Тамара Сенић

Чекање...
 
Киша пада већ данима
и не престаје...
Ја чекам већ сатима
али ништа се не чује.
 
И тишина постаје уклета...
Чује се само плач просјака
због времена отета,
и откуцаји старог часовника.
 
Чекам, и чекаћу
да срећу доносе нови дан.
Живим, и живјећу
за исти срушени сан.
 
Руши се читав свијет мој,
а ништа се не чује...
И даље просјак твој,
јер стари бол не престаје...
 
На грешкама не учим...
У животу први пут
осуђена да ћутим...
 
И чекам да споменик
моје среће саграде...
Откуцава сате часовник
а не успијева нико срце да украде...
 
Откуцава стари часовник
и броји проплакане сате...
Саградићу своје туге споменик
да ми се радосни тренуци врате...
 
Живим, и живјећу
за сваки љепши дан.
Али увијек сањаћу
да живим већ срушени сан...

Окови љубави
 
Жељела бих да сам цвијет.
Али,ако ме убереш
увенућу...
 
Жељела бих да сам звијезда.
Али, ако ме са неба скинеш
нећу сијати...
 
Жељела бих да сам птица.
Али, ако ме заробиш
нећу моћи летјети...

Дођи ми, дођи

Дођи ми, дођи,
из сна на јаву...
Да те коначно пољубим
и загрлим као у сну.

Дођи ми, дођи...
У сновима је фино,
али на јави ће бити
живо.

Дођи ми, дођи...
У сновима ти си илузија,
а ја хоћу да будеш
стварност.

Дођи ми, дођи...
Из мојих снова нестани,
па на јави буди,онако
љубазан и фин.

Ако не желиш да дођеш
не мораш!
Јер ћеш опет у сновима
бити само мој!