ПОЕТА - ауторски радови

Марко Љ. Ружичић
Рођен 7.4.1954. у Гнионици, С. О. Оџак, Б и Х, сада општина Вукосавље, Репубилика Српска.
Од 1972. године живи у Швајцарској.
Пјесме је писао још као дјечак, a активно пише од 1990. године.
До сада је објавио књиге пјесама:

„СЕЛО МОЈЕ МОЈ ЂЕРДАНЕ“ 1999.
„ЗЕМЉА СНОВА“ - пјесме за дјецу 2000.
„СВЕ МOЈЕ ЉУБАВИ“ 2003.
Са Wolframom Frankom коаутор je књиге
„JELENAS GESCHICHTE“ 2002.
„СВУДА ПОЂИ ГНИОНИЦИ ДОЂИ“
пјесме родном селу Гнионици 2006.

Поручите:

Најновија књига

Поручите:

Oбјављивао у зборницима:

- ,,РУДНИЧКА ВРЕЛА 2004“ ,Г.Милановац
- „НОЋ БОЕМА 2005“ Инђија
- ,,ГАРАВИ CОКАК 2005“ Инђија
- „ПОЕТСКА ПЛЕТЕНИЦА 2005“ Инђија
- ,,ПОЈ ДУШЕ 2005“ - духовне пјесме, Светигора.
-„ЗАВЕШТАЊА 2005“-Удружењe српских писаца Швајцарске.
- ,,ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТА“ 2005., Ниш.
- ,,НОЋ БОЕМА“ 2006. Инђија
- ,,САBРЕМЕНИЦИ У РАСЕЈАЊУ“ 2006, Инђија
- „ЗАВЕШТАЊА 2006“-Удружењe српских писаца Швајцарске.
- „АУТОРСКИ КРУГ 2006“. Швајцарска.
Члан je Удружења српских писаца Швајцарске и
„САЗВЕЖЂЕ“, Удружења књижевника у oтаџбини и расејању СКОР, БЕОГРАД.

Члан је Удружења српских писаца Швајцарске и Удружења књижевника у Отаџбини и расејању, СКОР, у Београду.
Члан је Удружења књижевника Србије.

Т А М А

Уморним очима видим у даљини
облаке магле сиве и меке,
да л’ су то магле ил’ можда вода
разливене бистре завичајне ријеке?

Савија се грање врба на крају,
вечерас као да и оне туже,
док над ријеком гракћући пјесму своју
и у јату дугом црне птице круже.

Је ли то дан ил’ можда није,
ил’ можда ноћне звјездице сјају
клонуло је све сунце на западу,
тама се шири у мом родном крају.

Понире лагано па се опет диже,
завичај мој драги као мала барка,
док уже шкрипи валови га туку,
све изгледа нестварно као лоша бајка.

Је л’ задњи дан дошао ил’ можда није?
Тихо, неутјешно плаче моја душа,
док завијена облацима сивим
тужно грактање сивих птица слуша.

Марко Љ. Ружичић, у Гнионици, април, 1992. године.

DIE DUNKELHEIT

Mit müden Augen schaue ich in die Weite
Die Nebelwolke weich grau und nach
Ist das der Nebel oder vielleicht das Wasser
Des schmalen Flusses meiner Heimat?

Die Este der Trauerweide biegen sich
Als würden auch sie Heuteabend trauen
Während über dem Fluss traurige Lieder singend
Im grossem Schar schwarze Schwalben kreisen.
Ist das ein Tag oder auch nicht
Oder das Funkeln der Sternen i Chor
Alles ist müde die Sonne vor dem Untergang
Die Dunkelheit breitet sich in meiner Heimat aus.

Sie versinkt langsam und taucht wieder
Um Hilfe schreiend auf
Meine Posavina, wie ein kleines Boot
Um welche wilden Wellen schlagen.
Das Seil knirscht alles ist schrecklich
Es nähert sich der sichere Tod.

Ist es der letzte Tag oder nicht?
Meine Seele weint leise untröstlich empört
Während bedeckt von grauen Wolken sie
Dem traurigen Schrei der Schwalben zuhört.

Marko Lj. Ružičić, in Gnionici, April, 1992.

ЊЕНОМ ВЕЛИЧАНСТВУ РАКИЈИ

Ракијо, ракијице, водице,
Ватренице, Љутице,
Препечанице,
Меканице, - млада бијела,
Другарице, стара - жута,
Миљенице сваког пијанице,
Дударо , Лударо,
До зоре сам те ударо...

Лозовачо, громовачо,
Траварицо, Комовицо
Шљивовицо, Линцуро Крушко,
Пије те женско и мушко...

Вилијамко, мајко,
Комовицо, кромпирушо,
Срце - душо
Румените моје лице
Пламен је у вас уш'о
Трешњовачо, вишњовачо,
Кајсијо, брескво, дуњо,
Уз вас сам куњ'о,
Сретан био к'о вас пио
Био газда - им'о вазда.

Ракијо, ракијице - чемернице,
Лијечиш душе, апетит дајеш,
За ручак и вечеру
Памет узимаш,
никада се не кајеш.

Ти си лијек за болне
Жалосне и љубоморне,
За боеме и хладно вријеме
За пјевача и играча
За свирача
Веселиш тужне
Храбриш ружне

Бог ти снагу дао
Пекао сам те, како сам знао...
Хајд’ живјели - већ је празна боца
Научио сам од оца
Казанџије пец-мајстора
Ево свиће зора, хајд живјели...
Х х и к!

СРПСКА КОЛИЈЕВКА

Кажем ли Србија, мислим на љубав
Кажем ли Српство мислим на православље
Кажем ли Србин мислим на свој народ
Кажем ли Крсна слава мислим на Св. Игњатију
Кажем ли братство мислим на рођену браћу
Кажем ли мајка, мислим на Републику Српску
Кажем ли отац, мислим на свог рођеног тату
Кажем ли слобода, мислим на мој родини крај
Кажем ли љепота, мислим на свој завичај
Кажем ли КОЛИЈЕВКА
мислим на Српску колијевку
КОСОВО И МЕТОХИЈУ

ВИДОВ ДАН СЕ СПРЕМА

Сунце пржи
Крваве божуре,
Не чују се звона
Манастира Косовских!
Не нађоше спокоја
Душе Српских великана
На светом Косову.
Не чује се зов
Цара Лазара!
Не вијори застава
Бошка Југовића...
Бранковићи,
Само Бранковићи владају!
Арнаути преузимају
А „Видовдан се спрема“...

СРПСКИ НАРОД

Он знају судбу своју, види шта га чека
Час срећа, час туга раздире му груди
Сваког дана више животиње воли
Кад само помисли шта му чине људи.

Крв његова хучи к’о планинска ријека
Не може је такву зауставит нико
Да подноси боли Српски народ свико
У пјесмама својим тражи срцу лијека.

И пут свој већ има, пут Исуса Христа
Њега ће слиједити до посљедњег часа
Јер душа је -СРПСКА, невина и чиста
Када оде за њом неће остат праха.

БРЕЗО МОЈА

Срце још неизмјерно пати и боли,
тужно је крвари на све стране,
данима, мјесецима, годинама дугим,
већ је и престало бројити дане.

Душа ми пати, брезо моја вита,
с'другог брда вјетар што ти љуби гране,
што латице твоје на мене не носи,
већ златне падају по меденој роси.

И зна срце моје да вјетрова хука,
не даде ми нате да ставим круну,
најсјајнији драгуљ кад ми они врате,
даћу њима злата ризницу препуну.

Мој вјетар те тражи, брезо не љубљена,
да легне на витку грану не такнуту,
к'о незаборавну из бајке жену,
к'о ружу мирисну калемљену жуту,
да те љуби у једном трену,
к'о некад сретну и занесену,
да те љуби бар једну минуту,
и замрси твоју крошњу густу,
испуни срцу давну жељу пусту.

Усне шапућу тихо молећи се,
зову те себи, да ми дођеш ближе,
руке уморне теби се нуде,
дрхте од чежње, патње и бола,
зову те да бар на трен само,
да те загрле да будеш моја.

Да чујеш срце што узбуђено куца,
како се тресе дрхти и боли,
да ти оно каже колико пати,
колико те жели, колико те воли.
23.09.1998.

ЧАРНЕ ОЧИ

Душо, гдје си,
не видим чарне очи твоје,
осјећам косу кестењасте боје
на мом лицу
док ме љубиш к'о некада.

Под јоргованом плавим
чекам те.
Док мјесец блиједо сја
дођи да ти љубим лице румено,
да милујем груди бујне,
као што сам некад миловао ја,
још увијек волим те знај.

Прохујаше дани и године,
много воде Дрином протече,
у мислима мојим сваког си трена,
ја те сањам свако вече.
Најљепша ти си жена,
душо моја,
за сва времена.

Судбина је окрутна била,
далеко ме од тебе однијела,
теби другог донијела,
с другим си ме заборавила.

Сад он осјећа додир косе твоје
кестењасете боје,
а некад су биле само моје,
душо моја.

Други сад љуби усне твоје,
милује ти бујне груди!

Ноћима сам усамљен,
желим те само видјети,
топли дах осјетити твој,
на свом лицу,
руке твоје њежне око мога врата.
Дођи, остани поред мене,
милостива буди.

Ја не жалим младост моју
што прохуја,
и не жалим што ми посиједише косе,
жалим што ти други сад милује груди,
и што се он сад тобом поноси.

Србијо

Раскопчај њедра своја
Србијо, мајко,
прими, заштити нас,
изнемогле, рањене,
прогнанике несрећне,
у теби тражимо спас.

Дај нам мало спокоја,
мајко вољена,
бар једну ноћ
дај нам миран сан,
заштити нас од несреће,
мајко мила,
само једну ноћ,
само један дан.

Републике наше ратују,
крвава се борба води
да спасимо невине главе наше,
хитамо Дрини води,
идемо теби, нашој слободи.

Не окрећи нам леђа,
Србијо,
молимо те, мајко наша,
твоји синови смо ми,
знаш да се гине
с’ ове стране Дрине.

Ти си нам једина,
наша си нада,
волимо те као очи своје,
вјеруј у своје људе
и Бога на небеси,
ништа не смије да ти се деси,
бранићемо те до задњег даха,
па како нам буде,
осим Тебе немамо
друге родне груде.

Не смијеш заборавити,
Србијо мајко,
ти да си наш једини спас,
не дозволи да нас униште,
дигни већ једном свој глас.

Марко Љ. Ружичић – Гнионица
Аавгуста, 5. 1995. љета Господњег
Спаси Боже

Душе наше напаћене,
измучене и уморне,
Боже спаси!

Од страдања и бјежања,
од клања и убијања,
и крвавих љути рана,
од мрачни’ душмана,
до данашњег овог дана
Боже спаси!

Племе наше угрожено
од Косова па до сада,
од суза, патње, јада,
Боже спаси!

Скини нама јарам с врата,
невиног ми спаси брата,
и осуши сузе с лица
уцвијељених удовица.

Душе наше напаћене,
богомоље наше свете,
задужбине старе српске,
у колијевци мало дијете,
Боже спаси!

Maко Љ. Ружичић – Гнионица
На дан прогона Српског народа из Републике Српска Ррајина, 6.8.1995. љета Господњег

Стрпљива земљо

О земљо црна, тиха и нијема,
ти храбро и стрпљиво подносиш бол,
по теби ходају, псују те и трују
бездушне издајице рода свог.

За патње твоје не желе чути,
шта прежиљаваш њих и не брига,
ако се браниш или глас дигнеш,
то им смета и то их љути.

Уздисај твоје душе намучене,
вапаји твоји допиру до мене,
од жалости небо се намркло,
само што није на два дијела пукло.

Сунце подрхтава и тужно сија,
цвијеће не мирише, трава не зелени,
црно ти се пише земљо, рано љута,
сви те оплакују, тешко је и мени.

Марко Љ. Ружичић – Гнионица
Ратног љета 1992.

Земља на Балкану

Отаџбино моја
на Балкану,
стално те неко
подрива и дира,
од постанка вијека
и свијета овог,
никада ниси имала мира.

Многи џелати над
нејачи твојом
проводе силу,
крваре руке,
многе војске
околних земаља
твој народ и тебе
стављаше на муке.

Насрћу на те
са свих страна,
завијају к'о
гладни вуци,
сви народ твој клаше,
сви те рушише:
Бугари, Нијемци,
Мађари и Турци.

Да у теби никад,
мира бити неће,
твој народ већ би
требао да с’вати.

Ако те из вана
нико не дира,
онда се јављају
домаћи џелати.

Педест година
живјесмо скупа,
и бјеше живот,
к'о рај, за све нас,
ал' тада као по сценарију
сепаратизам диже
свој ужасни глас.

Била си лијепа,
к'о рајска птица
златнога перја,
шарених крила
сад си као летилица
која се у магли саломила.

Док свако вуче
на своју страну,
и черече ове
земље цвијет,
неком самосталност,
а неком рану
створи тај западни
бездушни свијет.

Отаџбино моја!

Мајко

Крхка старице,
забринута лица,
наборана тужна чела,
зашто си тако забринута
за сто испред мене сјела?

Видим да без апетита
ти ручак ручаш свој,
зашто ти је поглед тужан
пита те син твој?

И док ломиш залогаје,
дрхте ти руке
уморне од рада,
зашто си невесела
и душа ти пуна јада?

Док гледаш моје сиједе косе,
гдје те мисли носе,
у дане дјетињства твога,
дане младости твоје,
мислиш ли мајко сада
на дјетињство
твоје ил' моје?

Развесели душу,
нека други бригу брину,
боље ће сутра бити.

Јачи смо од челика,
то добро знаш,
све ћеш издржати,
тугу побиједити,
у весељу је спас.

Јула мјесеца 1995. године

МОЈОЈ МАЈЦИ МИЛОСАВИ

„Најволим, кад киша пада, спава и у Уџери
капи урарају у ситни цријеп, „Бибер“
а вретар пири кроз, „Баџу“, на крову.
Еее, Боже милине, причала си ми мајко.
Волила си кишне ноћи и сунчана јутра
Живот на селу, жубор наше ријеке
Игру јагањаца.
Волила си мене и моја три брата
Ђурђевданске уранке
Мирис јоргована, а ми смо волили Тебе и Тату.
Вама поклањам јутарњу росу поред наше
Широке ријеке и сунце на уранку.
Теби поклањам пјесму ову и себе мајко.

4.9.2007.

МОЈ РАЈУ МОЈ ДОМЕ

О кућо моја тамо поред Саве,
сада си без крова прозора и врата,
успјели су брзо да ти дођу главе
група разбојника и група џелата.

Плашила се ниси што те опасала
с једне стране Босна а са друге Дрина,
зуби ти звецкају, срце подрхтава
без крова си сада, бије те ведрина.

Ни мислили нисмо да ће вријеме доћи
да изгуби мајка јединога сина,
била си к’о ружа мирисна у ноћи,
сад около коров смеће и прашина.

Пословица каже још из старих дана,
вријеме и најтеже залијечи ране,
ожиљци остају да свједоче свима
на крваве тешке и несретне дане.

Можда једног дана теби да се вратим,
са небратом као некад да се братим,
нећу дати више крила да ти ломе,
кућо моја драга мој рају, мој доме.

ТАМА

Понире лагано, па се опет диже,
завичај мој драги као мала барка,
док уже шкрипи валови га туку,
све изгледа нестварно као лоша бајка.

Је л’ задњи дан дош’о ил’ можда није?
Тихо, неутјешно плаче моја душа,
док завијена облацима сивим
тужно грактање сивих птица слуша.

ОДЛАЗИМ ГНИОНИЦО

Твоје име у мојој је крви,
Гнионицо, мој бијели ђердане,
ту сам корак направио први
и провео најсретније дане.

Уз шаргију и уз виолину
играле су моје хитре ноге,
у заборав да никад не панеш
написах ти дуге пјесме многе.

Дјецо моја, пјевајте их гласно
помозите браћо и кумови,
Гнионицом пјесме нек' се оре
док свирају весели сватови.

Сунце златно јутром обасјавај,
мог дјетињства Широку Ријеку,
вода бистра, зелени се трава,
жубор прича о двадестом вијеку.

Теци ријеко, пјевај пјесму моју
све што имах ја сам пјесми дао
нека памти овај свијет цио
да сам био да сам вас волио.

Све вас пјесмом желим загрлити,
сутра више нећу с вама бити,
вјечно теци Гнионичка водо,
све вас волим и заувијек одо.

20.11.1999.

КЛИМА

Не могу овдје између брда
Гдје вјетри хује и снијег пада
Гдје Рајна поред Каланде врда
Душа моја овдје не припада

Моје је мјесто испод липе
Јер цвијет мирише цијело љето
Ту сунце грије и кише сипе
Завичај мој мјесто је свето

Не могу овдје стално дува
Са Флумсерберга и Курфирста
Гнионица ме сјеверца чува
Тамо је клима вазда иста

Марко Љ. Ружичић
31.12.2006.

DAS KLIMA

Ich kann nicht hier zwischen den Bergen
Da pfeifen Winde und rieselt der Schnee
Der Rhein die Kalanda bindet
Meine Seele gehört nicht hier her

Mein Platz ist unter der Linde
Wo Blüten riechen den Sommer, ganz
Die Sonne wärmt, der Regen kühlt
Meine Heimat ist ein heiliger Platz

Ich kann nicht hier es windet so
Vom Flumserbergen und Sieben Kurfürsten
Gnionica schützt mich vom Winde sehr
Dort ist das Klima mild wie am Meer.

Marko Lj. Ružičić
31.12.2006.

МРВА И КАП

Господе Боже
спаситељу наш
света Петко
свети Никола
молимо Вас
благослов душма дајте
ослободите их
зависти,
туге и бола.

Усрдно молимо
Господе
за мрву хљеба,
за кап воде
за зраку сунца
и сретан дан
за безбрижну ноћ
и миран сан.

Нека света
Ваша рука
ослободи
народ мој
Православни
патње и мука.

ЈЕДИНО БОГ

Вјерујем у Бога Оца,
Творца народа свих племена,
Он је заштитник људскога рода,
Дјеце, стараца, маки и жена.

Његова нас света рука води,
И будно око над нама бди,
Бог нас учи праведном животу,
Јер Божја дјеца ми смо сви.

У нашим срцима Он обитава,
Доброта његова зрачи из нас,
Он нам је свјетло, будућност, нада,
Једино Бог је народу спас.

5.7.1997.

ЗА ВИЈЕК ВИЈЕКОВА

У име Оца и Сина
И свете Тројице
И свете Тројеручице
И светог Животворног Духа
Господу се молимо.

За кап воде
За мрву хљеба
За мир у души
Који нам треба
Искрено се молимо.

За здравље у дому
За плодове у пољу
За разум бистри
За корак хитри
За вриједне руке
За живот без муке
Господу се молимо.

За мирне ноћи
За плава јутра
За спокој душе
Сада и сутра
За сунце златно
Изнад бријега
За мирне кише
За пахуље снијега
Господу се молимо
За вијек вијекова
Амин...

Овој пјесми се придружује пјесма

ЖЕЂ

Пружи прст свој према мени
Мили Боже макар један
Покажи ми извор живи
Истине сам Твоје жедан.

Свакодневно слушам приче
И Теби се Боже молим
Душа ми је Тебе жедна
Жеђ не могу да утолим.

Смилуј ми се о Господе
На молитву скромну моју
Да ми мисли Теби лета
Да ја будем Твоје дијете.

У Твоје руке свете
Узми ме и моје путе
Па ме води Праведниче
Ја се уздам само у Те.

Одведи ме до извора
Непресушног светог Твога
Гдје ми душа може пити
А ја само с Тобом бити
Јер ја немам другог Бога
До Тебе Господа мога.

А својом једноставношћу и љепотом плијени наизуст казивана пјесма

ЖЕЂ ЗА МОЛИТВОМ

Угаси ми мили Боже
Жеђ моју превелику
У души да Те славим
И да љубим Твоју слику.

Срце моје молил Ти се
У сну моме и на јави
Немој да ме заборавиш
На кушњу ме Твоју стави
Ослободи душе гријеха
Дај ми среће, мира, смијеха.

ДРАГОМ СИНУ ВЛАДИ И ЋЕРКИ САНДРИ

Кад Владо хармонику свира,
нико тада нема мира,
сестра Сандра му басира.

Тад нам сунце љепше сија,
и свима нам редом прија
музика најмилија,
као фрула и шаргија.

Тад и трава брже расте,
брже расте, брже цвјета,
од прољећа све до љета,
од љета до јесени,
све мирише, благо мени.

Брже гнијездо вију ласте,
дјетелина брже расте,
раширила своја крила
ластавица птица мила,
чува своје птиће прве,
у кљуну им носи црве,
некад хране, некад воде,
умилни јој звуци годе.

Свима прија
музика најмилија,
тад славуји љепше поје,
тад имају више воље,
шире им је тада поље,
такмиче се ко ће боље.

Ко ће дуже, ко ће јаче,
ко са гране даље скаче,
никоме се тад не плаче,
не дај Боже,
тад запјева ко год може,
ко год може и умије,
тад одпјева пјесму, двије,
најдраже и најмилије.

Пјесма нам је души лијек,
уз пјесму је дужи вијек,
свуда мора да се чује,
свуда гласно одјекује,
к'о у гори гладни вуци,
свуд се чују њени звуци.

Са пјесмом су љепши дани,
и данас као лани,
к'о потоци кад жуборе,
као виле кад говоре,
и шапућу усред ноћи,
да л' ћу моћи сутра доћи,
још раније
док почео свират није.

К'о олуја усред љета,
музика од малог дијетета,
к'о громови кад пуцају,
све се тресе, сви играју.

К'о да муња небом пара,
свуд се ори мајко стара,
сви играју, сви су боси,
прашину вјетар носи.

Кад падају љетне кише,
љепше се и лакше дише,
овце пасу по брдима,
више млијека тада има,
и одма' је боље свима.

Кад засвира мој син мили,
наоколо сви су чили,
радосно моје дијете
хармонику кад засвира
чак ни врана нема мира,
у пилиће тад не дира.

Тад је граја и ту многа,
сврака игра крај полога,
гледа јаја оштрог ока,
али тада свака кока,
головрата ил' граорка,
у гнијезду мирно сједи,
сврачију нарав куша,
док музику добру слуша.

Орлови у вис лете,
зечићима малим пријете,
зечићи се шћућурили,
реп и уши су повили,
поред Владе сви у сјени,
уплашени и скривени,
па музиком Владо зове,
гуске, патке и пјетлове,
и растјера све орлове.

Пчелице се разлетиле,
свуд около тихо зује,
музика се до њих чује,
обилазе перунику,
дјетелину и жбунику,
јоргован и љубичицу,
весели су сви у лицу.

Овце више и не блеје,
мало дијете не јауче,
престале су тећи сузе,
престало је режат куче,
а крава се лакше музе.

Ни теле сад не риче,
свуд се чују исте приче,
свирај сине, свирај само,
наш си понос, наша радост,
сретан буди годинама,
и проживи сретну младост.

1995

Рецензија књиге "ЈЕЛЕНИНА ПРИЧА"
напомена: латиница

Autor: Wolfgang Frank
Koautor. Marko Lj. Ružičić

JELENAS GESCHICHTE (JELENINA PRIČA)

Pogovor

Knjiga Wolframa Franka, "Jelenina priča", je svedočanstvo o stradanju jedne srpske porodice iz Bosne i Hercegovine,
U Kuru, glavnom gradu kantona Graubuenden u Švajcarskoj, izašla je vredna publikacija, koju je napisao jedan nemac. Za temu je uzabrao golgotu jedne srpske porodice u poslednjem ratu na tlu bivše Jugoslavije, ali se njeno stradanje u knjizi poredi sa prethodnim mučeništvom srpskog naroda, ne samo u Drugom svetskom ratu, već i u onom iz 1999. godina – izazvanom NATO-agresijom.
Pojava knjige Wolframa Franka "Jelenas Geschichte", ima u ovom trenutku nesumnjivo veiki značaj za celokupnu srpsku populaciju u Švajcarskoj iz najmanje dva razloga: prvo - zato što je srpski narod već više od jedne decenije izložen dosad, u svetskim razmerima, nezapamćenoj medijskoj izolaciji, pa publikacija poput ove je bogomdani melem na rane koje su Srbima nanete dugogodišnjim ćutanjem o njihovom stradanju u poslednjim ratovima na Balkanu; i drugo - što ju je napisao jedan Nemac čime vrednosni i moralni doprinos autorovih kazivanja prevazilazi vešto usmeravani horizont očekivanja čitalačke publike, a posebno - one švajcaraske. Na sve ovo treba dodati i činjenicu da je knjigu o stradanjima srpskog naroda podržao ne samo kanton Graubuenden i njegov najveći grad Kur, nego i dve švajcarske humanitarane organizacije. Dakle, knjiga je potpuno švajcarska - i autorom svojim, i izdavačem, i štamšarom. Ona je uspeo pokušaj jednog hrabrog Nemca, pisca i režisera, da saopšti istinu o ratu na tlu bivše Jugoslavije svojim sugrađanima na najjednostavniji mogući način - činjenicama. I smao njima. Ništa više, ali - i ništa manje. Bez skrivanja ili udešavanja podataka o bilo kojoj strani u sukobu, kritički prosuđujući fakta iz ugla objektivnog analitičara i dobrog poznavaoca politike, posebno - regionalne, balkanske.
Građa u knjizi je razvrstana, uslovno rečeno, u dva dela: u prvom su kazivanja Jelene Ružičić o svojoj porodici, uz dodatna tumačenja sina Predraga i devera Marka.
Priču o svojoj porodici Jelana počinje od godine rođenja svoje majke-1932. Iako je knjiga odštampana, priča nije još završena: iz Jelenine porodice ustaše su u Drugom svetskom ratu ubile nekoliko njenih rođaka, a u poslednjem, 1992, ubijena joj je majka Marija. Ubica Jelenine majke je posle dužeg vremena, pronađen. Na slobodi je, živi u Švajcarskoj. U knjizi je opisana i potraga za zločincem, čija su krivična dela poznata i Tribunalu u Hagu, ali - taj sud zasad o tome ćuti. A, kad će progovoriti, i da li će - ne zna se. Sve to daje ovom smelom romansireno-publicističkom delu i jedan posve dramaturški naboj u očekivanju zaslužene kazne za ubicu Jelenine majke.
Autor je pustio Jelenu da mu direktno "priča u pero". Ovakva forma pripovedanja se nametnula kao nešto sasvim logično posle dugogodišnjeg njihovog poznanstva. Prvo je Frank upoznao jeleninog sina Prdraga, kao glumca u svojim dramskim komadima, pa posle Jelenu i njenog muža, pesnika Marka i druge članove uže i šire porodice. To na najbolji način potvrđuje i tezu o tome da se može uspostaviti prisno poverenje između domaćina i strnca, bez uslovnosti, i bez ograničenja.
Pravi deo knjige je dokumentarni, i njegova vrednost je dominantna iako ne treba zanemariti ni njen drugi deo u kome autor iznosi svoja razmišljanja na temu rata u Jugoalaviji.
Frank polazi, najpre, od konstatacije da su poslednjih 10 godina svi mediji bili usmereni na tlo Jugoslavije i ratove koji su se tamo vodili. Na Zapadu je projektovana medijska slika o "dobrim i lošim momcima", i ona se vrtela celu dekadu pred očima brojnog auditorijuma. U lavirintu različitosti i mržnje "divljeg Balkana" teško je bilo za običnog gledaoca da pozna šta je istina, a šta nije, ali je zato tu bila medijska slika posle koje nije bilo potrebno da se razmišlja ko je dobar, a ko loš, pošto je to bilo unapred određeno. Možda je suština o medijima u tom periodu kazana u jednoj rečenici Petera Handkea, koju autor i navodi u pročelju svsojih komentara. "Sva prava za priču o ratu su kod vas"!
O tome kako je izgledala ta medijska konstrukcija, reći će Frank da je, u početku rata, ona bila takva da su Srbi tobož bili agresori, i to ne slučajno, jer su još davne 1914. napravili to što su napravaili sa atentatom na Fredinanda, da su oni, eto takvi kakvi su - loši momci, i tako se točak počeo da okreće, sve do danas.
Autor se u svojim komentarima na temu rata bavi i pitanjem istine, do koje je teško doći, čak i kada bi se sakupili svi fakti na jedno mesto. Možda je to uistinu uzaludan posao, ali ostaje zapitanost čitaoca zar nije istina u rukama jačeg? Slabiji može pobediti samo kad postane jači.To je čista istina za kojom traga Frank. Sve ostale su prljave istine, antinomijski rečeno.
Autor se u vlastitim razmišljanjima dotiče ne samo istine o medijima u poslednjem ratu, nego i Drugog svetskog rata, Jasenovca, Krvave svadbe u Sarajevu 1992, Krajine, NATO bombardovanja Jugoslavije 1999, Haškog suda 11. septembra 2001, i niza drugih događaja koji su obeležili 20. vek, a sve to kroz sukobe u Jugoslaviji. Za Halški proces Slobodanu Miloševiću autor, na primer, tvrdi da je Tribunal "razgoreo vatru", iako je osnovan sa ciljem da je ugasi. U knjizi se, uz pojedine odeljke, navode i citati iz Biblije, ali i delovi kazivanja poznatih knjizevnika i mislilaca, poput Kafke, Andrića, Hegela i Šilera, Šelinge, Kanta, Hajdegera i dr.
Ova knjiga protkana je i spletom pesama Marka Lj. Ružičića, koje su znalački raspoređene tačno na ona mesta gde se ispovedni i kritički delovi kazivača i autora logički završavaju i čine zasebnu celinu. One su tematski tako determinisane da su svojom izražajnošću u potpunosti nadogradile sliku toka radnje same priče u savesti čitaoca. Gotovo da je celokupno dosadašnje pesništvo Marka Ružičića odisalo patriotizmom i zavičajnošću. Možda su ove dve reči i sinonim za rodoljublje, no svejedno, jedno je istina: u svakoj Ružičićevoj strofi miriše opojni zov rodne grude. Ružičić je ne samo refleksivni pesnik, nego i promišljeni sanjar i tragač za onim, u stranoj zamlji, ponekad zaborevljenim rečima vlastitog jezika, koje će čitaoca odvesti do odgonetke u tajni žudnje za tlom svoga rođenja, a potom - i u jasle neugasle nostalgije i trensparentne čežnje "odbeglog sina" za svojom majkom, otadžbinom. Na skali ovakve organizovanosti jezičke strukture pesnik uspeva od svojih reči za čitaoca da izvuče maksimum značenja, osećanja i maštanja. U izrazu se otkriva i pesnikova želja za čvrstom organizacijom poetskog teksta, za ostvarenjem forme u funkciji značenja. Pesnik je kadar da, oslobođen spoljašnjih pritisaka i sam sa sobom, dadne maha svojoj umetničkoj imaginaciji. Poenta Ružičićeve rukoveti pesama koje je prostro pred čitaoce je u tome da svaki čovek prirodno žudi za svojim zavičajem i da su svi ljudi braća u Hristu - bilo da su Srbi, Hrvati ili neki drugi. Svejedno. I da se nesreća među njima više nikada ne ponovi. To je poruka, želja i nada pesnikova.
Pisac Frank, pak, na drugi način, prozni, iskazuje i priželjkuje sve ono što Ružičićeve pesme potvrđuju: pravdu za sve, jer su svi ljudi isti, od Boga stvoreni. Obojica su hrišćani, prvi - katolik, a drugi - pravoslavac. Međutim, to im ne smeta da isto misle o čoveku kao najsavršenijem Božjem delu. Možda se u suglasu reči i dela ova dva čoveka na jednom mestu, u jednoj knjizi, krije i najveća tajna među ljudima - u veri, ljubavi i nadi. To su tri reči koje neraskidivo vežu ljudski rod u jedinstvenu celinu pred svojim Tvorecem. Tri reči čija je značenja potrebno naučiti, a koja još ne poimamo na isti način, iako su one u svim jezicima kristalno jasne. I otuda nesporazumi, svađe, mržnja, sukobi, ratovi i međusobna uništenja.
Marko Lj. Ružičić se u ovoj knjizi pojavljuje i kao hroničar koji je na jednom mestu, zasad - u rukopisu, sabrao relevantne istorijske istine i pojave o svom zavičaju, što je poslužilo autoru Franku u pisanju svoga dela. Ružičić je, da kažemo i to, i prevodilac svojih stihova na nemački jezik, pošto su sve njegove pesme, a u "Jeleninoj istoriji" imai ih sedam, štampane dvojezično.
Tematski usklađeni eseji W. Franka govore o njemu kao piscu koji je dosta upoznat sa "situacijom na terenu". On je čak dva puta putovao u Bosnu i Hercegovinu, da bi se na licu mesta uverio u sve ono što je naslućivao da je mogućno, a u medijama nije našao: da su tamo različitosti tri naroda, da je to bure baruta koje je eksplodiralo čim su mu zapalili fitilj. U knjizi se nalazi i poseban odeljak iz Andrićave pripovetke "Titanik" - o ustaši Stjepanu koji terorizira i na kraju ubija nedužnog siromašnog Jevrejina, manje zbog toga što ubogi čovjek nije imao zlato da otkupi svoju glavu, a više zbog nametnute nacističke predrasude o jevrejskoj krivici. Nešto slično se dogodilo i sa srpskim narodom, čija je krivica iskonstrujisana i dovedena do apsurda. W. Frank je veoma dobro upoznat sa istorijskim činjenicama o tzv. "bosanskom loncu", i "balkanskom grotlu". Iskrivljenu medijsku sliku on je svojom knjigom donekle ispravio, jer će, barem, svoje , čitaoce potaći na razmišljanje, ako ne i na nešto više. Na primer - da se još neko od Švajcaraca odvaži i napiše, i u knjigu složi, ispovest svoga kolege s posla, ili komšije, Srbina. Setimo se da je I Andrić, na jednom mestu, zaključio da "sve što nije napisano, kao da nije ni postojalo", pa tako i sudbina Jelenine porodice, samim činom zapisivanja, postaje simbolom stradanja srpskog naroda u celini. Ako bi se i dogodilo da se pojavi još neka knjiga o stradanjima Sraba u poslednjoj deceniji prošlog veka na osnovu ovde prikazane publikacije, a nije isključeno da neće, onda bi i knjiga Wolframa Franka bila zapamćana, pored svih svojih tematskih, moralnih i književno-publicistički vrednosti, i kao podsticajni rukopis o buđenju savesti kod građana jednog dela podčinjene Evrope. To daje nadu da pokornost u koju su trenutno zapale zamlje zapadne demokratije neće dugo trajati.

Cug – Švajcarska, 26.06.02. mr.Živko Marković profesor