Лепа Симић Лепа Симић
Једног мајског дана угледала Пролеће, на Југу земље Србије.
Одмах после средње школе Запад је узео за руке и одвео...
Завичај јој је остао у срцу. Матица - Богиња успомена и љубави.
Живи и ради у Цириху, њеном сањаном граду, у њеној другој Отаџбини..!
Срећна је мајка. Оптимиста... Идеалиста..
По опредељењу једна поетска уметничка, романтична душа... духовита - зна шта хоће од живота!
Брза... и велики сањар!
Њен хоби је постао и њено занимање!
Поезија јој је: Оно што највише воли! Прича са осмехом.
Песме објављује у свим одговарајућим медијима: зборницима, листовима, сајтовима широм света...
Члан је управе српских писаца Швајцарске.
Члан колегијума за реализацију пројекта: „Како песмом да мењам свет“ - www.poezijascg.com. Награђивана више пута.
Инспирација јој је јак мотив за писање. То је чини срећном.
Идол: Десанка Максимовић и још многи...
Велики читалац, љубитељ 'есеја' 'љубавних романа' животне приче засноване на истинитим догађајима,
филмова и поштовалац многих писаца.
МАМА, САЊАЛА САМ ТЕ
...чешљаш моју дугу косу,
и певушиш
ону твоју омиљену песму:
Запевала сојка птица...
А затим како јецаш,
плачеш…
Као неко је посекао багрем,
покосио твоју цветну башту,
ишчупао босиљак крај камене стазе
што води до улаза ...
Прилазиш огради, крстиш се,
шапућеш: 'Боже, сачувај!'
Бришеш сузе,
и
скрушено
гледаш у небо
које се црнило од густих облака
...Олуја се спремала...
Неко као да је био иза мојих леђа…
Туђ и мрачан…
Страх! Будим се…
Отварам очи,
гледам на сат:
дубока ноћ…
... шта значи овај сан!?
Можда је мама будна,
можда ме чека
да јој дођем сутра.
Шта ли значи тај сан,
роје се роје
и
муче ме питања…
МЛАДОСТИ МОЈА
Зар да те стрпам у ове малене
стихове и дочарам другима
како мирно дремаш
у мом затрпаном погледу.
Моје мисли још увек трче
по долинама... испод јабланова!
Дуњо необрана...
Душа је кожу пробила
свукла се према лакту.
Туку ме сећања
и ватра је... згасла, са огњишта
Разгрћем мрак
да пробудим Сунце!
О младости..., јуриш
к'о оркански ветрови -
неосетно љуштиш живот!
Песмо, не знам да те скројим
свилен конац бежи ми из руку
у ово мутно свитање.
Тамо далеко од мене
где се ласте љубе,
тамо је моја колевка,
тамо ме срце вуче.
Младости моја!
Кад већ више не могу да те зауставим
Задњим те криком молим!
Остани тамо -
тамо где си цвала
уз божуре румене.
SMS 'СЕСТРИ'
Мила,
посматрам туђе баште..
Мирише мајчина душица...
Погнуте главе тражим лептира у ружи...
Пред тамним зеницама
надвиле се мисли...
Некада, нашим се вртом
ширила музика...
Мама њеним погледом
пуним страха и нежности
чекала нас је на окупу.
Остала ми та слика
као белег на срцу...
Као ласта са југа
отишла сам татиним стопама...
Судбина ли, шта је...
Али сав простор у мојим мислима
био је посвећен вама...
Бојала сам се...
Раздвојиће се небо
прогутаће ме облаци..
Умирала сам од чежње
на корак до загрљаја.
Знојили се дланови...
Гледала свој живот у ваздуху,
летела са птицама заједно...
Нисам се жалила....
Дланом о длан, прохујале године
...шта још да ти напишем...?
Потрошила сам слова...
Осећам се као стврднута прашина.
Живот је игра, и авантура...
Једно парче од картона...
Вечерас пловим кроз самоћу
ова ће ноћ трајати....
Док чекаш
да шкрипне капија,
ја ћу бити 'празник'
за сав свет који путује
у мислима...
ЗАКРПЉЕНЕ МИСЛИ
Као камен стојим
не могу се маћи
замислим се
и препустим ветру
да ме тресу
јесењи дани..
А ти мила моја
чекаш ли ме...
Крај ватре
у тами...насукане мисли
да л' сам одгодила време
да ли ћу доћи
за празничке дане...
Молим звезде
по ноћноме чувару
уздах твој у осмех
старачке боре да развуку...
Да не дремаш
на столици сама
и не плетеш мисли
све до зоре.
Дражесна моја мајко -
танка је линија живота
пази да не озебеш
огрни топла недра твоја
не извируј кроз прозор
одјеком нестрпљења...
Да не живим вечно
у покајању
што ти нисам близу...
Сакрила бих се у теби
као Сунце иза црвеног неба
топлином да ме грејеш
све док будеш - све док будем жива!
УЗМИ ...
Узми ми очи,
утисни их као печат
преко искривљених линија
на длановима,
да плешем са твојим мислима.
Изблиза на теби да бележим
наше време...
Немој ми повредити вид
кад стиснеш шаке,
и изгубиш контролу над собом.
Натенане остављај траг
до бескраја...
Као коцку ваниле
сипај ме у душу...
Да се стопим - и осетим топлину
испод твоје коже.
Узми сав мој свет
и ову песму
за тебе је писана...
Помози ми да срушим барикаду
Ништа није вредније од постојања
наших додира...
Осуди ме на доживотну 'љубав'
и,
кажи
како да те зовем!
1996. г.
КАО СЛИКАР
Из мисли, премештам те
на платно
и као сликар
пресвлачим твоју сенку.
Растеш у мени
да те сакријем немам где.
Ти си се спустио као Сунце и
пружио ми руку…
тад си ми пролеће заденуо у косу.
Јесен исчупао из мојих пора,
начинио ме гладном раја…
твоје миле очи,
пробудиле девојчицу у мени.
Ја сам пила твој поглед...
ти си упијао мене!
Исплела сам пуловер
посвуда слова твог имена,
облачим те свакога дана.
Постао си једина локација
у мојој меморији...
ја сањар
ти само сан,
свих мојих нежних мисли…
Зачарана у том кругу пишем…
а знам,
Љубав је суђена само некима.
Изгубила сам страх, певам…
И онако ће све то
живот да избрише…
СНЕГОВИ
Стојим,
на раскршћу мојих жеља...
Између нас
пуст хоризонт....
очи у празно окренуте...
Пахуље веју
у ритму музике
враћају ми твој глас
лебдим...
Ушуњаваш се у мојим
рукавицама
као грудва снега,
провлачиш инспирацију
кроз ледене прсте.
Повезујем наш сусрет
на неки мој блесав начин
и мазим сваку пахуљу
која кисне на лицу мом.
Изложена искушењу
правим трагове у снегу.
Кроз мене пролази
читава композиција емоција.
Задесила сам се
у тренутку снежних чаролија...
тајно ти поверавам мисли...
Желим, да се сретнемо,
онако непланирано...
на неком раскршћу
само ти и ја.
СЕЋАЊА НЕ БЛЕДЕ...
У хладу бунила, устрептале мисли...
Снага подупире, празно време!
Та чудна обузетост...
Опсесија...
његов лик... 'урезан'
у моје памћење.
Он лупа у моја јутра
знам
опседнута...
Чим се пробудим, -
прво на њега помислим...
Завлачи ме у празнину тишине...
Шиба питањима...
Више се не сећам
како се довукао у моје груди,
оставио печат...
Прејак за моје нежности...
Ноћас,
навијам за своје снове
за пролећно сећање
и онај намамљени простор
У Венецији...