Вулко Шћекић

ПРИЈАТЕЉУ СВРАТИ ‘АМО

Пријатељу сврати  ’амо,
Хоћу нешто да те питам,
Желео би знати само,
Је ли срећна док ја скитам.

Бар по некад  да л’ се сети,
На бол што ми срцу даде,
Дође ли јој на памети,
Које ме сад море јаде.

Да ли свадбу спрема скоро,
Ил’ одавно сина гаји,
О томе би знати мор’о,
Истину ми не утаји.

Ако ли те за ме’ пита,
Да л’ сам срећан и шта радим,
Не кажи јој он још скита,
Већ сластима да се сладим.

Не растужи злато моје,
Не помути њену срећу,
Заклињем те у све твоје,
У икону и у свећу.

М   А   Ј   К  А

Oнолико има руку
Колико и сунце зрака,
Сваком руком да по муку
Ублажи  до опоравка.

Тужна је  кад  ви сте тужни.
Кад сте срећни она сија.
Ваш тренутак сваки ружни,
Терети је и повија.

Поделити лако срећу
Можеш с ближњим, с било киме,
И са свима што се срећу
И баве се било чиме.

Тада су ти као браћа,
(Докле једе се и пије)
А када се за грех плаћа,
Никог од њих тада није.

Ко у мишју уђу рупу,
Кад их видиш, нешто раде
А прате те к’о под лупу
И паду се твоме сладе.

Само можеш њој поверит’
Своје патње, туге, муке,
Она неће изневерит’
За спас твој ће дати руке.

МОЛИТВА ЗА ДОМОВИНУ

Боже мој, молим Те, хајде учини,
Скини ми црнину домовини,
Макни јој короту, тај кам’са врата,
Да брат може познати брата.

Јер су јој ово име дали
Они под ким’ смо робовали.
Фериз Бег, паша, од Скадра града,
Пашалуком Скадарским влада.

Кад Ђурђа везаног у Стамбол прати
И земљом Зетом ста’ управљати,
Господску собу Српскога двора,
Назва у бесу – Црна гора.

А разлог сада тачан не знамо,
Можемо само да нагађамо.
Да ли због црних шума и људи,
Или сурових планинских ћуди.

Или због рода Црнојевић Ива,
Кад Ђурђа његовог ухвати жива.
Ил’ црне судбе што Турке прати,
Кад Зетом ста’ше путовати.

Скини с’ рода мог те црне боје,
Да буде сведок славе твоје.
Радосним бојама што у Те’ има,
Обоји Господе род мој са њима.

Скини проклетство које добисмо,
Којим се несвесно поносисмо.
Јер често судбину одређују,
Имена која нам додељују.

Помози Господе са висине
Да не будемо деца црнине.
Услиши Свевишњи молитву моју,
Скини  с’ рода мог ту црну боју.

СВЕТА МЕТА

Христе  Боже, један вапај
Прах мој Теби упућује,
Због вере нам Православне,
Народ нам се истребљује.

Ти нас учи да кошуљу,
Ко ти тражи, дај и јакну,
Они чине све што могу,
Из Србије да нас макну.

Они траже мало земље,
Ми дајемо много више,
Рачунајућ’ да тај поклон
Код тебе се добро пише.

Они удри један шамар,
Ми окрени образ други,
А они тад’ из потаје,
Нож зарише у нас дуги.

Не умемо злобни бити,
Гене такве ми имамо,
И спремни смо да злочине
Забораву све предамо.

Oни завет неписани,
Међу собом строго воде,
Да што једном они купе,
У туђина да не оде

За нас ништа свето није,
Ни Косово ни Србија,
Због кесице сребрењака,
Јуда нам је фамилија.

Послаше нам разне секте,
Многе друге поклисаре,
Да тумаче Свето Писмо
И библијске књиге старе.

Па нам јасно указују
Да је наша права вера,
Да је наше царство горе,
Да идемо пут тог смера.

Царство Неба ком’ стремимо
Увек нам је била мета,
Туђин душу нашу хоће,
Јер жив Србин њему смета.

Сви нас у то убеђују,
Белосветска нова влада,
Да светије није ништа,
Но за Христа да се страда.

Они веру упражњују,
Да што више блага створе,
Не марећи то што многе,
Народе ће да поморе.

                                           Ма јданпек,
                                    лета Господњег 2004.