Јасмина Шикић

ПОКЛОНИ                           21/12/07                      *

Хрпу сам ти ја поклона подарила од свег срца,
ништа твоје немам душо под узглавље ја да ставим,
али твоје црне очи кад погледам не треба ми
ма ни дарак један никад, само да ти пијем зене.

РАЗМЕТАЊЕ                                               21/12/07                      *

Е, баш нећу да поклоним њима исти дарак овај,
то је теби намењено, има своју симболику,
нећу да се ја расипам са поклонима без посвете,
па нек ају и нек грају, сви алави небитници.

Еј, што људи не схватају да је површ баш небитна
и то што око мами, није проста шареница,
ја сам здала у ситницу, у дар овај , срце своје
и тај дарак теби пружен, није ствар за разметање.

ЛУДО СРЦЕ                                     17/12/07                                  *

Разумеш ли моје речи, ил’ је све то привид само,
силна жеља да постојиш, баш онако да ми пашеш,
дал’ си стваран, ил’ умишљам ја срећу на невиђено,
ма тресни ми по сред лица истину, ма какава год је.

Немам више неку меру, све сам криво премерила,
ал’ се срце увек нада да ће наћи прави такт,
лудо срце, измучено, одакле му тол’ка снага,
ја сам главу отпустила, а срце још љубав зове.

ПТИЦА У РУЦИ                              19/12/07                      *

Прилазим ти с пуно пажње, видим да ти није лако,
птицу ти у руци носим, да те појем обрадује
и зовем те, али тихо, да глас мој те не уплаши,
патим с тобом, али кријем, хоћу да те ја подигнем

да се опет радујемо, да делимо жеље , снове,
да штрафтамо улицама, свраћамо на наша места,
распредамо о животу к’о да нам је триста лета,
да се судби насмејемо, што нас је баш изиграла.

Па се свако с тугом рве, а наизглед боље ја;
Ех, не избиј сето моја! Немој наглас да се кажеш,
хоћу тугу сву да потрем овом птицом у шакама,
хоћу њеним дивним појем, да усрећим друго срце.

БОГИЊА РИМЕ                 21/12/07                      *

Колико чистоте у твојој је души,
па ти строфа не зна наћи римовање,
твоје срце меко препуно доброте,
ни близу ти није моје умовање.

Откриће си једно, к’о нова планета,
само не знам које да ти смислим име,
свако ми је просто, некако за друге,
ти извору песме и богињо риме.

Ти си светрнуће и ума и тела,
ти то нећеш свесно, а’л ће Васиона,
да пробере себи савршенство увек,
тебе баш овакву у сто милиона.

NO LIMIT                             26/12/07                      *

Кажеш:” Добро, баш је лепо”,
а, ја мислим баш те брига,
сувопарни одговори на све моје теби дато,
ја ти зидам небодере,
да те винем међу звезде,
ти од земље нећеш даље.

Види ово небо плаво,
како можеш да одолиш,
живот један ти просечиш
и чуваш се сетних тема,
не даш срцу да се пусти,
грчиш се у својој кожи.

Нема среће обећане,
ни љубави без заноса,
твоје добро није лимит,
небо не зна за границе.

ЉУДИКАЊЕ                                   26/12/07                      *

Нема такве ствари Срећо, која ће те усрећити,
може бити брдо пара, бесна кола, авони,
ал’ кад срце мира нема, кад прилику нема своју,
џаба конфор твоме телу, џаба сви ти милиони.

Све што држиш то је привид, срећа није опипљива,
не мери се ни бројкама, димензија то је друга,
занемари употребно, срцу пусти да ти каже,
воли док ти је живота и људикај са људима.

ТВРДЊА                                           25/12/07                                  *

Опрости ми небитности које стално теби причам,
ја не желим чињенице да приземље љубав нашу,
хоћу дечје разметање, хоћу привид, нествар један,
љубав није документ и не тражи ту озбиљност.

Опрости ми што дарујем сваког дана теби песму,
опрости ми што не тврдим ништа много употребно,
опрости ми што те пеном свом од снова ја покривам,
опрости ми јер те волим и једина то је тврдња.

ПРОКЛЕТА                                      12/12/07                      *

Песник.

Част је, и’л  проклетство;
без резерве дајем се људима, осетљива на тугу највише,
па се цедим до последње капи, да ја тужне до среће упутим,
а, моји су понори кратери, Месец нема зјапове толике;
иза мојих силних узлетника, остају ми песме к’о споменар.

Да ли вреди, кога то да питам?
Без пера бих ја саката била,
ја не умем без људи и стиха,
па проклета сад да ово пишем.

ФЕНИКС                                                                  12/12/07                      *

Верујеш ми, коначно до краја, делиш самном радост свог добитка,
радујем се и пре је требало, да ти будеш на месту свом горе,
а, ја трнем од туге некакаве и кријем се да не кварим срећу,
тренутно ти нисам у домету, ту бедару не желим да видиш

да сам гране ја савила ниско, да су моје посустале жеље,
да сад и ја не знам где ћу даље, спасилац сам твој из потонућа,
а, у муљу сад сам се затекла, тешко ходам и без једног циља,
а, ти летиш, гледам ти у крила, птицо моја, Фениксе мој дивни!

ИЛ’ МЕ ВОЛИ ИЛ’ ОДОЛИ                                 10/12/07                      *                     

Рекла сам, хтела сам, јесте тешко, јесте јасно,
јесте није метфора. Буф! Истина сва о теби,
песма једна од две строфе, у њој твоја сва дивота,
тужна, али истинита, сви су дивни мало тужни.

Па, шта хоћу да разумеш мене, себе, наше нешто,
нећу да прећутим песму, пола мене поезија,
хоћу да ме познаш целу, нисам увек дворска луда,
хоћу да ти све покажем, па ме воли ил’ одоли.

И не бој се ти истине, ја је просто обожавам,
сурова је, ал’ најлепша, сурогат је увек лаж,
прихвати ме целу такву, и ‘ваква сам и онаква,
биће среће, а и туге, али никад патворења.

ВОЛИМ ТЕ ОНОЛИКО                            10/12/07          *         

Волим те у сваком моменту,
и када пишем и када не пишем,
и када трчим за аутобусом,
када на клупи једем сендвич на паузи посла,
и кад радим и када доколичим
и када се смејем с пријатељима,
у продавници док плаћам касирки рачун,
када сам у посети родитељима,
и када с другима покушавам да направим неку везу,
а, све ми не иде, јер тебе волим у сваком моменту
и не желим ни секунд да делим с неким ко ти није ни у сенци.

Ма волим те онолико колико се може заволети
и да љубав има прогрес већи, ја ћу бити претеча те згоде,
да те волим што се може више.

НА ИЗВОРУ                                     07/01/07                      *

На извору моје песме мало врело срце пљуска,
ја робиња својих жеља и жељама поданица,
на том врелу читава сам, у делти ме толко нема,
многима у том току била само љубавница.

А, љубила ја сам лажно, да заборав дане гута,
многи су ме уздизали, славили ме к’о једину,
ја одушак срцу нисам никад насла узвраћени,
гинула у хладном рату, за ту тужну неистину.

Сад самујем с пером дане, није ми до неистине,
заборав се не налази у лажноме загрљају,
прошлост зброји што и нећеш, камара је промашаја,
тражим на свом изворишту љубав питку у гутљају.

OKO                                                               07/01/08                      *

Како да те заборавим, да прећутим кад постојиш,
оно око твоје црно глечер топи једним зраком,

(Ти си као тектонски поремећај, куда год погледаш потоне по једна Атлантида,
а, уместо ње се заплави неко ново море, или никне планина, неосвојива обавезно.)

како да те заборавим, кад ми песму оком кројиш,
и то светло ока твога сија овим мојим мраком.

(Ти си као Деда Мраз, нико у тебе није сигуран, па ни ти,
а, китим ти јелку сваке године, чекам те стрпљива, као дете.)

Како да те заборавим кад си нестваром стварност бојиш,
које друго око може да погледа мене тако?

‘ОЋЕЛ’ КЕРЕ?                                 07/01/08          *                     

Рекао си да ћеш проћи, ја дан цео мотрим друм,
а, зима је јануарска, мора да се тешко стиже,
можда негде застао си да преданеш пут далеки,
нека, само одмори се, па полако доћи ћеш ми.

Ноћ је пала, нема ми те, фењер палим да знаш где сам,
тиња светло само моје, поспали су сви у шору,
ја друм гледам, сад ћеш доћи, кере лају јер ћеф им је,
неће теби залајати, познају те наше кере.

ПРИЛИКА                            07/01/08                      *

Поверење без два џака соли,
немогуће Душо да се сазда,
инстант прича занос романтика,
неминовно да доноси боли,
па је свако увелико газда,
премало је за срећу прилика,
а, време је судија једини,
стрпљење је услов за сва здања,
лакома је срећа на брзну,
да се има мора да се чини,
полако се стичу сва имања,
соли само, предај се судбини.

ГРОФУ КАРОЉИ ШАНДОРУ                             04/01/08                      *

Завејана чека Пешта, на трагаче за сновима,
Карољи Шандор мртав пева, о великим љубавима,
а, ја дајем себи завет да ћу љубав остварити,
ил’ у Пешти, ил’ ван Пеште, другачије неће бити.

Светле куле и чардаци, њишу стабла петсто лета,
један нествар састави се усред овог пустог света,
и пахуље с лица топим, сузом једном што ми оста,
сад је време у невреме да самоћи кажем доста.

Хладан камен с жељом грлим, да оживим мртвог грофа,
дах му дајем својим дахом, злобни кажу катастрофа,
а, овога живим трена, пропуштени сваки трен,
па нек’ ме је оживела и грофовска мртва сен.

ДУЧИЋУ                                          04/01/08                                  *

Јоване, о Дучићу, шта си петљ'о с грофовијом ти по Пешти, сило песме,
која ти је то грофица подарила замак мали,
па срчан си одвећ био, живео си да не фали,
и баш зато стихови су иза тебе сви остали.

Ја шкакљиве чачкам теме, али волим што си знао, да се предаш ти страстима,
дивне си ми песме дао,
увери ме историја ту у Пешти у сред дана,
да је љубав све створила, а простотом не бирана.

У БУДИМУ                          04/01/08                      *

Ја Будимом кренем стрмим, лепота ме обузела,
не могу без пералеле са животом овим мојим,
јер ја свуда љубав тражим и једино то сам хтела,
историјо, стани сада, ја сад ово време кројим.

Цитадело врх Будима, са погледом на сву Пешту,
ти ми само жељу будиш да ја зидам своја здања,
скамени се ти још више, јер ја имам причу вешту,
живот трошим ја у сврху те љубави свег спознања.

Сви мостови што су преко, за слику су изазови,
очи су ми пуне слика које срце тужно гале,
ај’ ти буди већи мајстор, па ми љубав ти понови,
пуне очи, празно срце, загрљаји у свем’ фале.

ЉУБИЋУ ТЕ МЕЂ'  ЗВЕЗДАМА                                    06/01/08                      *

И највећа страст је била кад сам оно летње вече,
косу твоју помазила, та ме рука и сад пече,
деценије пребројала, да дођем до срца брида,
а, пред тобом ја пропала, као пуста Атлантида.

Дал' је судба тако шкрта, љубави ми дала кап,
од еденског целог врта имам овај тужни вап,
где извиру песме ове, кад љубила нисам право,
пола мене још полове, па којом ћу даље главом

да верујем да ће срећа, да ме стрефи к’о комета,
да ја чекам јер је већа љубав моја на крај света,
тражимо се у свој нади, склопиће се звезде нама,
Васиона за нас ради, љубићу те међ' звездама!

КРУНА                                                                      06/010/08                    *

Ганула сам ја твоју доброту, дирам тамо где је одвећ чисто,
прости срећо ја носим страхоту, само с тобом мени није исто,
да ја проспем душу и да кажем, верујем ти и ти ме разумеш,
и сабрига твоја ми помаже, а ти не знаш како само умеш,

да ме дигнеш у небеса плава, да ја познам среће усхићење,
да не бије о зид моја глава, већ са тобом живи срца хтење,
ти си целост свог мога распећа и скупљаш делове мог бића,
и свест немаш свог тога умећа, ти си круна свег мога открића.

С ДРУГЕ СТРАНЕ                           06/01/08                                  *

Драго ти је што ти пишем, али ништа није више,
ех, драго је твоје драго, а моје је Универзум,
ја те волим онолико колко свемир места нема,
па ми речца твоја свака као роман широка је.

Годину сам без твог писма, ово је за историју,
ти не гледаш с исте стане, уљудно ми одговараш,
ја споменар од свег' правим, градим музеј од свег’ твога,
како исто другчије је кад се гледа с друге стране.

БИЋЕ ДА ТЕ НЕМАМ ДВЕ ГОДИНЕ                            29/12/07                      *

За ове две године по метру квадратном пало је стотинак литара кише,
плодна су била лета, родило је воће као никад,
цена огрева је сад скочила, јер је зима појела цео децембар,
новогодишњи аранжмани распродати у рекордном року,
град је окићен лампионима и светли као неки у Европи,
моја мачка се трећи пут омацила, сад има два црна, нисмо их дали,
тата суши месо у пушници, да дељемо шунку у доконе зимске ноћи,
брата виђам ретко, некако смо се одродили, а и он пуно ради,
обе куме мисле о деци и видимо се понекад, тако уз кафу....

За ове две године ништа се није променило,
само за ту кишу нисам сигурна, дал’ сам рекла тачно.
Ма, мора да је падала толико,
ако изузмем и моје сузе,
биће да је до сто литара по квадрату
и ако добро бројим, биће да те немам две године.

JЕДАН ЦВЕТ                                               15/01/08                      *

И божури процветаће, сво ће мајско цвати цвеће,
све то мени мирисаће, само твоја душа неће.

Сви мириси поља росних, што ми сетом чула драже,
трагови тих заносних, усана што моје траже.

Нек’ се полен сав испости, обесцвете росна поља,
нек’ све вене од жалости, кад ти срцу нисам воља.

Нек’ ливаде зелене се, а без једне мирис-лати,
нек’ све пусти кад мени се један не да тек узбрати.

СЛУШАЈ ПЕСМУ                          16/01/08                                  *

Немој ништа узимати, ако срцу није згода,
шта ће теби хрпа разних, а небитних дрангулија,
боље да си руку празних него терет да је теби,
што с бременом неким идеш, тек да виде да га имаш.

Буди срцу своме одан, немој дати у бесцење,
жеље своје за пар ђинђи, не продај га ти на квант,
слушај песму своје душе, истина је једна само
и за љубав још замену нико није измислио.

СРЕЋА НА ПОЛА                           17/01/08                      *

Ја имам шеснаест хиљада разлога да будем срећна,
a, само један ја имам против;
ја легнем сама, сама се будим и немам с киме шеснаест хиљада срећа да поделим.

Ја желим срећу, једну да делим,
са срцем којем то пола фали,
све друге среће даћу на добош,
лепо ћу их спаковати у кесу и оставити у неком парку.

Изволте људи, без ове једне,
шеснаест хиљада срећа поклањам!

БЕЗ ОБМАНЕ                                  17/01/08

Вриштим, љубав, на клин бацам све остало,
разоноде сваке друге бајате су мени теме,
љубав тржим, нема смисла да ја овде губим време,
џаба мени просипају неке друге анатеме.

Има лета иза мене, у календар свашта стало,
кукавичја познам јаја, подметање шансу нема,
ја свецело тражим увек, љубав ми је права тема,
па ја трпим понуђено, али се за право спермам.

Слушам неке изговоре, с мало срца за кап ћара,
еј, ја живим за велико, нема места за обману,
кад ја љубим дрво пуца, обрати се свет у дану,
Васиона рашири се за ту срећу непрестану.

ХОЋУ С ТОБОМ                            01/12/07                                  *

Свашта сам ти ја причала,
и то да сам шишмишу гледала кроз крило,
и да сам се верала без стега уз литицу црногорског краса,
и да ме је ђаво једном пон’о, да се с змајем винем у облаке,
да сам једном кроз Гучу трубаче ја провела на дах у три круга,
музикнте да сам натпевала, ја наизуст римом, а њих пет,
и да могу и волим то исто,
али, с тобом да још једном прођем.

ЛАЈТ МОТИВ                                  03/12/07                      *

Ти лепото изнад свега, узданицо мога стиха,
никако да поверујеш да си жижа поезије,
метафоре, епитети, све од тебе то долази,
ти константно не верујеш да си сублимат дивоте.

И сва твоја туга чиста, сва невера, колебање,
то је песми зачкољица, лајт мотив је проверени.
Срж си љубавног спознања, стих за тебе пријемчив је,
и свако ко папир има, крај тебе је лако песник.

РЕТКА ПОТКА                                03/12/07                      *

Однећу те облацима, тебе Земља вредна није,
ставићу ти маглу меку под узглавље, да утонеш,
у безбригу дигнућу те, ја ћу бити та што брине,
да те звезде не опеку, кад веселе забораве

да си биће најнежније, душа ти је сва од нити,
најфиније неко ткање, што шапатом  ослови се,
и тај шапат треба меру, да ти нити не замрси,
ја те дижем да сачувам ретку потку с овог тла.

ТРН У ОКУ                                                  01/12/07                      *

Не верујеш ми и то боли као ђаво,
а, рекла сам више нећу ја ђаволу на лопату,
пустила сам да ми приђеш, у зеницу ока уђеш,
трн у оку сада стојиш и ја жмиркам да испаднеш.

А, волим тог трна гребеж, волим јер и он је твој,
сва та тешка нелагода, љубав је, јер ти је носиш,
можда те и зато волим, што ме слудиш неприликом,
када после свега ћутиш, к’о да нисмо ми о свему

говорили к’о најближи, јадали се и бодрли,
смејали се и плакали, душу на нос испустили,
да се брже упознамо,
а, сад газиш сву интиму.

Пролазиш ме као странца и ја азил неки тржим,
да те тамо ја отпатим и трњаве очи видам.

ИСПОШЋЕНА СУЗА                                 01/12/07                                  *

Сузо моја испошћена, плакала бих ја данима,
да шта има још канути.

Овај тишт је остао ми,
што ми шкрипи у недрима,
па ја нужне ствари чиним,
јер ми чемер снагу једе,
и правим се да још могу,
да лудујем, шегачим се.

И сви пију моју лаж.

А, моја су уста сува
и кап једна с твоје усне,
збрисала би сваку нужду,
с жељом бих се ја спојила,
да уживам са људима,
а, да тебе волим сретна.

СОЦИЈАЛА                                                  01/12/07                                  *

Каче ми на прса значке, а ја гледам наопачке,
шта ће мени то ордење, живот мој је друго хтење,
не признајем суд јавнсти, за тебе су моји пости,
не треба ми част друштвена, част ми с тобом успомена.

Нећу сва та ја признања, за то немам осећања,
ја се носим с једном силом, да ме признаш једном милом.
Oко мене дижу буку, желим само твоју руку,
нек’ се баве социјалом, с другом неком баш будалом.

ЏАБА                         06/12/07

Ја сам јебено сјебан песник,
и све моје песме пет пара не вреде,
кад сам љубав о клин окачила,
о чему је моја поезија.

Што да шибам папир с небитношћу,
најбитније да врдам за строфу,
поштено је да баталим перо,
да рукаве зврнем за друго.

А, шта друго још могу сем стиха,
да направим, а да будем сретна,
јебено сам себе удесила,
да ја џаба заврћем рукаве.

ХОЋУ ЛИ СТИЋИ  ?                                  09/12/07                      *

Није мој таленат, него ти, што тако дивно инспиришеш,
да трчим кући после наших састанака,
да што брже у типке ударам;
твоје су заслуге за моју А класу дактилографа у рекордном року,
а, шта ће ми то?

Толико шарених ствари је у теби, да ми жао да неку испустим.
Колики је просечни век жене, овде на Балкану?
Хоћу ли стићи да те опишем до краја?

Ја романтик осуђени, сад навијам за науку, да смисли неки брзопис,
којим бих те тренутно ставила у стих,
а, да ја не идем од тебе никад.

Само песма да ме чека цела.

ЧАРОЛИЈА                                      09/12/07                                  *

Немаш ето, своје чедо, Васиона збунила се,
ал’, ти ниси па ту љубав делиш деци свoјих ближњих;
каква радост клинцима је, кад зазвониш са осмехом,
то је љубав безрезервна, то ретка срећа деци.

Са посветом поклон бираш, све је друго на маргини,
ма посао, амбиције, у сенци су малишана,
које грлиш, дајеш им се;
благо њима са бонусом љубави сем родитељске,
ти им носиш чаролију.

А, тек кад доживиш своје, бићеш мајка за медаљу!

РЕЦИ ЈОШ ДВЕ                                          09/12/07                                  *

Хвала ти што постојиш, већ сам негде почела да сумњам,
да ми нема истомишљеника, који здраво разуме лепоту,
а, ти седиш крај мене и причаш, све што хоћу ја теби да кажем,
и ја ћутим и гледам ти очи, зрца светло из зенице твоје.

Други начин, ал’ је слика једна, ми волимо исте лепе ствари,
пуштам да ми причаш о жељама и налазим да исто желимо,
дал’ се љубав помаља полако, пријатељство, ма трећега нема,
веза нека полако нас спаја, ја уживам у твом бистром оку.

Реци, причај, упијам те, желим, с неверицом, ал’ са већом надом,
jош две твоје и ја сам сигурна.

НАУКА                                  09/12/07                                              *

Знаш ли шта бих,
ја бих тебе само засмејавала;
како се дивно смејеш, да зидови сви изгубе форму,
сву науку изврнеш до ругла
и све оно што је законито,
смехом свијим у безазакон тераш.

Како блисташ, како се препушташ,
како умеш да испољиш срећу,
како дајеш од срца сву радост,
као дете.

Смеј се увек, немој ништа друго,
твој је осмех вредан сто наука.

ДРУГИ СНЕГ                       16/12/07                                  *

С ким зорујеш сад зору Зоране,
с ким ти делиш мисли о животу,
коме јаде просипаш на кило,
да ли су ти очи дивно тужне,
дал’ још бринеш да ћеш закаснити
да постигнеш срећу ти у двоје,
дал’ си с неким делио висине,
што их срце записане тражи,

дал’ још некој читаш Малог принца,
плаши ли се она Змијског цара
и да ли га од свег страха воли,
или такве нема да те слуша.

С ким се будиш у зору Зоране,
снег је други обелео поља.

* * *

Шкрипац је или почетак креативности или почетак лудила.

РЕФЛЕКС                                         16/12/07                      *

Још те волим, неки рефлекс остао је,
па на помен твог имена ја застанем у сред игре,
и покварим хармонију са другима што је правим,
јер је с тобом хармонија била срцу синфонија.

Волим сад још неке нове обичаје, навикла сам,
дане трошим немислећи на циљеве неке више,
заиграм се с неким новим, узлетим, ал’ не високо,
летења су с тобом била, више немам таква крила.

KAП                           26/11/07                      *

Блистала је твоја суза, једна само,
плакала сам,
отела се, певли смо најтужнију и најлепшу,
гледала сам крајем ока, да те поглед не омете,
како дивно ти тугујеш, та је искра поезија.

Није било тетрално,
тек кап једна, бадем зрна,
и ја враћам тај моменат, стално гледам кроз ту искру,
све су твоје речи мало, кол’ко их је у тој капи.

ПРОГОВОРИ                                   26/11/07                      *

Да те чачнем да не ћутиш, е баш нећу,
‘ајде крени
ти без мене у потрагу, одрви се, опусти се,
зашто стално да те палим.

Ево, седим, сасвим мирна,
‘ајде неку ти ми реци,
шта те кочи да покренеш,
с две три речи, прича иде.

Чекам, ради шта ти воља,
ма не мора да је јако,
ето, само  проговори,
да почнемо да причамо.

ГОЛОРУКА                                      26/11/07                      *

Кол’ко кошта поверење, мало један желудац је,
срце цело на извол’те, моје ноћи несну дате,
да ми мало поверујеш, не би неке штете било,
пробај сада да се пустиш, ил’ те пуштам, нема смисла

да ја силим с тобом дане,
таман нешто започнемо, а ти опет пазар тврдиш,
‘ајде мало ти одуши, као праћком нишаниш ме,
поставка је једноставна, прилазим ти голорука.

ШАМАР                                            28/11/007                                *

Какав шамар, посред лица,
добро јутро и ја теби,
одакле ти себичности да ми такву шљагу лупиш,
ја сам она што те слуша, што те дигла из пепела,
сад када си на ногама, шамараш ме без сећања.

Као да те не познајем, као да ти нисам пришла,
полако те ја бодрила, да се смејеш свему дневном,
бранила те од окрутних, дарове ти доносила,
с пуно смешне симболике, да радујеш ти се само.

А, када сам несретног те, ја на ноге поставила,
ти си руком одмахнуо, шибнуо ме к’о никакву.

СЛАБОСТ  (КАЈАЋЕШ СЕ)                                 28/11/07                      *

Слабост коси узвишено,
пала си на ниске грне,
што користиш минут славе,
да пљунеш на историју,
однос носи обавезу,
да одана ти останеш,
и одскочна даска није,
да се мунеш без сећања.

Памти место где је било
чисто срце, кајаћеш се.

ПОХВАЛА                                                    24/11/07                      *

Како степиш пред похвалом, заслуженом, а опет те страх.
Не волиш признања (исто као и ја), ремете ти начин, тај једини твој,
коме хвала није потребна да траје, јер твојој истини не треба подстрека.

Ти с истином живиш и немаш опцију, за врдање неко, превару ил’ трик,
једноставно, све што радиш то си стварно ти.

Кад ти кожу гребу, испод ти си иста,
не постоји костим кожани да те чува,
не чуваш оружје за прилике лоше,
не браниш се никад, нити имаш гард,
ти живиш истину која ти приличи.

МОРАМ САМА                               24/011/07                    *

Око мене љубав свуда, воле мене силни људи,
ја узвраћам шаком, капом, бринем за њих к’о за чеда,
ал’ је простор један празан, зјапи рупа нељубљена,
ја љубав мог драгог немам и ја немам драгог мога.

И боли ме та празнина и боји ми дане сивом,
љубав нисам остварила, а друго сам ја све стекла,
па ме моји силани храбре, да ће бити такве среће,
и ја моје силне волим, што ми силно добро мисле.

Ал’ то добро морам сама да пронађем и препознам.

ИСТИНА                               На св. Мрату, 24/11/07                      *

То што чиним није промоција,
мене тера чиста емоција,
да од људи ја извучем исто,
за прљаво да не кажу чисто,

да истина буде светска мера
и да мак се на конац не тера,
упирем се да да љубав докажем,
да ја срећу своју не одлажем.

МИРИС ДУШЕ                   24/11/07                                  *

Твоја душа сва мирише,
шта ти могу дати више?

РАСПОЛОЖЕЊЕ               25/11/07

БУБЕ И ЛУТКЕ                              20/11/07

У глави ми бубе, лутке, а ја тебе волим ћутке,
гледам твоје звијутке, мокре локне црне косе,
па ми дође да те љубим до јутарње прве росе,
у заносу да се губим и брига ме шта ће после

дуге ове ноћи бити, да ли ћу се пробудити
из сна с тобом или не, као тебе оволико ја не волех никог пре,
нек' се зора не појави, ноћима ћу белим бдети,
па нека се суноврати са платана Месец мој,

до задњег те стиха волим, мени нема друге риме,
и у стиху моме сваком ја римујем твоје име,
ти си жеља пробуђена, мој најслађи неспокој.

ОСТАНИ ГОРЕ                                            19/11/07

Ти си помирење различитих светова,
с тобом могу с миром да проведем век,
тебало би те ставити на највиши врх да делиш радост људима.
Ја бих тебе на кркаче изнела на Хималаје, а да те леђа не осете.

Тако с лакоћом биваш и тако је лако с тобом бити.
Наравно да то не знаш, да знаш можда би већ неку дивну особину, заменио простаклуком неког полусвета.

Да личиш на њих.

Немој то никад, остани горе, не пропушташ много;
прегршт зависти, гомиле сплетки.

Не желиш то, не желим то.

БЕЗ УКРАСА                                   17/11/07                      *

Због тебе представа траје деценију,
глумци због тебе у трансу дају даскама овим задњу кап зноја,
ти ниси публика, ти живиш комад,
јунаци главни теби се обраћају.
Глумцима шаптач кад текст изгубе,
твоје присуство је охрабрење, да залуд није уметност глуме,
ти си муза текстописцу, твоје очи су најсјајније од свих очију које представу геледају.
Ти не видиш даске и кулисе
и не мариш за лоше декоре,
ти видиш уметност изнутра,
без украса, голу, узвишену.

ПРВИ СНЕГ                                                 17/11/07                      *

Синоћ је пао први снег. Још једна зима без тебе стиже.
Лепо је, веје, димњаци пуше, град се увио у бели вео,
ја пртим стазу да могу двоје у дому своме да буду брже
и другу зиму с питањем чекам, зашто ме ниси љубави хтео?

Не мислим увек ја на нас двоје, него ми ове пахуље врате,
све нежне речи које сам чула, све што их слуша сад нека друга
и пртим стазу једну за двоје, да прођу срећни који ме прате
и једна суза склизну ми слица, први је снежак радост и туга.

МИРИШЕШ                                    17/11/07                      *

Прошао си, а још увек на тебе мирише,
овај ваздух који жељна дишем.
Да ли то значи да још си овде?
Јер мирис твој је исти као ти.

Не може човек отићи само,
без једног трага, остаје мирис,
а, моја чула ту ноту траже,
не мораш доћи, миришеш стално.

ДА НЕ ОДЕ ДОЂАВОЛА                           17/11/07                      *

Ја немам ђавоље рогове,
ал’ сам и ја неки ђаво овде,
стално нешто добацујем,
стално имам ја реплику
и стално се ја упињем,
да не таљам ово време.

Чачкам људе, провоцирам,
да разговор буде прави,
а, не пука конвенција,
да ми стварно говоримо
и да речи не арчимо.

И правим се да сам ђаво,
а, ђавола да ја јесам,
само начин тражим неки,
да не оде дођавола, овај мој век.
Стварно живим,
а, не само празне приче.

РОДЕ                                                  18/11/07                                  *

На димњаку мом су роде, довека су кажу пар,
једном кад се препознају, доживотна буду срећа,
ти си био само моја и то квари целу ствар,
ја сам тебе препознала, ниси био тог умећа

да ме видиш и осетиш, да загребеш испод коже,
да будемо срећне роде, а не ови самотњаци,
хтела сам те научити, веровала сам да може,
твоје срце од челика, да окове с себе баци.

Ти љубави, ниси рода, ти си нека друга птица,
не верујеш у предају срцу другом препуштање,
да се гнездо може свити од нежности и ситница,
да за срећу потребна је посвета и опраштање.

СМЕШНО БИЋЕ                                        17/11/07                      *

Смејеш се, твој осмех лечи сваку моју рану љуту,
гледам твоје ведро лице, мазим те две смејалице,
што ми топе леда санту и мекшају мене круту,
радујеш се тако чисто, као с тобом није исто

нисаким ниједно подне, нисаким ниједно вече,
ти си порив и откриће, моје драго, смешно биће,
ти си узрок све радости, с тобом песма сама тече,
једноставно, без повода, с тобом дан је разонода.

ДА СЕ ЉУБАВ НЕ ПОМИЊЕ                 17/11/07                      *

Нема песме, до љубавне, све су друге плитак траг,
док се срце не разгали, ретко да се песма чује,
сви напори да се стави сем срчаног јаче хтење,
све су лажне играрије, док се љубав не догоди.

Хајде реци једну сада, која ти на срцу лежи,
а, да није близу жељи, с драгим бићем остварењу,
‘ај, наручи да уживаш, да испевам једну такву,
да се љубав на помиње, дал’ ће таква да те гане?

ЧИСТОТА                             17/11/07                      *

Како си дивна, провидна, бела,
све твоје сија, све очигледно,
не кријеш ништа, немаш шта крити,
ти си ореол анђела само.

Приђу ти неки да те поведу,
али се боје твоје чистоте,
па живиш сама у своме светлу,
за Земљу Сунце једно си више.

А, ти не можеш против свог сјаја,
једино скроз да укинеш себе,
твоја је светлост осуда твоја,
многи те желе, ал’ издалека.

БИТИ                                                             17/11/07                      *

Сви тражимо поравнање, жеља својих испуњење,
а, премало уживамо у моменту овом сада,
сви имамо замисао, неко своје више хтење,
па нас више ломи жеља, него што нас диже нада.

Сапатници смо на путу, али ми се не видимо,
главама смо нашим негде, у сновима свако свом,
а, шта с овим даном дивним, зашто га не користимо,
можда то је сушта срећа,  сматрамо је небитном.

Сви тражимо јаче бити,  потребно је сада бити,
овај трен је јача ставка, од свих оних измишљених,
ако сад се не слушамо, попуцаће наше нити
и бићемо на гомили ми живота промашених.

ЖИЖА                                  15/11/07          *

Не гледаш ме читав дан и ја веним, распадам се,
немам једну замисао да животом нешто чиним,
без те искре твога ока, без дубине зене црне,
не гледаш ме, дан је стао, Планта се збринула

прескочиће овај круг, шта ће на то Сунце рећи,
ко Месецу објасниће, да се склони ово вече,
звезде ће се укинути, испрегнуће Мала кола,
Велика ће у забуни с мраком да се договоре,

да не ките небо више, кићење без славља није
сврсисходно ни потрбно, мрак ће бити свуд около,
кад сјаја твог ока немам, нека тмина поједе ме,
не гледаш ме, ја не желим једну жижу осим твоје.

ГОРКА                                               15/11/07          *

Утихли су разговори, прођемо се као странци,
нека реч још, тек да мања буде сусрет-непогода,
гледамо се кад морамо, а поглед је сваки мора,
од толико обећаног, ништа нисмо испунили.

Превелика страст је била, прејако за наша срца,
на истину ненавикли, устукли смо ми пред њом,
требало је издалека да се прво посматрамо,
полако се приближимо, а не страсно из залета.

Иди, нема разговора, не гледај ме није начин
да било шта продужимо, ја не дужим пропуштено,
иди само, прођи с миром, да ја могу прах да метем,
да се скупим у гомилу, кошава ме нова чека.

Прах сам опет и пепео, ја сам Феникс осуђени,
тако фино уситњена, могу чорбу да биберим,
ма пикантно тако љутнем, да шпецији будем нота,
сласти некој превеликој, таман да дам баланс горким.

НЕ ЗНАШ ДА ЗНАШ                      14/11/07                      *

Ти знаш увек праве речи,
ти знаш увек начин прави,
твоја благост душу лечи,
а, доброта светлост прави.

Као Божја промисао,
ти постојиш да ме водиш,
ти си стиха мог смисао,
ти ме сете ослободиш.

Ти ме дижеш из мртвила,
носиш мене без намере,
ти си појам, ти си сила,
радујеш ме ти без мере.

ЛАЖА                                                14/11/07                      *

Сама сам век, нисам Тесла, немам изум, посвећење,
љубав тражим и прегорех, од те жеље васионске,
на потрагу све се свело, па ја не знам за радости,
оне ситне, оне дневне, све ми је то мизерија.

У очима љубав-вапај, немам фокус за шта друго,
нељубљена животарим, ма шта има значај јачи,
од љубави остварене?
Шта слабије од те силе може срце да превари?
Која лажа то постоји?

Ил’ љубљена ил’ ме нема!

‘EЈ, МЕСЕЧЕ                                   14/11/07                      *

Дивна ноћ је, Месец чека да намигне мојим шором,
ја оловку опет шиљим, да му песмом отпоздравим,
испратићу њега сутра, новим даном, првом зором,
да му се у друго вече, опет стихом новим јавим.

Познјемо ми се дуго, стари ми је Месец друг,
многе тајне рекла сам му, он је чувар мојих снова,
па он Земљу само чека, да обрне нови круг,
да се сити испричамо и певамо ми изнова.

‘Еј, Месече, стари знанче, проспи шором месечину,
понеси ме својим сјајем, да сањарим ово вече,
отвори ме да ја саспем ноћас теби сву истину,
све то што ми душу гали и све што ми срце пече.

ИСТА СОРТА                                   12/11/07                      *

Боле ме речи, ма мачем да си прво у њедра, ја бих ту рану поднела лакше,
боле ме речи, ма да си тане у мене пук’o, та цев би мањи имала Fi,
боле ме речи, ликујеш сада док сам ја доле, видим да моја туга ти паше,
боле ме речи, газиш ме лако, задња би моја мисао била да ћеш ме сада дотући ти.

Удри, пуцај посред чела, опет сам се преварила,
ниси први, имам таквих у архиви на извол’те,
иди с миром, често ја сам ту небригу превалила,
вози даље, моја грешка, од исте си такве сорте.

ДАЛ’ РАЗУМЕШ                            12/11/07                      *

Ја те волим да ли знаш, ја не тражим друштво само,
за изласке и забаву, тек да имам компанију,
ја те волим, осећаш ли ту посвету, дал’ разумеш,
па ја не знам дал’ сам иком далa песму оданију.

Ја те волим, небо пуца, волим те до Васионе,
ја не играм, не треба ми патворење, лагарија,
ја те волим, нисам с тобом тек да овде не самујем,
ја те волим и једино вече с тобом мени прија.

ДОКТОР ЏЕКИЛ И МИСТЕР ХАЈД                               12/11/07          *

Јутро, јесен, диван дан,
ранац пртим идем ван,
сва весела самном ‘ајд,
ја сам сада мистер Хајд.

Око подне ствар се мења,
нешто психу моју скења,
к’о у филму што су рекли,
ја постајем доктор Џекил.

Не можеш ми више прићи,
спустити ме, а ни дићи,
ја сам само материја,
нит’ сам своја, нит’ ичија.

Немам један аргумент,
да објасним тај момент,
шта то разум мој прогања,
мења моја осећања?

А, ти схвати, ја не могу,
шта ме сретну сруши с ногу,
па се дигнем изненада,
после сваког тешког пада.

ПРИЗМА                                           101/11/07                   

Сви имамо атрибуте да бранимо неспокој,
‘ајде стисни срце своје, крени куд’ те судба шаље,
таворење најлакше је, буди витез ти за бој,
па са мачем својим једном шибни небом, крени даље.

Кукумавке и беседе, поеме о страдањима,
одреци се једном сете и простора дај елану,
па сем твоје патетике, још нечег твој живот има,
гледај мало ти кроз призму, с другог угла дај дах дану.

НЕ СЕЦИ МЕ                                   10/11/07                      *

Плачеш, гледам суза искри на твом угаљ црном оку,
не смем главу да окренем, тек краичком ока гледам,
па ми дође да угасим слабо светло што те ода,
па ми дође да измислим  нешто смешно да престанеш.

Немој више, немој сада, на рубу сам својих суза,
хајде да се блесавимо, хајде да заборавимо,
тај бисер из твога ока сече као дијамант,
раставиља ме на две поле, како ћу се зацелити?

САТИСФАКЦИЈА   (I Can't Get No) Satisfaction                        10/11/07          *         

Одају ми пословна признања,
ударнички да ја радим своје,
а, ја мислим где си када моје
срце куца за љубавна звања.

По рамену тапшу ме колеге,
да сам жена ја са петљом мушком,
срце моје разнето к’о пушком,
распада се без љубавне неге.

Дали су ми одрешене руке,
да ја своје спроводим идеје,
а у брке срце им се смеје,
ко љубавне признаће ми муке?

ЛЕТО                                                             10/11/07                      *

Киша лије, шетам с тобом као да је то најлепши летњи дан,
гугућем од Зелењака, певам у Коларчевој,
а, Сремску сам прежмурила да досањам још дивоте,
да продужим наше време, да га после више имам;

у песмама свим о теби,
у мислима свим о теби,
у маштању свом о теби,
у мом плану само с тобом.

Година је без три доба доба, а остављам само једно,
ти ми лето само носиш, ти си Сунце моје увек!

НОВА ФИЗИКА                  10/11/07                      *

На врху сам својих емоција,
ветрић само и одох,
понор зјапи и чека ме,
а, ја играм ту на шиљку,
моје среће остварењу.

Не бојим се ја те рупе,
ја не гледам више доле,
и сладим се овим треном,
изнад нема вишег места.

Па и да се срушим после,
ја сам бескрај осетила,
сви путеви они доле,
трњикње су и безнађа.

Плешем с тобом, наврх игле,
a’л најлепши то је плес,
простор ми смо укинули,
физику смо преварили.

ЈЕБЕШ КЊИГУ                             29/10/07                      *

Срела сам те, тек случајно дошао си у мој крај,
а, певају опет птице, ја сам жалост укинула,
ниси ништа уздрмао, само смо се поздравили,
желиш књигу да ми вратиш, ма твоја је, само иди.

Остави ме птица поју, остави ме у мом шору,
друге неке пишем песме, дуго већ ми ниси тема,
случај зло ми направио, из пепела дигла сам се,
тараба је сад камена, твој пламичак не смета ми.

СПУТАНИ                                          08/11/07                    *

Остајемо овде сами, а начин и није битан,
срцима нам неко брани, да љубављу испуне се,
по беспућу својих жеља тражим милост да дозволи,
да ја сретнем суђеника, да ли и он тражи мене?

Предвиђања и заблуде, гордости и предрасуде
и морала сви окови, много бајки прочитаних,
ко зна шта је све препрека срцу било да се пусти,
остали смо овде сами, свако крив за начин свој.

Можда узде притегли смо, сами себе ми спутали,
можда фали мало лудог, несебичног препуштања,
а, можда у силној жељи, ми смо љубав уплашили,
па нам она не прилази докгод срца ми стежемо.

ЗЕМЉА ЧУДА                                08/11/07                                  *

У Земљу те чуда водим, припреми се за нестварно
и откочи све дизгине, машта нек’ оживи твоја,
то је земља сунцокрета и шареник неких птица,
то је место рајског воћа и љубави сретне царство.

Ту се чини шта је воља, ту је воља императив,
а, осмех је улазница, понеси га обавезно,
ту се лети, а без крила, ту су крила дивни снови,
ту је јорган од облака, а облаци сви су меки.

Водим те у Земљу чуда, насмеј се и полазимо.

РАШТА СРЦА                      08/11/07                      *

Мој си отров и моје спознање,
да те нема живела бих мање,
твој ме понор инспирише лако,
да ја могу кад хоћу овако

да се мунем у  песму без главе,
с тобом риме увек имам праве,
рашта срца да проспем два стиха,
да ме моја не спутава психа.

БОЖЕ, ГДЕ СИ?                             03/11/07

Боже, где си?
Погледај ме, не радим паметно, немам план, немам ни идеју.

Боже, где си?
Трујем се бригом, бринем о свему, а нидочег ми није стало.

Боже, где си?
Време ми истиче, па ја и не живим, ништа овде није право.

Боже, где си?
Неискрене срећем људе, искрена сам ја све мање, збуњена сам тим лажима.

Боже, где си?
Помози ми, не знам како, поведи ме ти за руку, покажи ми правац к срећи.

ЗВЕЗДА                                 03/11/07

Светли, сијај изнад овог мрака,
буди моја звезда увек,
нек’ злобници гађају те;
ко је звезду погодио,
ко је звезди наудио,
не може се са звездама
тек олако поступати.

Буди далеко милион светлосних година,
бежи од овог земаљског зла,
али, сијај да ја видим да постоји виша срећа,
да ногама газим трње, ал’ у светлост твоју гледам,
да ја наду не угасим,
да преварим окрутнике,
што се мраком крију својим,
што се твога светла боје,
што се кољу над казном и једни на друге реже,
што у ребра лактају се, децу своју злобом трују.

Осветли ми моју стазу,
да у казан не упаднем.

ЧАЧКАЊЕ МЕЧКЕ                                   04/11/07

Живимо ли, ако стално ми идемо отпочетка?
Желимо ли, ако жеље ми упорно сакривамо?
Волимо ли, ако љубав ми вечито одлажемо?
Шта је сврха, кад коначног смисла нема?

Што чачкамо онда мечку, што будимо из сна звер?

ПОШТЕДИ МЕ                               06/11/07

Сад ја кочим, сад ја не дам да ми приђеш, ма ни стопу;

стој, не могу ја још једном да се предам,
стој, пусти ме да побегнем, к врагу све,
стој, остави мој мир самном, могу и без твога свега,
стој, не реци једну више, срце бриди, отима се,
стој, пре него се срушим, пулс ми бубња у ушима,
стој, бојим дал’ ћу моћи ја још једном да издржим;

неизвесност и чекање,
стрепњу, мучне несанице,
сву тескобу у грудима,
тиху језу свакодневну.

Стани сада, док још владам срцем својим.
Поштеди ме.

АЛПИНИСТА                      06/11/07

Волиш ме, видим то из твојих дугих ћутњи,
из незнамштаћустобом реченица,
завела сам те, баш сам била сјајна;

духовита, непосредна,
врцкава и детињаста,
откачена,
понекад баш озбиљна,
а, онда с лудим идејама,
живот самном, авантура.

И ти ме, видим, волиш.
Tребало ми је доста да то осетим.
И све је сада константа.

Освојила сам те као Хималаје.

И сад гледам ка хоризонту,
има ли шта изнад,
штрчи ли још неки врх!
Да упртим ранац и пободем клинове
и кренем опет у подухват.

КОЛАЖ                                06/11/07

Твоје поверње тера ме да плачем,
јер ја немам срце више тако чисто,
ја сам песмом ишла, а тукли ме мачем,
па наша два срца не куцају исто.

Ти се бацаш мени у загрљај просто,
а, ја терам але да можеш ми близу,
и рачунам од сто колико ми посто,
остало је рана које ме не гризу.

Ти ме видиш целу, ја сам колаж биће,
секли су ми срце, где год било места,
мислиш да сам једна и да сам откриће,
исецкана срца ко моје су честа.

БОДЕШ ОЧИ                                   06/11/07

Лепото моја нетакнута,
сирова истино у ово зло доба,
колко ћеш још моћи да будеш овде с тим анђео-лицем,
стварно штрчиш, избезобрази се једном.

Па ти људима бодеш очи твојом истинитиношћу,
па и та реч је толико дугачка, да ће те омрсти због епитета,
буди мало деран, направи неки безобразлук,
разбиј бар један прозор комшијски,
учини нешто да се не белиш толико.

ДА ТЕ УШТИНЕМ                         29/10/07                      *

Гомила искрених речи, невероватно!
Па, одакле ти у овом уштогљеном свету,
с којим смо се разлогом пронашли?
Причам све к’о са собом- од крви ли си и меса?

Или те ја у жељи измишљам?
Имам такве обичаје,
маштам неко вансеријско биће,
с којим могу о добру и злу,
све онако кад ми воља дође.

Дај да те уштинем,
да проверим за сваки случај.
Не замери,
нећу јако, само да видим дал’ стварно постојиш.

АКО ГА СРЕТНЕШ                                                14/05/07                      *

Ако га сретнеш немој ми рећи,
ја се храним заборавом и прелазим километре дуге,
ако га сретнеш немој ми рећи,
ја се правим да га не волим, док ми то не успе заиста,
ако га сретнеш немој ми рећи,
ја га будна сањам, па више за ноћ и не знам,
ако га сретнеш немој ми рећи,
ја глумим да живим, па ме нико и не зна више праву,
ако га сретнеш немој ми рећи,
ја сам себе оставила у џепу његове кошуље,
ако га сретнеш немој ми рећи,
ја сам Нови Београд заволела с петог спрата и његове терасе,
ако га сретнеш немој ми рећи,
са Калиша сам гледала Земун кроз његове прсте,
ако га сретнеш немој ми рећи,
ја сам имена улица којима смо шетали променила у наша два.

Ако си ми пријатељ и ако га једном случајно сретнеш
и ако те он буде питао за мене
и ако ме поздрави и пита те зашто се некад не јавим и шта данас радим
и да ли сам још увек блесава и хировита
и тако те ствари,

немој то никад да ми кажеш.

ДАНГУБЉЕЊЕ                              29/10/07                      *

Како очигледан крај,
на челу нам пише;
фајронт.

Мрдаш неке теме.
Заборави, испошћено.
Не сили, бадава.

Две три љубазне
и то је све што људски још можемо.

Иди, идем,
што да дангубимо.

ПРОМЕТЕЈ                          26/10/07                                              *

Нествару, благото, лепото моја,
одакле црпиш све то дивно,
ти не ходаш, већ лебдиш,
ти не говориш, већ поетишеш.

Откуд твоме срцу толика поезија,
ниси песник, а могао би бити да хоћеш,
срочи неку, онако здушно,
иде ти свака, а немаш појма.

Лани, обездани ту твоју дивоту,
устаљено нек’ се изненади,
нек ‘све стално оде наопачке,
покажи се свету Прометеју!

ПОТИРАЊЕ                         26/10/07                      *

А, ти живиш сјајна те обичне дане,
могала би да жељом мрднеш васиону,
ма, дрзни се само нек’ туга престане,
биће других лађа за оним што тону.

Тол’ко садржаја у једноме бићу
и планета ова да скупи дивоту,
све би било мало, против том открићу,
мизерија све ја за твоју лепоту.

Ти не видиш себе, демантујеш стално,
то да имаш причу и идеју своју,
па се укруг вртиш с сетом непрестано
и потиреш себе у свом неспокоју.

ДОБОШ                    26/10/07                                  *

Пуштам те да ми се попнеш на главу,
свесна ти дајем, ради шта хоћеш,
заврти мозак, уђи под кожу,
вуци ме на две стране.

Обори ме под ноге,
зови ме у пола ноћи,
прекини ме у по посла,
дижем руке, ‘ајде сада!

Нисам књига отворена,
већ ти отвор већи дајем,
тол’ко сам се раскрилила,
па препреке нема једне.

Изволи и пронађи се,
ако имаш амбицију,
сву подршку моју имаш,
све сам дала к’о на добош.

ЦЕЛО                         26/10/07                      *

Исти смо брате, ја нисам знала,
да толко тражиш ту емоцију,
да ти к’о ни ја не можеш ‘ладно,
да форме ради проводиш време
са неким пањем без топлог срца,
са неким дртом без осећања,
да ти је важна више топлина,
од неке позе помодног скота.

Исти смо брате,
разумем разлог, што ти се љубав отима стално,
ти тражиш праву, тражиш истину,
а, то је реткост у наше време.

Ми ћемо бити увек трагачи,
док нам се наше све то не деси,
ми никад нисмо брате, на пола,
a, цело није ништа до цело.

СЈАЈ У ТАМИ                     26/10/07                                  *

У прашуми тамној твојих осећања,
нађох светло место где ми јако прија,
та је светлост магнет, разлог постојања,
кроз сву таму тешку тако дивно сија.

Ти не радиш ништа да умањиш тугу,
ти не крчиш шуму, кријеш се од људи,
правиш свога мрака историју дугу,
ал’, тај трачак светла срце ми пробуди.

Узлазницо моја, а и потонуће,
ја по шуми ходам трагом твога сјаја
и ја кршим грање, ломим се о пруће,
где ме чека светлост, љубави спознаја.

ЗЕЧЕТИТИС                                    24/10/07

Очајан си, витлаш ми се око ногу, да поклекнем у слабости.
Не пада ми напамет!
Иди, доста овог узалудног вртикруга и лагања.
Не волим те, не запињи.
Видиш кол’ка рупа зјапи, ми стојимо на две стране.
Једно од нас упало би.
Што да живот протраћимо, што да једно жртвујемо,
кад можемо покушати да нађемо себи сличне.

Кукавички је пристанак на невољу због порода.
Ми смо људи, не зечеви, нијансу смо захтевнији!

ДЕСАНКА  О’ЛАДИ                                   24/10/07                                  *

Стани мало, одуши, расписала си се к’о Десанка Максимовић,
ај’, одмори, ол’ади мало, гаси ту макину, прегореће.

Ај’ напоље, види како је лепо вече, шетај мало, ‘ајде штрафта!
Кафениши с комшилуком, претреси с њим дан досадан,
трућкање и блебетање, сплеткарење, политика
и бави се тако мало бизаријом, лицемерјем.

Видиш како лепо вече можеш ти да искасапиш,
да не личи том смирају крај макине ужарслова,
лепо вече упореди, тек да видиш да си сретна,
кад набадаш типке своје и пишеш о чем’ ти воља

ОДРАСЛИ СУ БЕЗВЕЗЕ                            23/10/07                                  *

Да смо се у школи среле биле би најбоље другарице,
сада пребирамо, свака своје успомене и разумемо се,
само нам фали доживљаја да се опустимо и верујемо,
баш смо велике, маторе смо да би се опустиле.

Некад ми жао оног детета што је одрасло,
оне безрезерве коју је имало и поверења које је подразумевало.
Погледај ме сад, види колика сам, а оно дете је остало негде,
негде сам то детиње изгубила, кад бих само могла опет да га нађем.

Матора сам, много мислим, много пишем, не играм се више,
па како могу бити две другарице, ако се нису играле некад?
Можемо се само разумети и жалити што нисмо овде биле раније,
то је ваљда тако код одраслих, само нешто причају и тако безвезе.

РИКНИ                      24/10/07                      *

Немаш појма колико си дивна,
не желиш да верујеш у себе,
ти не видиш да су гори бољи,
ти  се стално повлачиш и патиш.

Рикни једном и наглас објави,
свој став и проспи своје знање,
ма, увек ће бити противника,
па шта, реци, нека зло зарежи.

БЕДЕМ                      22/10/07

Да ли ћу те некад докучити,
ил’ је ова игра бесмислена,
таман приђем, корак до твог срца,
а, ти срце сакријеш за бедем.

Чему тол’ке куле и зидови
и све страже, шанци, крокодили
и лавови љути навежбани,
па ја нећу тебе да похарам.

Ма, распусти сву ту свиту своју
и дај вољно вијсци нек’ одмори
и растерај то звериње негде,
хоћу само нешто да ти кажем.

Мој је живот само једна песма,
за зло ја се нисам опремила,
не треба ти тврђава ни сила,
са две речи реци ми и идем.

АЛАВИ                                              23/10/07

Продали сте кајсију, њен дебели лад,
па како сте ви лад премерили и чиме се мери ладовина,
кол’ко кошта сена испод крошње, што смо под њом подне уживали,
па смо стари оправили сто, да нам буде потка доколици,
да пружимо преко њега руке, бадавимо докле нам је гушт.

Па која је то наука била, да измисли меру за ту сенку
и који се то научник дрзно да фрмулу ту глупу изведе.

Нека вам је на част свако подне и све наше дивне успомене,
нек’ опрости кајсијино грање, што продасте лако ладовину,
ви имајте, нек’ вам теку новци и идите нисте вредни лада,
продали сте своју историју, за алавост неког новог доба.

УДРИ БРИГУ НА ВЕСЕЉЕ                      23/10/07                      *

Сад цмиздрим на сваку, рондам кад год хоћеш,
нарочито у оним сретним моментима,
заслиним да се зблане свет,
кукам тако, сузе не могу зауставити,
к’о да нису моје.

Тако, за све оно што сам у младости весела прошла
и све што ме сада подсети на на ту безбригу,
ја лепо залијем с литар добро сланих суза,
па се помирим с животом и онда певам.

Ко ће ме знати више, и оваква сам и онаква.
Одкад се оно дете суочило с овим човеком,
ништа му одтад није јасно,
па шта ћу, тешим га мало, па удри бригу на весеље

МЕНИ                                                                        19/10/07                      *

Тако ме инспиришеш, да ми дође да бацим све друго у ђубре
и да ти пишем ноћ и дан,
све дневне радње су ми успутно морање, до ове песме,
правим се да радим, правим се да једем, правим се да слушам,
правим се да живим.

Све сам импровизовала да личи на стварно,
а, чекам вече да смирим дан,
и да се предам теби у песмама.

Љубави, реци хоћеш ли риму, наручи штагод, ти бираш мени.

ИСКАЛИ СЕ                                    19/10/07                                  *

Као дан, невероватно чист постојиш,
нема мрље, нема сене,
све прилике нису те у другу боју обојиле,
остаo си, увек у боји Сунца.

И ја прекаљена, а чистог срца,
плачем, јер познајем непогоду,
газиће те, док ти зраке не угасе.
не могу те ставити у џеп, сам се Срећо мораш искалити.

ПОЧЕТНИ СМИСАО                     19/10/07                      *

Читав  дан чекам да причамо тих десет минута,
а, онда моје очи од жеље полуде и ја не знам ни једну да бекнем.
Горим, питаш ме јел’ имам температуру. Имам, кажем.
Имам.
Лажем, неки вирус,
знаш како је, ово прелазно време из лета у јесен.... И тако петљам с тобом.

Ситним корак, да продужимо шетњу, измишљам да сам намерила негде,
да бих те пратила док не уђеш у Двојку, Петицу или већ неки транвај који ће те одвести кући,
а, мене оставити да лутам и преврћем по глави шта сам све могла да ти причам.

Зовеш ме да радимо нешто заједно, стидљиво, неодређено, највљујеш могућности,
требало је да кажем конкретно, требало је да закажем срећу,
а, рекла сам О.К. кад год желиш, несигурна исто као ти.

Има нека веза што нас спаја, али нема битних чињеница,
ништа скупа још радили нисмо,
бојимо се да неко не изда,
па ми нашу срећу одлажемо, прешло нам је више у навику,
изгуби се почетни смисао.

АНЂЕО                      19/10/07                      *

Остани анђео, буди тако дивна увек,
пусти битанге нека се кољу,
немој им се придружити.

Несретници без самилости,
без мрве нежности,
не сналазиш се, такви су анђели.

Ти си анђео, не могу те променити,
трпиш бичеве злобника,
туку те, а сијаш,
та сe светлост батином не гаси.

ЛУТКА                                  21/10/07                      *

Ништа од нас, иди кући,
пусти ме да расадим мисли у нову подлогу,
неће ли ме нека одржати живом.

Дај ми простор за нова сазнања,
мука ми је у овом твом кругу,
рингишпил је забаван пар пута,
од превише врти се у глави.

Обећања да ћеш променити,
себе, приступ, начин, понашање,
све шарене лаже да останем,
поред тебе к’о пластична лутка.

А, где сам ја, где су моја хтења?
Где је љубав моја дођавола?!
Па шта ћу ти суморна и празна,
волиш ли ме кад ме хоћеш такву?

НОВИ ЗАКОН                                  21/10/07                                  *

Данас пишем нови закон, нема више потонућа,
моје ће се лађе дићи, да у друга  мора плове,
на повратку  с путовања чекаће ме моја кућа,
да довршим у њој сретна и весела песме нове.

Ја рђаву фарбам крму, опет лађу да поринем,
дуни буро, једра пуни, да одмакнем из плићака,
да ја ново копно нађем, да  запловим и не бринем,
досадило све ми овде, све до једног баш балчака.

Знам да има пуно воде, море могу изабрати,
само да се ја отиснем, одједрим до тих дубина,
морам поћи, нема смисла сувим лађе све држати,
негде мене запљуснуће прави живот и истина.

ЖЉЕБ                                               21/10/07                      *

Газим себе, све штиклама, да се с земљом ја поравнам,
ти ме ниси ословио, месеци су прошли дуги,
шта то треба да ми дође, да то исто ја зажелим,
у теби сам само нашла, срж живота , другу полу.

Мој је жљеб за тебе прављен, не паше ми други један,
неке пробам да уместим, ал’ искчу из зареза,
крње место где ти пашеш и не мисле на шупљину,
која зјапи без твог дела, ја сам цела само с тобом.

ГРУВАЊЕ                            17/10/07                      *

Колко могу да се винем путем неба у висине,
ма три пута могу више у поноре ја да зађем,
нема овде тог рудара, сиђе у дубљи коп,
кад се у мрак ја суновратим, земља вулкан нови грува.

Е, пусти ме само тада, на плећима да изнесем,
све рачуне, оне дневне, што их горе ја сабирам,
то је процес устаљени, гориво за нови лет,
па ћу да се петардирам, да засветли васиона.

БЕЗ ОТПОРА                                                           17/10/07

Пријатељу, питаш ме за љубав.
Причам да сам поново са бившим.
То линија мањег је отпора.
Не.
Још мање од тога.
Ја линијом без отпора идем.

Опирала ја сам се свој век, страст је мене и вукла и тукла,
а, хтела сам савршену срећу, ону бајку, филм са happy end-ом,
тридесет и три сам године тражила, само љубав искрену и праву,
падала сам, модра ми колена, ноге више не могу да држе;

ма ни једну страсну неприлику, ма ни једну неспавану ноћ,
ма ни једно чекање да дође, онај прави што га смисли глава,
хоћу мир и нећу искушење, са разумним хоћу дом и дете,
брига ме што отпор нисам дала, утопија једина је жртва.

ПРАВИШ СЕ                                    17/10/07

Заборављаш, моја рука мазила те јуче,
јуче сам ти срце отворила,
бацила сам себе испред тебе,
рекла сам ти да те волим јако.

Била је то блага метафора,
да је схвати неупућен странац,
сад се правиш, да ме не познајеш,
чему толко, срећо отуђење?

Није било ништа неумесно,
не стидим се, стојим иза свега,
како мислиш да нам тече прича,
када глумиш да није почела?

БЕЗ  ‘ЛЕБА                                       17/10/07

Седиш, мерим , на три метра ти од мене сада дишеш,
и ја радим што се мора и причам с ким потребно је,
мислим мислиш ко зна шта, једина си мисао ми,
ал’, ја радим што се мора и ја морам да одрадим

овај дан јер то је’ леба, ‘леба никад довољно је,
ја бих храну укинула, а увела љубав само,
шта ће срцу све то просто, кад живи за једну радост,
да се само једним храни, љубављу, ма све без ‘леба.

НЕ ГОВОРИ  (БУДИ ТУ)                                       11/10/07          *         

Дивно ћутиш, ја уживам да знам да си близу.
Не мораш ни једну да проговориш самном, никад.
Само буди ту.

Постој! Буди иза мојих леђа, прођи поред мене стидљиво,
побегни кад је твоја несигурност на врхунцу,
па се врати да се поново упознамо.
Али, буди ту.

Спетљај се када те напрасно ословим,
ослови ме када је морање,
немој да ме питаш како сам, реда ради и односа.
А, буди ту.

Тако је дивно осетити твоју присутност,
речи су небитне (некад и причамо, али то је транс, извежбани смо да се то не важи,
ћутња је наш најдубљи разговор).
Не говори, али буди ту.

ПОВЕРEЊЕ                                                  11/10/07          *         

Не могу да те повредим, никад. Не желим да те повредим, никад.
Једном сам те осетила, под кожом си ми, и то је дефинитивно.
Мешкољи се, сврби ме, голицај, ради шта ти воља, ја знам ко си.

Лепо је када упознам и под кожу ставим једно биће.
Ја сам сретнија за ниво, то је редак помак.

Врти се, зуји, пусти самном све машти на вољу.
Огромно је поверење које ти дајем,
не бирај прилике, не бирај речи,
опусти се испод моје коже.

Уживајмо!

КРЕНИ                                                          11/10/07          *         

Ја бих стобом разне ствари, ти се плашиш мог поретка,
мислиш да сам много брза, мислиш да сам јако смела,
а, ја као и ти љубав тражим и изводим све представе,
да прекратим међувреме осамице, нељубави.

Ходај, хајде пођи самном, већ ће нешто да се деси,
то што сада мудрујемо историју догађаја,
то одлаже нову повест, да је сад ми направимо,
крени самном било куда, да видимо шта можемо.

SUGAR FREE                       12/10/07                                  *

Ко сам ја? С којом сврхом ја сам овде?

Није овај посао, није ништа дневно.
Мора да постоји још нека накана, с којом Бог је мене сврстао у живе.

И ја копам стално, ровим да откријем, тај смисао свега, тај кључ моје среће.

Блесне некад стварност, па напуним срце, неком срећом лудом, па је свима делим.
Имам тада места за све пролазнике, свима дајем осмех и радост заразну,
па волим све људе и живим с лакоћом,
ал’ не умем блесак ја тај да одржим.

Покоси ме нека туга изненадна, у груди ме пукне тескоба к’о бомба.

Ја сам два у једном, кажу two in one,
Само мало горчим, јер сам sugar free.

НЛО                                       13/10/07                      *

Човек, ма људина, неверoватно је да још такве срећем,
ту стојиш у маси, оних примитивних и сијаш,
благе речи, нежан приступ,  с очима упртим у моје,
као НЛО, зваћу званичнике да утврде да ли си са Земље.

Лепото, нествару, с Марса ил’ с Венере,
одакле ти љубав толика да пружиш,
и где црпиш нежност и сабригу ову,
ја сам затечена твојом  нерезервом.

Па се питам сада дал’ ја тебе сањам,
ил’ сам ја призвала из Космоса биће,
јер је Земља људе злобом затровала,
ту си с тобом нада, протвотров злоби.

МОМ ЦРВИЋУ                               03/08/07                      *

Ти би сада да се вратиш,
ал’ ја више нисам иста,
ма ни слична оној старој,
ставови су моји нови,
чак се исто и не зовем!

Година је цела прошла од кад си ме полудео,
ал’ кад сам се освестила, с оба ока погледала,
видела сам да си црвић, паразит што људе глоцка,
ја спрам тебе као птица, могу сада да те кљуцнем или смажем пре вечере.      

ЦЕНА                                     07/08/07                      *

Кад те силне сузе сломе и кад ти је суза доста,
пробаш опет да се смејеш, ал’ не иде више лако,
силиш усне да пробају, смејање је тако просто,
ал’ ни осмех није прави, ако срце није так’о.

Ходајућа емоцијо и истино ти сирова,
када ћеш се научити да и главом нешто пробаш,
да не бијеш у зидове, да не патиш ти изнова,
кад ћеш себе ти ценити, да се по тој цени продаш?

Године ти све измичу, низаког не ради време,
век ћеш ти свој опевати, тужним стихом, чему вајда,
разведри се и уживај, моментално мењај теме,
од плакања ћара нема и уживај живот сада.

ЗА КИМ ТВОЈА ЗВОНА ЗВОНЕ?                        10/08/07                      *

Хоћеш ли још дуго тако да фућкаш на живот свој,
избегаваш све забаве смишљаш туге триатлоне,
докле ћеш се повлачити и жарити неспокој,
кога жалиш, зашто патиш, за ким твоја звона звоне?

Ово Сунце летње, сјајно и над главом парче неба,
већ су разлог да се слави, туга сама да потоне
и слобода коју имаш, сама бираш шта ти треба;
па још једном да те питам, за ким твоја звона звоне?

ЗА ‘ЛАДА                              10/08/07                      *

У мени си умро, а живиш још негде,
не занима те ова твоја смрт,
прескочио си ту епизоду као бару,
сад тамо постоји неки нови ти,
пљунуо си прошлост, мислиш обрисао.

Збрисао си, кукавицо,
лажеш непознате док те не открију
и већ сада тражиш ти скровиште ново,
да се не опечеш, бежиш ти за лада,
себично се штедиш науштрб живота.

ИЗЛИШНО                                                   11/08/07                      *

И у сну ме ти не пушташ, сањала сам да ти пишем,
тражила сам објашњење твоје игре без правила,
негде си ме ти одвео, не знам да се вратим више,
сва сећања и све прошло, ја сам све заборавила.

То корење моје старо, остало је негде иза,
ја сад лебдим затечена овом твојом бесмислицом,
теше мене пријатељи, да ће проћи, да си криза,
а, ја чекам да се носим с твојом новом смицалицом.

Сањала сам да ти пишем, одговор ми ниси дао,
тражила сам кључ катанца, да са мене оков скинеш,
бацио си моје писмо, поред мене ти прошао,
као да сам умислила, излишно је да ти бринеш.

ПРОМАШЕНА ТЕМА                    26/09/07                      *

Да ли си икада с обе шаке удхнуо изнад великог мравињака,
да ли си некада лежао на плеви, што на лаванду мирише,
да ли си држао лептира на малом прсту и помислио да је питом скроз,
да ли си икад викнуо у бунар и слушао тај страшни одјек,

да ли си икада желео с неким да поделиш све те небитне ствари
и да те тај неко разуме у такту?

Или сам ван такта промашила тему?

ЈЕСЕЊА                    07/10/07                                  *

Исто је небо, плаво и чисто,
октобар Михољ осунч’о стазе,
под њим сам сама, то није исто,
разгрћем лишће, тражим доказе,
да смо ми некад прошли баш туда,
да није стопа под неким твоја,
да и без тебе ја знаћу куда,
и да је Михољ жар неспокоја.

Да ћу кад север ускоро дуне,
ја бити опет своја и сретна,
да ова јесен што с лишћем труне,
буди у мени сећања сетна.

(С)МИСЛИ СВОЈЕ                                                 07/10/07          *

Баш су ти фине ове песме, све је тако лако, римује се и лепо је.

Слушам.

А, знаш ли да је Скадар на Бојани мали, колико сам ја камена стукала,
с срца свога да у стих га саздам,
колике сам ноћи ја пробдела,
да у песму дане ја саставим,
колико је истине у њима,
тол’ко нема звезди васиона.

Фине су и тако лаке за читање.

Слушам.

Не разумеш.
Не разумем.

(Пишем, за себе, проклето инспирисана свим и свачим.)

Фине су ти, у реду.

Свако своје нека мисли.

КИЛО СУЗА                         07/10/07                      *

Болиш ме као ја, тако идентично патиш,
да ми дође да ти се окачим о раме као коала,
па да те не пустим докгод не исплачемо сваку жељу промашену.

С које си ти планете? С ове ниси.
Реци ако знаш одакле си, да ја схватим где ми је корење,
ову патњу да објасним себи, па да с миром седнем на твоје раме
и избалавим га онако здушно, ух како ми треба кило суза!

ХВАТАМ ЗАЛЕТ   (ИЗ ПОНОРА)                        10/010/07                                *

Шта сад? И мене је обрвала туга,
па не могу више да те дижем, у суноврат ја сам ноћас спусту,
не знам дал’ ћу поломоти ноге, па кљакава право испред тебе.
Схвати нисам Супермен из филма, мене ломи иста сета сада,
дозволи ми људску непогоду, разуми ме, снага ме издала.

Дај ми руку, загрли ме нежно,
пусти минут да на њој оданем,
биће лета, висине чекају,
из понора ухватићу залет.

СКРОЗИРАМ                       10/10/07                      *

Причали смо, све су теме отворне биле наше,
али, зашто све изнова, па не лижи испљунуто,
чему сврха да враћамо на пчетак нашу причу,
стани иза своје речи, ја не мрдам ни цент више.

Отвори се једном скроз, ја скрозирам  с тобом увек,
па зар није теби доста, рекла сам ти лом истине,
згужвала сам срце своје, да на длан га теби ствим,
а, ти сваког новог дана чекаш да га опет мрвим.

СВРХА                                               10/10/07                                  *

Волим те, а немам разлог, вегетиреш поред мене,
чак не чиниш покрет један, једноставно ту си само,
и ја не знам која сврха твог проклетог постајња,
главу ми је оробила, па те чекам пре сна, пре дна,

само дођи, о љубави, дођи да ја имам разлог,
да у ноћи песникујем, да с животом ја раскрстим,
да докажем да је љубав, та једина бесмислица,
са којојом ћу у бесмислу, ја до смисла свога доћи.

ИСТО                                                 10/10/07                                  *

Моја душа прбијена, поред тебе данас седи,
остављаш је да се пати, навика је да ја цимам,
чекаш моје врцавице, пушташ ме да себи дођем,
о, приђи ми, о реци ми, све оно што говорим ти;

ма, устани, крени сада, време ово, то је твоје,
лети птицо ти најлепша, пусти испод те гмизавце.
Ма, кажи ми неку бодру, ја је чекам да устанем,

викни неку, верујем ти и веруј да исто требам.

ПРАВИ ПУТ                                     05/07/07

Пуцала сам у све мете, жмурећи их сада гађам,
све што младост може дати стопосто сам добијала,
сита ја сам лудовања, време је да децу рађам,
многе што су волели ме, ја сам листом одбијала.

И не жалим што ниједног нисам мимо срца хтела
и не жалим што бих сина сад имала до рамена,
љубав права не нађе ме, а такву сам ја желела,
а, свака би другачија била прича промашена.

Све ми теже што самујем, дани су ми к’о вртешка,
све висине досегла сам, срочила их у стихове,
самотњачка прича моја, ових ми је дана тешка
и не могу да се отмем тој природи што ме зове;

да ја имам породицу, да за своје бринем чедо,
да се надам и верујем у тог дома топли скут,
као жена остварим се и да волим упоредо,
свог човека и с њим дете, тај једини прави пут.

ИЗГНАНИК              19/07/07          *

Међу људе као међ’ дрвеће,
где ћу наћи свога сапутника,
хладна лица и ледена срца,
гледам себе као изгнаника,
па ми буде моје мене жао,
што ја траћим године и дане,
све тражећи искреност у лажи,
бирајући оне већ пробране.
Па се јутром ја будим са надом,
да ћу срести људе отворене
и ја бринем за судбину своју,
да л’ ће неко усрећити мене.

УПОРЕДНИ СВЕТ              21/07/07                      *

Обојено жудњом, моје тело трпи,
стаст утробу боцка, у мрежи сам жеље,
пила бих ти усне, да се с тобом стопим,
сплела с твојим прсте у најјачи чвор.

Маштам заједништво- упоредни свет
и сами нас двоје у најлуђој страсти.

ШАНСЕ                                                         29/07/07                      *

Дал’ би наша непочета прича личила на ове остварене,
пар, нас двоје свако послом својим, а викендом пијац и набавка,
штедња пара за лето на мору и рачуни месечни сведени,
много бриге за голи опстанак, мало места за љубав и нежност.

Ил’ би наша непочета прича, била једна срећа замишљена,
као игра заносна и луда, без потребе да се мери време,
узвишена само осећања, ил’ лет један, а без приземљења
и идеал из љубавне песме, што зазире од простоте стално.

A, никада ми нећемо знати каква нам је могла бити прича,
живот ћу се ја цели питати, шта је љубав омело у лету
и ти ћеш се често освртати да пронађеш неке одговоре,
наше време измакло је нама, остале су шансе са другима.

СТРАСТ                                             29/07/07                      *

Кроз гужву се пробијамо, на мој струк ти спушташ руку,
па и другу око бедра, не знам више где ћу с собом,
ништа више не постоји сем тог страсног осећња
и ја стојим укопана, да ме Душо не испустиш.

Радују се неки људи, проводе се и играју,
ја сам себе искључила тим додиром изненадним,
и није ми важан провод, нисам више ја присутна,
и једино овој страсти сад могу да присуствујем.

ПИКАСО У ГАЛЕРИЈИ СЕРВАНТЕС                31/07/07                      *

Ко је све у исто сас’о, књиговодство па Пикасо,
па ти дан сад преполови, да утисци буду нови
и пресеци иза рада, гледај овај нествар сада,
баланс нађи , одвоји се и од земље одлепи се.

А, глава је моја тешка, негде ипак стоји грешка!
Не може се истом трасом, с бројевима и Пикасом,
ван стварности  сви цртежи, у другој су равнотежи,
гледам слике жали Боже, жврљотина бити може.

ПРЕПОЛОВЉЕНА                                     02/08/07                      *

Просућу и ове сузе, блатњаве нек буду стазе,
јер те волим исто данас, као оног првог дана.
Jа сам срце зауздала уларима свим дебелим,
не дам да га ишта мрдне, као камен стврднуло се.

Оскудна је моја прича за публику знатижељну,
а, уствари нема везе са  истином у утроби,
на твој помен ја се бацам у мозговну конфузију,
идем кући, отпатим те, па се зором ја састављам

да сам цела пред људима и пред драгим и недрагим,
да ме нико не подсети на идеал замишљени,
који ме је уништио, направио нову мене,
да се она стара ја преполови затечена.

ПОТОП                                  07/10/07                      *

Плачи, не стиди се суза својих,
волети те нећу мање због туге што душу једе,
исплачи се и ја имам доста места за плакање,
таман ми је добродошло да заједно исплачемо

многе наше промашаје, све жеље неостварене,
и истину без подршке, све звезде непобројане,
и логичне оне ствари, што логици побегле су,
плачи, суза не стиди се, моје потоп направише.

РОЛА                         06/10/07                      *

Какав бедак, не виде те,
а, ти седиш савршена,
фијаско, не глумиш добро,
с грешком прича завршена.

Медији су иператив,
мораш добро одглумити,
остаћеш без свога трага,
мораш глумац добар бити.

Није близу романтици,
данашње је то морање,
вежбај своју ролу стално,
услов је за опстајање.

ЗА КАПУТОМ                                 06/10/07                      *

Бежиш, већ си за капутом,
па коме сам ја причала, па коме сам ја све рекла,
стани није неприлика, можемо се погледати.

Отуђење сад је тренд, правимо се раздрагани,
бреме своје и ја носим, али и с њим могу даље,
стани, није проблем туга, проблем је што с тугом бежиш.

Овај отвор к срцу моме, што сам дала ја широко,
то је стварна моја жеља, да у моје срце уђеш,
не плаши се да се предаш, ја сам ти се већ предала.

КОНТРА                                            06/10/07                      *

Дотућ’е ме ове песме, ал’ уживам ја у њима,
каква контра, ја весела да паднем на такву сету,
како моју душу гале, о како их само волим,
кад останем сама с њима претворим се ја у цмиздру.

Рондам тако ја над стихом, то је срећа и несрећа,
а, да ли сам ја читава када могу на две стране,
једна она раздрагана, пуна прича, пошалица,
друга, ова расплакана, што слини над песмом сада.

ХОЋУ                                    06/10/07                      *

Шта ти знаш о љубави, само теоретишеш,
учаурила си се у тај дебели оклоп и тврдиш
да је најбоље необавезно с неким провести ноћ;
мир души, мир срцу, мир с људима, тај проклето пасиван мир.

А, ја хоћу сва страдања која срце заиграју,
хоћу да се свет окрене од жеље што љубав прави,
хоћу псалме, ватромете, муње срце што цепају,
хоћу громко да се чује када љубав ја објавим.

Не треба ми једно вече, не треба ми разонода,
разонодим ја се стално са песмама, другарима,
хоћу један кврц у глави, да ме баци ван времена,
да ме пукне посред чела љубав права, тако хоћу.

ЦИЉ                                      06/10/07                      *

Поведи ме ти до себе, ево пружам обе руке,
видела сам имаш много ти шарених неких снова,
хоћу да их с тобом сањам и некe да остваримо.

Нек’ остане недосањан један увек да нас носи,
кроз живота све трн-стазе, да имамо циљ велики,
да нас трње не омете на том путу виших жеља.

РАЈ                                         06/10/07                      *

Ја не жалим промашаје, то је хрпа покушаја,
да ја допрем до висина са људима сличних жеља,
да сам стисла своју душу никад не бих ја добила
пријатеље одабране, ову песму што ме носи

у пределе мирних река, у пољане све мирисне,
рај сам неба осетила, са душама дивних бића,
не бих такла ванвременско, то што метар не премери,
остала бих затворена у длакавој кожи својој.

ПРЕЗЕНТАЦИЈА                             05/10/07                      *

Твоја доброта тера ме на плач,
дође ми да те ухватим за рамена, продрмам и кажем:
“Анђеле, ђаволи су около, огруби мало, зло ће те појести!”

А, ти не умеш другачије, само постојиш тако болно искрена,
да ми дође да зауставим оне који то не виде,
да им уместо тебе скренем пажњу, јер се ретко види ретко.

Ново доба, нема те без презентације.
Мало стварно причамо, рекламирамо се навежбаним фразама.
Остаје да се прилагодиш, ускоро ћемо чекати у реду за слободан билборд.

У МОМ СРЦУ                                 06/10/07                      *

Безбедно је, само уђи, широм срце отварам ти,
има ту још пар људина што се смеју самном увек,
што и сузе поделимо, кад и туга нека буде,
уђи седи где ти воља, удобно је ово место.

Околиш је све што хода, све што дневно региструјем,
а, срчане ретко нађем, а тебе сам осетила,
причаћемо ми још много, теме су нам васионске,
уђи сада и смести се, одмори се у мом срцу.

БЛОК                                                04/010/07                                *

Кажу ми да си био данас, спрат испод, видели су те.
Нисам повиленела, опсовала сам гласно и села да те не волим.

Ја сам као бивши наркоман, имам блок-варијанту против тебе,
региструјем твоје присуство и радим без трзавица.

Али, сишла сам да те сретнем, да проверим блокаторе,
нека екипа, неки личе на тебе, можда те и нисам препознала.

Можда мој блок функционише.
Бар нешто после  тебе да је у функцији.

САПАТНИК                                                 04/10/07                      *

Рекла сам истину, онда трком у мишију рупу, стид ме било;
што сам јаке речи ја просула, а и даље стојим иза њих,
што не могу с емоцијом лако, друге дижем, ја о земљу треснем,
што контролу над разумом немам, већ се бојим опет промашаја

да ће моју душу раскринкати и открити да је пуна сете,
да ја нисам кловн што се смешка, већ љубави и жедна и гладна,
да нит људског осетим до сржи, па те људе не могу да лажем,
да су дивни у својим патњама, заболи ме, јер сам исте среће.

ПРОВАЈДЕР                         28/09/07

Лицем у лице,
тешко је рећи истину очима неким

Модеран начин:

Пошаљите мејл, ес-ем-ес, будите онлајн људи,
када се сретнете, причајте потпуно другачије, не важи се оно виртуелно.

Лажите се, мажите се, па се опет накачите на ваше макине, да би сте се опет лагали,
па се после поново правите луди.

С поштовањем ваш провајдер.

Ново!

За сваки дом! Да ваше лажи путују брзином светлости,
користите наше везе:

Слажеш једну, свака друга free!

ШКРИПИ                 28/09/07

Чекам да ме пукне онај зврк у главу,
да се латим пера и одлепим скроз,
људи кажу не лај, можда су у праву,
к'о Лименко ноћас путујем у Оз.

Где си нељубљени, кога ја да љубим,
где сте обећања о срећи у двоје,
мирна ил’ без бриге, ја константно губим,
сама ћу да лудим ноћас за обоје.

Лимена ми глава, срце од челика,
шкрипи када ходам, ал’ битно је идем,
да ме расчеличиш ноћас, нема трика,
стаћу испред тебе кад рђава будем.

ТАВОРЕЊЕ                          29/09/07

Дивна си, тако си поетично тужна,
да ми дође да повежем твој мрак с мојим компијутером,
да умрежим твоју тугу у мој фолдер с песмама,
па да уместо мене да сама пишеш.

И тако, да ја немам другог посла,
сем да двапут кликнем, а песма готова,
обавезно напиши бар једну  за вече,
иначе ћу морати да узмем ствар у своје руке.

Е, тада ћу  да одлепим стварно,
сећаш ме на моје промашаје,
толико се ти опиреш срећи, да је апсурд што та реч постоји,
натераћеш мене да докажем, да се срећа не римује стално

не постоје дани обећани и контакти да су увек скупи,
да се мораш ти за жељу дати,
улог је и ризик поверње,
да све средње не вреди живљења,

да си сама осудила себе, да тавориш у својој самоћи,
одбацујеш оне што те желе,
а, жеље си себи укинула,
чему сво то одрицање твоје, сама си на пету стала себи.

ЛОМАТАЊЕ                                    29/09/07

Песниче из Новог Сада, каква туга ове ноћи
на стих те је натерала, има ли дилема тешких,
да савијеш свеску своју, да се с пером ти олакшаш,
ил’ си негде с боемима ударио стару градску.

Волим да је ово друго, па и ја бих да све пуца,
ал’ се ноћас с песмом рвем, мозговна је катастрофа.
разумеш ме, али слави, ја ћу своје да одушим,
музичаре капариши, стижем сутра да прославим

што сам душу олакшала, што сам срцу уступила,
простор да се раскобељи и и да каже све поштено,
шта је њега намучило, до песме га скроз срозало,
па уместо да боемчи, с поезијом ломата се.

ОТВОРИ СРЦЕ                    29/09/07

Сама си, па шта? Можда лоше биле су прилике.
Није разлог да затвориш срце, сигурно је једно такво негде,
ком’ је судба одложила срећу,
па и оно у осми чами.

Тражите се а, погнутих глава,
очи вам се не могу сусрести,
опседнути бригом и самоћом,
не видите да сте сасвим близу.

ОДБАЧЕНА                          29/09/07

Ових дана нисам романтична,
у суровом неком сам фазону,
заболе ме, ствар је моја лична,
пливам тако, док ми лађе тону.

Песме су ми к’о смрт равнодушне,
моја душа мучена к’о Црнци,
речи немам, баш ниједне здушне,
тело моје решетају трнци.

Читам књиге, неких бедачених,
сваки данас зову се поете,
одбачена и од одбачених,
ја сам мајци посрнуло дете.

КУРТИЗАНА                                    06/07/07

Ех, туге на томове, ја сабирам ломове
и вуку ме са свих страна, без жеље сам куртизана,
а, хтела сам већа дела, ситне душе превидела,
да сам главу саг’ла ниже, истини бих била ближе.

ПРОПУСТ                                         24/09/07

Као свемир нескучена, ти постојиш тако дивна,
и пролазе поред тебе неки људи и не виде,
колика је та дубина, кол’ко имаш ти да пружиш,
и не стигне да примети један од њих, јер не гледа
у искрене твоје зене, тај благ поглед који баца
у несвест бар три анђела .

И живиш без тога знања,
да си песма ти Орфеја,
да супстрат  ти за љубав,
никад стварно пољубљена;

многи су те изгубили,
то је пропуст за кајање,
да планета окрене се,
да се прене месечина, што две сене не шетају,
да се јутром чуди зора што је сама ти зорујеш.

НЕ ОДУСТАЈ                       23/07/07

Па нека је туга, реци, не заташкуј осећања,
с великим си срцем човек, па и кад је оно тужно,
буди срећна, буди тужна, буди сетна, раздрагана,
али никад немој бити равнодушна ти на свет.

Отвори се, дај одушка закључаној души својој,
плачи, певај, вришти, смеј се, живи страсно, без кочнице,
у загрљај искрен падни, на рамену неком плачи,
немој век ти самовати, рескирај за срећу бол.

Нека буде промашаја, љубави неузвраћених,
само напред, волеће те ко препозна твоју песму,
не одустај никад више због несретних промашаја,
на путу си, значи стижеш, само слушај срце своје.

ПЉУНИ                                24/09/07

А, кажеш ли неком колико си тужна,
пљунеш ли ти неку, баш у лице ‘нако,
отресеш ли једну здраву из дна грла,
или жмурке играш вечито овако?

Кол’ко треба снаге да се не изусти,
реч што на језку стоји као трина,
мора да те гребе и голица стално,
неречена твоја мемљива истина.

Отреси се себе, реци није злочин,
кажи гласно шта је, није катастрофа,
разговора нема, ако се не дајеш,
после иде сама и следећа строфа.

НЕ ОДУЗМИ                        23/07/07

Ја сам сестра своме брату,
ћерка својих родитеља
и кумчету своме кума,
другарици другарица,
ја сам све то једноставно,
да се никад не запитам.

Још сам сањар пустих снова
и блудница неке ноћи,
свога хира поданица,
Нељубљена конкубина,
заробљеник свога срца,
предрасуда противница,
шетач градским улицама,
скитница сам са адресом,
Дунаву сам љубавница,
Месечева пратиља сам

и сасвим сам ја потпуна,
не одузми од свег ништа.

РОСА                                     24/07/07

Скини росу с мога срца, нежно упиј сваку кап,
милуј моје руке тихо и привиј се ти уз мене,
не говори нежне речи, само ћути и приђи ми,
пусти мене да осетим, да одагнам сумње своје.

Ноћи пуне неспокоја, калиле су душу моју,
невреме ме растурило, састављам се дуго Срећо
и не већај ове ноћи, нек’ говоре наша тела,
причаћемо после дуго, ноћас желим ову страст.

УЧИНИ НЕШТО                             16/12/06

У кавезу четри зида, где тавориш затворена,
бијеш битку ти са собом, дал’ ће јутро бити ново, дал’ ће ишта променити,
ил’ ћеш опет двапут јести, па укревет сама свој,
ил’ ћеш нешто учинити да у игри учествујеш,
ил’ остани кукавица, брижници се твоји сладе

МОРАЛ                                             27/07/07

Ви што немате грама поезије у вашим главама,
ви што за доручком мислите о ручку,
ви бесни пси, што сити режите на туђу коску,
ви сте нашли да ми паметујете о моралу.

Шта је морал и ко има право да се њиме адутује?
Морал, од људи далека категорија, дневно вређан,
превртан по устима оних неморалних, бизарно излизан.

Ви што немате грама поезије у вашим главама,
позвали сте се да ми предајете о моралу!

ЖИВА САМ                                                 29/07/07

Синоћ сам те осетила, она заборављена струја пецнула је моју утробу.
Помислих, Боже жива сам!

Е, онда се обојило небо, играли смо до зоре на реци,
приче су се наше преплитале, да што више кажемо о себи,
ветар нас је дахом миловао, а ја тебе мазила погледом.
Све табуе терали смо гласно, на људе се нисмо освртали,
доста лета стоји иза сваког, да би ноћас имали дилеме.

Као пљусак пала је истина, звезде су се громко засмејале,
у облак се Месец умотао, да погледи срећу не омет’у,
плесали смо своју мелодију, оркестар су била наша срца.

ТЕНЗИЈА                              31/07/07

Рад и пуно тензије, људи зазиру од људи
и задњицу свако чува, као да је она златна,
морони се довијају, да што мање себе дају,
да отресу овај дан к’о да нису ни живели.

Сваког дана иста прича, нечовештво сад је хит,
срозај оног поред себе, пљуни га, па мирно седи
и заради ти дневницу само преко туђе кичме,
немој дупе подизати и столицу своју чувај.

Ја будала, још верујем у предака поредак ми,
да је боље човек бити него нељуд својегузи.
С тензијом се тешко рвем, с неистином не сналазим,
ломе моје ситне кости, ал’ ми веру не сатрше!

БАНАЋАНСКА                                         06/08/07

Ако хоћеш зауздаћу вранца, продаћу га на првом вашару,
рита ћу се дунавског одрећи, отераћу Месец с мог балкона,
Зрењанински друм ћу преорати, Панонијом нико да не прође,
Панчевачки мост ћу порушити, доста нам је овај Банат равни.

Ветрењаче у тој дивној Ечкој, хладиће нас у лето лагано,
а, у Караш спустићемо мреже, мало штуке за ручак лагани,
па полако онда до Тамиша, низводно се љуљамо у чамцу,
а, наш салаш чекаће нас стално, да вечером легнемо у шашу.

Зором ће нас будити гугутке са Платана с стотину годова,
под oрајом сто од буковине, за трпезе и за бећарења,
сви пајташи свраћаће на вино, наше ће их грожђе разгалити,
живећемо као први људи без заблуда и без предрасуда.

ADSL                                                              21/09/07

Боже, какав човек!

Нека је проклет интернет и модерна достигнућа,
када сам те заволела преко песама које си “окачио” да их виде ADSL корисници,
ти незнанче, из Новога Сада, о како се добро познајемо

Тражила сам такве песме, шта је тих сто километара за поезију,
а, како бих стигла на јутарњу кафу

Имам твој линк, два клика и ту сам,
а, како бих кликтала уживо, без ових виртуелних срања

Каква ти је соба?
Нисам манијак, само хоћу да замислим како седиш пред пустим word-ом
и пишеш

Волиш ли?
Mора да је тако, не бих разумела твоје песме да је другачије

Удр’и по сајту,
распиши конкурс да тражиш срећу на невиђено

Прва вучем ногу;

www.ne_znam.com

БЕЗ ЛИМИТА                      22/09/07

Остао си много иза, ја сам штошта испевала,
па и да те сада сретнем, не бих много ја застала,
волела сам твоју ћутњу, могла сам да ћутим век,
време иде, гази стално, истина је да је лек.

Све је било беспутица, тумарала ја сам свуда,
твоје ме је све престало, остала сам полулуда
молила сам Бога стално, да престане твоја ера,
а, сад тражим новог тебе, лудост ми је права мера.

Хоћу опет суноврате, љубав да ми срце стеже,
хоћу силно ја да волим, да ми занос очи веже,
хоћу опет да пропатим, срце дајем без лимита,
па и нека последња је песма моја да се чита.

УЗБУНА                                23/09/07

Љубав.

Срцу моме бомбом претиш, то ванредно сад је стање,
тело звони на узбуну, органи су на опрезу,
желудац се напунио киселином за одбрану,
бубрези су напрегли се да очисте тела зло,
плућа држе дах резерве, ако дођеш ненајављен,
аорта се с муком бори, поплава је у прогнози,
притисак је максималан, звони срце на узбуну.

Љубав, кажу не паничи,
а, ко с миром волео је?

ИЗВОЛИ                                           24/11/06

Иргот, место на Левој обали, крај Дунава где је стало време
и кућица с две собе и таван, окућница таман за две крушке,
ту је леска да ограду криви, сто дрвени за седења честа,
две-три руже за мирисе дивне, пас мађарска она жива Вижла,
па две мачке, дошле па су наше, мало лозе, не иде без грожђа,
сав је прибор ту за уживање, па изволи, сврати, ту сам ето.

ПУТ ДО СРЦА                                 23/01/07

Шта је љубав кад не види, шта је љубав кад не чује
и искрена осећења кад не нађу пут до срца,
чему све те праве речи, када ниси онај прави,
обе руке раширене, када грле илузију,
чему кућа, родитељи, пријатељи и сви људи,
када само с тобом могу да поделим овај дан.

ИСТИНА                   27/07/07

Чије је власништво истина? Јел’ и моја?
Па зашто се љутиш када ти је кажем?
И ти је имаш, користи се њоме.

Само, стоји питање- да ли за једну ствар постоји више истина?
Па ако истина није једна, онда је сама себи кост у грлу,
противуречи својој јединој особини - истинитости.

Ту се губи смисао истине,
јер не може бити да истина има варијанте, као лаж.
Узалуд је зато да се упињемо и објашњавамо ствари,
свако на свој начин и својом истином.

Искреније је да се поштено лажемо.

БУДАЛАШТИНА               27/07/07

Да не пишем песме, шта бих?
Mожда бих гледала ТВ и била просечно срећна.
можда бих ишла на аеробик или пливање,
гледала гадске излоге, пазарила шминку,
пратила моду и била тип-топ сређена увек.
Можда бих имала неки сулуди хоби,
рецимо сакупљање старог сребра.
Будалаштина.

БЕДНИЦИ                                        30/07/07

Испред мене магла густа, рукама је ја разгрћем.
Људи, где сте?! Не видим вас, овде неки полусвет
радује се туђој муци, срећан је на туђе сузе,
гуши моју сву ведрину и брани ми да се смејем.

А, ја сузе гутам своје, да уштвама не угодим,
стежем зубе и длан стискам, издржаћу овај дан
и поднећу сву тортуру, рамена су моја јака
и неће ме поломити ти бедници без идеје.

А, моје је срце чисто и кад патим и кад славим
и дајем се ја искрено, стојим иза сваке речи
и једино тако умем живот овај да проводим,
за истину ову моју не постоји варијанта.

СЛИНА                                  02/08/07  (На св. Илију)

Људи моји, шта је мера у животу са људима,
како да ја начин нађем, да се носим опуштено,
кад вребају моју тугу, да би своју потиснули,
како да ја будем сретна , кад кидишу непоштено.

Људи моји, има ли вас, или мене нема више,
много сам се ја уздала у проклети људски род,
живела сам отворено, а да нисам посумњала,
да је човек који срећан, кад човеком брише под.

Људи моји, наопако! Жеље су изопачене;
како да се преобратим у ту слину безобличну,
а, како ћу са слинама да живим у истом вртлу,
да се и ја не претворим у себичну слину сличну?

КАПАЦИТЕТ                       21/09/07

Опет сам твоја, откачила сам оног што ме воли,
за сваки случај, да будем  слободна ако се јавиш.
Сад мирно могу да ти пишем, мораћу само јачи компијутер да набавим,
заузео си скоро сву меморију.
А и глава ми је пуна тебе,
лупам је целе ноћи,
не бих ли отресла мисли о теби,
навиру нове, где ћу с њима?
За тебе једног мало је и да сам двоглава, троглава...
Окупацијо, катаклизмо, терору мојих капацитета,
смислу мога бесмисла,
правиш бесмисао од свега што смислим.

РУБИКОВА КОЦКА                      22/09/07

Мислила сам да ће живот да ме води ка љубави,
да ће срце веселити биће мени намењено,
ни слутила никад нисам да ће да ме изостави
судбина из такве роле,
у највећем да ја лепим моје срце поломљено.

Па да бајем ја ноћима, мантрам неку другу причу,
Рубикову слажем коцку, све шарене нижем снове,
тек сахраним туге старе, неке нове стално ничу,
на спроводу својих жеља,
таман кад сам одустала, у живот ме песма зове.

Месечева кнкубина, љубавница прве росе,
љубила сам и облаке, багремце сам заводила,
ал’ ни близу била нисам том прамењу црне косе,
a, дан један живела бих,
нек’ ме после прецртају, дан када ме сена ока, тога црног засенила.

НЕПОТПУНА                      23/09/07

Ове стазе банаћанске, што их волим ја највише,
моја кућа сред багрења, што у шору најлепша је,
мој прозор што Дунав гледа и гугутке што ме буде,
моја јутра војвођанска, што не свићу слична нигде,
сва лепота коју гледам без тебе је непотпуна,
толико ми недостјеш да је залуд Војводина,
сви салаши, ветрењаче и рит широк као море,
нек’ се скупи све у шаку, нек нестане сва равница,
нека Банат тачка буде, кад места за тебе нема.

ГЛЕЧЕР                                18/12/06

Леонард Коен и Плеши самном на крају љубави,
у заносу песме с тобом њишем,
па све оно што речита ја се плашим рећи,
отплесаћу у том трену среће,
моје срце трепери и плаче,
за све дане што плесали нисмо
и једино ово вече живим, на тренутак да те видим срећног,
моја песма нек заледи живот и заувек нека стане време,
да смо санта ледена нас двоје,
да нас Сунце не види никада,
да те Срећо мени не одледи,
један глечер љубавни будимо.

ПРЕТЕРАНО                                    26/07/07

Ја сам те измислила, како сам те само лепо уредила,
мајка би се свака радовла таквом сину,
све те дивне особине, које немаш Срећо,
ја сам ти приписала и направила од тебе савршеног.

Па сам онда села да патим што искачеш из свега,
ништа ми се не подудара, а ти скрштених руку бленеш у мене и дање си досадан.

Ниси крив, ја сам претерала.

УРБАНА                                24/11/06

Банаћански маштам салаш, о