Теодора Станковић
ЗАБОРАВ
Иако дани проведени са тобом
и јутро кад су нам се погледи срели
а руке нежно дотакле
остану заувек у мојој души,
иако моје срце настави да дише уз твоје
и храни те љубављу својом,
ја ћу те заборавити.
Иако моје тело
настави да чезне зе додиром твојим
топлим и меким попут сунчевих зрака,
иако моје усне наставе да тихо
изговарају име твоје
дозивајући те да се вратиш и останеш,
ја ћу те заборавити.
Ова страст иако заувек букти у мени
а модре ноћи иако те донесу у моје снове
иако будеш и даље моја нада и патња
узрок и последица мојих осећања,
човек којем певам и за којим чезнем,
ипак нећу мислити на тебе.
Иако свуд око мене одјекује име твоје
не дајући ми мира,
иако осетим свуда мирис твоје коже
и заувек чујем твој глас како ме дозива,
ја ћу те заборавити.
Иако моје очи наставе
да у другима препознају тебе,
да траже међу свима твоје лице,
иако моја стопала наставе
да прате трагове твоје,
иако заувек останем твоја сенка,
ја ћу те заборавити.
СВЕ ШТО ЖИВОТ НОСИ
Кажу да пролази све,
а време је најбољи лек.
Колико ће узети од мене
да излечи то дивно,
болно сећање на тебе?
Колико ћу пута себи рећи
да заувек те губим
да у мом срцу
нади места не сме бити?
Колико ћу дуго осећати немир?
Колико ће ме време ломити
да би спасло оно у шта ме претвори?
Да ли ће спас икада доћи
или ће моје тело после свега
бити празан оклоп
заробљен твојим ликом?
Да ли ће време
које заборав обећава
победити време
проведено гледајући твоје меке усне,
упијајући твој дах
и молећи за твој мир?
Да ли ће избрисати твоје речи
које су ми неуморно
задиркивале мисли?
Време пролази,
ја схватам да време није лек,
већ живот што нас мења
и увек води напред.
Време пролази
и ништа нас више не везује,
време пролази
а ти постајеш успомена.
ПЕСМА ЗА ТЕБЕ
Написаћу песму, једну песму за тебе,
песму за твоје око што ме гледа нежно
и твоју руку што ме милује у ноћи.
Један стих за твој осмех-
да ме јутром буди,
за чврсти загрљај и твој топли додир.
Написаћу песму да ти каже-
да те чекам поред себе
сваку ноћ и свако јутро,
да те требам силно, јако
да ми сјај у мрак мој вратиш,
на највиши врх да ме поведеш
и моје боли једним дахом избришеш.
Песма ће ти ова рећи
кол'ко чезнем да те видим,
да осетим додир у мом срцу,
рећи ће ти да те сањам
и о теби кол'ко маштам.
О мојој жељи
да те пољупцима дочекам,
да ти душу згрејем и миран сан донесем
ова песма нек ти каже,
и кол'ко волим да се у твом оку пронађем,
да ме дахом својим упијеш
и пољупцима опијеш -
ова ће ти песма рећи.
Написаћу ову песму
да те жели, да те сања,
да ти мисли испуни и уздах зароби,
написаћу је да те прати,
да ти буде увек близу,
да ти моје име шапуће
и твоје срце мени донесе.
ОНО ШТО ОСТАЈЕ
Седим испред ватре са књигом у крилу
и борим се са сном, гледам тмурну собу,
осврћем се, свуд око мене тмина.
Спуштам главу и гледам свог верног друга,
изборане руке се тешко крећу да га помилују.
Он диже њушку и као да каже:
“Године нас стижу пријатељу стари,
времена има за још понеко сећање..”
Замишљено слушам весело пуцкетање пламена,
полако устајем и на полицама тражим свеске,
неке списе.
Одлазим на таван, отварам шкрињу – празна је,
по столу претурам – стари, небитни уговори
и један пожутели лист, једно давно писмо
које никад посало нисам.
Гледам га за тренутак
а затим се сетан враћам испред ватре.
Питам се тада – зар је то цео мој живот?
Ни не знајући казнио сам себе.
Да сам само знао да ће једном бити касно
и да тако брзо прође,
чега сада да се сећам, шта ће сад ми испунити дане?
Ту су само цифре и “колико још..?”
јесен прелази у зиму, приближава се,
сваким даном брже,
а тада је изгледало далеко.
Желим се спасити, за нешто се ухватити,
мисли ми плове али немају куда стићи.
Живот беше леп ал' што ми не рече нико
да најлепши део надокнадити се не да.
Ништа сад толико велико није
да би могло испунити празнину,
ничег немам да ми утеху пружи
и осмех на старо лице врати.
Некад се смејах туђим шалама
јер своје нисам имао
осуђивах младићке несташлуке
јер сам бејах миран.
Мислио сам о туђим животима
јер свој нисам имао.
Пропустио сам све
и нигде нисам оставио трага.
Ишао сам против себе и сад жалим
што не стварах успомене
кад је за то било време.
Ко ми сада може рећи на шта снове ја потроших
па сад ништа вредно немам?
Опет ме почиње болети..
ЉУБАВ
Сада ме не питај ништа.
Ослушни срећу како нас дозива
да пођемо за њом, далеко,
да постанемо њен нераскидиви део,
и да заборавимо.
Не говори, само ме пусти
да спустим главу на твоје раме
и да те сањам, данас, сутра и увек,
да верујем да ћу бити поред тебе,
пусти ме да се огледам у твојим очима
само још који трен
и да у њима своје име прочитам.
Не пуштај ми руку,
држи је и даље на својим грудима,
чврсто у својој, не пуштај је.
Остани још мало тако,
као поносни добитник моје вере.
Желим осетити сваки твој уздах,
сваки покрет, сваки откуцај твога срца,
желим бити поред тебе
кад се магле спусте,
слушати твоје усне
како о мени говоре.
Гледај ме и даље,
проспи по мени свој чудесни сјај,
загрли ме снажно, нежно
и научи ме да верујем,
остани моје све и поведи ме са собом
негде где нас нико неће наћи.
А једном када одеш
написаћу песму свога живота
пуну бола и неисказаних осећања
која ће чезнути за твојим додиром
и тихим уздахом,
за срећом која је требало доћи,
која ће осуђивати све осим мене,
која ће тешити и рећи да је тако морало бити.
Написаћу песму која ће жалити
и проклињати, ћутати и грешити,
песму која ће волети и корити
и желети те да се вратиш.
ХТЕЛА САМ ДА ЗНАШ
Хтела сам да знаш -
ноћи сам пробдела посматрајући
твоје уснуло лице одбеглог дечака,
који је нашао уточиште
у мом наручју.
Хтела сам ти рећи -
загрли ме и дај ми своју снагу
да преживим дане
које морам провести
без твог присуства.
Хтела сам да схватиш -
сваки тренутак далеко од тебе
будио је у мени чежњу
за твојим рукама које су сламале
сваку наду да ћу волети поново.
Хтела сам те замолити -
Пробуди у мени уснулу веру,
врати ми свој додир у свитање дана
и покрени чаролију која нас спаја.
Хтела сам да разумеш -
у мојим дубинама је урезан твој лик
у тајним пролазима свога бића
налазим твој осмех и
препознајем твој глас.
Хтела сам да знаш -
време нема никакву тежину,
само постоји
и шаље моје мисли да помилују твоје
да испуне твој сан
и у теби пронађу свој дом.
ДА ЛИ СИ ЗНАО
Да ли си знао
да ћу плакати дуго
и кад потрошим сузе
срцем, душом.
Да ли си знао
да ћу патити тихо
у осами за тобом,
за твојим додиром.
Да ли си знао
да ћу се будити
са надом
да ћу те видети,
поново осетити.
Да ли си знао
да ћу те волети
када си одлазио,
да ли си знао?
ЗА ЊУ
Шта ме је вукло ја не знам
да уђем у кафе препун дима,
да кренем ка столу у углу,
у тренутку да застанем,
да окренем главу
и угледам тај призор из сна -
коса дуга и црна, мојих дугих ноћи жар,
покупљени бљесак звезда падалица,
поноћни страх и стрепња,
мукла тишина мога живота.
Ђавоља игра црних таласа
нити судбине моје замрси,
дивља игра подземног принца
посла ми ватру да од љубави од изгорим.
Преко чијих ће груди та коса да пада,
чији ће прсти у њој да се плету,
кога ће да купа својим топлим сјајем,
чији ће бити свилени јастук у ноћима дугим?
Кога ће ти увојци излуђивати лепотом,
кога, када неће мене?
И смех зачух,
најлепши звук пролећних звончића,
звук који биће ми увек
превише мио и драг.
Понор морских дубина осетих,
валове како туку хриди непомичне,
давну музику спознах, примамљиву и тиху,
део среће одавно потрошене.
Чије ће име те усне да шапћу,
за кога ће да моле, о коме да певају,
чију ће душу називати својом?
Кога ће успављивати својом нежношћу
кога, када неће мене?
Руке њене попут снежне измаглице,
дивне, витке, беле ласте
ка мени се окренуше крадом,
ти паклени прсти
господари моје постадоше,
вечити показатељи мога усуда,
носиоци мојих грехова,
представници мојих хвала.
Два ружина света послаше ми уједно
и лето и зиму. Сунце и киша
над срцем мојим,
дивна срећа што ми тугу донесе.
За кога ће те руке да се склопе
у поноћној тишини,
кога ће милују, коме утеху да пруже?
Према коме ће да крену
и кога у загрљај да приме,
кога, када неће мене?
А поглед горд и поносит
на мени се заустави
и прострели ми срце својом продорношћу,
казни ми душу својим хладним зеницама.
У том мрском погледу спазих рај
само за мене створен.
Сва срећа овога света у њене је очи стала-
сновиђење или чаролија,
магија што њом ми срце обдари.
За ким ће те очи да чезну, кога ће гледати,
кога пратити,
коме дозволити да за њима пати,
ко ће у њима налазити себе,
ко се у њима огледати?
Кога ће сузом да испрате,
кога, када неће мене?
Тако је гледах век или два
а све године мога живота
у један трен су стале.
Сав сјај пустих дана,
чемер горких ми рана,
трагање за оним што свакоме треба,
све у минут стаде.
Моја младост доби смисао,
моја старост успомену.
Сад тек могу рећи
да волео сам и ја
и да још увек волим
ту дивну, предивну њу.
У једном трену је угледах,
у истом трену заволех
и у једнаком трену изгубих њу,
своју прву и једину њу.
ПУТОВАЊЕ
Понесен надом и чежњом, немајући мира,
пођох пут далеког југа да себи нађем срећу.
Испрати ме мајка са сузама на лицу,
отац ме загрли и све ми добро пожеле.
Сестрице моје и браћа питаху ме
како могу оставити нашу лепу кућу
и наше плодне њиве
и како могу напустити њу која ме толико воли.
Погледах их само, насмејах се гласно,
узех своје торбе и пођох.
Путовах дуго, у разне градове стизах,
видех палате везирске окружене бедемима
и куле високе до неба. Видех људе
где у позлаћеној одори ходају
и за собом остављају златни прах.
Великог везира упознах лично,
постадох његов миљеник и витез младих дама.
Јео сам меда из кошница дворских
и уживао у винима која разум опијају.
Куда год прођох људи ми се клањаше.
Добих на поклон најскупљу свилу
од које финије нема, свих могућих боја
да имам за сто живота.
И добих драгуља, дијаманата и драгоценог накита
онолико колико сам могао да понесем.
Помислих – срећу нађох!
Али моја радост не потраја дуго
јер свила се убрзо поцепа
а драгоцености отеше крадљивци.
Сутрадан сам поранио и тужан
ал' још увек гоњен жељом, кренух ка истоку
надајући се да ћу овај пут срећу пронаћи.
Пређох многа мора, сретах галије царске,
на њима стотине људи
а сви до једног имали су све.
Зачуди их моја снага, издржљивост и лепа одећа.
Понудише ми место међу њима
и гледаху ме као брата рођеног.
На копну лепотице црне плесаху само за мене.
Девојке косе дуге и црне као гар,
лица уоквиреног коврџама и
погледа нежног као у срне
свијале су руке око мене.
Видех рајске птице, грађевине мермерне,
богатство за које сам мислио
да не земљи не постоји.
Дадоше ми благо непроцењиве вредности
и кола ми напунише драгуљима.
Помислих – срећу нађох!
Али радост моја кратког века беше
јер једно време живех господски
ал' се ризница убрзо испразни.
Питах се – где сада да је тражим?
За свиме искрено туговах
ал' ми не беше толико жао среће
колико ми жао беше
што негде успут изгубих себе.
Упутих се, стога, истим путем назад.
Иста чудеса видех, исте људе сретох
и исте лепотице плесаху за мене.
Загледао сам свуда,
тражио на најскровитијим местима
ал' узалуд -
не нађох оно што сам тражио.
Тако се, после дугог лутања
разочаран вратих кући мислећи
да ми судбина није наклоњена.
Кад ме угледаше
мајка у неверици заплака од среће,
отац ме пољуби у животу први пут
а браћа и сестре потрчаше ми у загрљај
и рукама ме обгрлише око врата.
А беше ту и она
баш онаква
каква је била када сам отишао.
Приђе ми скромно и очима ми рече све.
А ја, као чудом погођен,
схватих да сам себе пронашао,
а пронађох и срећу
ту, где је одувек и била.
ПЕСМА БРОЈ 13
Празнина. Коме припада?
Теби или мени, или ми припадамо њој?
Једино је што везује наше животе,
а ми тако далеко од њих.
Сећајући се изгубљених осећања
сагледавамо шупљу празнину,
јуримо у дубину,
мрачни понор, све брже
а о врату нам као камен виси
наша драга празнина.
Ми смо први добродошли гости,
тама нас дочекује раширених руку,
на коленима својим нас чува
далеко од наших жеља.
Само се захвалимо
што жеља више немамо..
јер су нам створиле илузије
које нас попут бљеска
у мрачном тунелу заслепише.
Немој рећи да празнина боли.
Она болети не може, то беше љубав.
Празнина пече.
Мисли ми горе под жељама
које лебде изнад нас,
оне су нас издале.
Једном руком тражим твоју жељу,
док се другом држим за мрак
не пуштајући празнину,
јер она нас једино везује
и она ће једино да траје.
Помози ми сада,
да бих могла ја помоћи теби,
помози да разумем
зашто ти је пустош твога срца
тако драга.
Хајде ми поклони своју празнину,
спојићу је с мојом,
реци ми оне лепе речи, или ружне,
буди добар или лош,
само немој ћутати.
Жеља више нема,
можда их има сувише
којој се покорити,
за којом посегнути
да нашу празнин направе још већом?
Празнина у срцима, мислима,
од излизаних, потрошених осећања,
у њој очекујемо, надамо се, постојимо
у њој опстајемо.
Можда ће сад
твоје мисли разумети моје
и можда ће моје срце
наћи одговор у твоме
а да ли све то вреди -
у празнини?
НЕБО НАД БЕОГРАДОМ
Тражим те шетајући пустим улицама, густим шумама,
обалама двеју река, завирујем у сваки угао
тамних пролаза. Дозивам те
надајући се да ћу поново зачути твој глас.
Све што налазим је још један ћорсокак,
клонуле гране и напуштени друмови
до којих теби више није стало.
Желим те поново видети
и поново осетити твоју топлину.
Прелазим преко познатих плочника и калдрма
желећи да те нађем у игри дечака и девојчица,
упорно те дозивам а све што чујем
моје су речи које одзвањају
ударајући о твоје беживотне зидине.
Београде, где си?
Пред киме сагињеш главу, тако снажан и непокорив?
Од кога се кријеш, поносни граде мој?
Усправи се и покажи своја прса
онима који су те од настанка рушили.
Њихове презирне речи
нек ти дају снагу за нове победе.
Оне су плод немоћи јер њихово оружје
вековима ковано не може ти наудити.
Многи су те рушили желећи твоје благо
ал' ниједан није успео отети ти душу.
На земљи твојој туђини оставише трагове,
прелазише преко ораница и њива
а да те прегазили нису.
Просветитеља твога спалише
надајући се да ћеш поклекнути
и примити веру њихову.
Дух ти је његов помогао
да на истом месту проповедаш своју.
Шибали су те ветрови многих нација
али су нестали у вихору кошаве.
Одолео си свима, зар да те униште твоја деца?
Зашто си утихнуо, реци ми?
Устани из тмине, не посустај сада.
Небо ће још једном дозволити
да сунце обасја победника,
још једном ће голуб слетети на његов длан.
Усправи се, граде мој, поносно подигни главу
и пружи руке онима који те славе,
не брини за клетве, знају душмани
да си једини што увек опстаје.
Устани, пробуди се, опет ћеш господарити.
ЈОШ ЈЕДАН ДАН
Још један дан пролази
а ја не могу твоје име
да изговорим лако,
страхујем да би се могло разбити
и исећи ме целу,
не могу да гледам у твоје очи
а да не очекујем да ћеш ми се осмехнути.
И још једна зора свиће
а је не могу своју руку
да ти пружим без дрхтаја,
не могу да не осетим топлину
сваки пут када те угледам,
не могу да ти се не јављам
са нежношћу у гласу
и радошћу у срцу.
И још једна будна ноћ
а ја желим твоје присуство
и не могу да не сањам
да ћеш се појавити на прагу
и повести ме са собом,
не могу да те не тражим,
али те не налазим нигде
сем у свом срцу.
ГРЕХ ЈЕ МОЈ
Опијена тобом
покушавам се отргнути
тузи што ме дозива
да крочим у тајне јој пролазе,
да у њеним одајама
пронађем свој нови дом.
Речи у бујици навиру ми са усана,
суде ми, одбијајући се о зидове
пробадају ми срце.
Из мојих дубина
нису могле наћи пут до тебе,
суде ми за невиност
и јер сам премало знала
да бих волети умела.
Зато се немој смејати,
јер смејаћеш се себи,
јер ја проналазим љубав
а ти тек си грех.
ЧОВЕК БЕЗ ДОМОВИНЕ
Видех га како шета пољима
огледајући се око себе
као да жели да сагледа
сву лепоту непрегледног зеленила
што се око њега ширило.
Дрхтавом руком спушта завежљај поред себе.
Повремено се сагињући,
меку земљу и траву још мокру од росе
додирује нежно и помало плашљиво,
као да страхује
да ће их својим грубим прстима уништити.
Мирис цвећа се ширио и он дубоко уздахну.
Рекао ми је да долази из земље
где је трава зеленија била,
из земље где је цвеће мирисало лепше.
Једна суза му низ лице кану,
он позва свога пса и кренуше даље.
Видех га затим како стоји у реци
погурен и уморан,
склопивши очи и подигавши главу ка сунцу
чији су зраци падали на воду
бистру попут огледала
и творили чудесну слику.
Затим уздахну, одмахну главом
и тешка корака пође ка брду каменом
на супротној страни,
сетно се загледа у тај сиви масив,
испружи руку, као у сну га дотакну
и наслони се на једну стену
као да жели да провери да ли је стварна.
Рекао ми је да је његова река
гласније жуборила,
да су његове стене чвршће биле
и да путује светом
не би ли нашао такву реку и такве стене.
Једна суза му низ лице кану,
он позва свога пса и кренуше даље.
Видех га потом како седи
испод стогодишњег дрвета
сакривши се испод разгранале крошње.
Са смешком је слушао песму пастира
веселих и раздраганих.
Загледан у даљину,
као да је покушавао
да упије у себе сваки шум лишћа
које је подрхтавало на лаком поветарцу.
Устаде полако и стаде да ми прича
о његовим храстовима
који су пружали већи хлад,
о песми његових пастира
која је далеко веселија била.
Рече: - Моја је земља прелепа била.
Знам је богату и плодну.
Знам игру мога класја немирног,
боју кукурузних поља,
знам мирис кошене траве и јесење жетве.
Сећам се липа које су уз пут цвале
и памтим једног вранца..
Знам како су непроходне биле моје шуме
и како су моје стене умеле да заплаше
својом сивом чврстином.
Знам како су изгледале комшијске куће
и које смо игре играли као деца.
Али немој ме више питати ко сам
јер на то одговор не знам.
Једна суза му низ лице кану,
тихо позва свога пса
и полако кренуше даље.
ТЕБИ ЉУБАВИ
1
Треба ли да памтим како си ме држао за руку
како си ме љубио,
треба ли да буде бајка тих пар дана и понека ноћ
треба ли да верујем да смо постојали ми?
Ми нисмо имали нити времена да желимо
а и чему, кад је лакше све без тога..
Била је једна ноћ лишена звезда и месеца
и свих дивних речи,
само ноћ пуна влаге и смога,
мрачна и превише бучна,
још једна београдска ноћ.
Требало је окренути главу, остати свој
и стварати успомене без тебе.
Мислити на тебе, поћи твојим путем
за твојим сновима, желети што и ти
изнад свега разумети. Изгубити.
2
“Љубав опија”
Смејем се томе и смејем се теби
ти недокучива љубави
која рушиш младалачке снове
једним дахом,
теби која од жене правиш девојчицу
а од девојчице жену
теби која од мушкарца уједно правис
и дете и старца
теби се смејем, љубави,
која од човека знаш направити
и краља и просјака у исти мах.
А шта ја знам о животу
да бих туговала за тобом
јединим кога волим,
шта ја знам о греху
да бих теби опростила.
Зато се смејем теби
ти недокучива љубави
јер још увек постојиш
и целу ме испуњаваш
и кажем ти- одустани!
јер мене неће болети.
3
Добро је што си отишао
и што ниси намењен мени,
што никада ниси био део моје целине,
живот ипак најбоље зна.
Док ти са торбом препуном поклона
путујеш по туђим сновима,
крећеш се полако, наизглед поносно
у души понизно,
тражиш за себе време које не постоји,
разумевање за преваре и умишљене потребе
и твоје слатке лажи.
Сад ме немој звати
да би ме питао како живим-
живим са истином
што ти никад нећеш моћи.
Немој ме поздрављати
ни слати пољупце
да би се сутра имао коме вратити,
нећеш ме победити,
ја ћу ипак волети поново.
ПРАШТАМ
Ево вам праштам иако ме боли,
праштам лажи, ваше часне преваре,
све заблуде и подсмехе,
ви хајдете само, газите снажно
својим тешким стопалима,
отирите моју душу још сасвим неразривену-
ја ћу да праштам.
Опраштам вашу топлу мржњу
која ме греје и штити,
опраштам вашу љубав
која вам је терет била,
јер је моје срце довољно велико
да у њега стане
још милион ожиљака.
Праштам свима,
праштам вам све,
оно што сам волела и оно што нисам.
Не брините, пожурите
да отиснете свој жиг на моје срце
и загризите чврсто, најчвршће
јер ја добровољно праштам.
Праштам своје снове
и своју младост
и сву вашу племенитост,
ви наставите само,
не обазирите се на јауке
моје рањене душе-
то је бол који само мене боли.
Кидајте нити танане у мени
са осмехом на лицу,
покидајте све што још постоји-
ја вам од свег срца праштам!
П.С.
Не реци да ме волиш
јер мени љубав не треба.
Не треба ми твоја ситна пажња,
сваког јутра ружа испред прага,
не треба ми твоје име
ни сећање на дан кад смо се
први пут срели.
Разлога нема да будемо сами,
окрени ми леђа и врати се
онима који ће знати
учинити те вредним.
Не успоравај корак када ме видиш,
не треба ми твоје “здраво”,
ни твој топли стисак руке.
Не гледај ме тако,
не питај ме ништа више,
само крени својим путем
и не покушавај да схватиш,
изгледа да нисмо
ми под истим небом расли.
Не чувај за мене
један део свога срца,
мени место
у твом срцу није.
Не причај ми шта све може бити
и куда заједно можемо стићи.
На супротној смо страни света,
далеко су нас поставили.
Ја не желим бити с тобом,
важне су ми друге ствари,
другу лутку ти пронађи
или опет њој се врати,
само иди, остави ме,
најбоље ће бити.
Не мисли на мене више,
није твоје да о мени бринеш,
немој ме звати ни кретати за мном,
другом страном треба сад да пођем.
А ти ожени њу,
своју добру навику
и не тражи моју љубав,
ја сам ипак само своја.
НЕ ВОЛИМ
Не волим ја њега, то је само роса
једне руже дорасле до пола
што ми очи влажи,
суви ветар што ми трн у око носи,
то је само ова ноћ чији је крај
у пустињи прошлих ми снова.
Не волим ја њега, то је само зима
од које цела дрхтим,
тамно небо што ми тугу доноси,
то је само магла ова
што ми не да ићи даље.
Не волим ја њега, то је само музика
тиха што ми срцу не да мира,
речи што на срећу подсећају,
то је само чежња давна
која опет ми се враћа.
Не волим ја њега, то је само укус
сивог дима што ми усне криви,
црно вино што ми разум мути,
то је само песма ова
спевана некоме...
ЈЕДНОГ ДАНА
Када се једном поново будемо срели
у неком далеком, непознатом граду,
загрли ме само, не питај ме ништа
и не тражи о себи да ти причам.
Када нам се руке поново споје,
када све друго око нас нестане
привиј ме на своје груди, не говори ништа,
будимо опет млади и спремни на све
пуни снаге и безобзирног поноса
и овај пут верујмо.
Кад нам се погледи поново сретну
под слабим светлом уличних светиљки,
загрли ме и остави на мени
траг свог погледа за дане који ће доћи.
Држи ме у свом наручју чврсто и нежно,
држи ме тако бар још целу вечност
да ме топлина твога срца опет обавије
да истопи се сва горчина и попуни празнина.
Кад се једном поново будемо срели
у неком далеком, непознатом граду,
загрли ме само, не помињи прошлост
она никад неће бити иста.
Сачувај тај тренутак негде у куту срца
и још једном ме пољуби
да знам да вределе су ове године самоће.
А онда се врати њој, а ја ћу њему,
крени на север, ја ћу на југ
и бићемо далеко, далеко од нас
у једном граду ти, у неком другом ја
ал' увек ћемо знати да смо ја и ти
једном били ми.
ДАЉИНА
Зашто си тако далеко
да не могу да те видим кад то пожелим,
само да дођем и да се загледам у твоје очи,
да те видим како стојиш уздигнуте главе
и како ме дочекујес с осмехом,
да будем у твојој близини, да чујем твој глас
кад ми пожелиш добар дан,
да ме твоја топлина угреје,
да могу сваки дан да украдем по делић твога срца
да не осетиш кад припаднеш ми цео.
Зашто си тако далеко
да морам да те поздрављам
и само да те замишљам,
да не могу сада само да дођем
и да ти кажем шта ми на срцу лежи
и колико ми недостајеш,
да желим да се моје срце
заједно са твојим смеје,
да ти случајно додирнем руку
и да је случајно задржим у својој,
да ме погледаш испод ока
и да се осмехнеш
и да задрхтим када се приближиш.
Али тако си далеко и моје жеље
до тебе не могу стићи.
ЗАУВЕК
Обраћам се вама, моћницима и владарима.
Уживајте у сузама напаћене земље.
Окитите се пепелом домова које сте уништили,
испуните зидове сликама ровова и спаљених градова,
не мислите на децу
која са згаришта траже наду
и која немају куда са своје груде,
не брините за оне којима сте украли детињство,
ни за оне који неће знати где су има гробови дедова,
не мислите на децу коју сте изневерили,
она не личе на вас.
Не тражите оправдања за своју игру,
та деца нису ваша
ни та отаџбина није ваша.
Срећни сте када се мачеви укрсте,
кад свој на свога крене,
али зар се против браће сме?
Браћо моја, зар се против браће може?
Заузмите место на свом трону, уздигните се
и немојте се плашити да ћете бити заборављени.
Погледајте са ваших царских столица
на почињено вам дело, на осакаћену младост,
погледајте уништене животе и знајте -
деца ће памтити.
Замахните плаштевима и извуците из шешира
некога да нас покори,
скините одоре ходочасника
и не покушавајте створити од нас
поданике туђе вере – још увек имамо своју.
Скините победничке заставе са наше земље -
ми још нисмо пали.
Све ти своје дајем
Своје мисли сад ти дајем
да те воде кад магла се спусти
пут да ти покажу кад туга га покрије
утеха да ти буду у данима дугим,
и неспокој сваки од тебе да однесу.
Голо срце дарујем ти,
уз своје да га привијеш
да од туђе мржње буде ти штит
да твом срцу колевка буде
и твоје боли у себе да прихвати.
Свој поглед благ ти дајем
да ти светлост буде у ноћима будним
звездани сјај да твојим очима да
да те од мрака сакрије
и сву твоју таму у себе упије.
Свој глас поклањам ти
да ти тихо душу развесели
кад бреме тешко притисне
музику најлепшу да ти донесе
и о радости лудој да ти пева.
Топлину своје душе ја ти дајем
да те обавије целог кад хладне кише крену
да чува твој мир и вером те испуни
да сваки ожиљак из твог срца избрише
и немирне снове однесе.
И ову песму ја ти пишем
о мојој срећи да ти прича
што доносе ми твоје очи и твој осмех
о сновима који ти припадају
и лепоти коју ми поклањаш.
Ови редови нека ти залог буду
да је срећан дан када сам те срела
и хвала нека ти кажу
за љубав којом ме испуњаваш.
ПИТАМ СЕ
Питам се-
колико је потребно да постанемо људи
увек гладни, увек жедни нечег туђег,
колико уништених снова,
колико неиспуњених жеља
и недовршених мозаика
да искоренимо заувек
оно нежно и дарежљиво,
осећајно и умилно, оно дечје.
Имам неодољиву жељу да заплачем,
да пустим сузе да лију тек тако
док све сумње не изађу из мене,
желим да се смејем
и радим ствари без разлога
да кажем оно што мислим
и покажем шта осећам
али не би било примерено,
тако кажу..
Ипак се питам-
колико је потребно да постанемо људи
и признамо да не можемо победити
да живот увек пронађе савршен начин
да нам покаже колико смо ситни
у надањима и очекивањима,
да нас убеди
да је стварност једина истина,
да нам одузме оно највредније,
оно дечје.
Уче нас увек да пожуримо,
да случајно не закаснимо
да постанемо људи,
а ја имам неодољиву жељу
да напишем још један стих,
да ноћима гледам у звезде
смишљајући им нова имена,
да слушам сатима
разговор ветра са реком
и да верујем.
Али то не би било примерено,
тако кажу..
И још се питам-
колико је потребно да постанемо људи,
да утонемо у сивило свакидашњице
верујући да је то једини начин,
да заборавимо шта смо сањали
и колико смо тада могли,
да затворимо срца
и порушимо мостове
како бисмо показали
да у нама нема слабости,
да у нама нема више ничег вредног,
ничег дечјег.
ОСТАНИТЕ САМИ
Како морају бити празне душе вас
чије су главе увек окренуте небу
и што од звезда очекујете решења,
вас што суштину живота
тражите у распореду планета
и што необјашњиво
називате случајностима.
Како сте ниско ви што увек питате “зашто”.
Смејем се у лице онима
који о осећањима говоре са логиком,
свима који остављају понеко празно место
сувим чињеницама,
и смејем се онима који бацају живот
под ноге својих непријатеља
и спуштају главу после пораза.
Реците, која је то ваша велика истина?
У име људског рода
и свих изумирућих врста,
уперите копља ка свима
што не разумеју вашу слабост.
Завидите њиховој снази – за то не треба труда
Поштујте туђе законе – мучно је имати своје.
Останите сами!
Говорим вама, понизнима и поданима,
вама што сте увек некоме верни,
говорим свима што живе по навици
и сећању – пробудите се!
и оставите снове недосањане
довршиће их стварност.
Тешко вам је устати? Верници драги,
сами сте себи ставили окове на душу,
нико то не би умео боље!
Пођите сад и понесите своје окове,
можда их више нећете наћи.
Крените да ружи вратите трн, да лепоти вратите сјај.
Време вас познаје и увек напада с леђа.
Неко узима данак за прилике које сте пропустили.
Желите да вас неко воли?
Зашто то нисте ви сами?
На чему сте, драги верници, изградили идеале?
На талогу ваше прошлости?
На неизвесности ваше будућности?
Или на овој садашњости
у којој се брат против брата бори..
Не будите обзирни!
Вратите све што није ваше јер сутра нећете моћи.
НЕ БРИНИ
Не брини мајко,
још ће ме неко волети као што је он,
сваког дана, сваку ноћ,
тражити ме у сновима,
у мојој љубави смисао пронаћи.
Многи ће ме грлити и чувати за себе,
део свог скривеног света
у мени проналазити,
нежно ми додиривати рамена
и рукама обухватити
свој пронађени мир.
Многи ће ме гледати као што је он,
сненим очима можда црним,
пуштати ме да се у њима огледам
и препознам своју срећу.
Преда мном скидати застор
и давати ми себе.
Многи ће ме љубити као што је он,
слатко, лако, тајанствено
пружати ми део вечности,
у своју ме душу ткати.
Не брини мајко,
многе ћу још волети
као што сам њега,
заувек, до краја,
са свим што живот носи,
поклонити му себе, мислити на њега
а да он то не зна.
Не брини мајко,
још ће много песама бити,
можда не о њему и не за њега,
можда другоме спеване,
само не брини мајко,
не брини.
ИЛУЗИЈА
Бледа слика сада сте само,
уморни од измишљених снова,
тражите вама недостижно,
али ваша снага не може до врха
са којег вам се смејем.
Узалуд бацате стреле
на моје осећање надмоћи.
Ја господарим вама,
у прашини вас иза себе остављам
да својим сузама квасите
трагове стопа мојих.
Ваша опустошена срца
симболи су победе моје.
Гледајте у мени победника, а у себи
жртве ваше слабе пожуде.
Ви можете лебдети у нечијем сећању
тражећи своје одразе
у нечијим мислима.
Нећете их наћи,
ја сам прва на циљ стигла.
Ваше мреже подсећају на паучину,
распадају се пред жељама мојим
јер ваши су пољупци сувише касно послати.
Зато чезните сва срца на овом свету
за љубављу која не постоји,
за срећом коју не познајете,
за песмама које су написале
сенке ваше прошлости.
Труните у заточеништву
изгубљених надања
и празних очекивања.
А њега оставите мени
јер он је моја стварност а ваша илузија,
ви сте играчка у мојим рукама,
ваше жеље о моје се груди одбијају.
Отров мој сада је свуда по вама,
и лица вам претвара у нејасне обрисе
док вам тела дрхте од туђих погледа.
Носићете терет туге своје,
јер хтели сте оно што је моје.
ДА САМ ЗНАО
Да сам знао да ћемо се срести
једног врелог дана
негде далеко, на крају света
да ћу те препознати лако,
да сам знао да бићу ти драг
не бих никад пошао за њом.
Да сам знао да постојиш
одувек у мислима мојим,
да станујеш одувек у мом срцу,
да сам знао да ћеш ти
изговорити једном име моје,
да ћеш свратити једном у мој живот,
не бих никад називао љубав
именом другим
Да сам знао сласт
коју усне могу дати
благи уздах са њих кад се вине
топли пољубац мени кад упуте
кад се насмеше
будећи сву срећу овога света,
не бих никад љубио друге.
Да сам знао дубину очију твојих,
тај сетан поглед негде у даљину,
одговоре које знају дати,
да сам знао да ће те очи
једном тражити мене,
гледати ме с чежњом,
дозивати ме тихо,
не бих никад погледао друге.
Да сам познавао празнину
коју за собом оставља твој додир,
твоја присутност у ноћима дугим
и да ће речи мало да ми значе,
да ћеш бити мој једини сан,
да ћеш минуте претворити у вечност,
да сам знао да ћу једном заволети тебе,
не би никад друга у мој живот ушла.