лице Љубави Исуса Христоса. Зато сметате свету. Сатанске војске знају коју ви битку бијете. Мислите да не виде ваше усне када се стисну у црту и овлажене сузама моле. Виде они и ваше руке како слажу бројанице. Чују и мелодију ваших молитви. Но Господ им неда у ваша срца. Онда, када Србин спусти главу и заплаче, он збори са Богом. Тада се дижу сатанске војске као гаврани и крећу на Метохију тела Србиновог. Ето то се збива. Сатанске војске кидишу да откину моју главу израслу из сваке главе верникове. Главу Лазареву да од срца Срба откину и да отрубе Србе од имена Христосовог. Када ово постигну сви путеви и вањски и унутрашњи ће бити слободни да се насити звер телесима вашим.“-

Витез повуче колан на шарцу и коњ се врати корак два у назад.

   - „Плачите мила браћо. Ридајте горко јер ево се спрема сатирач. Не рече ли Господ: „Благо онима који плачу, јер ће се утешити.“ Не бојте се смрти, јер је она једина наша брана иза којега је светлост вечножитија. Бојте се живота са онима који вам откупљују душу. Не бојте се времена. Ја сам вама у царству место откупио највећим српским синовима. Злато са којим сам ја треговао са Богом су душе праведника који пострадаше за крст часни и слободу златну. И Стеван за вас учини исто и од лобања српских витезова вам изгради степенице до царства небескога. Шта чинити када се цео свет спрема уротити са змијом? Увезати се у своје корене. А наши корени су небо и изнад неба и изнад васионе. И изнад звезда и свих ангела. У Срцу Исуса Христоса Сина Божијег. То је наш корен и ту је наше време које је вечност. Има ли којега јачега? Та цела се Европа уротила да нас сасече. Цели се свет сакупља и диже војске на нас, шачицу као пред косовски бој. И ето чуда. У тренутку када они оштре сабље и пашу оружја Срби граде цркве. Граде их више него икада. И док нас мржњом и злом окружују, ми благословимо. И опет користећи мисленост српског језика кажем ново име насталог човека: „ЕВ-РОПАЦ“, и кажем све. Има и оних који се одрекоше вере и пређоше у њиховe таборе. Молите се за њих и када их духовним оком видите у будућности која ће доћи за трен, молите за њих. Јер није мала ствар отпасти од љубави Христосове и угњездити се у скутама сатане које су пакао и ватра адска.“

Испод Лазара је поскакивао коњ и оштрим потковицама откидао комаде стења и њима засипао хуку која је долазила из долине.

   - „Браћо, ускоро ће се ваш вид разбистрити и видећете шта се догађа у долини коју сте напустили. Немојте се саблазнити када видите звер. Звер која се не скрива и не стиди. Видећете прљавштину тела човека али и душе. Јер што је у души труло то је у телу гнојаво и смрди на воњ и гној. Видећете беду, јад, разврат. Видећете пљачке и палеж и дроге и жене лоше. Видећете мушкарце са мушкарцима исликане сатаном. Видећете мноштво у тами како врви као црви по лешини, а на светлу мале како се скривају од суда ломаче. Све ће те видети на своју тугу. Тако ми са небеса гледамо већ хиљадама година на људски род. Питаћете се зашто се свет уротио са змијом и наказом која кидише на све Господње, пљује на Христоса а себе назива спасиоцем и месијом? Питаћете се зашто од вас окрену лице и придружи се ономе који на лешину мирише? Зато што је из истог табора. Многи ће се бацити каменом на вас када ово сазнају и када вас открију. Ваша вера је кренула из пећина. Ваша вера је кренула из изби и тамница. Ваша вера је кренула из гроба Христосовог и постала вечна на небесима. Тако ћете и ви бити становници пећина и тамница, терани и бичевани. Мали пред светом, велики пред Богом. Нека је слава свима вама који идете за сјајем моје главе посечене у име Исуса Христоса а онима који ме посекоше и који кидишу да вас посеку, нека се смилују небеса.“-

Небо се цепало изнад јахача чија је глава лелујала изнад Метохије као кандило. Небо се растварало откривајући звезде почичкане по пространству иза којега је светлела Христосова икона. Народ је уплашено подизао главе и ослушкивао.

- „Чувајте своје корене јер када вам их одсеку нестаћете као што су нестале Маје и Астеци и Феничани, Ерутрејци и Келти и... Јер када сатана одсече тело од главе, човека од вере, одсече га од моћи Бога и својих верских корена. Тада човек постане ветар којега лако усмерава адски старешина да смрад разноси његов. Тако су нестале многе цивилизације. Ви следите наук својих предака и косовске битке. Када вођи одсеку главу ви је ставите на своја рамена и сви постаните Лазар. Жене ваше нека се повуку у планине и постану Љубостињке. Када они нахрупе да скидају крстове и да руше цркве и манастире, ви градите. Они сруше две, ви изградите двадесет. Тако нека буде и ваша веза са коренима ће вас још јаче привезати за царство небеско и Исуса Христоса. Од данас нека вам свака реч буде молитва а сви путеви нека вас воде у Царство небеско. Амин.“-

Рече Лазар и одјаха на коњу у дубину светлости која је раставила космос од таме.

Рецензија вајара и књижевника Бориса Стапарца на књигу "Француски пољубац" Дајане Диверно

Дајана Диверно у овом делу представља себе кроз чисту класику. Пише попут Мајковског са послаганим ликовима и потпуно контролисаним покретима. Дикција је унапред одређена, а реторика која је врхунски смишљено означена на самом почетку романа, кроз цео роман је вођена беспрекорно.
Француски пољубац као роман у ово наше време лајања и кревељења, написан је царско одважно и поетично..
Ликови који се проламају овим романом следе смирене тактове срца саме ауторке и враћају нас у време лепоте израза попут мимике која није ништа друго него нотиран откуцај људског срца. Речи које ауторка употребљава у овом делу су речи које су употребљене у многим драмама већ написаним, а уједно и виђеним широм света.
Сам нагласак романа је на жени и на осећањима једне жене. Као да на овај начин обележава део једног, предивног доба у Паризу, који постоји и данас, а то је да су жене кроз читаву историју носиле део људских патњи и бола. Срећа и туга код жена је нешто на основу чега су настала многа предивна дела а тако и ово и да су некад невоље данашњег света сасвим неважне у поређењу са тим:

 А мадам Бувије се обазре око себе и стави руку на срце које у том тренутку брже куцало и узбуђено рече: ''Чему сви ратови овог света када је за жене највећи рат ред код кројача?''

Сећам се својих првих читања романа оваквог жанра и посета позоришту. Враћа ме у то доба одавно заборављеног детињстава када сам данима носио ликове у себи, класика, мистика, бардова који слажу слике себе директно у празнине нас. Мислио сам да су изумрли Импресарији који могу у ликове насути вокале и у њихове покрете поставити опруге осећаја, бола, туге, среће, љубави и да ћемо за увек гледати искривљене маске човека који говори кад псује и глуми када се деформише... Роман који би се читао било где, било ко воли вечни откуцај срца романтике би се саживео са овим делом. Треба га исликати бароком и истерати из човека таму речи које одзвањају као звоно од глиба умочено у празне вокале празне душе што јечи у празно. Треба вратити велсебност човека и лепоту жене која колосално стоји миричући у лепоти завијене у барокне латице, треба унети у мрачне одаје човека који трчи у круг око свога алавог погледа у шарене дјиндјуве света.
Сама представа ''Француски пољубац'' је истоветна са романом, догађаји су послагани попут низа карика, а у свакој карики је нагласак на успоменама и на вечној љубави. Представе Дајане Диверно треба играти на свим местима данашњег друштва. Не само у позориштима - премало је. Представу ''Француски пољубац'' треба играти на терасама хотела, у пролазима између зграда, у аутобусима, на плажама, школама, кафићима...
Када би Мајаковски или Флобер или пак Стендал, прочитали ово љубављу исписано дело осмех би њихов расцепио облаке изнад града. Ипак постоји неко ко уме писати речи, а да имају такт нарације неба..''