БЕЛЕШКА О ПИСЦУ (Из књиге „Лабудов пев“, са допуном)
Ђура Шефер Сремац (1950, Рума), професор југословенских књижевности, пише поезију и прозу за децу и одрасле; бави се и афористиком.
Објавио десет збирки песама и једну монографију: „Титов венац сонета“, поема (1982); „Звездане њиве“ (1987); „Тамбурица, коло и песма румских Брежана“ (1994), монографија; „Досетљиве доситејке“ I, II (1995, 2003); „У Вуковој ризници речи“ (2002); „Колевка сремског паора“ (2005); „Пикали смо лопте крпењаче“ (2007); „К’о сатаром сатире ме сатира“ (2008), афоризми и сатирична поезија; „Паника граматика“ (2009); „Лабудов пев“, венац сонета љубави (2009).
Помиње се у књизи „ИСТОРИЈА СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ ЗА ДЕЦУ“, проф. др Тихомира Петровића (Учитељски факултет, Врање, 2001; „Змајеве дечје игре“, Нови Сад, 2008).
Заступљен у антологијама и низу зборника поезије и прозе: „НЕВЕНОВА АНТОЛОГИЈА САВРЕМЕНОГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА ЗА ДЕЦУ И ОДРАСЛЕ“ (Нови Сад, 2005); „Коло пријатеља“, антологија поезије за децу и младе (Београд, 2007); Лексикон писаца просветних радника, I, II (Београд, 2001, 2002); Сатире V (Велика Плана, 1997), Крилате руке љубави (Београд, 2004); Најкраће приче (Савремена књижевност, „Алма“, Београд, 2005, 2006, 2007, 2008); зборник Од приче до приче, („Алма“ и „Беографити“, Београд, 2009).
Значајна је његова заступљеност у својеврсној АНТОЛОГИЈИ „Непролазни“, проф. Селимира Милосављевића, књижевника који у стиху представља 402 песника српске књижевности кроз векове, од Светог Саве до данашњих дана („Гороцвет“, Јагодина, 2008).
Налази се у необичном зборнику „Кумови звезде Данице“, завичајног песника Драгана Томашевића, који ниже стихове у славу књижевника из сремске равнице („Градска библиотека“ Рума, 2008).
Професор Шефер је добитник неколико књижевних награда и признања: СПОМÉНАК, V сусрет просветних радника, књижевних стваралаца за децу (Дољевац, 1998); II награда НАЈ НАЈ ОСМЕХ за дечју поезију (XII фестивал хумора за децу, Лазаревац, 2000); ПЛАВА ПОВЕЉА (2005), награда за „Сонете љубави“ (2006) и АМФОРА И ЗЛАТНА ПОВЕЉА (2009), за родољубиву поезију, Међународни фестивал „Панонски галеб“ XVI, XVII, XX, YU-ME POET FEST“, Палић; III награда за озбиљну прозу (НИУ „Наша реч“, Лесковац, 2005).
Добитник je БЕЛОГ ПЕРА, за поезију и прозу (зборник „Просјај истине“, Житиште, 2006).
Најзначајнија је престижна КЊИЖЕВНА НАГРАДА за дечју поезију „ВОЈИСЛАВ ИЛИЋ МЛАЂИ“ (зборник поезије „Овај народ заборава нема“; Народна библиотека „Проф. др Александар Ивић“ и Центар за културу „В. И. Млађи“, Жабари, 2005).
Заступљен је у зборнику са Сусрета песника „Између два света“ (Удружење књижевника „Бранко Миљковић“ – Ниш, „Шести Миљковићеви дани“ 2009).“
Налази се у АНТОЛОГИЈИ НОВИЈЕГ СРПСКОГ ПЕСНИШТВА ЗА ДЕЦУ И МЛАДЕ (Перо Зубац: „КАД СРЦЕ ЗАСВЕТЛУЦА“, Српска књига, Рума, 2009).
Добитник је ПРВЕ награде „КУЦУРСКИ КЛИП“, за сатиричну песму (слободна тема), на Четвртом међународном фестивалу хумора и сатире, Куцура, општина Врбас (2009).
Међународни електронски пројекат ДИОГЕНЕС МАГАЗИН (Параћин – Сарајево) доделио му је ТРЕЋУ награду ДИОГЕНЕС 2009, за сатиричну причу 2009 („Сензационална вест“), на тему: Филозофија паланке или Balkanuberulles. Добитник је и ТРЕЋЕ награде „КОЧИЋЕВИМ САТИРИЧНИМ ПЕРОМ“ 2010 (за сатиричну песму „Грешна керуша СЕКА“).
Носилац је ПРВЕ НАГРАДЕ „ЗЛАТНИ АФОРИЗАМ“, на међународном конкурсу Клуба умјетничких душа (тема:„Шта нам могу свјетске пандемије“ 2010), Мркоњић Град, Република Српска.
На конкурсу Банатског културног центра Ново Милошево освојио је ПЛАКЕТУ „Сима Цуцић“ 2010, за књигу из области белетристике књижевности за децу (ПАНИКА ГРАМАТИКА, Графампромет, Рума, 2009).
Ђура Шефер Сремац, као предавач српског језика и књижевности, живи и ради у Руми (ОШ „Вељко Дугошевић“).
ШАЉИВА КЛЕТВА
Здрави били, драги домаћини,
дабогда ми били увек фини!
Све постове уредно славили (!?)
и печење – од соје правили!
Задњи сели крај пуна астала,
а први се дигли са седала.
Позајмили јела, пића разна,
најели се кад је шерпа – празна.
Крмаче вам водом се гојиле
и од глади по авлији риле.
Кокошке нек слете од – комшије,
па им брзо заврните шије!
Петлићи нек скачу по дворишту
и на туђем хране се буњишту.
Ћурани у лонцу ћурликали
а гусани – облаке вијали.
Домаћини порезе плаћали
и дугове рођака враћали.
Од коприва замесили питу,
вратили се воденичном ситу.
Корацима рака први били
кад на пос’о гегате сањиви.
Место кола упрегните вола;
дабогда вам плата била – гола.
Шефа драгог попреко гледали,
приватнику задњи динар дали.
Синдикат вам помоћ додељив’о,
уз зимницу кредитир’о – пиво.
Знам, питате да л’ се тако може!
Та, већ су вам огулили коже!
Докле тако надати се срећи?
Боље је на онај свет побећи.
ГЛАД ЉУБАВИ
Подала ми се лукаво,
ненадано осветнички,
тајноубилачким крацима.
Покретима мазно безмилосним,
прорачунатим заводнички,
очи ми урочила.
Богомољачки обујмила
мрежама удова сладострасних
душу слепу и тело.
Да ли из потребе исконске
исиса спознају самобитисања!?
У Ад зурим, немоћан мужјачки.
Вражија посла,
Амору варварине,
издајниче душе продане!
Нисам Исус на крижу неверујућих.
Помирен са богом Судбине –
безваскрсни крај призивам.
Блудњом намами неверница,
вођена генима похотопрождирања,
у еденску башту обмана.
Где ли си, Мајко Свевишња!?
Дух грешника уведи свагдашњег
у безгрешне дубине Прапостања!?
П О К О Ј Н И К О В О П И В О
Пусто сеоско раскршће. „Црно пролеће“, с краја XX века. Биртија у земљи Недођији. Ратно (не)време. „Милосрдни анђео“ хара изнад противавионске артиљерије. Цепају се небеса. „Они тамо“, негде у врашкој материни горе, лете „невидљиви“.
Кафани прилази грбави човечуљак на бициклу. Кратке му ноге – кад закочи стари двоточкаш, умало што не распали о калдрму са рупчагама. Притворена врата стаклена, залепљена унакрст широком браон траком, за паковање картонских кутија. Ко још да мења окна у ова сулуда времена? Не чују се гласови из кафанске собе. Куд се завуче грлати кафеџија?
Улази бициклиста. Чује куцкање флаша и довикну:
– Понеси, газда, једног ’ладног „јеленка“!
Из подрума појављује се гајба пива на рамену здепастог домаћина. Пуцну отварач. Пена пива покуља. Гост сочно опсова:
– Изем ти рат! Ни пиво не мо’ш попити к’о човек!
– Ратно стање, ’ебено срање! А ти, стари мој, ’оћеш ладно. Паз’ да ти га не ’ладим, све трчим! – не може без пуштања језику на вољу кафеџија Марко, помало задихан од дрвених степеника.
– Пусти причу, Маркане Није ми ни до чега. И сâм знаш како ми јединац одлетео у комаде, кад она авионска груну баш у хангар с муницијом. Скупљали му месо унаоколо, ноге и црева му са грана бора скидали... Нисам им’о ни шта са’ранити, да ми бог опрости.
– Знам, знам, извини комшија... Не узми за зло. Језик ми сам од себе полетео. Ја то само онако велим...
– Пусти ме к врагу! Живим к’о марвинче. И не спавам честито. Мало ми моје муке, знаш већ ...
– Добро, добро. Немој сад о томе. А јеси л’ опет бициком? Припази да ти га они сеоски ђилкоши не украду.
Погурени, пре времена остарели „Гуравко“ отпи два-три гутљаја млаког пива, одложи политру на шанк и изађе да баци поглед на свог гуменог магарца, наслоњеног на бандеру преко пута.
А онда – страховит прасак. Запршта и попуца и оно мало преосталих прозора на кафани... Густа, смрдљива прашина забели унутрашњост кафанског собичка.
Кад се све утиша, провири иза шанка накострешена глава. Унезверена погледа, изјури кафеџија кроз врата тражећи погледом стару муштерију. Насред калдрме само велика рупчага. А у њој – још врти се точак бицикла. Нигде комше „Гуравка“.
Дође ђаво по своје. Као да још није свршио посао.
Из буџака кафане дотетура до шанка деда Пантелија. Не знаш да л’ се гега од страха или му ударило у ноге пиће које још од јутрос натенане испија, цеди ... Баци поглед ка разбијеним вратима. Окрену се тромим покретом ка шанку.
– Чије то пиво остало?! – упита, мамурних очију, више себе него кафеџију, и посегну за начетом флашом.
– Не дирај, некрсту пијани! То је од „Гуравка“! Ено га доле у рупчаги, бог да му душу прости!
– Аааа, то је било његово! Сад му више не треба... ’Ајд’, нек му лака црна земља! – натегну покојниково пиво Панта. Кад одахну од гутљаја, тек тад се прекрсти.
Закаснела сирена реско запара ваздух. Деда се штрецну, рука задрхта и – испусти полупразну флашу. Распрши се стакло по кафани.
– Проклетиње небеске! Оде „јеленко“... – заусти сеоска дангуба.
– Баш ти га „Гуравко“ не даде! – добаци са улаза кафеџија, са очитом намером да стару испичутуру убоде прекоревајућом жаоком. Кад виде деда Пантин неодређен, туп поглед, он само одмахну руком:
– Одо’ ја у подрум док се ови ђаволи нису вратили. А ти, матори, како ’оћеш. ’Ајд, уздравље!
– А да закључаш? – добаци Пантелија.Трже се кад прође кроз разваљене вратнице и онако, себи у недра, промрмља:
„А, не треба! Ама, ово је слободна земља... А и нема се шта закључати.“