Тодора Шкоро

Разлика
У мом сну
боје се смеше,
а у твом плачу.

У сну моме
разлежу се песме
раскалашне,
а твојим влада
светачки мир.

Мој сан
мирисом  љиљана
опија,
твој тек за
тамјан зна.

Како ме онда
сањаш,
мој грешниче?

Варка

У тами заумља
мним:
не постојиш
и није те било.
Варка си тек
и сен,
ветром донет
као туга
на моје крило
док сним.

Магле

Кад се разиђу магле
што си их у мом оку скупио
неће остати ништа осим стида.
А тог свевида се бојим и стрепим
да ћу лепим звати неке јадне неизгледе,
па дрхтим да ли то моје магле бледе
и хоћу ли једном кад све мине
морати да очи склопим
да голе ме истине не заслепе.

Феникс

Ниси ти ватра
којом светлим;
само си огњило био
мојих тама,
трен мога буђења
из кошмара
и случајни сведок
овог феникса
од чијег плама бих
да те сачувам.

Пут до себе

Колико странпутица има
на стази до Светог Грала?
Колико падања и надања?
Колико лажних пехара без сјаја?
Ако на том путу
напоји ме жедну
тек кап из чаше
мојих сầњā
и мојих веровања,
зашто још ходим
стазама многим?
Зашто ми не каже неко
да Свети Грал је далеко,
далеко...
У срцу мом скривен.

Орионов усуд

Син ветра сам
па проклет лутам
без смираја.

Чедо даљина,
и неразума,
и неспокоја.

Војник слободе
без станишта,
без циља.

Ловац тек
са уловом
од снова,

Не лови ме, зато,
Артемидо
моја.

Анима

Буди мој мир
и бићу јасика
без ветра
устрептала.

Буди роса
и бићу нога
девојачка
у јутрење.

Буди кладенац
и бићу жедна
љубављу
напојена.

Само буди,
буди ту.

Пређа покидана

Без пређе и кудеље
снове ткам.
Нит се истрошила,
покидала,
некада свила била,
сад ни кучина,
ни паучина,
а ја ткаља очајна
што снаге има
да сања и без
предива.

Мук

Веровах
Песма што боли
Био си

Чуо се пој

Сад само
Тишина јечи
И мој

Непребол

Тама

Светило моје,
свет без тебе
не светли,
ни свеци ми
нису свети,
ни њихови ореоли
светли,
без тебе,
Светило моје,
мој свете
на небо вазнети.

Живот

као испуштена
петља
једног плетива,
осуђеног
да се рашива,
да се распара,
док не остане
нит нема,
безлична
и док га плетиља
уморна
у клупко не свије
и скрије
у заборав.

Ономе Који Јесте

У безречју, а не у стиху
те налазим.
Насмешен и благ
збориш језиком љубави
пред којим васиона ћути,
а песници поглед крију.

Трен

Не. ниси ти
мој сан,
ни дан ниси
свевидни, дуги.
Тек си трен
у зору,
дах мимохода
таме и светла,
безнађа и жеља,
јаве и сна,
у тесним дверима
животног
неизмера.

Ђурђевско јутро

Свиће у греху
одвајкада.
у непослуху, обести, смеху,
ђурђевско јутро,
окупано
мирисом смиља,
кристалном росом
и ногом босом
девојачком, белом,
што пољем лети
газећи чедност
без срама,
само тог грешног дана,
закриљеног
паганским велом.

Ћутањем те чувам

Тражим те
као загубљену реч
у заумном часу.
Месецу једем лик.
У бол се претварам
што друге изједа,
па патим уместо њих.

Јер слутим,
ако проговорим
кроз уста ћеш ми побећи
на најдаљу звезду
да те не нађем никад.
Пљујем назад месечев лик
и само тихо роморим.

Ниска времена

Расула се
моја сутра
као ниске
потргане.
Сама ходам,
чувам ниску
мојих јуче
у грудима,
равнодушна,
глува, нема,
за будуће
неке дане.

Старозаветна

Чује се само
Плач икона

И она
Старозаветна
Од искона

Све Јов до Јова
Широм Косова

Последња сетва

Презрен се враћам
у поља опустела
бременита јауком и клетвом
место плодом.
Скрушен кајање сејем
жељан да опрост уберем
над грудом родном
док ме у недра своја
не прими занавек.