Шарчевић Гордана

Остани далеко

Молим те не прилази ми близу,
Јер издалека лепше се сања
Да звезде све ми буду у низу
Док замишљам како дах ти одзвања.

Не чини пламтећи поглед ми слепим,
Јер ту почива сва моја снага.
Како ћу с тамом већ сада стрепим
Ако ти не будем к’о некад драга.

Не моли да крхке дотакнеш ми руке,
Јер највеће тајне трепере у њима
Тад срце ће одати све те громке звуке
И дрхтаје што се крију у недрима.

Не прилази ближе ти од сенке моје,
Већ знам да нећу лако одолети
Да ти поклоним све чари своје,
Стрепим да тад ћеш мање ме волети.

Песма мајци које више нема

Ти сада мирно спаваш,
Земља ти покрива тело
Сама без икога свога
У бескрај си отишла смело.

Ти не знаш, мајко, кад дођем
И поклоним се над гробом твојим
Да донесем ти шарено цвеће
И залијем га сузама својим.

Ти не знаш како ти причам
Да срце од бола се слама,
Док дрхтавом руком сузе бришем
И јецам за тобом: „Мајко, мама.“

Ти не знаш да песме ти пишем
Док лице умивам сузама
Ти не чујеш, ја ипак читам
Иако те покрива хладна тама.

Ти не знаш да крај тебе стојим
К’о тврђава која се руши
И погнуте главе Бога молим
Да мир нађеш уморној души.

ПЕСМА

Песмо моја, кад од сете
Баш останем и без гласа
Ти долетиш, као лептир,
Да ми пружиш руку спаса.

Кад сам сетна, кад сам сама,
Сва празнина кад ме гуши,
Ти се тада мени јавиш,
Даш мелеме мојој души.

Кад осетим сву горчину
Да ме ломи, да ме слама,
Ти пригрлиш биће сетно,
Тешиш ме да нисам сама.

Ја никоме, песмо моја,
Не смем казат своју тугу,
Јер од када бејах дете
Не имадох бољу другу.

Ал' како ћу, друго моја,
Кад године младост узму,
Ко ће мене тада чути
Кад загрлим старост тужну?