Алиса Салопек

Рођена 21.06.1973.год. у Сомбору. Живела и одрастала у Сонти, у једном маленом месту на обали Дунава.
Живи у Суботици и члан је Књижевног клуба Суботице и Књижевног клуба СЕВЕРНА ЗВЕЗДА, исто у Суботици.
Пише поезију и прозу и има објављену збирку песама: „Збирка мојих корака“ а  ових дана из штампе треба да изађе роман за тинејџере "Волим, не волим", а такође у припреми има и рукописе - збирка песама и збирка кратких прозних мисли и још један роман.
Учествовала на многим конкурсима поезије и прозе, песме су јој похваљиване а добитник је и две зелене повеље на Међународним фестивалима поезије и песника у Новом Саду: 2006. и 2007.године.

http://nasknjizevniklub.piczo.com/alisasalopek?cr=6&linkvar=000044

Ради као новинар у суботичком локалном листу, и поред тога главни је и одговорни уредник часописа за књижевност и културу "Ћуприја на Јасеници" који објављује Књижевни клуб СЕВЕРНА ЗВЕЗДА..
Модератор је интернет странице истог клуба, коју можете погледати на адреси...

www.nasknjizevniklub.piczo.com

ПОГЛЕД КОЈИМ МЕ ВОЛЕО

Можда је био мај, јули или август
као сада,
можда је био понедељак, среда или петак...
вече или ноћ...
не памтим више...
ни боје мајице коју је тог дана носио
не сећам се
ни фризуре, ни речи, ни гласа...
само памтим тај поглед којим ме волео.

Можда је било топло летње  вече
можда је киша сипала, ветар дувао...
Можда је небо било пуно звезда
или су облаци прекрили све...

Можда је говорио речи велике
обећања нека ми дао.
Можда је рекао и волим те
не сећам се....

из мог сећања
избледело је све...

ал памтим тај поглед
којим волео ме...

УВЕК ТЕ МОГУ ИМАТИ

Погледам те
желиш ме
Ћутиш
ћутим
гориш
горим
дубине зеница пламте
усне дрхте
на додир само
кад руке ми дотакнеш
па их на брзину измакнеш
мислиш да не примећујем
да не осетим
изгубили смо се у страху
раздвојили у беспућа
на раскрсницама увек се мимоилазимо
и на другим тротоарима ђонове жуљамо
али знам да те увек могу имати...

ИСТИНА

Други ме питају, друге лажем
Добро сам, кажем
Иде некако, гура се, живот иде
Светле светла велеграда
Срећан сам, имам неког, имам дом, новац
Све оно што сам као дечкић снио
Пуне џепове пара, добар ауто
Могу да трошим колико пожелим
Имам све, говорим
Не виде да ме у грудима заболи
Лаж
Не виде да ми око засузи
Да се песницом по срцу ударим
Цена новца је велика
Не знају да у грудима стоји њено име
Не знају да туђина боли
Да друге руке не грле као њене
Никада
Да друге речи, које често не разумем
Не милују, да друге усне бол наносе
Не говорим никоме
Разбацујем се новцем зарађеним тамо
Возим луда кола и пијем
А заборав не долази
Још увек горе њене очи и она суза
„Не иди“ – говорила ми је
За све је била у праву
Знала је да кад одем, да одлазим заувек
Да ће ме светла туђег града завести
Туђи погледи украсти, новац, богатство
Све је знала, само не и то
Да бих сво ово што сада имам
Сваки овај ауто, све године у којима сам се лудо
проводио тамо, сваки овај златник што звецка у мом џепу
(и све ме више боде)
Да бих сваки дан са другом у златном кавезу
Мењао, дао, поклонио
За један њен осмех
За један трен са њом
За један дечачки дан у мом селу
И за ону фрулицу коју сам оставио крај реке
Кад сам одлазио

РЕЦИ МИ КО СИ

Реци ми ко си
које то лице испод љуштуре кријеш
као изврнута чарапа
наличје неког другог себе ми дајеш
и глумиш лоше написан сценарио...

Као да стојим крај тебе
док се огледаш у огледалу
видим и тебе и твој одраз у њему...
Шта је истина, шта варка?
Ко си у ствари ти?
Онај крај мене
или лик из огледала?

Не, боље не говори ништа.
Ћути...
Било шта да кажеш
нећу знати
да ли то говориш ти
или твој одраз,
нећу знати које лице ми дајеш...

Оћутимо заједно пет минута,
и све ће ми бити јасно...