Марко Стаменковић
Рођен 20-ог децембра 1982. године у Крагујевцу, у родном граду студирао је српски језик и књижевност на Филолошко-уметничком факултету. Поезију је одувек волео да чита, а прве песме написао је у раном детињству, у нижим разредима основне школе.
У једанаестој години освојио је своју прву награду, за најбоље написану песму на Дечјем поселу. Прве радове објавио је у часопису Дечје искре, а потом и у другим литерарним гласилима и песничким зборницима.
Учествовао је на такмичењима и књижевним манифестацијама. Године 1998, на такмичењу средњошколских домова са подручја Шумадијског и Ужичког округа освојио је прво место (Домијада у Јагодини).
На другом књижевном сусрету „Меморијал Гордане Брајовић“ у Алексинцу такође осваја прво место. Следеће године, на трећем књижевном сусрету, освојио је друго место. На IV сусрету омладине домова средњих школа Републике Србије у Београду опет је његова песма проглашена најбољом. На деветом такмичењу из области књижевности Републике Србије био је трећи.
Остали су забележени сусрети са песникињом Миром Алечковиц, Слободаном Станишицем, Драганом Лукићем, Милосавом Мирковићем, Добрицом Ерићем и другим писцима, којима се као дечак дивио и на које се угледао.
Сонетни венац „Сонети пепела”, које је сматрао круном свог песништва, објавио је часопис Липар. Марко није дочекао излазак из штампе тог броја – трагично је настрадао 26. јула 2оо7, на дан Архангела Гаврила.
Припремио је материјал за објављивање прве књиге песама, планирао с пријатељима покретање песничког клуба, а онда је све то прекинула трагедија.
Најдражи песник био му је Бранко Миљковић, чије је све песме знао напамет. Читао је књиге из филозофије, слушао класичну музику. Правио је колаже поезије и озбиљне музике, па су тако остала забележена на тракама његова казивања властите поезије.
Последње две песме – Судбина привида и Постоји време за живот и смрт – написао је пет дана пре трагедије.
Б А Л А Д А
Вечерас небом магле сиве
као немирни облаци плове
и у бескраје непознате
нечујно односе моје снове.
Под голим гранама кестена стојим
и с' ветровима леденим дишем,
самоће своје се вечерас бојим
једну ти песму вечерас пишем.
Покрај мене се тротоаром
пролазници уз причу смеју,
ја стојим и у оделу старом
посматрам пахуље док тихо веју.
Два црна ока ноћас тражим
у мору ових незнаних људи
и једно сећање ове ноћи
у моме срцу стрепњу буди.
Кроз измаглицу сумрачну тихо
ветрови ме у прошлост носе,
вечерас хтео бих да скинем
сребрне пахуље са твоје косе.
Када се ноћас сказаљке склопе
знај на тебе ће мислити неко,
коме толико много значиш
а од кога си тако далеко.
Ове ноћи једино ти би
скитницу једну могла да спасиш
и овај суморан град би ноћас
само ти могла да украсиш.
Хтео бих ноћас руку твоју
дуго да држим и да грејем,
хтео бих ноћас заједно с' тобом
градом да шетам, да се смејем.
Пожелео сам срце своје
вечерас заједно с' тобом да делим
и да шапате слушам твоје
по улицама дугим, белим.
Знај да за тобом ноћас чезнем,
знај да те тражим ове ноћи,
и ако не знам да ли ћеш можда
икада у мој живот доћи.
Ал' ја те чекам и верујем
ти си још увек тако млада
додји, заједно ове ноћи
да побегнемо из овог рада.
Додји да чујеш како ноћас
за тобом куца срце моје,
додји да заједно пронадјемо
срећу што чека на нас двоје.
Светиљке уличне светлуцају
огромне казаљке на старом крову,
скоро ће поноћ да откуцају
и да најаве годину нову.
Сребрнаст прах већ тихо собом
шеталиште прекрива цело,
био бих срећам да сам са тобом
све је крај мене тако бело.
Ово зимско вече бих хтео
да са осмехом поделим твојим,
тако сам срећан што сам те срео
док под кестеном усамљен стојим.
И само једну жељу имам
док за очима твојим жудим,
да вечерас заспим у њима
и да се никада не пробудим.
А ако случајно пожелиш и ти
некуда сама поћи без трага,
знај да вечерас на тебе чека
неко коме си бескрајно драга.
Вечери зимске драге су ми
и ако их са тугом делим,
о, ма где била, вечерас ти
све најлепше од срца желим.
Желим ти да сретнеш некога ко ће
умети твоје срце да схвати,
да никад не будеш друг самоће
и да те срећа кроз живот прати.
Ноћас ти срцем песму пишем
под кестеновим гранама голим
и дах се леди док тихо дишем
и слутим... да те можда волим.
Ал' не знам дал је ове ноћи
крај тебе можда други неко
и пуне суза моје су очи
што си од мене тако далеко.
Опрости ми што осећања
од тебе ноћас нисам крио,
опрости што сам према теби
вечерас тако искрен био.
Опрости ми ако те можда
никада више не будем срео,
ал' знај да бих ти ако додјеш
на поклон живот предао цео.
Ако икада пожелиш доћи
и срећу са мном будеш хтела,
поклонићу ти све зимске ноћи
и чекаћу те Санела.
Једном кад с' последњим мирисом снега
младост отпутује некуд без трага,
знај да ћеш ми и после свега
заувек остати бескрајно драга.
Пожури, додји, ја те чекам
док сам још сам, док си још сама,
јер сутра када године продју
ко зна шта ће бити са нама.
Будимо срећни кад зима продје.
будимо срећни док смо млади,
да ћеш у овај град да додјеш
ја још увек живим у нади.
Под овим кестеном чекаћу те
сваког пролећа и сваке зиме
и знај да сваког дана и ноћи,
шапућем твоје прелепо име.
Не дај да нам прекрије стопе
са годинама модра тама,
не дај снегови да се топе
јер зима припада само нама.
Одлучи да ли ће овај живот
да нас растави или споји,
а ја знам да негде далеко
за нас двоје срећа постоји.
Сачувај младост ноћас те моли
док му се срце губи без трага,
неком коме ћеш са првим снегом
заувек остати бескрајно драга.
К О Ц К А Р
Нечујно мрзне огледало реке
Гаврани црни по браздама кљују,
А однекуд се из тишине неке
Ударци секире с дрвљаника чују.
Још један дан се прикада бескрају
Сам покрај пруге напуштене стојим,
Под пахуљама прагови нестају
А ја се надам возовима својим.
Са висова се у долине знане
Немушто магле котрљају сиве
Док бројим давно прокоцкане дане
И срца свога бројим ране живе.
Тако сам много од живота хтео
А тако мало о животу знао,
Са безданом се тако рано срео,
И испред њега непомичан стао.
Над уснулим се пролећима мојим
Судбина моја као авет нагла
И чељустима прогута својим
Све моје снове, као ова магла.
Често у небо пролећно сам глед’о
Док прве ласте градиле су гнезда
И младост своју провео у бледом
Трептању крупних, светлуцавих звезда.
У њих милион пронаћи сам хтео
Ону која је само мени сјала,
Ал’ пре но што сам ишта пожелео
Она је са мог хоризонта пала.
У лутању се, без путање јасне
Сви моји снови младалачки скрише,
Јер када звезда једанпут угасне
Жара и сјаја нема никад више.
Живот је коцка, ја сам коцкар био
И на ту игру све што имам дао,
Младост сам истог трена изгубио
А једва и сам за њу да сам знао.
Зар ме у свакој тужној има причи
Ко се то игра са судбином мојом,
Зашто ми цео живот на сто личи
Прекривен танком, зеленкастом чојом.
Ко то у моје карте увек гледа
Ко то од мене моју срећу краде
И задњу пару тражи да се преда
А да ниједну уложио није.
Цео се живот врти на рулету
И одједанпут у неповрат сурва
И сви коцкари на овоме свету
Сви добро знају да је карта курва.
Лошом се картом и мој живот зове
Пламен сам свога прокоцк’о огњишта,
Али са истом, ја бих ноћи ове
Поново пош’о на све или ништа.
И ове очи губитничке моје
Још оним давим светлуцају сјајем,
Не жалим дане прокоцкане своје
И опет на њих све што немам дајем.
Са својом срећом док дугове плаћам
Добитке своје ја не знам да ценим
И све што узмем, све судбини враћам
Јер ја се коцкам са новцима њеним.
Једном сам хтео некуда да пођем
Тамо где расту јорговани бели,
Са прегршт снова прекрасних да дођем
И несрећнима срећу да поделим.
Да видим раскош, веселост, лепоту
Да душу своју загрејем од студи
И само један дан у свом животу
Да живим као и сви срећни људи.
Само једанпут на огњишту њеном
Промрзло срце од снегова да згрејем
И да њиховим назовем се сином
Да се с њима на трен насмејем.
Хтео сам свима осмехе да пружим
Радосних лица и плавога неба,
А нисам знао да ће у животу
И мени среће на поклон да треба.
Сад покрај пруге напуштене стојим
Док се преда мном сво небо црвени
И питања се једног тако бојим:
- ко ли ће срећу да донесе мени? –
Куда да кренем ове зимске ноћи
Сви ме у овом животу већ знају,
Да л’ бар у живот будући ћу моћи
Или већ стојим на његовом крају?
Снегови бели путеве ми скрише
Нека ми звезде о прошлости суде,
Кад после свега не верујем више
Нити у снове, ствари, ни људе.
Полако схватам док кроз живот скитам
Судбина моја од мене је већа,
Ако ме неко о прошлости пита
Знам шта је живот, не знам шта је срећа.
Нечујно мрзне огледало реке
Нада мном небо натуштено цело,
Са стрепњом гледам у бескраје неке
Још једна ноћ се облачи у бело.
Снег тихо пада, лепрша из таме
Пахуља безброј пред очима мојим,
Са неверицом гледају ме даме
Своје се среће ове ноћи бојим.
Каква нам сила то живот кроји,
Каквим то морем наше лађе броде,
Ја знам да срећа за сваког постоји,
Ал не знам путе који до ње воде.
Вечерас знам да звезде нису криве
И знам да туђе грешке плаћам неком,
Док кроз тишину измаглице сиве
Огроман месец излази над реком.
Златне се нити преплићу из таме
И мојим срцем вез чаробни ткају,
Пролећа моја још чекају на ме,
Срећа је моја у његовом сјају.
Нека ме води пут судбине моје
Плам прокоцканог греје ме огњишта,
Преда мном карте затворене стоје
Ја опет идем на све или ништа.
И као коцкар, цео живот стављам
На карту своје будућности целе
И чашом туге пркосно наздрављам
Данима који од среће ме деле.
Замрзло сија огледало реке
Ковитлац снега низ пругу се вије,
Блиста се покров месечине меке
Ниједно светло упаљено није.
Ноћас док стојим у оделу старом
И фијук ветра слушам из далека,
Ја знам да нигде са искреним жаром
На мене писак једног воза чека.
Све око мене већ дрхти од студи
Чује се звекет оголелог грања,
А у мом срцу пролеће се буди
Док о пурпурним свитањима сања.
Замрзло сија огледало реке
Нестају снови у одсјају бледом,
А мене греје плам светлости меке
Која трепери над тананим ледом.
Стаменковић Марко, написао: 2оо4. год.
ЂУРЂЕВДАНСКИ САН
Дођеш ми понекад тако у сан
некако са мирисом мајских јутара
испружиш чаробан и бео длан
и пред мене станеш
као калуђерица испред олтара.
Ништа не говориш, само ћутиш
али твој поглед пун је немуштих речи
које само ја могу да разумем
као што лик свеца разумева
молитву убоге жене
која пред његовом иконом клечи.
Чежњу од мене покушаваш скрити
на трен ми у сну замирише липа
и ветар нечујно, тих баш као и ти
по дугој коси цветове ти сипа.
Осећам ватра некадашњих дана
да и сад тиња још у теби целој
док испод старих олисталих грана
с осмехом стојиш у хаљини белој.
Гледам, а не знам ко си ти и шта си
какву то тајну твоје око крије
свадбени вео док ти лице краси,
о, боже, бело на сну добро није.
Безброј је питања ту у мени целом
док тихо луташ по сновима мојим
и поглед скриваш под свиленим велом
поглед којег се тако силно бојим.
Твојим бих срцем к'о лахор да пирнем
очи ти сјаје месечевим сјајем
знам да ћеш нестати ако те додирнем
али ти ипак своју руку дајем.
И тад се из сна изненада пренем,
у црној ноћи остављаш ме сама
и не знам коме и куда да кренем;
када на пепео замирише тама...
Јутарњи сумрак још посвуда влада
и нека тиха пролази ме језа,
питам се: - чија била ли си млада -
и још се сећам твог свиленог веза.
Млад се још месец сија изнад грања
венац ђурђевски још ти је над главом
твој тихи шапат у јутру одзвања
и још твој лик видим у облаку плавом.
Док тихо пловиш моје душе луком
осећам, видим те задњи пут у веку
како исплетен анђеоском руком
мирисни венац испусташ низ реку.
О, тако јутрос желим да ти кажем
да све је твоје још увек у мени
и да те птице мога неба траже
кад год ђурђевак пољем озелени.
Да ће пољане и сводови плави
изван бескраја, само наши бити
када се звезда неугасла јави
у сну што ћемо обоје уснити...
... Дођеш ми понекад тако у сан
ко неки лептир, тајанствен, чудан
и само док дланом додирнем длан
ја сам зачаран пре него будан.
Стаменковић Марко, написао 1999.год.
КАТЕДРАЛА
Предалеко од дана који још свануо није
сам сам. Преда мном земља на два се дела слама,
тражим себе у јутру које се под њом крије
из пукотине неба кључала извире тама.
Овде ничега нема, осим крви на мачу
истине која се оте сазвежђу привиђања,
где само крваве звезде над понорницом плачу
за ждралом који је умро на дан свога рођендана.
На једној страни Месец црн, попут катрана стоји,
са друге блистају златни кровови Катедрала
тамо где ничија сенка не жели да постоји,
одвикнута од себе наивном прошлошћу Грала.
Којим би путем пошла, кад раздаљине нема
између таме и светла, краја и почетка,
на вечну реч док вреба његова анатема
на последњу и прву без наследника и претка.
Наивно верују дани: - Сунце се изнова рађа -
једино поноћ схвата колико хладан је пламен
искра; истоветност надања и безнађа
тај знамен истока једном кад се излије у камен.
На страни Месеца стојим ал' видим Катедрале
и, знам да ћу се с њима пре него с понором срести;
Фениксе! узлети птицо! зачуј ме Свети Грале:
не одрекох се Бога, већ његових заповести!
Стаменковић Марко, написао: о7. X 2оо6.год.
МИХОЉСКА НОСТАЛГИЈА
Спушта се вече, свуда око мене
Просути стоје сребрни бокали,
Миришу баште скоро заливене
Преда мном небо као да се пали.
Хиљаде звезди на хиљаду снова
Боје пред мојим очима се муте,
Шуморе крошње старих јабланова
Гаврани креште, на растанак слуте.
Светиљка једна на улазу сија
Још једна јесен пијана од вина,
Самоћа ова вечерас ми прија
И сетни звуци ноћних виолина.
Још старе ватре у мом срцу горе
Поново чежња и поново сета,
Жар пријатељства, осмеси до зоре
Сећања, слутње и михољска лета.
Једна је звезда с неба тихо пала
Ја сам је дуго тражио са сетом,
Никад више није засијала
Једна је младост прохујала с летом.
Сада је јесен, ждралови се селе
Са чежњом гледам просуте бокале
И старе ватре давно изгореле
Опет у мојим очима се пале.
Сећања бледа врх столова празних
Покрива сребра месечине меке,
Јесење руже миришу из вазни
И дуго дрхти огледало реке.
Стаменковић Марко, написао: 1.X 2ооо.год.
НАДНЕСЕШ ЛИ СЕ ИСКРЕНО, МОЖЕШ ДА СЕ
РУКУЈЕШ СА ЗВЕЗДАМА, СУНЦЕМ ИЛИ КИШОМ
Понекад ми се случајно сасвим
У топла јутра, ил’ сумрак звездан
Учини као да пловим небом
У расплинутих видика бездан.
Учини ми се да видим вечност
Када свежина испуни зрак,
Кад ноћник ветар с’ даљине пирне
И проћарлија кроз први мрак.
Негде у мени живе тренуци
Пуни ведрине, спокојни, чисти,
А када дани к’о птице прођу
Само мириси остају исти.
Често, док седим на старом пању,
У животворне априлске дане,
Осетим живот горе у грању,
Осетим липе и јорговане.
Учини ми се да и душа
Заједно с њима пољима плови
И учине ми се тако блиским
Све тајне неба и сви снови.
Кад с расцветалих воћњака ветар
Покида тихо цветове розе
И када падну као сузе
Капи са тек орезане лозе.
Кад зажуборе кроз тишину
Потоци бистри, планински, плави
И када песму зрикавци почну
Овде у росној, мирисној трави.
Учини ти се како су близу
Сви ти далеки небески звуци
И и осетиш тако у једном трену
Као да звезде држиш у руци.
И одједанпут све ти је знано
И ништа више није ти туђе,
Кад као лопов, пролеће рано
Изненада ти у душу уђе.
Осетиш тада у топле дане
Сва твоја чула пољима језде,
Заволиш живот, заволиш гране
И пријатељима назовеш звезде.
Када се пламен истоком проспе,
Заволиш све што расте и цвета
И кроз душу те ведрина оспе
К’о мирис киша у топла лета.
Поздравиш небо, поздравиш птице,
Погледаш Сунцу у очи право
У учини ти се његово лице
Као да каже и теби – здраво –
Одлуташ тако к’о лептир бели
У непознате далеке краје
И помислиш да ће кроз живот цели
Тако да остане, тако да траје.
А када други долете дани
И с југа када ласте се врате,
Кад стигну нови сутони рани
И када нове донесу сате.
Кад се прошлост тихо прикраде
И када стигну тренуци сиви,
Та успомена на прошле дане
У теби остаће вечно да живи.
Схватићеш да си проживео
Читаву вечност за сумрак звездан
И опет ћеш гледати занесено
У расплинутих видика бездан.
Где су ти дани и топле ноћи
Запитаћеш се, тихо, у себи,
А небо ће се насмешити
И рећи ће ти: „ту су, у теби“.
Стаменковић Марко, написао: 1998.г.
Песма освојила I награду, писана на такмичењу у Београду
Дом ученика свих средњих школа у Србији.
СВЕТЛОСТ ПЕПЕЛА II
Разнеше ми ветрови
пепео са длана
ту успавану ватру којом сам хтео
да загрејем твој осмех залеђени
да обасјам обзоре скамењене
да пробудим анђеле уснуле.
Остадох сам
Са прегршт
Недосањаних снова и глувонемих речи
Сам
Пред својим ликом
Који се претвори у ждрала
Са кључем бездана у кљуну
У који одлепрша
Да ме чека.
Са оне стране сна
Где нестају звезде падалице
Које се пред мојим очима гасе
А у њеним поново пале
И сијају
Сијају истим оним сјајем
Који украде
Ноћ од јутра
Смрт од живота
Пепео од ватре.
Стаменковић Марко, НАПИСАО: 2оо7.Г.