Јасмина Шикић
СРЦА ПУТОКАЗИ
У животу има битних ствари,
и морања, а и обавеза,
ал’ се срце пуни од нествари,
та космичка њега држи веза.
Када Сунце у зениту своме,
житно поље обоји црвено,
поезија пише се о томе,
поље моје песмом обојено.
И ја јурим кроз те жита влати,
пуштам руке да их класје мази,
и не мислим што пролазе сати,
јер ме воде срца путокази.
‘Ајде реци кад је права срећа,
јел’ ти срце титра од нествари,
хајде реци дал’ је срећа већа,
кад му нудиш опипљиве ствари.
НАВИКА 25.10.2008. *
Да сам стала у оном тренутку,
када суза титрала ти оку,
да сам тебе чврсто заглила,
и одвела месту које чувам,
на би жеља ломила ме сада,
ја дужила не бих остварење,
него бих те лако поставила,
ту на место које теби првим.
Али траје ово наше нешто,
баш предуго, да разазнам тренут,
ја прескочих жељу првобитну,
због навике да те стално тражим.
НИШТА МАЊЕ 25.10.2008.
Дивна, тако дивна патиш све те дане осамице,
па чудно је време дошло, да се лоши на трон мећу,
немаш неки транспарент:” Видите ме, онол’ка сам!”,
ћутиш међ’ тим протувама што канџама ружним гребу,
а, ти нећеш да загребеш, ти би лепо лепом дала.
И опстају фолиранти, преплићу се с плитком фором,
то дубоко твоје око, такву површ и не види,
не треба ти лицемрје, ни реклама промотивна,
желиш срећу ону целу, а газе те мизеријом.
И остани на свом месту, не макни се, не утопи,
нећеш срећу никад наћи, у тим бизар штандовцима,
само једна срећа има, она цела и срчана,
коју желиш, не варај се, да ти мање од ње треба.
Живи таква, дивна своје,
погодиће тебе прави,
ма луд јесте овај свет, ако теби не да пар,
нека иде дођавола, ако срећу ту прескочи.
Душки
СВАКИ НАШ ТРЕНУТАК
Све бих друго бацила од себе,
да ја могу цела ти се дати,
да ја имам сво са тобом време,
пољубцима да се броје сати.
На вече бих писала по песму,
да опевам сваки сваки наш тренутак,
свако место где смо се грлили,
омиљени било би ми кутак.
А, када ми дођеш с неког пута,
слушала бих приче из даљина,
па бих тихо тебе упитала,
Срећо, моја хоћеш кћер ил’ сина?
А, ти би ме грлио до зоре,
упијао капи са усана,
два би наша срца саставили,
до следећег ми љубавног дана.
СПАСИ МЕ БОЖЕ (ОД МЕНЕ САМЕ) 28.10.2008. *
Ситни већ сада куцају сати,
поноћ ће Душо, нећеш ме звати...
Ја силим главу да мудра буде,
и да задржим све драге људе...
А, терам своје срце на руб,
била сам човек, а сад сам стуб...
Немам без тебе милост ни вољу,
у мени љубав и бес се кољу...
Ја трујем семе из ког сам стала,
мајка ме не би такву познала...
Да пукне глава од неке туге,
само те чекам у ноћи дуге...
И нисам вредна пажње ни труда,
ја живим само за тобом луда...
И убила сам животни жар,
што био ми је од Бога дар...
Спаси ме Боже од мене саме,
извуци душу из ове таме...
Опрости немоћ којом се кријем,
дај ми да битку срца добијем...
Врати ме на пут и дај милости,
да срце моје себи опрости.
ТОК СРЕЋИ 28.10.2008. *
Иди и понеси део реке...преболећу...
само иди, не гледај ме, очи су ти дивне, снене,
тај ми поглед срце пара, доста рана већ на њему...
одлази, јер немам снаге да те више себи враћам.
Пола Саве и Дунава, поштено је с моје стране,
имаш сада тол’ко воде, а довољно имам ја,
запливај ти својом страном, нек’ те реке срећи воде,
ја ћу исто потражити, у некоме току свом.
СТРЕМИ ИСТИНИ 28.10.2008. *
Срећу јуриш оберучке, поред тебе лају кучке,
те керштине ти се гнушаш, само своје срце слушаш.
Хоћеш љубав ону праву, трпиш ову дневну страву,
са презиром гледаш глуму, а срећа је на твом уму.
Еј’, једно је што се воли, а све друго памет соли,
мука ти је од блазира, срце само љубав дира.
Па, ако је игде Бога, ти ћеш доћи до тог свога,
стреми смо тој истни, десиће се то, не брини.
ЛАКРДИЈА 10.10.2008.
Ја сам смешни песник твој,
чувам те од тужног стиха,
пишем срца свога згоде,
ал’ ти причам смешне ствари,
нећу Душо, да тугујеш,
нећу и мој јад да носиш,
хоћу да се блесавимо,
а код куће одпеваћу,
своју песму, чемер-стих,
одушићу на папиру,
пролићу се к’о мастило,
а, ти с ведрим лицем иди,
смеј се увек, радуј ми се,
ја сам песник по пресуди,
знаш такви су уврнути,
ал’ не могу да одолим
стиху што ме у ноћ чека,
строфи што се разјарила,
само могу да те браним,
од свог стиха лакрдијом.
ПЛИВАЈ
Ја сам река, корито ти ширим,
да ти пливаш како год ти воља,
да си самном у целоме току,
а да љубав моја те не дави.
ЛЕТИ
Од твоје простоте небо се крије,
јер ти све своје објавиш просто:
“О, боже где је тај мој суђени, ја само овде дивна му стојим.”
А, небо гледа и с тобом плаче, јер пут до срца, лавиринт један,
а, ти сва дивна не знаш за ребус,
ти само чекаш да те пронађе.
Миришеш на сећања.
Патиш као да си љубав изгубила.
Још невољена, а спремна чекаш, да те тај мрдне и да те гане.
Не пати залуд, не чами дане,
него дај одуш својој простоти,
ти јеси дивна, ти си лепота,
ал’ пусти себе,
лети и живи.
На земљи нећеш крилате наћи,
рашири крила, вини се небу.
ЦЕЛО
Поломићу снове од кристала,
све ћу више ја о земљу просто,
бићу кловн, луда и будала,
за сан један што ми с тобом осто.
Нек ме зову дангубом, доконом,
нек смишљају луђе епитете,
надмашићу брижнике лудошћу,
да за њу се речи не досете.
Волећу те и лудо и слепо,
пуританци да цркну од јада,
на мој начин, откачићу просто,
моја воља и моја је страда.
Па да видим ко је тако мого,
а, ко није да до века жели,
ја не могу да се половишем,
само с целим срце ћу да целим.
KOБ Грчка (Tsilivi, Zakyntos), јул 2008
У далеком неком граду, исту звезду око прати,
кренем, бежим да променим, али главу исту вратим.
И за туђим једем столом, не буни се ни мој дроб,
ја трпезу често мењам, ал’ не могу своју коб.
Тек лепота што је видим, да ми простор још за лет,
па оживим и винем се, опет волим тај мој свет.
СМЕРНИЦЕ 09/03/08 *
Како тако лако разумеш све,
не морам да појашњавам ствари,
да сводим реченице,
не реметиш ми ток мисли, него се на њих надовезујеш као да си ја,
савршено ми пристајеш, невероватно се уклапаш,
јел’ то могуће?
Има малих разлика,
то су наше предрасуде,
они запечаћени ставови које су нам прошле ране оставиле,
У реду, не одустајемо од њих, прошлост је непобитна.
Али у бити дишемо исто,
љубав нам главна смерница пута,
истина само водиља срећи,
и поверење једни мотив,
да са средине кренемо врху.
ЗАБРАЊЕНА ЉУБАВ 09/03/08 *
Ова љубав је забрањена, унапред осуђена да никада не буде,
ова је љубав немогућа, а постоји,
ова љубав је социјално неприхваћена, не смемо је објавити на глас.
Никад.
Чак је ни једно другом не смемо је рећи.
Ова љубав је терет и теби и мени.
По некад дозволимо себи малу страст,
једно се увек сети да прекине,
на време.
Ова је љубав проклета пре њеног почетка.
И знали исмо то.
Али, срцима није битан доказ,
срца нису предмет социјале.
ЕНЕРГИЈА 07/03/08 *
Ти ме подсећеш на најлепше успомене,
на детињство, на летовања на Брачу;
миришеш ми на боровину где сам лешкарила безбрижна,
с тобом ми долази небо у које сам лежећи гледала
с покошених црногорских подина, негде иза Никшића,
а, било је тако близу да ми се чинило, ако устанем, закачићу облак главом.
Ти ме одводиш у стрњику панонску, где сам летњим јутрима грабила прву росу,
док сви још спавају, то ми је било омиљено.
Ти ми Дунав враћаш у рукавце, да је ближе мојој малој кући,
да се опет сетим рибарења, чети’р у вис па шта се упеца.
А, ти ништа од тога и не знаш, али имаш енергију свега,
тако дивно на срећу миришеш, да препознам сваку своју жељу.
ЈА НЕМАМ ВИШЕ 07/03/08 *
Теби, што умеш с најмање речи да објасниш вечност праве љубави,
теби, што додловце словиш ИСТИНА, друго ти име не умем дати,
теби, што праве ствари цениш и увек си на правом месту,
теби, што те ураган не може померити с исправног пута,
теби, што сам те измишљала док те нисам једном срела.
Теби је немам шта дати више, сем овог срца које те воли.
РЕП 05/03/08 *
Некад ми је тешко своју песму да поднесем,
бреме буде, кости ломи,
баш се у њој ја својски отворим, да ме дрмне у главу промаја,
а, излети без намере.
Варим дневно проживњене згоде,
па их проспем у стих да одушим,
ух, лакше је, ноћујем поетски,
ај’, да сутра заборавим песму.
Сутра мало, реп је иза мене,
где потрчим, а он замном маше.
ЛОШ ПРОГРАМ (Hygh fidelity) * 02/03/08
Филм, онај што си ми пустио оне ноћи када сам сазнала да ме не волиш,
јебено добар филм, дају на ТВ-у, вечерас,
шта ћу него да плачем, јеби га увек плачем за нечим што ваља.
Променићу канал,
не, закопаћу ТВ у канал и нећу више плаћати претплату за јебено лош програм који и не гледам.
Само овај филм, сјајан је,
штета што не могу да га гледам, као и много сјајног што избегавам од кад занам да ме не волиш.
Толико подударности између нас боли више него све разлике што сам успела да нађем.
ПРЕПОЗНАЈ СЕ 02/03/08 *
Лепа си, не знаш да јеси,
твоје су очи два мала Сунца, само што јаче од Сунца жаре,
не знаш да јесу,
твоје су руке уточиште пустолову
и да се пустиш таквог би ватреног момка ушушкала у свом меком наручју,
а не знаш да желиш баш таквог,
и дух твој је моћнији од свих познатих и непознатих духова,
а ти не верујеш духу своме.
Препушташ се мизантропији,
блебетању и шаблонима.
Немој!
Стани!
Па крени по своме.
Ти си нови предак, ти си она исконска искреност која је данас ретка појава;
веруј у себе, препознај своју лепоту да можеш да је поделиш са људима.
О, ЧЕМУ МИ РАЗГОВАРАМО 02/03/08 *
О чему ми разговарамо, нас четири познанице од 33 до 43,
саме, а ниједна премлада,
после смешног филма уз пријатну кафу, о чему ми разговармо;
о козметици, борама, о маљама на нашим ретко милованим телима.
A, небо је ведро, пола је дана прошло, још има пола за бар једну лаку шетњу,
а, ми седимо и причамо о поцепаним свиленим чарапама и то како треба носити бер једне у резерви.
О чему ми то разговарамо у ово дивно зимско поподне,
а, небо се насмејало, не нама већ некима што сада живе истински,
што не воде рачуна о правој тоалети већ уживају овај дан
и не крију се по нашминканим ресторанима.
Животе, оживи ме.
КАДА МЕ ОСЛОВИШ 28/02/08 *
Таман када смислим сто разлога да те оствим,
кад ти у уста ставим сто поганих речи,
кад одлучим да те више не волим,
и кренем преко врата ћутке,
ти ме тихо ословиш и кажеш оним твојом простом искреношћу
да те је синоћ обрвала туга и да не знаш зашто, дуга ноћ ти није дала сна,
али да ћеш се сада расанити и све ће бити уреду.
И како да одем и коме да одем,
па чије ћу очи ја љубити тужне,
па и редак осмех који ти измамим,
толико је прави, да чекања вреди,
милион разлога што мотам по глави,
не потиру срећу када ме ословиш.
ЗДРАВИЦА 26/02/08 *
И овај ко за врага диван дан,
и то твоје тужно лице које му се полусмехом одупире,
и ове птице што су се распевале Гардошeм,
па ми се чини да читав Земун с њима пева,
а, то твоје тужно срце видим само ја,
а, до славља ми је, природан зов ваљда;
не зовем те да се тргнеш, нећеш, знам да нећеш.
У друштву смо безбрижних,
у друштву смо оних што нас не познају.
Сада нам је олакшање што имамо разбибригу,
лако нам је да се избегнемо, изговор је оправдан.
Немам намеру да учествујем,
глупа је тема, и теби је глупа знам,
чекамо ручак, ја гледам птице:
“Е, видите ону шарену, баш добро место да се птице гледају!”
Не гледаш, не трудим се да ти приђем,
превише је леп поглед, да узалуд траћим ту лепоту,
препуштам се овом предвечерју,
у здравици куцам се са свима.
ГДЕ ТИ ЈЕ ГЛАВА 15/03/08 *
Дрхтиш на ветру, не од хладноће, већ оне жеље која те кочи,
отвори очи за тренут овај, ову лепоту што је пред нама,
коначни смисао убија сада ову дивоту која постоји,
доживљај кочиш, пропушташ нествар што јe на дохват.
Жал иде испред, ремети стварно, како у напред ти можеш знати?
Mожда је срећа на овом месту, прескачеш с мишљу да боље следи,
и ти на прескок с тугом се кидаш, не живиш сада, не знаш за сада,
а, можда ово вече је дивно, где ти је глава да видиш Месец?
КАЛЕИДОСКОП 14/03/08 *
Ти си на моје очи ставио калеидоскоп, па у шта год сам гледала, видела сам најлепши шарениш,
све весело као на вашару,
а, живот јури кроз сиве ноте, свет се у међувремену уозбиљио видно, ономе ко је гледао,
а, ја сам видела пуно ружичастих облачића, две-три дуге у највеселијим бојама...
и мислила то је моје сада, то ми је и будуће...
А, онда си отишао,
спаковао своје ствари, однео свој калеидоскоп...
И та једна сада не гледа у сиву, само једна сада не мисли озбиљно...
-------
Постоје ли боје, озбиљно се питам, или љубав неда сивој да избије?
ХРЧАК 14/03/08 *
Како можеш да седиш ту на пар метара од мене и да ме толико не волиш?
Мислим да између људи, када љубав престане треба ставити зид,
тако, лепо их одвојити, па свако нек’ сваког не воли за себе,
а, не да се врпољимо и јуримо погледима из навике...као животиње,
као два тупава хрчка.
А, колико смо рекли, а колико смо се отворили,
а, колико смо неизреченог ухватили у оним небеским моментима ћутњи,
оних дубоких свепрожимајућих непричања,
када смо само ћутали, а разумели се скроз.
Јесу ли то могла два хрчка?
А, ти сада само седиш, ту на пар метара и не волиш ме.
Да си бар хрчак, да те поклоним неком за рођендан или неком другом згодом већ.
ТИ СВЕ РАЗУМЕШ, ОСИМ ЉУБАВИ 21/03/08 *
Ти све разумеш, све осим љубави;
никада ниси волела право,
никада ниси помислила да свиће не зато да птице виде где лете,
већ да твом вољеном сунце умије сањиве очи.
Ти све тако лепо разумеш, баш све осим љубави...
Ти никада ниси помислила да у исту звезду гледате, а километрима сте удаљени,
ти ниси чекала ведру ноћ, да у јутро испратиш звезду до друге ноћи,
и молила небо да се не љути, да облацима не крије сјај,
те ваше заједничке звезде.
Да можеш да кажеш:” Ето, исти су нам погледи, бар што се звезде тиче.“
Ти све разумеш, осим љубави...и звезде ове.
ПОДМАЖЕМ КАД ШКРИПИ 21/03/08 *
Ја изгледа немам добру биографију, једноставно моје песме увек стоје саме,
а, биографију нико неће да ми “окачи”.
Па добро, нема неке убитачне ставке,
као објављивана сам ту и ту, почасна сам нека у престижном Бла-бла клубу,
па сам се школовала на високим неким местима и имам тр, мр, др завања.
Баш ми је безвезе биографија,
расла сам у стрњици дунавској,
певала сам у пачијем хору,
с жабама се тркала по риту,
на месец сам кошуљу качила,
дудињама белим руке прала,
кад се црним дудом скроз обоје,
старим точком утрину шпартала,
да кривудав сутра пратим траг,
с струном на прст рибе сам пецала,
па их сретне враћала у реку,
од плеве сам јастуке правила,
да ми коса на траву мирише,
под орајом Костића читала,
да и данас моји снови слуте,
да је љубав без мере и свуда и да лепша песма не постоји,
Santa Maria della Salute.
И не марим ја за биографско,
свом сам срцу испунила хтења,
војвођански ја још ћу полако,
и без неких предимених звања,
терам точак, подмажем кад шкрипи,
све док врти, нећу да га дирам.
ШКОЛА ПОЕЗИЈЕ 21/03/08 *
Има песничка радионица, као има школа за поезију,
какав тренинг то да ми приреде,
јел’ то као аеробик, уторком и четвртком,
фине патике и тренерка,
два андола испред тренинга, против упале,
ако нисте дуго писали.
Превентива.
Можда вреди, али ми је чудно,
па како ће стих искрен изаћи,
из шаблона неке школе стиха,,
курс за песму, па ко хоће ‘ајде,
још пар људи чека поезија.
Бизарно.
С ТОРБОМ СРЕЋЕ 16/03/08 *
Ја осећам није исто, свака реч на свом је месту,
пазиш строго на зарезе, одговараш баш пристојно,
не пристајем на тај шаблон, боље ћути, јасно ми је.
Чему ова лажибрига, да комада прошлост праву,
пусти ме да одем сада, с торбом среће проживљене,
разводњаваш јаке теме, нећу с тобом бизарију.
СИНЕ МОЈ 16/03/08 *
Сине мој нерођени, када будеш дошао на свет,
гајићу те на овој обали, да те Дунав умије у зору,
да те шеве својим појем буде, а рибари љуљају у чуну,
и крочићеш први пут по роси детелине јутром умивене.
Сине мој нерођени, када будеш небо угледао,
то ће бити над Дунавом свод, да ти очи заискре лепотом,
да безбрижан у лепоти растеш и да волиш земљу којом идеш,
да ти срце испуњено буде овим сунцем, обалом и реком.
ЗИЦЕР 21/03/08 *
Постоји ли љубав обострана, постоји ли изабрана срећа,
ил’ је све то зицер хазардера, а срце је улог у тој игри.
Па ти буди коцкар, опробај се, изгубићеш или ћеш добити,
гаранција среће не постоји, тек могућност да ће да се деси.
Ил’ сачувај ти срце за себе, не улажи, пусти да отврдне,
самуј дане срца нетакнутог, убиће те чамотиња сама.
ЦЕЛА СРЕЋА 23/03/08 *
Да не постојиш ја не бих знала за вишу срећу,
радости мале, великим звала, та мизерија лимит би била,
да не постојиш, ја небих знала да мање нећу,
дан бих отресла без неког трага, не би ме вукла љубави сила,
да не постојиш, неспокој не би срце саплео,
и ја бих полако без веће жеље, бестражни живот свој сав провела,
да не постојиш ја не бих знала срца свог део,
који је пола од срца твога, који је с тобом та срећа цела.
СПАВАЈ ДЕДА 23/03/008 *
Дедовина.
Срушили су чесму, где смо зреле хладили лудаје.
Нови станари.
Деда, Богу хвала па нас ти не видиш,
како ти се лепо не волимо,
распродасмо имовину твоју,
ма и није крајње имовина,
већ је крајње што мислимо крајње.
Спавај деда, ја остајем овде,
ово мало да сачувам нашег,
са својима, још се своје носим,
са прозора исто парче неба,
није много, ал’ ми васиона,
мог детињства остварена жеља,
не дам ником гугутке из шора,
не дам зрно наше давне среће.
ШОРОВАЊЕ 23/03/08 *
У мом шору исекли су све платане,
једног нема....
Птице су се забринуле, 'еј какав је био шор,
‘ладовина оних крошњи, певала је сама прво,
па су птице другим гласом направиле синфонију,
шор без грана к’о пустиња,
шор без птица глувим бива,
ма то више није шор,
разшорено нешто живи,
е, како се шоровало!
ЗАБОРАВИ 25/03/08 *
Кад једном одеш, понеси све своје заувек,
немој ми се појавити једном са букетом свежих булки,
ја сам их у сну хиљаду пута мирисала,
не волим више твоје булке,
у ствари више уопште не волим да ми доносе цвеће.
Ђаво је онео много више од тих свежих букета,
моју замисао о срћи,
и тај мирис пољских булки сада ми прободе чело као велики комарац,
заболи на кратко, два дана ме сврби, па заборавим.
Заборави .
ИСКРЕНА 25/03/08 *
Та искрена твоја свака, просто ми је невероватна,
да барем једном слажеш, да те ухватим за реч и кажем:
“Аха, није тачно, аха уловила сам те!”
А, ти једноставно и истинито живиш,
без превише романтике,
имаш снове од папира, ал’ с реалним располажеш.
Желиш песме, ватромете,
све што души нежној годи,
али умеш да измериш шта је збиља остварљиво.
То стрпљење и сва брижност,
моју сумњу нежно склања,
и ја желим да оствариш баш свецело у љубави.
ДА ЉУБАВ УЗЛЕТИ 23/03/08 *
Ја ово нисам смислила, ја сам тридесет три лета маштала нешто сасвим друго,
чиј’ је ово живот, ево мој није....збрка је нека, шта ли?
‘Ајде лепо да се договоримо, дајте ми мој живот назад, а за узврат више вам нећу досађивати, па ни овом поезијом.
Свима би нам било потаман;
ја бих узела таман толико колико је потребно за једну праву узвраћену љубав,
ништа више, обећавам,
а, ви носите све моје песме и све друге лаже које сам докона смишљала,
све драге ствари којима сам кратила доколицу,
и бицикл,
узмите и реку, ето ваша је...носите је слободно, нећу да гледам,
заузмите и Косанчићев венац, не морам никада више да га обилазим,
наћи ће се још неки видиковац који ћу заволети, некад, негде, у било ком граду...
Дајте ми само љубав и остаће ми ово звездано небо које је заједничко,
и моје ни ваше,
и да хоћу не могу га дати,
небо служи да љубав узлети.
ИСТО 27/03/08
Да ти причам о небу које желим да додирнем,
да ти причам о сновима које нисам остварила,
да ти причам о замишљеној љубави, о оној правој,
да ти причам шта све не умем, а силно желим,
да ти своје шепртљаве згоде, баш све изнесем,
да ти кажем да сам хтела да се блесавим, са неким ко је блесав исто толико,
да ти кажем, да су ми намере увек веселе, а да се не намерим никад на таквог,
да ти кажем једноставно, како не умем, јер ништа није једноставно,
да ти кажем све, јер је дивно што ме разумеш;
желимо исто, али другим речима.
СРЖ 06/04/08 *
Дал’ је оно оку видно, мог живота бледа сен,
а, то што ја испод тражим, робија је и подстицај,
живим дневне обичаје, николики овај тен,
а, дубоко негде копам неки виши узмицај.
Осврћем се да препознам у гомили свог човека,
испод коре све дебеле битност сва је баш у сржи,
глођем, кидам, дубим, дерем, тражим смисао свог века,
и што дубље ја залазим, то ме виша радост држи.
ШИРИНА 06/04/08 *
Одведи ме преко реке,
можда песме оставићу, да заметнем стиху траг,
велика је ово вода,
на неку ћу после страну, смислићу већ кад одмакнем,
мани мене Војводино, срце си ми разболела...
Ту где бамбус ветар шиба, где се њише кукурек,
ту где поље краја нема, јер је иза опет поље,
ту где Лале причу дуже, па ни она нема краја,
ту где све је на почетку и ништа се не скончава,
ту песници уморни су; свака травка тражи стих,
ту где љубав сетом дише, не да салаш срцу шире.
А, тол’ка је васиона,
небо тражи дужи лет,
Војводино, идем, бегам,
твоја поља нису свет,
морам наћи срцу згоду,
ширина је нешто шире.
СРЦА ТРАГЕДИЈА 04/04/08 *
Шта је било, шта се десило пре ове љубави?
Ништа.
Неважнима сам делила главне улоге,
само да иде прича,
без мене.
Могла сам да платим статисти да ме замени,
било је ту ризичних каскада,
к'о у лошим филмовима,
ништа нисам добила,
ништа нисам одбила,
џаба сам се просипала у хиљаде простих комадића.
Било ме је свуда, а нигде се нисам пронашла.
До у овој трагичној љубави.
Тагедијо, мог срца спознању,
једина си истинита прича.
ПРЕКО ПРАГА 05/04/08 *
Ма докле ће мој животе, да кретни иду браздом,
хоћу да се у свом веку, с равним себи рвем газдом.
Где, је гледам, помрачина, ај’ да сине баш и мени,
на врх су ми бразде ове, набеђени сви кретени.
Орем, копам, јалово је, земља тражи двојни пакт,
обишло ме, тол’кој земљи да усамљем будем акт.
Десиће се, ја сам јемац, нема жељи мојој збуне,
еј, види ме колика сам, а колке ће бити буне!
Срце исто има негде, оставићу с њиме траг,
доживећу оно своје, љубав само прећ’е праг.
РАЗОР 05/04/08 *
Живот живим ја постранце, волим тебе са дистанце,
баш културно ја се носим, своме срцу кад пркосим.
А, не бих ти ни писала, да сам друго ишта знала,
да се с пером ја не дружим, не бих знала ком' да пружим...
То широко што ти нећеш, то дубоко где не рониш,
то велико што не желиш, то све моје што не видиш.
Ја сам твоја познаница, ти си моја узданица,
гледамо се с другим циљем, циљ је разор, нису миље.
ЗАЉУБИ СЕ 05/04/08 *
Заљуби се у неког и видећеш своју главу негде где је била...далеко.
Ништа као љубав не гони тело да срља,
a, глава остаје збуњена дневним обавезама,
које се чине некако простим и безначајним,
само се заљуби да знаш чему ти причам.
Љубав руши дефиниције, не мари за теорије,
свако је своје љубави филозоф,
и нико није филозоф док се не заљуби.
И дозволи да филозофирам о љубави,
за друге теме не марим много,
заљуби се и видећеш да сам у праву.
ЦУНАМИ 10/04/08 *
Не стај ми на жуљ;
волим силно, немам већу жељу,
не чачкај ме,
нема ми избава,
само волим,
нема нејасноћа,
забава ми свака друга мало,
не труди се, наши смо па схвати,
љубав ми је срце обузела,
нема друге неке веће силе.
Можда Цунами, недајбоже да удари,
да ми главу с пљусне таласом.
Друго таласање не мрда ме.
ПЕСНИК И БУДАЛА 11/04/08 *
А, теби као да је свеједно,
пуца ми срце, груди ми се цепају на четврти, на осмине, па на шеснестине,
на колико делова груди могу да се распарчају?
А, ти ме пролазиш, зиду један и бедему,
па јел’ сам стени отворила душу;
нашли смо тада да смо сродне прилике,
одроди се ти тек тако?
Речи су тешке, речи су смислене,
речи су беззалудне,
речи се не арче.
Такве речи које сам ти послужила гала.
Песник и будала.
АМОРЧИЋИ 12/04/08 *
Окрени ме, заврти ме,
пошаљи по мене свиту Аморчића,
нека ме избоцкају стрелицама,
да ја не знам више боли ли ил’ годи.
Направи од мене заљубљену луду,
бићу кловн твој, твоја мала блеса,
дај овом сањару сан најлепши један,
дај да опет гледам ружичасту срећу.
Сад сам с обе ноге на чврстоме тлу,
идем куда морам, озбиљна и тужна,
а, ја желим нествар, љубавни почетак,
тле ме заморило, летела бих с тобом.
РТ ДОБРЕ НАДЕ 12/04/08 *
Постојиш,
да ли Земља има свест о тој дивоти,
тако мало се показујеш,
срећник ће те случајно пронаћи, као Рт добре наде.
А, надаш се великоме,
ненаметљиво жубориш о срећи,
као неки планински извор,
дивна, али повучена у своје коританце,
бистра и ледена.
Хладна према равнодушнима,
равнодушна према малодушнима,
препознала би срце исто чим би с твоје воде захватило кап,
чекаш такву срећу,
жубориш истину.
Нема кривотока,
срце не даш мањем од тог току твоме,
жедном следбенику.
С БАКШИШОМ 08/04/08 *
Можда и нестајем, али са свим својим искреним жељама,
можда ти се чиним ветропиром и одвише тражим,
али све што желим је зрно љубави.
Благо спокојнима.
Како им то само успева?
Пре него исчилим, преврнућу свет,
не због славе,
слава је за владаре, за војсковође...
Преврнућу планету, да нађем љубав,
не успем ли,
бар ћу отићи с миром.
Све сам дала, до последњег.
Без кусура.
С бакшишом, ред је.
ВОЛИМ ТУ БОЛ 10/04/08 *
С толико љубави коју ти носим потирем се,
и често имам реч против твоје, ту у грлу...не излази.
Снуждим се.
Повучем се.
Поједем се.
Гледам на другу страну.
Причам са било ким.
Стално причам и стално те не гледам.
Стално мислим о теби.
И највише тада, када гутам срџбу, с неким безвезним страхом који ме тишти у грудима,
стоји у њима као процеп,
у мом телу нека мрачна територија.
Не смем у себе.
Љубав ме боли.
А, волим и ту бол.
САН И ЈАВА 10/04/08 *
Можда Дунав, а можда су књиге,
шта ли ме је оваквом начинило,
да ја с римом ноћ проводим дивну,
да са стихом друг сам нераздвојни,
да ја живим живот паралелни,
натежем се са сном и са јавом.
Ја сам стручњак за обичне ствари,
марљив радник, посвећеник збиље,
кад ноћ падне заборавим стварност,
стих ме води у нествар-дивоте.
Е, тад живим ону срећу праву,
не знам тада за збиљу и време.
ВЕЋ ТЕ ВОЛИМ 19/04/08 *
Поведи ме да осетим нествар,
све сам ствари давно већ имала,
дај мом срцу право испуњење,
пуно сам га сетом искушала.
Пробуди ме, за руку ме узми,
милуј усне, у око ме љуби;
реци ми да ме волиш;
и воли ме нељубав ме уби.
Видим те, могао би бити,
она срећа разложна и права,
смеј се на глас, објави безбрижност
већ те воли моја луда глава.
БОЖЈА ИНСПИРАЦИЈА 20/04/08 *
Ти немаш смисла за поетику,
ти просто кажеш све просте ствари,
и ја бацим оловку,
и уживам у твом дивном поимању стварности.
Без метафоре.
Искрено.
Ја нижем звезде, правим ти еп,
зидам ти куле,
градове правим.
Кажеш да је генијално,
кажеш да је савршено.
Уживам.
Ти си божја инспирација,
уметност не би постјала, да не постојиш.
Немаш зависти,
не желиш славу,
песник те жели да се прослави.
Гад, песник,
овисник стиха,
тражи те,
тебе музу, за боља дела.
А, ти ме волиш,
мене песника,
само ми кажеш,
диван је стих.
Говориш,
хајмо из овог града,
песниче мој,
хајде да упознамо друге градове.
Бирај град, кажем,
с тобом ми је сваки поезија.
МАЛОМ ПРИНЦУ 13/04/08 *
Сећаш ли се Мали принче, да си мени обећао,
пола неба, шуму једну, две три реке, и градове,
сећаш ли се Мали принче, рекао си да ће срећа
да ме прати и позива, да ћу лако и полако кроз шарене своје снове.
Сећаш ли се Мали принче, рекао си да си стваран,
а, ја сам ти веровала, та ме вера још не пушта,
немогуће да ти ниси упознао змијског цара,
и ја јурим да откријем, где је моја срећа сушта.
Лагиш мало, Мали принче, малкице си изврдао,
ти си бајка за велике, али живот тражи збиљу,
на папиру лако ти је да се играш с маштом својом,
ај’ ти самном сада пређи земљом овом једну миљу.
ЖИВОТЕ, ДАЈ МИ МАЛО ПОЕЗИЈЕ 15/04/08 *
Животе, потребно ми је мало поезије,
дај ми мало Дучића,
да сневам у лету,
тај пољубац “сусрет највећи на свету”.
Дозови Превера, да Барбару чујем,
да се и ја сетим кад те зовем крадом,
да је киша била, о како је лила
“на твом срећном лицу
и над оним срећним градом”
Арсена Дедића хоћу моментално,
да пожели мени као што је Инес,
кап да среће мије моје младо лице;
“додирни ме испод стола кољеном,
генерацијо моја, љубавнице”.
Хајде, Васко Попа, само један стих,
омиљену моју, ма стих један само,
да трнем у дану;
“очију твојих да није
не би било неба
у малом нашем стану”.
И Костића за крај,
па нека се љуте,
што желела нисам да одем далеко,
од љубавног храма;
о, “Santa Maria della salute”!
ИМА ЛИ ЉУБАВ САДАШЊОСТ 19/04/08 *
Све лепо разумеш, настављаш сваку моју као ја,
тебало је четврт века и јаче да те сретнем,
колико још имамо времена да уживамо,
хајде да почнемо одмах;
причај ми о мени.
Ко сам ја,
ти знаш, ти ме познајеш добро,
видиш ме целу,
шта ћу бити сутра,
хоће ли моја катастрофа бити великих размера,
или тек име са матичним бројем?
Хоћу ли те волети или сам те већ волела,
има ли љубав садашњост,
или жалимо за њом чим започне?
БРИД СРЦА 05/03/08 *
Седим и прилазе многи, причам причу,
људи желе познанство са мном.
И ја причам...
Одушеви ме то по некад,
та необавезна, а спајајућа прича;
не познајем те људе,
не знају ни они мене,
али лепо разговарамо, онако из нехата.
А, изгледа да та необавезност даје шири резон теми,
нема жеља,
нема очекивања,
коментар на актуелно,
размена мишљења без обавезе.
Дивни су људи док се емоције не усковитлају.
А, тада креће право,
креће из срца;
лако је површ држати мирном,
дубље кад зађеш,
притисак скочи.
Остани горе, ако је доста,
остани горе ако се штедиш,
пливај, не рони, ако не трпиш,
да ти на срцу рана се прави.
-----
Чему је срце, ако не бриди?
ПРОЂИ МЕ СЕ 24/01/08 *
Јануарски мраз је стег’о, као срце дрво пуца,
вришти ветар преко крошњи, јечи као моја душа,
појела је зима небо, ветар леди сузу горку,
jануарe, ‘оћеш проћи ил’ ћу те се проћи ја?
ПУЈ ПИКЕ НЕ ВАЖИ 21/01/08 *
А, сад смо далеко.
Од блискости једне, па до отуђења,
један корак само, а да нисам знала,
ту смо крај понора ми играли боси,
ни слутила нисам да је близу рупа,
можда бих ти мање од свог срца дала,
да ме ова јама тако не покоси,
све што стварах дуго у дану се мења,
пуј пике не важи што радисмо скупа.
СПАСИ МЕ 21/01/08 *
Буди река, нек’ потечем тобом сутра,
да у море неко стигнем,
буди циљ све моје лутње,
не дај да на копну сушим,
буди брзак да ме гониш,
да у своје снове уђем,
буди прича ти најлепша,
и спаси ме ове ћутње.
ВРЕМЕНСКА ПРОГНОЗА 12/01/08 *
И ја не знам новог дана дал’ ће небо бити исто,
кад те видим већ ћу знати, облак си ил’сунце мени,
ја стрепим над јутром сваким, к’о над чедом што немамо,
кад ти видим осмех један, ја се смејем непрестано.
Па ти нудим чаролије, доносим ти ђаконије,
па те дигнем да заблисташ, радујем се да те виде,
да си бакља најсјајнија, мојим пламом приждивена,
а, зифт црне твоје очи у том слављу моје траже.
То су неке ретке среће и ја не знам кад ће опет,
да ми сине оно сунце, које палиш без најаве,
али када помоли се, један зрачак што га чекам,
ја тад не знам за дан лепши, све облаке зборавим.
БЕЗ МЕТАФОРЕ 10/01/08 *
Свако има метафору, нико неће једну личну,
па се често изгубимо у тој масци неких речи,
па бусни се ти у груди, једну праву ти ми реци,
волиш ли ме, годим ли ти, хајде да се изјаснимо.
Хоћу да те ја доживим, с краја на крај, хоћу све,
да дубоко ми зађемо, ја познанство нећу просто,
хоћу љубав отворену, нећу срећу ја на тас,
ја не вагам с жељом правом, зар не видиш колко желим...
О, воли ме, воли силно....места имаш за све своје,
капију сам ја скинула, ограду сам порушила,
немам више ја забрана, све што имам ти изволи,
ма сравнићу сво имање, уђи наше да стекнемо.
АКО СУМЊАШ 04/01/08 *
А, можда ти тражим много, срце није мала ставка,
ал’, ја нећу ништа мање, од тог срца у недрима,
па ако сам претерала, шта то може још да има,
да ми буде надахнуће, да ми тера але мрака.
Ако сумњаш ти опрости, ми се нисмо разумели,
ја срце за срце дајем, размена је без кусура,
па замена с било чиме без срца је мени штура,
онда пођи путем својим, нисмо исто пожелели.
ОСМЕХ 08/01/08 *
Зашто плачеш у вечери кад се на шор тмина спушта,
шта ли твоје срце слути чему сузе и јадање,
а, не чиниш корак један, да промениш своје ишта,
чауриш се у осами, храниш своје бедно стање.
Стани једном и изусти да си узрок боловања,
да кривицу своју примиш и зауздаj живот свој,
зар ти није мука више oд душевног силовања,
зар ти младост није дала осмех блистав за тај бој?
ЗНАШ ШТА 11/02/08 *
Знаш шта, да си дугме, ја бих те пришила за кошуљу,
и само бих њу носила сваки дан,
лепо је оперем и испеглам увече и с тобом сутра кренем где нам воља.
И ко би нас раздвојио, једино да ме похарају разбојници,
а и тад бих те у шаку сакрила и викала:
“Носите све, ово дугме жива не дам!”
Знаш шта, да си Месец, ја бих дан цео преспавала,
а, ноћу бих љубила сене које правиш и ником не бих дозволила да у коју крочи,
ти мени сениш, ту нема места за пролазнике.
И ко би нас раставио, једино да Земља брже круг окрене,
да нам окрћа сеновање,
а, ја бих тада Земљу проклела, да затре осу где врти круг.
СВИЊА 10/02/08 *
Докле иде та нељудскост људска,
грабеж купи и последњу мрву,
не дај птици зрно што јој следи,
удри свога да те не угрози.
Само дупе нек’ је твоје сито,
те две наћве сто кила мрцине,
на каишу ти попуштај рупу,
наједи се стоко незасита.
Не помогни и не пружај руку,
сламарицу своју туђом пуни,
обезбеди у веку усраном,
да загрокћеш као сита свиња.
СРЦЕ ЧИСТО 09/02/08 *
Убиће ме та твоја дивота, ја уопште нисам тако дивна,
пуна страха и порочна и тужна,
газим земљу, а не знам где идем,
немам смисла за радост живота, к’о дон Кихот на ветар сам кивна,
ти ме волиш, мрак мој не познајеш,
а, ја чувам тебе од тог мрака,
доносим ти прегршт смејалица, да ти видим озарено лице,
па ме видиш као прометеја,
из те песме, апостол сам јада,
дотућ’е ме та твоја дивота, никла нисам ја из такве клице.
Ал’ те волим, небо нек сведочи,
облак терам кад ти руке ширим,
за тебе сам звезде изместила,
да можемо да летимо више,
срце чисто увек куца исто, где сам с тобом мрак се не догађа.
МОЗАИК 03/02/08 *
Потрефе се случајно у дану неке бити које срећу праве,
тад се плућа рашире у даху, место руку израсту ми крила,
па се винем и подигнем људе, које волим у велико плаво
небо које лимит не познаје, широм машем и ширко могу.
И крај мене срећу осећају, моји драги пријатељи увек,
кормилар сам небеског пловила, моја свита сва се самном смеје,
што помислим то је увек срећа и срећна сам баш онако цело,
тај мозаик неслућене среће, понесе ме без најаве увек.
ТРАГЕДИЈА ЈЕДНЕ МЛАДОСТИ 03/02/08 *
Трагедија једне младости, такво срце да остане пусто,
да љубави никад се не преда, да висине лета не осети,
да се смуца по тами самоће, такво срце велико к’о кућа,
да од жеље силне се скамени, да не пати оно нељубљено.
Ко је ређ’о звезде наопачке, дрзнуо се да срећу ремети,
такво срце да се не испуни, да препати век без правог такта,
судбина је хазрдер погани, кад се коцка с невиним душама,
такво срце да препукне само, постоји ли милост у космосу?
МОЛИМ БОГА 03/02/08 *
На твојим рукама спава нерођено чедо,
а, ти си мајка свој деци,
имаш све и брижност и топао поглед и нежне речи,
све врлине добре мајке.
И молим доброг Бога да те види.
РОЂЕНДАН 03/02/08 *
Јуче ти је био рођендан, намерно си се јуче родио,
да ме растужиш и да ти пишем све ове тужне песме,
намерно си се родио усред ове пусте зиме,
да ја не могу по хладноћи ван,
него међ’ ова четири зида бирам ћошак у који ћу се завући,
да препатим дугу ноћ, и да се надам да неће брзо доћи неки значајан датум,
кад смо ми нешто....... уствари када сам ја мислила да смо нешто,
а ти ниси ништа.
ДА ТЕ НЕМА 28/01/08 *
Да те нема ја бих те у песми измислила,
да ја имам с киме да поделим знање,
да је љубав једна и једина сила,
и од ње је мање сво друго имање.
Да те нема ја бих те од росе саставила,
да ти свакој капи у огледу читам,
да ја залуд нисам зору зазорила,
да ноћ целу ја се о љубави питам.
Да те нема не знам с ким бих дангубила,
и кога бих могла ја волети дуго,
да те нема ја бих песму оставила,
и патила сама, не знам шта бих друго.
СЛАТКА МУКА 27/01/08 *
Од лепоте ја твоје не могу
ићи право и мислити главом,
да сад стојим, ја бих пала с ногу,
седећи се ја још носим здраво.
Немам коме да поверим збиљу,
а, збиља сам луда од љубави,
и твој мирис миришем на миљу,
ту лепоту што ми срце крави.
Твоје речи увек су ми праве,
немаш једну где јој није место,
доћи ће ми ове луде главе,
ако будем слушала их често.
Јаву немам, вечито те сањам,
јастук ми је уточиште, лука,
твоја благост нема друга звања,
него једно- МОЈА СЛАТКА МУКА.
ОТПЕВАЋУ 16/02/08 *
Ћутиш као да је ништа ова наша историја,
пљујеш, длака на језику запела је па ти смета,
еј, очи су овде моје, зашто у њих ти не гледаш,
ког смо врага ми толико трудили се да схватимо
све погледе наше сличне, поредили доживљаје,
водили се на та места, која су нам омиљена,
журили да постигнемо, многа лета пропуштена,
за ког врага сада не смеш у очи ме погледати.
Можда ти је јака цена поверења које тражим,
ал’ исто за исто нудим, нико није на губитку,
а, можда сам погрешила што сам тебе изабрала,
па ни теби ја не пашем, неспоразум, ништа друго.
Али, ја та сада волим, срце цепам стоти пут,
не могу се обуздати, љубав стиже као плима,
дан и ноћ те посећујем, најлепши ти тражим стих,
а, ти иди ако мораш, ја ћу своје отпевати.
ОКРЕНИ 16/02/08 *
Како год окренеш ја сам срећна,
увек себи сама бирам, предамном је на изволте ова ноћ и иза дан,
како год окренеш ја сам срећна,
могу сада да се винем куда хоћу без зареза, могу чак и да полудим,
а, да ми нико не замери,
како год окренеш ја сам срећна,
тако су се сложиле прилике, да не бринем, него како хоћу,
како год окренеш, ја сам срећна,
још да ме ти волиш, тад бих била и потпуна.
Како год окренем, фалиш само ти.
ДРУГА СЛИКА 16/02/08 *
Веје, као из детињства да доноси слике,
кад стихове нисам умела да пишем,
када сам се снегу првом радовала,
и мислила нисам на друге прилике,
резак зимски ваздух умела да дишем,
када ову сету нисам познавала.
Веје исто тако, кровови се беле,
пар димњака пуше, истим овим шором,
а, три деценије од слике су целе,
па радости снежне, сад ме споје с болом.
Како то да срећа прошла ме растужи,
како тај ужитак уме сад да боли,
где је оно дете, коме срце служи,
да се првом снегу радује и воли?
МАЦ, МАЦ 16/02/08 *
Пита ли се јавно мњење колико је огорчење,
дал’ се ишта смисли здраво, ил’ се свако бори с главом,
реална је само ставка, да је живот овај варка,
кад се све то упросечи, кловнови смо у одећи.
Циркус овог нашег друштва, најгора нам води уштва,
па ниткови таквог следе, лези лебу да се једе,
раја кљуца шта јој баце, буџовани хране маце,
па је боље по твој живац, да си буџин ти љубимац.
Свет се наш’о наопачке, доле људи, горе мачке,
за човека нема штита, за дебелом мачком свита,
нехумана стигла ера, да људе у рупе тера,
још ће добро да нам буде, док мишеви не полуде.
ГРЕШКА? 20/02/08 *
Вређа ме....
Хладно је...
Хладно ми је поред тебе...
Хладан си...
Вређа ме...
Не гледаш ме у очи...
Моје су...
Познајеш их добро...
Вређа ме...
Ћутња после истине...
Можда ћутиш лаж.
Вређа ме…
Недоумица...
Грешка...
Чија?
ПРОПАСТ ИЛИ УЗДИГНУЋЕ 20/02/08 *
О, Боже, па ова љубав је јача од свих болести,
од саосећања,
од светске катастрофе,
хладних ратова и топлих, ако и таквих има,
од родитељске бриге,
од генетике,
свих закона физике.
О, Боже, јел ово пропаст, или уздигнуће,
о, Боже свака ми је мера померена,
више немам средњу.
АПСУРД 24/02/08 *
Више ме не волиш,
осећам то у твом негледању,
примећујем да имаш све мање питања;
често ћутимо неку полуљутњу,
а, нико се није наљутио.
То је горе него да ме никад ниси волео,
настанак, па престанак љубави,
оставља у мени оно зло семе самопоништења;
не вредим, не заслужујем,
патим јако, вриштим без гласа.
А, ту си крај мене,
зашто не одеш, ја не могу,
шта ћу ти кад сам ти ништа,
како можеш да седиш ту и не гледаш ме, то је помало морбидно;
не знам зашто, али смејем се,
апсурду ваљда
ИЗ СВЕГ СРЦА 24/02/08 *
Истресла сам све из себе,
трескала се наглавачке,
ништа нисам оставила ни у џепу, ни у срцу,
дала сам ти снове моје,
песме сам ти испевала,
водила те поред реке,
стазе моје показала.
А, ти чуваш своје срце у љуштури од сто кора,
злопатим се да га такнем, чему Душо, такав штит,
погледај ме голоруку, ја намере немам задње,
имам само ову једну, да те волим из свег срца.
ЈОШ ЈЕДАН ЖАЛ 24/02/08 *
Не знамо се у душу, у песку никада заједно нећемо пишкити,
нећемо куцати на комшијска врата, па онда трком иза куће,
нећемо никада гледати у звездано летње небо, мислећи на звезде без других алузија,
никада нећемо трчати улицом, с крофнама у рукама,
док нам се џем слива низ подлактице,
никада нећемо јурити лептире по цветним пољанама, зато што су дивни и најављују дражи лета.
Пуно је ствари које нисмо заједно прошли, пуно је тога што желимо, а више никад не радимо.
Препознали смо се по жељама, остаје да свако причу своју исприча.
И да се слушамо.
Ми, велика деца.
А, мени дође да нам исечем ногавице, па да трчимо по блатњавом друму, да пршти за нама,
да одрастемо заједно,
да нам душе упознају се до сржи.
КАКО ТРЕБА 21/02/08 *
У злој земљи у зло време, па где смо се изгубили,
друштвена је неприлика, љубав неки теснац тржи,
да некако ми прођемо с овом нашом скромном жељом,
да имамо два детета, да живимо као људи, баш обично,
к'о што треба.
Колапс праве ти силници, не дају нам парче неба,
ружна стварност љубав квари, ми смо овде на папиру,
да глас дамо скоту новом, да нам сецка уситњено,
голи живот нема место; чиме човек располаже?
Где је мало што му треба?
Идем, морам негде поћи, лепа земљо ниси крива,
плакћу за обалама, Дунав ме је одгојио,
нема места нетакнутог, у зло су те оковали,
пола века ја још имам, сањаћу те из далека;
да ја живим како треба.
ЉУБАВ ЗАСЛУЖУЈЕШ 21/02/08 *
Волим твој грлени глас, када причаш то поток жубори,
волим твоје незнамштоћутање, токо разговетно ћутиш,
да је свака друга прича непотребна,
волим твоје паметне упадице, а упаднеш увек на правом месту,
да су све друге шале водњикава разбибрига,
волим твоју несигурност,
тако се невино колебаш, као дете,
то твом продуховљеном бићу даје мекоћу плиша, поетичну ноту боли,
која разара оклопе умишљенима,
волим твоју бистрину и мудрост,
памет, коју не злоупотребљаваш,
већ живиш за већу радост љубави коју заслужујеш пре свих.
ГДЕ НИКАДА НЕЋЕШ БИТИ 20/02/08 *
Гледам твоје гасле очи, ко је укр’о онај сјај,
ту магију црне зене, гаси само нешто зло,
држим те за руке чврсто и причам ти пошалице,
видим твоју младост негде, где никада нећеш бити.
Катастрофа овај живот, узима те као данак,
тако жива сад ти живиш, тако живиш као живи,
беспуће у твојој глави, ја пут не знам да ти кажем,
само овом пошалицом, хоћу да те обезнаним.
Јер ја знам да имаш кратко, ове дане ведрог неба,
а, држим се, да те држим више нужног што ти следи,
карикирам стварност ову и водим те свом брзином,
срцу своме у преграде, да се сместиш јер ти требам.
Ивани Лабан