Данијела Шипош-Ракић

Рођена у Новом Саду,1979. године.
Дипломирала на Филозофском факултету (2007), на смеру Српске књижевности и језика.

* * *

Љубављу те, гладног храним,
појим те капима са дланова мојих,
на очи ти мир спуштам,
да не гледаш,
све неправде овог света,
да не пробаш
да их исправљаш,
да не изгубиш себе
у покушајима.
С вечери,
шаљем ти гласнике,
да те пожуре,
да не останеш без заштите.
У свитање,
кућу метем,
како би истерала зле,
који ти на пут стају.
А у глуво доба,
бдим над тмином,
која се увија око нас,
и светлим ти пут кроз сан.
И тако годинама,
и све у страху
да ћеш једном то приметити,
да ће магија мог труда нестати,
да ћеш једном на пут кренути,
без благослова мог.
Бојим се времена
када више љубави бити неће,
кад тмину речима,не будем могла отерати.
Да се не деси,да твој сан изгубим,
и не будем више могла провлачити
прсте кроз косу твоју,уснулу.
Бојим се дана
када ће се,о ужаса,
нечија туђа коса
петљати међу прсте моје,
и бити исто тако драга
као твоја некад. 

ЖАО МИ БЕШЕ

Зраци сунца ми обасјаваше сан,
у рана јутра.
И осећаји беху дубоко,
водише  несвесно тело.
Још мало украсти од сна...
Топлина  твоја
будила ме у свитање.
И уносила забуну
у снове моје.
А ти си звао,
мирисала је кафа...
Сан ли је ово?...
Тело ми се тромо извијало,
мислећи на руке твоје,
топле и дарова пуне...
Попуцала би кожа,
од жеље за љубављу,
од жеље за погледом једним,
од сила природе које су те звале.
Дођи,сад кад те зове...
Заборави обећања дата,
Спусти се на моје снове од паперја.
И осети мирисе мог буђења.
Мирисе природе у пролеће,
мирисе од којих се ноздрве шире,
мирисе пољског цвећа и мајског уранка.
А ти си седео просто,
ватру радошћу палио
огњиште грејао топлотом својом,
и мислио о данима прошлим,будућим
о путевима који нас чекају,
о беспућима која смо прошли.
И трен је прошао,
немо поред тебе,
пролећа осетио ниси,
на врата,широм отворена,ушао ниси
чак ни не слутећи шта те иза њих чекало.
Ни освруно се ниси...
Испио си кафу своју,јутарњу,
кораком тешким стао си на кућни праг ,
удахнуо и нестао у мислима усамљеним.
Жао ми беше...
Видео ниси,
јутро у мојим очима,
радост у мом погледу,
сан који ме донео теби,
у јутро једног пролећа.
Жао ми беше...

* * *

Погрешила сам,
што сам љубаљу својом,
покушала твоје дланове загрејати.
Што сам мислила да ћу
буре преживети,
што сам веровала да
бесмртни смо.
Моје висине,
никад дотакао ниси.
Вредан ниси био,
мојих туга и радости.
Ништа моје није ти
Свето било.
И љубав моја,
тако дуго скривана,
бојала се изаћи
на светлост пролећа.
А када је засветлела,
мислила сам заслепиће све...
Али Сунце твоје
прекрило је светост њену.
А нечије туђе очи
измилеле су из песка времена,
да своје прсте
спусте на дланове твоје.
Да својом љубави
твоје дланове греју.
А ја слепа,
видела нисам,
туђе очи,
туђе прсте,
туђе снове,
са твојима стопљене.
Твоју тугу
нисам хтела препознати.
Сада је она и моја.
Сада је знам.
Сада је осетим.
И више нема смисла
причати,говорити...
Нема смисла
сањати с тобом.
Док ти сањаш
неке друге снове,
мени недоступне,
мени скривене.
Јер љубав твоја
никад није мене
грејала,
никад ме покривала није
у бурама
и ноћима хладним.
Све што си ми дао
било је са пола срца дато.
И боли,боли
срусена вера
којом си ме крстио.
И дечје очи,
мојом љубави појене,
које мене гледају,
а ја њих без туге
погледати не могу...
Сваки поглед је
нови пораз,
нов бол и сећање,
да никад једно бити нећемо
да су наша деца,
њеним именом крштена.
Зашто си то дозволио?

* * *

Кроз снове те осетим,
кроз ствари те се сећам,
да ли си то хтео?

Мисли моја,
благословена била,
молитва је свака
реч која твојим словом
почиње......

Буди ме ноћима,
али не остављај ме,
јер без крила твог топлог
ја заспати не могу.

* * *

Through  my dreams, I feel you,
through  things, I remember you,
is that what you want?

Oh, my thought,
blessed be,
the prayer is every
word,
that begins with letter
of yours....

Wake me up,
through nights,
but don't leave me,
without your warm wings,
I can't fall asleep.