Слађана Ристић
PASAMEZZO
Још осећам његову душу која прелети навече преко моје таванице и ја је пуштам јер знам да долази са црних обала. Звао се Јован или Јохан, Јов, Јоханус, Ђовани и имао је малу галерију у зиду старог каменог града. То је био његов стан, градска посуда за смех и певање а за нас госте бајка у каменом зиду. Ми, тако тихи гости старог града, улазили смо у Јованову бајку сваког августа негде око поноћи када се морска страст умири и оде на починак а за њом онда остану боје и златне речи које помало лењо а ипак искуствено претварамо у мелодије. И то све до јутра... Било је то једно од најлепших летовања које сам провела са Биби и Сузаном. Једноставно, то лето је било царско.
Сећам се како смо се сваког поподнева састајале на главном градском тргу од оружја. Баш на овом месту где се подиже Сат кула из 17. века са каменом пирамидом, стубом срама за преступнике. Тај стуб срама је био кључ за сваког од нас. Свако ко би дошао отварао је своју душу и кретао у ноћну авантуру.
Увек смо улазиле у град кроз западна врата, највећа врата од мора. Обучене у ренесансне костиме, са плишаним капицама на главама носиле смо амајлије вешто их скривајући да их неко не украде. Биби је скривала свог лутка Зубадина у врећици за спавање у правој ренесансној торбици бордо боје. Сузана је стидљиво носила на средњем прсту огроман прстен са породичним грбом, сребрни обруч за дуга путовања. Ја сам закачила златно налив перо на капицу као најлепши брош... Певушиле смо тихо мелодију: „Пасамецо лала ла ла“ и скакутале од камена до камена, клизале се као по леду.
- Зар нису чудне ове кривудаве уске улице које се преплићу са градским трговима, пјацетама. У којој улици Јован има галерију?- питала је Биби.
- Он је препознатљив по свом сликању али ипак ћемо га пронаћи по мирису.- одговори јој Сузана.
Слушала сам их како непрекидно преплићу своје мисли о градском сликару и нисам желела да им признам да сам била нестрпљива. Нестрпљива да ухватим његов поглед и боју. Прича о његовом лику била је део каменог града. Где је, како изгледа?! Опет смо певушиле: Играјмо пасамецо, пасамецо!
Једне вечери пронашли смо га код Карампане, најстарије јавне чесме, у костиму пажа. Насмејаних очију и без речи наш паж ухватио нас је за руке и одвео до мора. Као прави несташни дечак скакутао је по обали и отварао нам шарену бајку. И тада нам се учинило као да се са њим дуго познајемо и то из времена неке младалачке смелости и ренесансне фантазије.
- Пре него што одем за Венецију хоћу да вам поклоном моје слике из овог малог каменог атељеа јер осећам да ће вам управо оне отворити душе. Једноставно знам да ћете мојим сликарским платнима бар нешто да промените или допуните, то Нешто велико за чим трагате. Драге девојчице тада вам неће бити потребне ваше амајлије. Довољно је само да заиграте ренесансно коло. Баш овде на овом малом тргу! Онда ће вам се отворити игра речи. Или право путовање.- рече наш паж Јован.
И тада смо заиграле...
Када је прошло годину дана од нашег сусрета са Јованом, Биби је завршила драму коју је критика бурно пропратила, Сузана серију својих слика и маски и врло успешно излагала по свим већим галеријама, да би коначно отишла преко океана. Једино сам ја повремено обилазила камени град и увек када би се у њега враћала писала бих приче о Јовановим платнима и свакој Јовановој речи. Понављала сам тактове оне ренесансне мелодије која се некада давно играла на двору и видела увек исту слику: нас четворо те ноћи и никада више, на некој пјацети у старом граду играмо и плетемо слова и боје. Можда је, помислила сам, тамо далеко у неком другом граду Јован заиграо пасамецо.
Док сам исписивала слово по слово у ону исту бележницу коју ми је Јован поклонио, осећала сам како наше девојачке душе плешу са његовом и претварају се у вилинкоњице који су имали мирис сувог лишћа. Тај чудни мирис који је излазио из вилинкоњица водио ме је у неко друго време, смештено испод мог ока, на брдо на коме је Јован спавао. По мирисима којису ме водили у дубине црвеног брда знала сам да је нашег драгог пажа суво лишће прекрило...