Радмила В. Станковић

Потрага

То за чиме трагамо
далеко је ...
И сваки пут када
мислимо да смо близу,
све даље смо.

Колико је далек пут
наћи своју суштину.
Погледајмо, застанимо.

Све је у нама.
Потрага је бескрајна
људска.

Живот с љубављу,
поглед горе високо.
Тамо где се налази
светлост, мудрост,
за тим се трага.

Све људске врлине
весници су неба,
настањени у души.

Наиђе дан када
будемо горди.
Тада губимо себе.

Не заборави
највећу тајну,
љубав !
Највећи кључ,
захвалност !

Све што смо до
сада нашли
неће нас напустити.
Запитамо ли се.
шта је воља
чврстина, истрајност?

Мудре пратиље које
се жестоко
боре у нама.

Обећавамо себи и
другима.
А, свако обећање везује,
свака реч је чаробна,
чак и када је тешка.

И када се згрчи
бол у болу,
погледај високо
у небо.
Тамо где је светлост,
мудрост, лепота.

То је потрага,
наша потрага,
људска.

Туга у тишини

Ех... што нисам сада ветар
да се проспем међ облаке
и да старом стазом знаном ...
До свог дома сад одлетим.
Мирис хлеба да осетим
што га мајка умесила
да је видим док се крсти
Бога моли за све добро.
Па да опет ветар будем
да се проспем међ облаке
путем старим да путујем.
Од слике сам ове далек,
далеко од хлеба мајке
и огњишта мога родног.
Ех, да ми је да сам ветар
своју земљу да удахнем
парче неба да погледам
па да одем путем старим
оним којим облак лута.
Кад бих мого да га следим
птице врле да надлетим
родну кућу да посетим
мирис хлеба да осетим
мајку своју да загрлим.
Да ме води облак тај
ех, да сам пусти ветар
да угрејем руке своје
хладно ми је, тужно овде
само срце да огрејем
на огњишту свога дома.
Да загрлим стару крушку
што мој деда још посади
помиришем руже драге
у дворишту из ког кренух.
Далеко сам сестро мила,
странац само у туђини,
хладно ми је пуно овде.
Небо нема исте слике.
Ширим руке да пригрлим
нема никог да се сврти
само пусти ветар дође
не требам га никад звати
са душом је мојом вођен
зна кад треба да ми дође.
У дланове гледам своје
и све видим бразде, мапе
свака бразда пут до куће,
а у срцу суза горка.
Да сам сада парче једно,
лист хартије који лута
ношен ветром луталицом,
што по небу облак прати.
У дом мој да ме врати,
сузу срцу да осуши.
Срце своје да угрејем
уз топлину да се смејем.
Да осетим топло, јужно
хладно ми је овде
тужно.
Нисам јадан
само гладан
мајчин хлеб ми сада треба
да нахраним душу своју.
Да ме Сунце помилује
зраком својим
да осветли, лице сетно
ово моје.
Ех, што нисам ветар пусти ...

Када се будеш враћао

Одлазиш сада љубави ...
Ипак, остављаш
отворен пут.

Осећам да ћеш
пожелети да
ми се некада вратиш.

Љубави,
када се будеш
враћао,
враћај се путем
заборављене
прошлости.

Ходај ка мени,
тражи ме ...
Иста је стаза
до срца мог.

Погледај
дланове своје.
Видећеш мапу,
знаш ону
која води
до мене.

Дланови су твоји пуни
трагова мојих.
То су,
путање да ме поново
можеш наћи.

Врати се слободно,
знам да ћеш
то пожелети.
Оставио си
отворен пут,
за повратак.

За сваки случај
ако те магла
усамљеног јутра
некада пробуди.

Ако те стисне
лепота жеље
а ти је не можеш
поделити.

И немој ми долазити
са прошлошћу
заборави,
остави је негде
успут.

Прати трагове
из дланова твојих.
Наћи ћеш ме.
Оставио си пут
отворен,
за повратак.

Пут који постоји

Постоји пут којим се због среће иде.
Милион звезда осветљава тај пут,
како би бол био лакши што у души влада.

Скрије га човек па га гуши,
као биће једно
душа стеже бол.

Док биће не нестане толико дуго
да га и бол заборави,
па да се душа опет врати
и својим путем иде.
Путем невидљиве светлости.

Живот је пун тврдоћа, неравнина.
Захваљујем му што је такав
не треба ми живот бити гладак.

Нећу ни да се питам када
могу да ходам и дишем.
Нити желим слушати речи
"Ох, како смо несрећни".

Свакога дана тај пут тражим
да бол болом победим
да тугу тугом насмешим.
Треба ми светлост за пут
којим се због среће иде.

Пожелесмо светло дијаманта
да је пробамо, додирнемо, упознамо.
Људи смо ...
Тако изгубимо сјај тог дијаманта,
човеку треба прави пут светлости.

Само смо људи и наше слабости
су као врата кроз која могу продирати
свакакве мрачне улице којима залутамо.

И оне су део човека ...
Зато постоји пут којим се због
среће иде.
Тај пут осветљава једино небо.