Оливера Шијачки

рођена је 1938. године у Новом Саду, где и данас
живи. Филозофски факултет завршила је у Новом Саду.
 Пише поезију и кратке приче.Објавила је књиге поезије: "Песме за ноћ и флауту, 1985; "Il tempo si specchia nelle pupille" У женама време се огледа, превод на италијански, 1983), "Himmlische Wagen" Седам небеских кола, на српском и немачком - заједничка збирка, 1988) "Путем културе у нови миленијум (Auf dem Weg der Kultur ins neue Milllennium - двојезично српски и немачки - заједничка збирка, 2оо2), "Трилогија посебности" (Triogie der Besonderheiten - заједничка збрка на српском, немачком и македонском језику, 2оо7).
Објављене књиге прича:"Концерт за пословне људе", 1978;
"Погледај лево, па десно" 1985; "Закаснићу на распуст" (добијена награда за
књижевност, 1996) "Ко ће ми објаснити"; 1997; "Место за приче",2ооо; "Кој се
сака тој се кара" (Ко се воли тај се свађа, на македонском језику, 2оо1;
"Погледај лево, па десно" 2оо4;
Песме и приче су јој превођене на многе језике: грчки,
италијански, турски, македонски, албански, румунски, бугарски,
мађарски, русински, енглески, немачки, монголски, јерменски и пенџапи језик.
Осим тога, приредила је и антологије савремене поезије
"Коњаник и степа" - антологија монголске поезије, Сјај камена" - антологија
јерменске поезије, "Очи равнице" антологија војвођанских песникиња.

ИЗЛОЖБА ПТИЦА

На великом простору сајма
Беспомоћно цвркућу птице
Плаше их људски погледи
Најрадије би полетеле у недоглед
У просторе свога неба
Али птице су изложене на сајму
И зато крилима машу пролазницима
Као да није реч о птицама
Пролазници гласају за најлепше перје
Као да није реч о птицама.

И птицама пролазници личе на птице
Само им је кавез много већи.

ОДЕЋА МОЈЕ ДУШЕ

Време тако брзо скида одећу моје душе
Постајем прозрачна кад сине сунце.
Зачас сам прашина на путу пролазника,
Прашина коју време односи као ветар,
Или оголело дрво без лишћа
Које тугује за пролећним пупољцима.
Поред мене нечујно пролазе пријатељи
Погледи су им упрти у даљину
И не примећују ме више на стази,
Али време ће скинути и одећу њихове душе
Иако они то никада неће сазнати.

ТАЈ КОГА САЊАМ

Тај кога сањам
више му не видим лице
али чујем музику
у празном простору сна.

Снови су птице
растеране јутром
соба је празна
а ја сам можда сан.

ВОЈВОЂАНСКА РАЗГЛЕДНИЦА

Излази сунце из њиве
и мој отац из куће
жури да се сретне са сунцем
заједно да милују класје жита
због тога жито жути
у житу по која булка црвена
као усне девојачке
о којима отац често прича
кад седне с бокалом црвеног вина
да вином залије причу из младости.

ПЕСНИКОВА ГОДИШЊА ДОБА

Небо, трава, дрвеће и лишће
имају четири годишња доба,
или језиком песника:
Плаво, зелено, жуто, зрело и бело.
Само песник има пет годишњих доба
сва четири и још једно посебно
у коме само он живи,
обојено љубављу и тугом,
немирним сновима на облацима наде,
а највише с оном о којој сања.